Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Презвитер др Оливер Суботић: Пут исцељења и спасења је молитвена умна пажња!

Оцени ову тему

Recommended Posts

0e2a5201.jpg
 
За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године.
 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Из архиве доносимо предавање које је у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 12. марта 2017. године, одржао презвитер Вукашин Милићевић, асистент на катедри за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду на тему: „Слободна воља по Светом Максиму Исповеднику”. Предавање је одржано у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Звучни и видео запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радио Беседе
       
       
       
    • Од Логос,
      Основна проповијед Христовог Јеванђеља и Цркве јесте проповијед о долазећем, есхатолошком Царству Божијем. Древни хришћани су напрегнуто ишчекивали други долазак Месије па отуда есхатолошко исповиједање вјере којим се завршава Никејски Символ вјере – Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека – јесте изнутра повезано са Личношћу Христовом и своју основу налази у Господу славе Који ће опет доћи… Како се раскривао историјски пут између првог и другог доласка Месије, то је хришћанство почело да се прилагођава историјским условима. Ријечима Берђајева, “настала је објективација хришћанства, – појавило се историјско хришћанство.“ 

      У тим условима Црква је често стајала пред два искушења. С једне стране, пријетила је опасност да приближавајући се сувише свијету, тј. свјетовном, Црква изгуби своје есхатолошко назначење, а с друге стране, удаљавајући се од свијета, да постане неосјетљива за проблеме човјека и човјечанства. Царски, спасоносни пут је изражен исказом: у свијету, али не од свијета. Црква је предукус и пројава Царства Божијег, али у историји живи у царству ћесара, преображавајући свијет који сав у злу лежи (1 Јн. 5,19).
      Црква се родила и расла у ондашњој римској империји, у царству ћесара које је често било сурово према Цркви, прогањајући хришћане и забрањујући слободно исповиједање хришћанске вјере. Данашњим рјечником речено, Црква је посматрана као “реметилачки фактор“ и опозиција многобожачкој религији Империје. И заиста, у питањима вјере никада није могло бити компромиса, али у другим питањима која су се тицала односа према властима и властодршцима хришћани су слиједили Христову заповијест: Подајте Богу Божије, ћесару ћесарево (Лк 20, 25). На камену Петровог исповиједања вјере Христос је рекао да ће сазидати Цркву којој ни врата адова неће одољети (Мт 16,18). Упоредо са обећањем коначне побједе Цркве, Христос је ученицима рекао да ће у свијету имати жалост, да ће Црква бити гоњена, јер ако мене гонише и вас ће гонити (Јн 15,20).
      Човјечанство је веома често издавало Христову истину. Неоспорно је да је Христова аксиологија нешто најузвишеније, међутим и међу хришћанима често у животу тријумфује порок и изопачење. У Христовим заповијестима препознајемо призив љубави, кротости, жртвовања за ближње, очишћење срца – једном ријечју, све што је најузвишеније и најдрагоцјеније. У Христовом учењу немогуће је наћи позив на освету, на злобу, на мржњу, на користољубље. Међутим, чињеница је да се људска природа често противи и ратује против хришћанске узвишености. „Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је преобрази и просвијетли, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просвјетљује људско, а оно људско изопачава божанско.“ (Н. Берђајев).
      Када је у питању однос Цркве и државе, у наше вријеме преовладава начело секуларног друштва по којем су Црква и држава (као систем и институција) раздвојене. Међутим, оне су у бројним тачкама упућене једна на другу, јер државу чине и људи који су истовремено и чланови Тијела Христовог, тј. конкретне црквене заједнице. Иако наше друштво није непријатељски настројено према Цркви, као што је то био случај у првим вијековима хришћанства или у новије вријеме у периоду богоборног атеизма, ипак се у јагњећој кожи толерантности често крију грабљиви вукови. Тако се може десити, на примјер, да један “ћесар“, који је при томе јавно декларисани атеиста, жели да створи “нову цркву“ или да обнови “цркву“ која никада није постојала. Да ли су ту посриједи филантропски мотиви, из љубави и бриге за спасење оних сународника који су вјерујући и којима је потребна Црква и спасење кроз њу? Не! Јер, овдје Црква живи већ осам вијекова у континуитету. И та Црква јесте истинска Црква ма како да се неко не обзирао на историју и каноне и заузимао ревизионистичи став. Јер, та Црква је рађала и рађа Светитеље. И сваки истински вјерујући човјек жели да буде у њеном окриљу, да буде “окупиран“ њоме и Духом Светим који је надахњује. Има ли ичег љепшег него припадати истој Цркви којој припадју Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Симеон Дајбабски и бројни други светите љи у којима је прослављен Васкрсли Бог, који су истински амбасадори неба на земљи. Црква којој они припадају надилази сваку идеологију, сваку овоземаљску подјелу и призивајући све на јединство чува “инфраструктуру“ Царства Божијег на земљи.
      Превазићи ће Црква и данашња искушења као у увијек до сад јер је њен угаони камен Христос. Неизбјежно је да искушења и саблазни дођу, али тешко ономе преко којих долазе, јер је тешко против бодила праћати се (Дап 9,5). И зато је и у свим искушењима Црква остајала на путу истинске мисије свједочећи у овом свијету који сав у злу лежи, истину будућег Царства, подсјећајући нас, своју дјецу, да овдје немамо постојана града већ да очекујемо онај који ће доћи (Јевр 13,14).

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Представници малог аутохтоног народа Чулим из Сибира туркијског порекла, чије име потиче од реке Чулим (притока Обе), углавном живе у Тегулдетској регији централне руске провинције Томск. Према попису становништва из 2010. године, број Чулима који живе у Русији не прелази 360  душа. Етничка група Чулим настала је у 13. и 14. веку и касније је у великој мери асимилована од стране Какаса и Руса.
       
      Остало је само неколико изворних говорника Чулима, а језик је у опасности да потпуно изумре. Стога су отац Алексеј Самсонов, начелник Мисионарског одељења Томске епархије Руске православне цркве, и  аутохтони Чулим Василије Габов и лингвиста Томског државног педагошког универзитета Валерија Лемска радили на превођењу Јеванђеља по Марку на овај угрожени језик, како би помогли да се чулимски народ подучава својем матерњем језику.
      Превод је завршен у фебруару прошле године, а сада је званично објављен.
      Отац Алексеј је 12. јуна добио прво издање Марковог Јеванђеља на чулимском језику. Са издањем у 400 примерака, већина књига ће отићи у библиотеку у селу Новошумилово у регији Тегулдет, где ће културни центар бити основан како би сељаци учили свој језик. Неколико примерака превода чуваће се у библиотеци у Томској богословији, а око десетак ће бити послато у село Пасечноје у Краснојарску, где такође живи неколико стотина Чулима.
      „Моја највећа радост била је када сам превео Јеванђеље са Василијем Михаиловичем Габовом. Било је занимљиво и узбудљиво, и стрпљиво смо дуго чекали на објављивање првог издања ”, рекао је отац Алексеј.
      „Сада, поред Марковог Јеванђеља, већ смо превели Јованово Јеванђеље, а Василије Михајлович преводи треће Јеванђеље , Матејево,“ приметио је он.
      Већина Чулима исповеда православље, иако неке шаманистичке традициј и даље опстају. 12 Чулима је крштено у селу Новомушилово у пролеће 2017. године, а још 70 је крштено у фебруару 2018. године у селима Чиндат и Пасачноје.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од Логос,
      Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку.

      У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“.
      Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега.
      Доле је горе
      Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење.
      У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου).
      „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6).
      Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24).
      Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни!
      Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25).
      Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3).
      Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“
      Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве.
      Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај.
      А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“.
      За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав.
      Мрак је светло
      Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом…
      Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком.
      Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25),
      Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26).
      У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7).
      За грех, и за правду, и за суд!
      Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа:
      1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве.
      Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28)
      Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“.
      Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни.
      2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност.
      Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28).
      За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4).
      Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија.
      Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16).
      Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17).
      Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст.
      3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету.
      Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану).
      Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).
      У мени нема ништа
      Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26).
      Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану).
      Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“…
      Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“
      Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи?
      Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих.
      Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат!
      Суве кости, чујте реч Господњу
      Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила.
      Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31).
      Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36).
      Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст.
      „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“…
      „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Пут добордетељи
       
      Шта је то пут добродетељи?
      То је пут којим је ишао свети
      Сава, наша српска слава.
      То је пут усхођења човека ка
      Богу, па и читавог народа.
       
      Пут добродетељи је и пут светог
      цара Лазара, који на Косову равном
      остави свету Главу и тако запечати
      наше опредељење за Царство Небеско, учинивши Косово нашим Престолом.
       
      Пут добродетељи је пут, којим је ишао
      И наш свети патријах Павле, до јуче живи
      светац, који нам је показао шта значи бити човек - до сабором добродетељи неба и земље.
       
      Певати добродетељи краја нема,
      осврни се око себе и видећеш је
      у благом погледу мајке, у дечијем
      смеху, у брижним болничким дежурствима, у братској љубави и слози, свети оче Саво ти помози.
       
      Епископ зворничко-тузлански Фотије
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Create New...