Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Тема новембарско-децембарског броја „Православног мисионараˮ,  званичног гласила Српске Православне Цркве за младе, носи наслов Марта и Марија у нашем животу. Нови, 376. број овог мисионарског гласила, представио је катихета Бранислав Илић, члан урећивачког одбора „Православног мисионараˮ.
       

       
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора часописа „Православни мисионар“ задужен за медије, представља новембарско-децембарски број посвећен Марти и Марију, по узору на познату јеванђељску причу. „Свако од нас се може пронаћи у Марти и Марији.   

       
      Обе су биле међу мироносницама и симболишу два доживљаја реалности. Сми ми јесмо у исто време и Марта и Марија“, каже Бранислав који препоручује све текстове Мисионара, међу којима су и разговор са Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, као и текст протонамесника Александра Јевтића „Саборност литургијске заједнице“. 
      Саговорник најављује премијерно да ће наредном јануарско-фебруарском броју бити обрађена тема „Сећајте се својих старешина“, у којој ће посебно место наћи почивши Архијереји СПЦ: Епископ ваљевски Милутин, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Патријарх српски Иринеј.

       

      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
      ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА
      Поводом 950 година манастира Св. Прохора Пчињског
      организује
      Међународни научни скуп
      ПРЕПОДОБНИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ – 950 ГОДИНА У СРПСКОМ НАРОДУ

       
      Програм Скупа:
      Први дан, 25. 9. 2020.године Манастир Св. Прохор Пчињски
      8 ч, Света Литургија
      10 ч, Почетак Скупа
      Други дан, 26. 9. 2020. г, Свеправослави центар Свети Јустин Ћелијски и Врањски, Врање
      10 ч, Наставак рада Скупа
       
      ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
       
      Извор: Епархија врањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 3. јуна 2020. године, на празник светих цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, Господ је позвао себи своју верну служитељку монахињу Евгенију (Станковић), дугогодишњу сестру манастира Светог великомученика Георгија (на Брзави) у Темишварској епархији.     На оданије Спасовдана, у петак 05. јуна 2020. године, заупокојену Литургију у манастиру Св. Георгија служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење викарног Епископа лугожанског г. Пајсија (Румунска православна црква) и протојереја-ставрофора Маринка Марков, јеромонаха Варнаве Кнежевић и протођакона Миодрага Јовановић. После свете Литургије, упркос још увек важећим ограничењима и забранам услед епидемије корона вируса а које су на снази у Румунији, окупио се велики број свештенства, монаштва и верног народа како би на вечни починак испратили монахињу Евгенију.   Монашко опело служили су господа епископи Лукијан и Пајсије уз саслужење архимандрита Доситеј (Миљков), игумана манастира Гргетег, архимандрит Климент (Ванцу), игуман манастира Сарака, протосинђел Серафим (Грозавеску), духовник манастира Чебза, игуман Јустин (Стојановић), игуман златички Герасим (Милић), игуман светогеоргијевски Никон (Корићанац) и протођакон Миодраг Јовановић.   После прочитаног одломка из Светог Еванђеља, од монахиње Евгеније опростио се бираним речима Владика Лукијан који је говорећи о њеном животу и монашком подвигу нагласио да је покојна мајка испунила дате завете, особито нестицања, полушања и љубави ка чистоти живота. Овом приликом Владика је нарочито истакао улогу монахиње Евгеније у обнови српског монаштва на просторима румунског Баната, на чему су јој благодарни и Срби и Румуни.   Мати Евгенија је рођена 8. августа 1948. године у честитој и побожној српској породици у Старој Молдави, од оца Стојана и мајке Емилије Станковић, добивши име Добрила. После завршеног основног и средњег образовања у родном месту, радила је неколико првих година у локалном производном предузећу ,,Ирта“ као књиговођа, а затим пуних 36 година као библиотекар Градске библиотеке у Новој Молдави, са ког радног места је отишла у заслужену пензију. По благослову епископа славонског Г. Лукијана, администратора епархије темишварске, у току 1997. године повремено је одлазила у манастир Базијаш поред Дунава, а затим је у току 1998. године постала искушеница при манастиру светог великомученика Георгија (на Брзави), познатијем као Шенђурац. У свом манастиру је у току бомбардовања суседне Републике Србије, на Томину недељу 7. маја 1999. године примила монашки постриг по чину мале схиме и добила монашко име Евгенија, у част преподобне Евгеније, бивше кнегиње српске. Монашки постриг је по благослову Епископа Лукијана извршио протосинђел Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег. Њена духовна мајка је била Параскева, игуманија манастира Јазак. У манастиру Св. Георгија је живела све до свог упокојења, утврђујући себе у монашком подвигу и учествујући у духовној и материјалној обнови манастира, дуго времена и као једини житељ ове древне свете обитељи. Својим преданим радом и љубављу коју је имала према свима, духовно је препородила манастира, који је врло брзо постао стециште многим вернима који траже утеху.   По Писамским речима да се „не може сакрити град који на гори стоји“, тако би и монахињу Евгенију у Шенђурцу нашли и Срби и Румуни, и сви којима је била потребна топла реч и утеха, а она им је благим речима и духовним саветима уносила мир у душе и бодрила их да истрају на, нимало лаком путу, спасења.     Извор: Епархија будимска
    • Од Слободан Грујић,
      Стаза светлости и мудрости Христове
      Пре пуних осамнаест година, у  систем школског образовања, уведен је предмет верска настава. Сада, слободно, са радошћу можемо рећи, да је предмет  верска настава, дочекао своје пунолетство. Најлепши и најбогатији предмет у школском систему, без обзира на статус изборног предмета. Јер, ако дете направи избор ка Христу, похађајући верску наставу, почиње да корача стазом светлости и мудрости Христове. А на том путу, оно што је сигурно, је,  да су чуда итекако могућа.
      Другим речима,наш предмет се изградио  у довољно оснажен предмет, који иза себе има аргументованост кроз вероучитељски рад, како у оквиру школа, тако и у све пунијим храмовима и све богатијем литургијском животу ученика и њихових родитеља.
      Као што дете у свом одрастању мења и свој физички и унутрашњи свет, по законима природе, тако је и верска настава пролазила и пролази кроз мноштво искушења и борби, да танано и суптилно продре што шире у све слојеве друштва. Услови су били веома тешки, недефинисани, без постојања адекватних уџбеника. Често се наилазило на мноштво неразумевања и неприхватања у колективима и вероучитељи су морали увек да заузимају витешке улоге и да истрајавају, стремећи ка циљу.
      Обзиром да је православље начин живота, вероучитељи су личности у непрестаној молитвеној борби, која има за задатак, да за собом оставља посејано здраво семе, које се клијајући уздиже ка сунцу Христа правде. Стога, вероучитељ увек мора да буде присан и допадљив деци, али на довољној дистанци, да представља ауторитет.
      Верска настава је предмет, који од детета ствара личност, трудећи се да у њему пробуди све таленте, којим га је Господ наградио. Управо то је велика вероучитељска просветна мисија. На верском путу, пробудити у детету оно што је најтананије и највредније.
      Многи људи проживе читав живот, са неоткривеним талентима, несвесни личних квалитета, које им је Бог даровао. Иако верујући хришћани, сигурно да у тим људима сазревањем, долази до отрежења и жала, што нису од раних година усмерили живот ка вишим циљевима, успаваним у њиховој личности. Што нису исписали своју личну историју, управо Божијим даровима, који их и чине посебном и јединственом индивидуом. 
      Просвета је кроз време имала тенденцију да гуши ученике мноштвом података, не остављајући довољно простора за лични развој. А просвета баш може и мора да покаже човеку пут личног развоја ка Богу. Јер, просвета је богонадахнуто знање о себи и свету који нас окружује.
      Верска настава је доказ да Бог и у 21. веку наставља своје дело на плодоносној њиви Његове доброте и славе.
      Улога родитеља је кључна у верском образовању. Деца у својим породицама, малим црквама, уче од родитеља и других одраслих, како да се понашају и шта да цене. Образовање у кући је образовање кроз љубав, на делу. У већини случајева, то, да ли ће дете одабрати верску наставу, управо је одлука, која се доноси у оквиру породице.
      Верска настава је помогла и многим родитељима да се приближе Христу. Често се могло чути да родитељи читају сваки вид  верске литературе, који су деца уносила у куће. Са будном пажњом родитељи слушају сваку причу, коју је вероучитељ испричао на часу и такође уче.
      Символ вере,као и друге молитве, родитељи су савладавали паралелно уз децу, а неретко су и мајке кришом бојaле дечије бојанке са ликовима Светитеља. Евидентна је била потреба родитеља, да поред своје деце, науче што више могу о својој, православној вери.
      Данас је и верско образовање родитеља, донекле, управо, продукт досадашње верске наставе.
      Вероучитељ има велику одговорност, да деци дубиозно објасни смисао Крсне славе, која вековно одржава домове, неугасивим пламеном огњишта предака. Веронаука је многим породицама помогла да се кроз знање и учење Житија Светитеља, прославља и акцентује светост породице, а не само богата трпеза и материјализација живота.
      У првим годинама развоја предмета, родитељи су често доводили децу у храмове, предавали их вероучитељима и одлазили да за то време обављају текуће послове. Данас је то стање у пракси другачије. Родитељи су све редовнији на Литургијама. Прате своју децу и причешћују се.
      У домовима се породично пости, тако да су родитељи све већа подршка деци, а и вероучитељима.
      Наравно, овде не треба изоставити ни баке и деке, који се такође свесрдно труде да се православна вера преноси на њихове потомке и помажу им. Тако да верска настава, продирањем у домове, постаје све шира палета молитвених боја и тонова, ослањајући се на своје исконске тековине.
                                                                                                              Литургијски живот ученика
      Верска настава може на веома леп и креативан начин да се реализује у оквиру школске учионице, као што се то већим делом школске године и чини. Успешност наставе у највећем делу лежи у квалитету и способностима вероучитеља. Но, сама настава треба да буде припрема за учешће у литургијском, храмовном животу Цркве.
      Пре него што децу почнемо да уводимо у храмове, морамо код њих да развијамо емпатију. Што значи, да ученици морају да буду добро васпитани од стране  вероучитеља. Ученицима мора да буде објашњено, да у храмове, на литургију, долазе људи са потребом ефхаристије Богу Оцу, али такође, да у храму делимо молитвене моменте са људима, који су под теретом разних брига и оптерећења.
      Стога, ученици морају бити упућени, да нико нема право да ремети богослужбени ток, само из разлога што је дете. Храмови никако не смеју бити простор за дечије превише слободно понашање, које је особина њихових година. Сву раздраганост детињства, ученици имају простор да исказују на другим местима и у неко друго време, али никако у оквиру храма. На тај начин, помажемо деци, да се од малих ногу и самоваспитавају, као што ће то морати да чине и касније, током живота.
      Било би пожељно да се деци благовремено, током часова, објасне делови литургије, које они сами у литургијском току могу да препознају. Наравно, ово је дуготрајан васпитно-образовни процес и не може се очекивати иста доза разумевања основаца и средњошколаца.
      Такође, ученици треба да знају све потребно, о светим тајнама исповести и причешћа, у којима узимају активну улогу. Постојање раја и пакла у нашим душама у овоземаљском животу, може да разуме свако дете, путем примера добрих и лоших дела, које чини у свакодневном животу и осећања, које та дела изазивају код сваког. На тај начин се детету приближава Света тајна исповести, јер су деца у својој, њима својственој искрености, свесна свега што није довољно добро, а то ипак, понекад чине.
      Наједноставнији, а истовремено најквалитетнији и најделотворнији начин успешности активне улоге ученика током литургије, јесте, припрема деце путем музике. Пожељно је да ученици науче пар композиција из Свете Литургије, али ако то није увек могуће, свакако их можемо увести у храм са знањем Јектенија и причесних песама.
      Деца уживају да певају, а и једва чекају моменат, када ће моћи гласно да запевају Христу, Богу Оцу нашем и на тај начин, дају свој молитвени допринос. Као што знамо: „Ко пева, тај се дупло Богу моли.“
      Ученици литургију, обзиром на њихово поимање стварности, доживљавају и као велику, свечану сцену, која им окупира пажњу и буди интересовање. Одушевљавају се свештеничким одеждама, иконостасу и живопису који их окружује. Колико год могу, труде се да пропрате шта се све то дешава у олтару. Са будном пажњом слушају сваку свештеничку реч током беседе. Зато је веома важно да служашчи свештеник, у својој беседи, никада не изостави, да пар реченица посвети деци. Деца увек морају да изађу из храма са осећајем радости и задовољства. А, веома је важно истицати труд и пожртвованост младих душа, јер то је најсигурнији пут да ће са великом жељом ишчекивати следећи долазак на литургију. Деца, као и одрасли људи, увек се враћају тамо где осећају да су срећни. То је у људској природи, а Христов пут и јесте пут неизрециве радости и среће.
                                                                                                                                                                                                        вероучитељица Александра Гаруновић
×
×
  • Креирај ново...