Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Проф. др Богдан Лубардић: Жарко Видовић (1921–2016) - мисао слободе у духу вере [III]

Rate this topic

Recommended Posts

Непосредно после упокојења професора Видовића најближи пријатељи и дугогодишњи познаваоци приступили су реализацији његове за живота саопштене воље да се о његовој писаној заоставштини побрину одговорна црквена лица: пре свега Митрополија црногоско-приморска на челу са Вископреосвећеним митрополитом Г. Амфилохијем, али и други пријатељи, посебно проф. др Милош Ковић, проф. др Драган Ашковић, докторанд Дејана Оцић, богослов Милош Тутуш и други. Поступајући по последњој жељи професора Видовића, на иницијалном састанку из 2016. године, убрзо је окупљен тим сарадника на послу прикупљања, класификације и обезбеђења рукописне и друге заоставштине. Резултат тог рада јесте следећи: рукописна грађа смештена је у Библиотеку Патријаршије Српске Православне Цркве; главница књига из приватне библиотеке Видовића, захваљујући ангажовању Богдана Лубардића и Драгана Ашковића, смештена је у семинарски простор Православног богословског факултета; а један део рукописне грађе и других материјала смештен је у просторијама „Завода за уџбенике”, под старатељство Дејане Оцић, ћерке Ђорђа Оцића, дугогодишњег пријатеља, сарадника и саговорника Жарка Видовића[1]. Рукописна и књижна заоставштина Жарка Видовића тренутно је у поседу Управног Одбора Задужбине „Жарко Видовић”. Ћерка покојног Жарка Видовића, госпођа Зага Грип, дала је сагласност да се са рукописном заоставштином поступи у наведеном смислу. Исказала је задовољство начином на који је грађа третирана и похрањена у Патријаршијској библиотеци и другде.

Након увида у обим и значај сабраних материјала – легата, са свешћу о значају личности и дела Жарка Видовића, дошли смо до одлуке о потреби оснивања установе типа фондације – задужбине. Главни циљеви рада Задужбине јесу следећи: 1. стручно чување легата Жарка Видовића; 2. научна обрада легата Жарка Видовића; 3. публиковање објављених и необјављених ауторских дела Жарка Видовића, уз посебна издања; 4. промоција идеја и вредности дела Жарка Видовића ради црквено-образовног и црквено-просветног уздизања српског народа; 5. организовање панела и конференција посвећених лику и делу Жарка Видовића, као и тематски и аксиолошки сродним личностима и делима; и друго.

Ради почетка рада на остварењу горенаведених циљева 19. 05. 2017. године у деканату Православног богословског факултета одржана је седница иницијативног Одбора задужбине „Жарко Видовић”. Једна од главних одлука била је та да се легат Жарка Видовића (за сада раздвојен на три поменута дела) обједини и лоцира на Православном богословском факултету[2]. Предности такве одлуке јесу да легат чини доступним научним радницима, као и да омогућује коришћење оптималних услова за рад који нуде Библиотека односно читаоница Факултета. Одлучено је и то да се уз Управни одбор Задужбине утемељи и Уређивачки одбор Задужбине. Такође је донета одлука о предлогу за одговарајуће утемељење правног статуса Задужбине „Жарко Видовић”.

У складу са претходно изнесеним обликован је предлог да Задужбина „Жарко Видовић” добије статус интерне организационе институције у оквиру Српске Патријаршије и да послује у складу са аутономним прописима Српске Православне Цркве. Један од узора при осмишљењу и правно-организационом утемељењу Задужбине била је томе слична, а већ постојећа, организациона јединица: наиме, Фондација „Патријарх Павле”. Предвиђено је да делатност буде непрофитног карактера. Важно је напоменути да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на седници иницијативног Одбора за оснивање Задужбине „Жарко Видовић” депоновао неопходни а супстанцијални оснивачки улог, првенствено у сврху публикације сабраних дела Жарка Видовића. У складу са гореизреченим, финансијска средства Задужбине за остваривање циљева јесу следећа: 1. камата од оснивачког улога; 2. прилози верних, других грађана и правних лица; 3. поклони, легати и завештања Задужбини; 4. камата на уложена средства на штедњу, зајам, и друго; 5. средства Задужбине за остваривање циљева чине и приходи од публиковања ауторских дела Жарка Видовића; и 6. други приходи предвиђени законом.

На основу свега изложеног, одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 869/зап. 690 од 21. јуна 2018. године, одлучено је да се одобри текст оснивачког акта Задужбине „Жарко Видовић” и, на основу одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 164/зап. 162 од 26. фебруара 2018, да у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве дужност председника Управног одбора врши Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Сходно чл. 10 Статута Задужбине Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански, Г. Порфирије, као члан Светог Архијерејског Синода за вођење просветних послова, према том положају и дужности, такође је члан Управног одбора Задужбине. У духу одлуке коју је 19. маја 2017. године на ПБФ донео иницијативни Одбор Задужбине, такође је конституисан Уређивачки одбор Задужбине „Жарко Видовић”. За главног и одговорног уредника именован је др Богдан Лубардић. За остале редовне чланове Уређивачког одбора именовани су др Милош Ковић, др Драган Ашковић, Дејанa Оцић и Милош Тутуш.

4. Након низа састанака током 2017. и 2018. године Уређивачки одбор у поменутом саставу, уз благослов и координацију са председником Управног одбора Задужбине (којој је почасни председник Његова Светост Патријарх српски, Г. Иринеј) усвојио је издавачки план и програм везан за подухват приређивања и публиковања сабраних дела Жарка Видовића. Рукописна заоставштина Жарка Видовића је огромна. Уређивачки одбор Задужбине ради на сабирању и критичком приређивању до сада објављених као и необјављених рукописа, односно књига, студија, есјеа, чланака, писама и другог. У том смислу је одлучено да серију кôла, груписаних по тематском афинитету, отворимо делом које стоји пред нама: Жарко Видовић, Библио–био–графија: 1948–2015. У њему Видовић презентује своју комплетну библиографију радова. Дело обујмљује 278 наслова припадних разним књижевним жанровима: чланцима, освртима, есејима, огледима и студијама, као и књигама од којих су неке монографије, а друге сабрани написи. Како аутор ставља на знање, опус обухвата 66 година списатељског рада што покрива период од 1948. до 2015. године. Реч је о до сада непубликованом рукопису који је Видовић ипак најавио – обелоданио 2014. године, у најкраћим цртама представљајајући његов главни садржај[3].

Посебност овог материјала се нарочито огледа у томе што Видовић, готово уз сваку библиографску јединицу, даје своје персоналне коментаре, упутства за разумевање и примедбе. Сам аутор појашњава да је реч о списима: „… из историје цивилизације, универзитетске струке која је критика метафизичке (традиционално евро-западне) филозофије историје, критика заснована на духовном предању евро-медитеранском, дакле на искуству тајне осећања смисла, историје и личности, тј. на искуству осећања завета (морала, вере, уметности, поезије и књижевности) историјске (евро-медитеранске) заједнице, којој аутор осећа да и сам припада”[4].

Како се читањем овог дела можемо уверити, пред нама је аутобиографска – инсајдерска – самоинтерпретација целог списатељског и мислилачког опуса Видовића. Своје саморефлексије уписује необичним, неподразивим, стилом – који нисмо дирали. Поштовали смо све особености мисли и рукописа Видовића. То укључује и најнезнатније интерпункцијске и дизајнерске идиосинкразије аутора. Ово дело је круна опуса, коју на њега поставља сам аутор: finis coronat opus. Отуда, оно представља најсигурнији, најпоузданији и најподробнији увод у корпус списа Видовића, који, на начин сабраних дела имамо намеру да публикујемо. Више још, ово дело представља хронику целог столећа – дугог, трагичног, и надасве комплексног – изнесену кроз руке, срце и ум једног од најзначајнијих српских мислилаца ХХ века: мислиоца који је свој историјски пут започео у концентрационим логорима а завршио у наручју Цркве Бога Логоса којим је такво искуство добило своје дефинитивно осмишљење.

О том путу, који је од младог Мештровића и младог Маркса (и непрегледног мноштва саговорника из света западне културе) водио Платону, Сави Српском и Његошу, али и делима Васељенских сабора и учењима отаца Цркве (и непрегледном мноштву саговорника из света источно-православне културе), сведоче његови најважнији радови. Како је у вези са основним стремљењима духа Жарка Видовића лепо и сажето запажено: „Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, Његоша нам је показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари”[5].

Ти радови позивају на наставак дијалога са Видовићем: на разговор који треба да буде критички а ограђен узајамним респектом, с ове стране сваке идеализације. Дијалог је држао за најважнију установу примопредаје Смисла. Како је упечатљиво казао: „Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким ко води разговор. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност […]. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог”[6]. Књига која је пред нама већ је започела дијалог Жарка Видовића са нама. То је озарен а озбиљан дијалог о смислу живота.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро.     „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору.   Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера.   „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“   „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“.   Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника.   „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“   „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика.   Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте   Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“.   Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају.   „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је.   Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву.   Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају.   „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“   Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом.   „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.”   Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече.   Вера је овде јача од страха   Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха.   „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“   Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом:   „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“   Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали.   „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви.   Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу   За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна.   „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“   Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју.   „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“   Да чинимо добра дела   За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи.   „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“.   Како је то када се изађе бољи?   „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан.    Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.      Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.     Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара.    „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе.      „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина.   „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.     Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!   Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      Гле, име Господње издалека долази, гњев његов гори и дим што се диже силан је; усне су му пуне јарости, а језик огањ који жеже. (Ис 30, 2).     Чувени Хераклитов категорички афоризам: „Рат је отац свију и цар свију; он је тај што једне избаци на видело као богове, а друге као људе; што једне учини робовима, а друге слободним људима“, имао је поред друштвено-политичког смисла, имплицитну космолошко-физикалног димензију. Хераклит каже да од рата све зависи. Рат је универзални и нужни принцип у природи; бораба таме и светла, суше и влаге, хладноће и врелине итд. Све старовековне митске теогоније и космогоније заснивале су се на принципима сукобљавања – рату. Исто тако и узрок социјалног статуса појединца, као и политичког статуса једног града или народа зависио је од ратног исхода. Рат је и метафора за лично херојство. У једној особеној форми, ове Хераклитове мисли рефлектоване су и кроз Стари Савез. У старосавезним списима се, такође, могу наћи бројни примери тога да рат доноси срећу или несрећу појединцима и народу као целини. У ратовима су често показивана јунаштва и храброст. Међутим, рат није важио као највиши принцип космичког и друштваног живота. Библијски теолошко-идејни концеп у много чему се разликовао од остатка античког света.   Додуше, Стари Савез представља врло специфичан књижевни корпус, састављен од великог броја појединачних списа који су настајали у дугом временском периоду. Не само временски распон, него су старосавезни текстови и жанровски врло шаренолики. Списи су настајали у различитим контекстима и са различитим теолошким намерама. У том смислу, треба бити обазрив када се говори о схватању рата у Старом Савезу. Постоје текстови, поготово они из корпуса историјских књига, који ратове и борбе констатују као реалне повесне феномене (1Сам 13–14; 30–31; 3Цар 8, 20-22; 20; 22; 4Цар 23, 29). То су на пример ратове које су водили Саул и Давид против суседа. Слично је са извештајима о сукобима у каснијем периоду царевина Јуде и Израила, у којима су се они често међусобно трвили (3Цар 15, 6.16-22). Понегде се помињу ратови које су водили велики завојевачи, као нпр. асирски цареви Тиглат-Пилесар, Сенахериб и Асархадон (4Цар 15, 19; 18–19). У таквим текстовима, извештаји о рату су углавном ослобођени теолошких премиса.   Опет, у једном пак броју текстова, о рату се говори са одређених теолошких поставки. То могу бити ратови, које воде туђински народи против Израила, и њих библијски писци означавају као израз Божије казне. Затим ратови које Бог отаца води против незнабожаца, помажући Израилу да прође кроз пустињу (Изл 14; Бр 31). Често се Бог означава као „Господ над војскама“, који на тај начин демонстрира сопствену силу (1Сам 15, 2; Пс 58, 6; Ис 2, 12; 13, 4). У том смислу, Стари Савез представља комплексан израз вековне традиције и историје иза којих се крију наслаге Израилове свакодневице, али и идеали вере. У старосавезним текстовима има мало простора, који би омогућио да се међуљудски ратови подигну и на виши божански ниво, као што је случај са Илијадом. Готово у свим блиско-источним митологијама, базираним на политичким идеологијама, та реалност је сасвим преплетена. Елементи такве религијско-политичке свести присутни су и у Старом Савезу, поготово у ранијим текстовима. У једном тексту, Бог је тај који уништава водене немани, које асоцирају на Египат (уп. Ис 51, 9). Међутим, идеја монотеизма, затим једна специфична антропологија која је временом форматирала теолошку свест библијских писаца, итекако се одразило на старосавезно разумевање рата, нарочито у програмским текстовима на које ћемо се касније осврнути.   Први пут се Израил као народ доводи у везу са ратом у приповестима о Изласку. Фараон је тај који улази у рат са одбеглим Израилцима. У многим текстовима су описана јунаштва појединаца. Исус Навин је представљен као вичан војсковођа. Нараштаји су преносили предања о ратним подвизима судија. Народ је славио Давидове успехе у бојевима са Филистејцима: Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа (1Сам 18, 7). Војсковође Авенир и Јоав уживали су велики углед. Немија је обнављао разрушени Јерусалим са опасаном сабљом (Нем 3–6). Велику славу у каснијој историји Израила стекли су борбени Макавеји. У ратовима су Израилци побеђивали и губили. Пошто су били мали народ, често су губили битке и ратове. Неки од ратова за њих су били погубни. Два се нарочито издвајају: пад Самарије из 721. године пХ, и коначни пад Јерусалима 587. године пХ. Имајући све то на уму, тешко је разумети историју старог Израила и старосавезне литературе без ратне свакодневице и силних страдања. Такав животни контекст утицао је на то да се појави и одређен број текстова, који би се тешко уклапили у библијско-хришћанску етику, ако се не размотре из одговарајуће перспективе. То је на пример случај са описом освајања Обећане земље.   А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. (ИНав 6, 2)   Један од најпровокативнијих делова Старога Савеза предстаља Израилово освајање Ханана. Према опису Књиге Исуса Навина (6–12), Израилци су у једном муњевитом продору освојили Обећану земљу. У том походу израилски ратници су оставили из себе пепео и прах. У текстовима има доста бруталних описа, у којима Израилци врше масовна разарања и стравичне злочине. Израилци нису показивали милост ни према коме. Да ствар буде гора у свему томе их је, према неким библијским наводима, подржавао Бог (ИНав 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). То све изискује разумевање контекста у којем су настали текстови. Стога ћемо покушати да појаснимо ове извештаје из Књиге Исуса Навина, одвајајући историјску реалност од накнадних теолошких домишљања, односно контекста у којем су настали извештаји. Наиме, према библијском опису, стари Израилци су освојили Обећану земљу у једном спектакуларном походу. Исус Навин је наводно са израилском војском ишао из победе у победу.   Међутим, пажљивије проучавање библијског текста, показје да у њему има доста логичких пукотина, које доводе под знак сумње његову историјску тачност. Поставља се питање: како је могуће да је један број градова – за које се у ИНав (6–12) каже да су били освојени – налази на листи неосвојених градова из Књиге о судијама (1, 27-35; 3, 1-6). Чак, се у остатку ИНав види да велики део земље није освојен (уп. 13, 1-7). Затим, како је могуће да се у извештају говори да је побеђен цар Јерусалима (ИНав 10, 23-27; 12, 10), када се зна да је Јерусалим освојен тек за време цара Давида (2Сам 5, 6-10). Све те нелогичности потакле су библијске истраживаче да темељније проуче овај феномен.   Научници су на основу археолошких, историјских и лингвистичких истраживања дошли до закључка да је извештај о освајању Ханана настао неких шестстотина година после догађаја које описује. Гледано из угла археологије, већина описа разарања не одговара ономе што су открили археолози. Сасвим је извесно да нпр. Јерихон није освојен на начин како је описано у библијском извештају. То важи и за већину других градова. Из сваремене научне перспективе гледано, чини се да је Израил заузео територију Ханана у једном дужем временском периоду, и да то није био толико наглашавани ратни поход, него се делом ради о асимилацији хананских племена, којој је вероватно претходила извесна социјална побуна унутар Ханана. Израилци, дакле, нису освојили Ханан тако линеарно и брзо као што је представљено у навођеном одељку из ИНав. Извештај о освајању настао знатно касније у једном врло специфичном контексту. Наиме, опис освајања теолошки је уобличен вероватно у време ропства у Вавилону, међу утамниченим Јудејцима.   Тај податак баца другачије светло на ИНав 6–12. Тек у доба ропства у Вавилону уобличен је корпус историјских књига, познат под називом девтерономистичка историја. Читава теолошка пројекција настала је на основу ‘накнадне памети’. Израил је у ропству накнадно размишљао о томе шта му се десило и зашто му је пропала држава. Један од главних порива састављача девтерономистичке историје у време ропства, била је идеја повратка у Обећану земљу. Мали Израил у Вавилону деловао је готово беспомоћно. Једино ко га је могао вратити био је сам Бог. У том контексту, теолошки се обликују приче о Изласку из Египта и освајању Ханана. Основна богословска поставка је била да ће Бог ићи пред Израилцима и вратити им земљу, као што је то учинио у прошлости. Редактори су на тај начин хтели да охрабре утамничене Израилце и да их потакну на повратак. Када се узму ти елементи у обзир, јасно је зашто је текст тако састављен. Прво освајање земље изведено је муњевито, јер је рат водио сам Господ. То је требало да значи да уколико Јудејци поново крену ка Јерусалиму и Јуди да ће сам Господ ићи пред њима, и помоћи им да поново освоје поробљену земљу.   Одбацивање незнабожаца, и тога што им је припадало, заснивало се на једној дубљој теолошкој идеји. Израил као народ Божији није смео да се меша са незнабожцима, из разлога што би на тај начин прихватио њихов систем вредности који је био стран вери у Бога отаца. То се посебно види у епизоди са Аханом (ИНав 7). С друге стране, извештаји који говоре о Израиловим војним походима у којима се обрачунавају са околним народима, настали су у периоду када су ти народи углавном нестали са историјске сцене. Многе етничке заједнице раније настањене у Ханану, као и неки суседни народи, већ су били историјска прошлост. Тако да ти извештаји нису имали у себи војни поклич, којим се Израилци призивају да униште своје суседе. С друге стране, непријатељ се овде означава више као апстрактна категорија. То је нека више начелна усмереност против непријатеља, то јест оних који се противе Богу. Нигде се у тим текстовима не може препознати активна мржња према другом човеку, како конкретној појави, мада се непријатељско настројење могло негативно одражавати и на однос према неком конкретном припаднику непријатељског народа.   Други важан момента је то да је рат био не само начин борбе против других, него је он био често Божије средство којим је кажњавао сопствени народ. Бог отаца кажњава Израил због греха. Пре свега, због неадекватног односа према ближњима. Када су Асирци срушили Северно царство, библијски писац то образлаже речима: Зато се Господ разгневи врло на Израил, и одбаци их од себе, те не оста него само племе Јудино (4Цар 17, 18). Када је Јерусалим пао у руке Вавилоњана, писац констатује: Јер од гнева Господњег зби се то Јерусалиму и Јуди, да их одбаци од себе (4Цар 24, 20). Пророк Амос призива Асирце да казне грешни Израил (Ам 3, 9-11). Пророци су критиковали Израил зато што је отпао од Савеза. Идеали Савеза изражавали су се кроз љубав и пожртвованост за ближње. Израил не, према пророцима, на том плану изневерио. Не испуњавање одредби Савеза, повлачило је праведну казну Божију. Пророк Јеремија, пре пада Јерусалима, говори о Навуходоносору као слуги Господњем, којег је Бог послао да поред осталих народа казни и грешни Израил (Јер 25, 9; 27, 6). Бог често подиже и друге непријатеље (Ис 5, 25-30; 7, 18). У сваком случају, њихова самокритичка свест и данас је тешко замислива. Наведени примери показују колико је ратна реалност била дубоко урезана у теолошку свест библијских писаца. Просто, кроз те категорије се промишљала теологија.   Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном. (1Дн 22, 8)   Поред тога што у старосавезним текстовима има доста ратничког набоја и што је сам Бог отаца представљан као неко ко води ратове за Израил, у теолошком смислу рат је доживљаван као нешто негативно. То се може добро видети на примеру цара Давида. Давид је од младости стекао углед јунака. Посебно је чувена његова победа против филистејског дива Голијата (1Сам 17, 23-58). Већ је речено да је у народу слављено Давидово јунаштво. Он је, чак, водио ратове Господње (1Сам 18, 17; 25, 28). Уз то, Давид је једна од најзначајних личности Старог Савеза; њему је Бог обећао вечну династију (2Сам 7, 12-14). Међутим, поред свега тога Давид није могао да подигне Храм Богу Израилову (уп. 2Сам 7, 2-13). Сам Бог је, према девтерономистичкој историји, рекао Давиду: Син твој којег ћу поставити уместо тебе на престо твој, он ће саградити Храм инему мојему (3Цар 5, 3). Разлог због чега Давид није подигао Храм, јесте то што је водио ратове (3Цар 5, 3). Овај момента је још наглашенији у Књигама дневника, где је Давидов лик представљен скоро идеализовано. Ипак, када је хтео да гради Храм, Бог га је – и према писцу Дневника – спречио: Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон, зато што је Бог дао мир и покој Израилу за његова времена (1Дн 22, 9). Ови библијски наративи на посредан начин изражавају свој однос према рату. Чак и велики цар Давид, који је водио праведне ратове, није могао да подигне Храм.   Треба истаћи то да су Књиге дневника настале у постегзилном периоду, и да је њихов однос према рату у односу на раније списе теолошки профилисанији. То што Давид није могао да подигне Храм, није један издвојени specifikuum, особит за девтерономистичког писца и дневничара. У Старом Савез постоји један шири теолошки оквир, који је у том правцу усмеравао мисли библијских теолога. Тако пророк Језекил на једном месту каже: Тада ће изићи становници градова Израилових, и наложиће на огању оружје своје, штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља – ложиће њима ватру седам година (39, 9). У продужетку, пророк износи визију мира, у којој ће Израил бити ослобођен рата и непријатеља – Гога и Магога. Псалмист позива Израил: Прекините ратове до краја земље, лук преби, копље сломи, и кола сажежи огњем (Пс 46, 9). Једини прави штит Израилов јесте Бог (уп. Пс 76, 4-10). Пророк Осија излаже једну још ширу визију мира: Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива (2, 18). Ове пророчке визије мира, свој врхунац достижу у речима пророка Исаије: Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је пре било неће се помињати, ни наум долазити. Него се радујте и веселите довека ради овога што ћу створити. Гле, ја ћу начинити Јерусалим да буде весеље и народ његов да буде радост… Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће храна бити прах. Нико неће чинити зло ни невоље на свој светој гори мојој – говори Господ (65, 17-25). Све ово показује да је идеал старосавезних писаца и пророка био мир, а не рат. Иако наведени библијски стихови могу изгледати као ретки изузетци у мору старосавезних ратних заноса и поклича, ипак они чине теолошку конструкцију Старог Савеза, из које је изникао Нови.   Такав теолошки концеп уклапао се у старосавезну слику Бога и човека. Иза историјских наслага, важно је увидети основне богословске идеје. Наиме, према библијском схватању, за разлику од осталих блискоисточних уверења, Бог је створио човека по сопственом лику (Пост 1, 26-27). Бог је створио човека као таквог, не правећи никакву разлике: расне, националне или социјалне. Адам је просто сваки човек. Сама та ставка одређује однос према људском бићу. У Старом Савезу се људски живот високо ценио. То је свакако важило, пре свега, унутар израилске заједнице. Међутим, однос према странцима био је постављен на високе моралне идеале. Многе личности о којима се говори у старосавезним списима, а које нису биле Израилце, представљене су као високо моралне. То је случај са фараоном који није хтео да узме Сару од Авраама (Пост 12, 10-20), такође Авимелехом (Пост 20, 1-18; 26, 1-11). У врло позитивном светлу приказан је и Урија Хетејин (2Сам 11, 2-17). Поготово је у две постегзилне књиге наглашен врло позитиван однос према другим народима. Ради се о Књизи о Рути и Књизи пророка Јоне. Рута Моавка, припадница народа са којим је Израил често био у сукобу (Суд 3, 12-30; 2Сам 8, 2; 4Цар 3, 4-27; 2Дн 18, 2), представљена је као идеал самилосне љубави према ближњем. У Књизи пророка Јонеговори се о томе како су се покајали Нинивљани, и показали већу богобојажљивост него припадници израилског народа. Код писца Књиге пророка Јоне ствар је још невероватнија, јер говори врло позитивно о народу који је Израилу наносио велика зла кроз претходну историју.   Однос према другом човеку, који није Израилац, дефинисан је и у законским текстовима. У Законику светости Израил се позва на љубав према странцима: Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Египатској. Ја сам Господ Бог ваш (Лев 19, 34). Љубити странца као себе самога, значила је имати однос према њему као према припаднику сопственог народа. Овакве идеале антички свет није познава. Стари Египћани су нпр. друге народе сматрали непотпуним људима, само су Египћани имали сва права. Познат је и однос Јелина према варварима. Наравно, таквих елемената има и у старосавезним текстовима. Међутим, у једном броју теолошки профилисаних текстова, однос према другим народима је изразито позитиван. Позитиван однос према другима био је израз универзалистичких идеја, које су све више долазиле до изражаја у постегзилним текстовима (Ис 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Већ се у Књизи Постања јасно показује да Израил морално није ништа бољи од осталог света. Тај увид је требао да има своје практичне и идејне консеквенце. Смисао Савеза са Богом био је да Израил постане народ свет: И бићете ми свети, јер свет сам ја, Господ (Лев 20, 26). Код Друго-Исаије Израил је требао да буде гласник Божији међу другим народима (Ис 42, 18-25).   Све то указује да је у контексту оваквих промишљања битно направити јасну разлику између тога шта представља реалне историјске догађаје, рефлектоване у старосавезним списима, као и развој теолошке свести старих Израилаца, с једне стране, и с друге, теолошке идеале библијских теолога. Треба бити свестан чињенице да постоји јаз између историјске стварности и теолошких идеала присутних у старосавезним текстовима. Свети списи престављају идеале вере којим треба тежити. Свакодневна реалност је често нешто сасвим друго. Тај феномен је на специфичан начин присутан и у Старом Савезу.   Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива. (Ос 2, 18)   Након изложеног, поставља се питање: да ли је за старосавезну теолошку мисао рат начин на који се решавају међуљудске и међунационалне несугласице или га треба одбацити? Да би се на овакво питање дао одређенији одговор, морамо се ограничити на оне текстове који базично изражавају библијско Вјерују у њеном надисторијском смислу. Добар пример за такво питање може се наћи у Књизи о судијама. Књига је настала на основу старих племенских предања, која су говорила о јунаштву израилских судија-устаника. Међутим, каснији редактор је уобличио садашњи спис и дао му наглашену теолошку концепцију. Према постојећој теолошкој шеми када год би Израил отпао, Бог је подизао неки суседни народ да га казни. Потом би се Израилци обратили Богу и он им је слао судије да их избаве из ропства и невоље. Судије су водиле праведне и одбранбене ратове. На страни судија и Израила борио се сам Бог, што се нарочито види на примеру Гедеона, који са малом групицом ратника побеђује Мадијанце (Суд 7).   Поред Књиге о судијама, постоји темељни програмски текст који говори о рату и према њему се вредносно одређује. Наиме, ради се о Авраамовом ратовању против царева, који су пре тога били заробили Лота (Пост 14). Према овом старосавезном наративу, вођен је рат између блискоисточних царева. С једне стране су била четири цара, владара великих царевина, док су са друге стране били мали цареви са подручја Сиро-Палестине. Велики цареви су дошли и поразили мале. У томе рату заробљен је Лот, Авраамов синовац, и поведен у ропство. Када је Авраам чуо за то што се догодило, кренуо је са слугама да ослободи Лота. У једном герилском, ноћном нападу, Авраам је победио четворицу царева и ослободио синовца, вративши чак и поробљено благо. У историјском смислу, опис догађаја је врло упитан, заправо фиктиван. Сва научна истраживања показују да се један такав сукоб није могао одиграти. Међутим, поента наратива није да опише неки конкретан историјски догађај, него да у лику патријарха Авраама – узора сваког Израилца – представи стање ратне невоље и његовог владање у таквој ситуацији.   Када се егзегетски мало продубљеније сагледа текст, увиђа се да се иза ове приповести крије извесно теолошко промишљање, изазвано конкретном ситуацијом. Сасвим је могуће да је то био одговор на питања која су се постављала тадашњим Израилцима. Наиме, они су били често у ситуацији да узму учешће у ратним збивањима на томе подручју. Познати су многи војни походи великих владара, који су имали за циљ да поробе градове-државе на тим просторима. Израилски владари су се понашали у складу политичких процена и економских интереса. Међутим, пророци су често заговарали неутралност у таквим сукобима (уп. Ис 7, 1-9). Ако се то има на уму и узме као историјска позадина ове приповести, намеће се закључак да су пророци позивали Израил на војну неутралност. То се управо види у томе што Авраам не стаје на страну малих царева, нити се меша у такве сукобе. Ипак, ако се деси да је неко од Ираилових племена угрожено или пак неки блиски народ, треба кренути у његову одбрану. Смисао приповести је јасан: само је одбранбени рат оправдан, а рат треба избегавати када год то могуће.   Снагу овој поруци даје управо то што се такав рат приписује праоцу Аврааму. Приповести о патријарсима су имале за циљ да укажу да начин понашања у разним животним ситуацијама. Посебно се то односи на Авраама и Јакова. Када су синови Јаковљеви починили злочин у Сихему, Јаков се са тиме није слагао (Пост 34, 30-31). Пре тога, он се мири са Лаваном (Пост 31). У односу на остале старосавезне личности, укључујући Мојсија и Давида, понашање праотаца није довођено под знак питања. Однос праотаца према рату требао је да буде узор потоњим потомцима.   Коначно, старосавезни текстови су истовремено показивали да је општи мир међу људима немогуће остварити у условима прародитељског греха. Читава старосавезна историја сведочи о томе. Стога се стање свеопштег мира и усмерава у будућност, према Цару правде (Мал 4, 2), и његовом вечном царству, припремљеном оним који га следе: Jeр Jaгњe, кoje je нaсрeд прeстoлa, нaпaсaћe их и вoдићe их нa извoрe вoдâ живoтa; и убрисaћe Бoг свaку сузу сa oчиjу њихoвих. (Откр 7, 17)     Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...