Jump to content

Епископ др Јован (Пурић): О проблему духовне неосетљивости у савременом свету и међу данашњим хришћанима

Оцени ову тему


Препоручена порука

vladika-440x260.jpg
 
У вези са питањем ”културе егоизма”, односно ”антропологије егоизма” или индивидуалистичког егоцентризма, стоји и један врло важан проблем са којим се суочава Црква данас, а то је проблем духовне осетљивости и неосетљивости међу самим хришћанима, удовима Тела Христовог.
 
Питање духовне осетљивости - ма како спрам осталих драматичних питања и проблема делује некако ”бенингно” или у најмању руку ”другостепено” - једно је од кључних духовних питања савремености, и то, посматрано из две различите, али узајамно међузависне перспективе. Најпре, из перспективе Цркве, то јест перспективе богословско-антрополошког и пастирско-духовничког искуства, учења и сведочења Цркве, а потом, истовремено, из перспективе савременога човека који још није упознао Цркву и налази се изван њене ризнице спасења, за кога је то питање, у самој животној свакодневици једно од основних, најважнијих и најсложенијих проблема од кога много страда и он и његово друштво.
 
Уствари, ове две перспективе, перспектива Цркве и перспектива света - ма колико теоријски и практички деловале различите, па чак у многим својим елементима и супротне - уско су међусобно повезане. и то на наглашено сотириолошки начин. Црква је позвана да својим искуством обновљеног и уцеловљеног начина живота, ”новога живота у Христу” (Римљ. 6, 11), дакле. не само својим ”учењем”, већ, пре свега, својим бићем у Христу, јер је она Тело Христово, као светотајински источник нове твари, обнавља, очишћује, просветљује и преображава човека и читав род људски, свет и историју, чак и онда - уствари управо онда - када се тај човек и тај свет противе Јеванђељу Христовом и Домостроју Христа Богочовека, јер је такво противљење показатељ најдубље духовне оболелости и кризе човека и света, којој је потребно литургијско-светотајинско лечење и благодатна педагогија Цркве. Заправо, ако се дубље загледамо у тајну историје спасења видимо да не постоји подела на оно што је ”црквено” као ”сакрално” и оно што је ”световно” као ”профано” и недостојно спасења: Црква обухвата све, јер је Тело Христово које свеобухватном Тајном Оваплоћења грли све што постоји - ништа није остало изузето из Оваплоћења и Домостроја спасења, тако да ништа не остаје ни изван домашаја Цркве као Тела Христа. Ништа, осим слободне воље створених бића, то јест човека створеног као боголико словесно биће, тачније осим злоупотребе слободе која то Оваплоћење Логоса и спасење Његово, Домострој Његов може да одбаци, и тиме да и себе, и своју заједницу са другим људима, и свој свет одвуче поново у ”секуларизам” - отуђеност од Бога и Богом назначеног циља његовог постојања, у сведеност на самог себе (у ”посветовњаченост”), а то је да се укључи у Тело Христово, да постане Црква, што и јесте суштина секуларизма као ”највеће јереси нашега времена”.[1] Та антрополошка свејерес хуманистичког секуларизма или секуларистичког хуманизма[2], по речима о. Александра Шмемана, чини саму суштину савремене западне антропоцентричне цивилизације.[3] ”Секуларизам је негација богослужења. Он није негација Божије егзистенције, а тиме и неке религије. Ако је секуларизам у богословском смислу јерес, он је првенствено јерес о човеку. Он је негација човека као биће које поштује Бога, који је homo adorans: човек за кога је богослужење суштински чин, који је и претпоставка његове човечности и осмишљења њега самог”.[4] Хуманистички секуларизам је негација човека као богослужбеног, литургијског, евхаристијског бића, а тиме и негација човековог света као потенцијалне свете тајне, као твари светотајниског општења Бога и човека.
 
Западни хуманитарни секуларизам је ”прогутао западно хришћанство”[5] и ”интегрисао” га у свој свеобухватни поглед на свет, при чему је та ”интеграција” значила управо радикалну секуларизацију западног хришћанства, која је била у тој мери радикална да се та цивилизација убрзо самодефинисала у историји као ”постхришћанска”. Та иста западна цивилизација, која је данас, почетком 21. века, постала глобална цивилизација, одневши (ако не трајну, онда макар привремену) историјску победу у ”сукобу цивилизација”,[6] кроз наметање, организовање и потпомагање процеса транзиције постокомунистичких друштава Источне Европе у западни културно-цивилизацијски модел и идентитет, такође, механизмима и методима агресивне секуларизације убрзано гута и историјски свет православног хришћанства. Утолико се и питање хуманистичког секуларизма са својим искључивим антропоцентризмом намеће Православној Цркви као горуће питање не само у погледу њеног односа ”према споља”, тј. према ”спољашњем” секуларном свету, већ и њено унутрашње питање, јер су њени чланови (и као личности и као заједница) и она сама (и као организам и као институција) изложени секуларизацији (која је у овом случају истозначна са ”позападњачењем”) без преседана у њеној досадашњој историји.
 
Већ смо говорили о томе да је ”антропологија егоизма” - антропологија отуђења од Бога Живога и Архетипа по коме смо створени, тј. од саме Божанске тајне човештва, антропологије чији смо корен видели још у Адамовом паду, онај прави извор ”погрешне” екологије, тј. затровања читаве твари трулежношћу и смртношћу, и погрешног човековог односа према твари. Ако је то тако, а богословско Предање Цркве управо у овом смислу говори о првородном греху човека као греху против свецеле творевине - и себе и свог света, онда је сасвим јасно да једино поновно откривање истините христолошке антропологије и еклисиолошке екологије, каква је сачувана у Живом Предању Православне Цркве, може да пружи истинити одговор на проблем о коме је овде реч: проблем духовне неосетљивости према ”свему другом”, тј. према твари Божјој, свету који га окружује.
 
Као што смо то већ истакли, проблематика духовне осетљивости и неосетљивости за Другог и према Другоме веома сложена у оба ова своја аспекта - и црквеном, и ”световном”. Било да је, са једне стране, већ члан Цркве Христове, словесни уд Тела Христовог или да је, са друге, на овај или онај начин изван Цркве - васионске Корабље Спасења, човек је у свакодневици савремене постхришћанске цивилизације изложен непрестаном, систематском и агресивном затупљивању духовних, моралних и емоционалних способности. Многи су нивои, методи и средства вршења овог духовног злочина над савременим човеком, али по својој ”ефикасности” и ”убојитости” предњаче медији који су како по својим квантитативним (24-часовно глобално и универзално ”покривање”, то јест дејствовање на живот свих људи свугде), тако и по својим квалитативним претензијама (обликовање и преобликовање човековог духовног, етичког и емоционалногм, као и религијског, традицијског, културолошког и политичког идентитета), тоталног, тачније тоталитарног карактера - они захтевају за себе целога човека и његов цели живот.
 
Радијски, телевизијски и интернет-програми - руководећи се искључиво критеријумима профита, односно идолопоклонства новцу (које је, по изричитим речима Св. ап. Павла, ”извор сваког зла”, - 1. Тим. 6, 10) - активно и агресивно пропагирају псевдо-културу похоте и похлепе, насиља и грубости, ружноће и прљавштине, моралног релативизма и ”допуштености свега”, одбацивања сваког традиционалног система вредности и погледа на свет, афирмишући зло као привлачније од добра и лаж као узбудљивију од истине, и разврат као ”нормалнији” од целомудрености, противприродни блуд истополних личности као ”природнији” од Богом дароване благословене брачне љубави мушкарца и жене, и грех као ”својственији” човеку од врлине, и нечастивост као ”модернију” од честитости, и мржњу као ”ефикаснију” од љубави, и разуздани хедонизам као ”здравији” од подвижничког уздржања и самоограничавања, и окрутни егоизам као ”човечнији” од саможртвености и милостивости...
 
Будући да је деловање тих медија, као што смо рекли, непрекидно (24-часовно) и универзално (у смислу медијске и мултимедијалне покривености читаве планете, на локалном, регионалном, континенталном и планетарном нивоу), обрасци размишљања, осећања, личног моралног и социјалног живљења и деловања који се намећу, по својим ефектима, испостављају као униформизујући и уједначавајући: они све своје ”конзумере”, потрошаче тих програма преобликују управо по тим униформизујућим духовним и моралним, психолошким и социолошким обрасцима, претварајући их у објекте свог психо-социјалног инжењеринга. Тако се формира једно друштво у коме је и сфера приватног и сфера јавног живота (премда се тежи тоталитарном укидању границе између приватног и јавног) дубински и снажно обликована од стране медија, односно од стране оних политичко-економских елита које су власници и уредници тих медија.
 
”Слика света” и ”слика човека” која се активно усађује, ”имплантира” кроз психо-социјални инжењеринг медија јесте увек сасвим дефинисаног карактера: то није нека ”случајна” или ”неутрална” или пуко ”забавна” слика света и човека коју (стварни, не номинални) политичко-економски власници и уредници медија желе - у својој вољи за моћ, овладавање, поседовање и експлоатацију - да наметну гледаоцима, слушаоцима, корисницима медија. Како нам, уосталом, и сама етимологија њиховога имена казује, ”медији” су увек уствари - ”медијум”, ”посредници” и ”преносници” сасвим одређене визије света и човека, живота и историје, то јест идеологије и, у крајњем исходу, религије - макар то била религија ”конзумерства” - конзумеризам (која је, пак, саставни део свеобухватне религије хуманистичког секуларизма/секуларистичког хуманизма). Према томе, главна борба медија постхришћанске цивилизације јесте уствари духовног карактера: за ”умове” и ”душе” људске, за њихово преобликовање по ”постхришћанском моделу” и производњу морално-политички пожељног или ”политички коректног” профила личности, тачније - индивидуе, јединке, јер се истинита личност уобличава једино кроз животворно заједничарење са Богом - Архетипом човека и, у Богу, са другим боголиким личностима, што је, разуме се, могуће само у Цркви, у Телу Христовом Духом Светим.
 
У том смислу информативни и забавни, и научно-образовни програм којим медији преобликују свест и савест човека односно људи, јесте, у својој дубини један духовни рат за господарење над (историјском, политичком, моралном) ”свешћу” и ”подсвешћу” друштвене заједнице, над историјском стварношћу друштва, у свим њеним распонима (и прошлости и садашњости и будућности), а све са циљем и у функцији духовно-политичког управљања друштвом и његовог усмеравања у жељеном духовно-политичком смеру. Значи, да се овде, у идеологији постхришћанског секуларистичког хуманизма, на којој је заснована теорија ”цивилног друштва”, збива управо сједиња­вање ”псевдорелигијског” и ”политичког” у једном тотално-тоталитарном захтеву за универзално обухватање, регулисање и униформизацију свих аспеката човештва - духовних, политичких, економских, приватних, друштвених... Православна Црква у свом суочавању са проблемима савременог друштва, а нарочито у погледу деловања медија на живот друштва мора да буде изоштрено свесна ове духовне димензије саме природе медија, метода и циљева њиховог деловања, а не само да се, на пример, некритички ”радује” томе што је, после полувековне скрајности на маргине друштвенога живота (у комунизму-социјализму), сада ”поново присутна у медијима” и, путем медија, у јавном животу. Ова критичка свест, заснована на предањском ”разликовању духова”, мора да буде праћено и одговарајућом опрезношћу у комуникацији са медијима, поготово с обзиром на могућност медијских манипулација, искривљавања и злоупотреба сваке чињенице и информације, као и комуникације са самим  медијима. Бити ”медијски присутан”, није нешто што је по себи неупитно добро, то може да значи и бити изложен експлицитној или имплицитној манипулацији од стране медија.
 
У сваком случају, ако се зна да управо та и таква постхришћанска секуларно-хуманистичка ”популарна култура”, такозвана ”култура по мери човека” (која, по својој духовној суштини, уствари није ништа друго до човекоборна и човекомрзачка псевдо-култура, или још тачније, анти-култура, ”култура егоизма” и као таква ”култура духовне смрти”), намеће духовне, моралне и емоционалне, али и социјалне образце понашања, онда нимало није чудно да су егоизам и хедонизам, насиље и неморал, окорелост срца и равнодушност, све врсте психо-социјалних патологија, па чак и отворених изопачености (које Библија и Свето Предање Цркве непролазно жигошу као такве у очима Божијим и људским, без допуштања могућности икакве ”еволуције” у тим богооткривеним оценама, односно релативизујуће ”рееволуције” или ”реинтерпретације” у другачијем историјском и цивилизацијском контексту, јер Откривење Божије је једно и исто, и јуче и данас и сутра - Јевр. 13, 8) постали свугде присутни у животу савременог човека и друштва, задобијаћи - услед непрестаног дејствовања у душама и умовима људи - статус не само ”прихватљивости” и ”неморалности”, већ и обавезујуће психо-социјалне ”норме” мишљења и делања, понашања и живота уопште узевши.
 
Али, нису медији једини извор и механизам промене идентитета односно, у контексту нашег разматрања и са православног становишта гледано, духовнога преобликовања или, конкретно говорећи, кварења човека и друштва. Овом проблему се може приступити и из другачије, педагошке перспективе, која је, такође, важна и, уствари, незаобилазна у црквеном приступу проблемима савременог живота, у овом случају проблему духовне неосетљивости, духовне огрубелости, духовне отупелости, духовне унилости и равнодушности према себи и своме назначењу, према Другоме и другима, према животу друштва и света у целини.
 
Савремени човек још као дете - у оном најосетљивијем периоду када органски, ”свим чулима” учи и усваја основне етичке принципе, када се формира као морална личност, пре свега, преко гледања и слушања примера моралног (односно неморалног) понашања у свом најближем окружењу (породици, обданишту, школи), када се у њему формирају прагови емоциона­лне ”издржљивости” али и осетљивости - бива непрестано, а првенствено преко телевизије и Интернета (који су ушли у сваки дом, чак и у сваку просторију тог дома, нажалост и у дечије собе), бомбардован сценама насиља и грубости (свађа, туча, мучења, силовања, рањавања, проливања крви, убистава...) које га, постепено али сигурно, временом чине душевно неосетљивим  за насиље у свакидашњем животу. Деца одрастају у савременом свету, навикавајући се од најмлађег узраста (преко агресивних ”цртаних филмова” и, потом, нешто касније преко неприличних ”дечијих” и опсцених ”тинејџерских филмова”, или ”породичних програма”) на сваку врсту психичког и физичког насиља. Та навикнутост на свеприсутно насиље обликује њихову психу на двострук начин: с једне стране развија се равнодушност према свим облицима пројаве насиља у свакодневици (која иде дотле да се, гледајући насилне сцене, у филмовима или, пак, ”живим преносима” несрећа или трагедија, деца ”смеју” јер им је то јако ”забавно”), док се, са друге, подсвесном нивоу обликује једна агресивна психа коју насиље привлачи, која насиље сматра ”нормалним” и легитимним средством у дефинисању свог односа са другима, у животу уопште, од породице до школске клупе, и шире.
 
Нема потребе да овде таксативно наводимо све оне многобројне конкретне трагичне примере деце или младих који су, подстакнути филмским и телевизијским насиљем или насиљем из видео-игрица или из Интернета, починили разне врсте насилних чинова па чак и злочина над својим ближњима (члановима породице, друговима из школе...). Чак и када се не изражава на овако екстреман и трагичан начин ”култура насиља”, која је природни плод оне ”културе егоизма” о чијим смо антрополошким коренима већ говорили, исмејава и ниподаштава сваку емоционалну осетљивост, проглашавајући је ”слабићком” и непожељном савременог човека, слабошћу која га чини неспособним за вучији живот у немилосрдној утакмици на ”слободном тржишту” савремености, у којој опстају само најегоистичнији и најокрутнији у одбрани сопственога егоизма и његових апетита. Непотребно је рећи да овакво одбацивање основних и формативних хришћанских врлина као што су кротост, смирење, опраштање, трпељивост, милостивост, благост - осим што представља директно кршење заповести самога Богочовека Христа, упућене људима свих епоха, ”Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” - Мт. 11, 29 - духовно затупљује и осиромашује човека, јер га чини затвореним, глувим и слепим, непријемчивим за саосећање са Другим. Ова лична неосетљивост за Другог - која није одлика наводне ”снаге” карактера већ напротив духовне слабости, тачније духовне оболелости и немоћи личности! - преноси се, сасвим природно, кроз комуникацију и интеракацију личности на читав друштвени живот. Тиме се духовна болест и немоћ личности преноси на читаво друштво које, такође, оболева и онда говоримо о духовно болесном друштву, ”друштву у кризи”.
 
Архипастири и пастири Цркве и Христове, на основу свог пастирског и духовничког, али и свакодневног искуства, знају у којој мери су људске душе и читаво друштво оболели од ове тешке духовне болести - духовне неосетљивости за Другога. Много је људи данас, и у граду и на селу (јер у цивилизацији ”глобалнога села” и ”интернетске заједнице света” нема више класичне поделе на ”урбано” и ”рурално”) који су емоционално потпуно неосетљиви на страдање и патњу других, који потпуно равнодушно пролазе поред сцена насиља, неправде, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли су такви, духовно неосетљиви и равнодушни људи, заиста ”јаки”, они који ”грабе кроз живот крупним корацима”, ”који постављају стандарде” или су, пак, они слаби, огреховљени, робови сопственог егоизма, тешко духовно болесни и тиме, заправо, потпуно немоћни у историји? Када у овакву лажну-етику ”антропологије егоизма” укључимо и друштвену перспективу, видимо да се развија и ”социјална неосетљивост”, не само као пожељна, већ и као нормативна особина у постхришћанском секуларно-хуманистичком друштву чији се друштвени живот, у складу са обавезујућом неолибералном метафизиком ”слободног тржишта”, схвата, пре свега као ”слободно тржиште”, тачније као борилиште, арена, колосеум бескрајног такмичења (”идеја”, ”пројеката”, амбиција, каријеризама, воље за моћ...) које све више поприма форму гладијаторства. ”Такмичарски дух”, ”проактивна конкурентност”, ”позитивна компетитивност”, ”креативно надметање” су, сагледани из перспективе хришћанске антропологије и етике обожења, по својој духовној суштини, мање-више, лажне и лажљиве синтагме које својом ”политички коректном” звучношћу (сагласном са идеолошким принципима неолиберализма) треба да прикрију духовну неосетљивост за Другог, нељубав према ближњем, вољу за моћ индивидуалистичког егоизма који не зна за самилост према Другом, који је слеп за Другог као Ближњег.
 
Нажалост, мора се рећи и то, да смо, у наше време, сведоци да се овај дух неосетљивости често, и све чешће, јавља, и унутар Цркве, на свим нивоима црквеног живота, од парохијског до епархијског, Духовна осетљивост за Другог - она врлина која се кроз сву историју хришћанског подвижништва сматрала не само пожељном, него и обавезном, то јест самим предусловом спасења - данас се, међу многим Хришћанима, како у клиру тако и у лаикату, који су духовно потпали под утицаје ”овога света”, поима као ”хендикеп”, као ”духовна слабост”, као ”сентименатлност” или ”психологизовање, једном речју као недостатак што оне црквене посленике који се налазе, свако по мери свог благодатног дара и призвања, на одговорним службама у Цркви чини неспособним за обављање тих служби за које, наводно, треба ”бити снажан” па и ”неосетљив” када треба да се доносе одређене ”тешке одлуке” које се, то никада не треба испустити из вида и никада се не сме престати наглашавати, увек тичу не - неких ”апстрактних догађаја” или ”пројеката” или ”виших циљева”, већ конкретних боголиких личности и њихове земаљске и вечне судбине, оних људи Божијих за које је и ради којих је Христос Богочовек био разапет на Крсту, умро, био положен у гроб, сишао у ад и васкрсао у трећи дан!
 
Проблем о коме говоримо је озбиљан проблем црквеног живота, јер показује да се дух ”овога света” увукао у Цркву и дејствује у црквеним људима, у Хришћанима, мењајући њихов систем и јерархију духовних и моралних вредности, њихове критеријуме, њихов начин размишљања. Наравно, тај проблем није нов у животу Цркве, јер је Црква у свакој епохи своје историје свагда била изложена ударима ”посветовњачења”. Говорећи о многобројним проблемима са којима се Црква, на свом историјском путовању ка Царству, суочава не само због непрестаног суочења ”спољашњим” светом и трпљења његових посветовњачујућих утицаја, већ због дејствовања духа тог света изнутра у њој самој. Чувени литургичар Николај Афанасјев у ”Цркви Духа Светога”, у духу истинске хришћанске самокритичности и одговорности, пре нешто више од пола века (шездесетих година 20. века), пише и поставља забрињујући дијагнозу: ”Да, криви смо”. Историја зна за раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него данас. Било је увек борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па ипак има разлике између онога што је било некада и онога што постоји данас. Али, у позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше доба на видело избијају искључиво људске страсти у свом крајње огољеном виду, које чак ни овлаш нису више прикривене догматским расправама. Наш црквени живот запао је у ћорсокак... Црква се третира као организација потчињена људским законима, она се ангажује на служењу задацима људског друштва. У њој самој доминира људска воља, као што људска воља изван њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање властитих циљева. Сви су изгледи да ни сами верници никада нису толико излагали порузи Невесту Христову”.[7] Речи тешке, али истините и изговорене са великим духовним болом и забринутошћу, речи које су заправо позив самим Хришћанима, и верницима и клирицима, да борбу против посветовњачења црквеног живота започну одмах и то у своме срцу против тих ”људских страсти у њиховом огољеном виду”, а пре свега против страсти егоизма и себичности, самовоље и неосетљивости за оног Другог који, уствари, јесте сами Христос, да се у своме срцу врате љубави према Христу и љубави према ближњем, оној љубави без које је хришћански живот апсолутно немогућ.
 
Проблем духовне неосетљивости за Другог, о коме говоримо у склопу проблематике ”антропологије егоизма”, а који представља само један од оних комплексних проблема о којима је говорио о. Николај Афанасјев, нарочито се болно осећа у Цркви поготово због тога што је опште позната чињеница да црквено богословље у сами центар свога интересовања и ангажмана ставља боголикога човека, личност створену ”по образу и подобију Божијем”, по Архетипу Христу Богочовеку. Црква и свеколико њено богопознањско искуство, преточено у њено живо богословље, у средиште свега ставља боголику личност човекову, боголикост као основно достојанство човека, као Богом даровану могућност човековог остварења образа подобија, саображавања и уподобљавања Христу Архетипу нашега спасења и обожења.
 
Ако је човекова боголика личност нешто најсветије и највредније у читавој творевини Божијој, оно ради чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда ниједан човек на овој земљи, а поготово не хришћанин, а још мање члан црквенога клира, не сме бити духовно неосетљив за Другог као боголику личност, уколико желимо да, на аутентичан начин, сведочимо истину Домостроја и Јеванђеља Христовог. Све што се збило и што ће се збити - ”Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, Узлазак на Небеса, Седење са десне стране и Други и славни долазак” Христов збило се, како кажемо у Божанској Литургији у Светом Узношењу, ”ради нас”, а то значи - ”ради човека”, ради свакога човека, јер је сваки човек, у очима Божијим вредан тога, вредан свега. И такво Божанско поштовање Другога, свакога човека треба да задобијамо као Хришћани у своме срцу. Преп. Јустин Ћелијски је, понављајући искуство Светих Отаца Цркве о највишој вредности човека у свеколикој твари, свагда говорио: ”Изнад свега Бог, а пре свега - човек!” Према томе, управо духовна осетљивост за Другога, за тајну његове боголике личности, као и Божанско поштовање слободе и различитости Другога, као и особености његових благодатних дарова у Цркви, има своје библијско и светоотачко утемељење, а не духовна неосетљивост за Другог и према другима, која се издаје за наводну ”снагу карактера”, ”одлучност воље” или неопходно ”лидерско својство”, неопходно за сваког лидера у свим областима друштвеног живота, па онда и у црквеном животу.
 
Бог је, у Старом Завету, приказан управо као ”осетљив” за човека и његове невоље и потребе. Бога ”боли” када га старозаветни Израиљ (=Працрква) заборавља и одступа од Њега, а ”радује се” када Му се Изабрани народ враћа се покајањем и сузама. Бог ”показује осећања”, што ни у ком случају не треба схватити антропоморфно, али не треба умањити ни тај ”људски” аспект и значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, на пример, Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу ”од како си ми постао драг, прославио си се и Ја те љубих” (Иса. 43, 3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада обећава ”да се неће гневити до века” (Јерем. 3, 12). Господ, дакле, кроз сву историју спасења не показују неосетљивост, него управо Божанску осетљивост за страдања људског рода (како нас често, у својим богонадахнутим омилијама опомиње и теши, Св. Јован Златоуст). Како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика Христово, Св. ап. Јована Богослова да ”Бог толико заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао за спасење света” (Јн. 3, 16) него управо као врхунац Божанског саосећања са људским родом, саосећања које је ишло толико далеко да се Сам оваплоћени Бог, Христос Богочовек пење на Крст да умре ”за живот света”?
 
Свети Оци су, нарочито, наглашавали неопходност духовног саосећања (симпатије) и осетљивости у духовном животу Хришћанина. Често се може чути да су Оци Цркви учили о подвижничкој ”апатији” (”бестрадалности”, то јест ”бестрасности”) и да управо та чињеница говори о томе да је свака духовна осетљивост уствари ”сентиментализам” и ”психологизирање”. Наравно, ту се ради о суштинском неразумевању ове отачке мисли, јер подвижнички Оци говорећи о стицању ”бестрасности” говоре о ослобођењу ума и срца, душа и тела од страсти и робовању страстима, чиме човек стиче подвижничку неосетљивост, тј. ”имуност” на страсти и грешне жеље. Дакле, ту се говори о ослобођењу од страсти, а не о неосетљивости према другим људима.
 
Узело би много времена и простора да наведемо само неке од безбројних светоотачких мисли о потреби да у нашим ближњима видимо самога Христа и да се саосећамо са њима као са Христом страдалним, али биће довољно да наведемо вечноважећу и непролазну поуку самога Богочовека Христа:
 
”А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.
 
Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.
 
Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
 
Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.
 
Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.
 
И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мт. 25, 31-46).
 
Св. Јован Златоуст, кога је црквена историја због његовог неуморног пастирско-социјалног ангажмана препознала као ”пророка милосрђа[8] и ”социјалног Јеванђеља”, није престајао да опомиње своје савременике на ову основу христолошку истину човека - да у сваком човеку треба видети Христа, Архетипа човека, да свакога човека треба поштовати и волети Божанским поштовањем и љубављу, да је немогуће проповедати Христа и Његово Јеванђеље, а не бити духовно осетљив за Другога и самилостив према својим ближњима у њиховим невољама и потребама.
 
Св. Златоуст, говорећи о тој сведочанској саможртвености Цркве и Хришћана ”за живот других”, не престаје да опомиње, упозорава, саветује, убеђује, умољава, заповеда:
 
”Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Када у пословима овог света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити[9] - колико више ово мора бити испуњено у духовним делима! Управо се у томе састоји (истински) живот.
 
Напротив, ко живи искључиво за самога себе, а ни о коме другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод рода људског. ”А шта ће бити”, кажеш, ”ако своје оставим, а о туђем водим бригу о другима у истим мах, а не водим бригу о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од ког ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно са Апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Ако, пак, будеш само тражио своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава у векове векова.”[10]
 
Св. Јован Златоуст закључује ову своју беседу упозоравајућим речима: ”Нема нам спасења ако не будемо водили рачуна о општој користи”. Нема нам спасења ако будемо водили рачуна само о себи, тј. ако се не ослободимо фундаменталне страсти егоизма, индивидуалистичког егоцентризма, себичности. Нема нам спасења ако, у своме дубински укорењеном егоизму, будемо духовно неосетљиви за Другог, духовно равнодушни према Другоме, према његовим невољама, страдањима, сиромаштву, потребама и вапајима за помоћ. Нема нам спасења без активне, делатне самилости према Другоме, без активне помоћи Другоме (и духовне - молитвама, поуком, утехом, укрепљењем, али и телесне - храном, одећом, смештајем, новцем...), јер таква делатна самилост јесте пројава саме суштине Христове љубави, оне љубави на коју је позван сваки Хришћанин. Св. Јован Златоуст, дакле, иде тако далеко да тврди да за онога Хришћанина који у свакодневном животу не показује такву делатну Христову љубав према свакоме човеку - нема спасења, тј. да је уподобљење Христу по таквој љубави и по таквој духовној осетљивости за Другога - сами предуслов спасења човековог.
 
Свети Оци, такође, наглашавају да је духовна умртвљеност осећања, то јест немогућност да се човек активно саосећа са ближњима у њиховим невољама и потребама један од првих знакова смрти душе, тј. запалости душе у духовну смрт која се састоји у отуђењу душе од Бога и Божије љубави према свима и свему. О томе је, у новије време, говорио и писао Преп. Симеон Дајбабски (в. његову прелепу духовну песму ”Болесна душа и здрави разум”).
 
Наравно, ове отачке савете не раба схватити као заговарање било какве врсте хришћанског ”сентиментализма”. Хришћанин није неко ко би, према светоотачкој мисли, требало да дозволи да духовно непреображене емоције управљају њиме, него би требало да умносрдачним подвижничким напором, живећи у Цркви, кроз Свет Тајне и Свете Врлине Цркве, у склад доводи свој ум и разум, вољу и осећања, тело и душу, и целосно своје битовање.
 
”Сентиментализам”, макар он био и хришћански по своме предзнаку, није способан да ово чини, да доприноси регенерацији и интеграцији човекове личности: он даје предност пуким осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања и човекову обузетост или поробљеност осећањима. Хришћански подвижнички приступ је потпуно другачији, јер је онтолошког карактера, јер извире из наше онтолошке упућености на друге људе, из благодатног заједничарења са другим људима у Христу, из наше боголикости ”по образу и подобију Божијем”. Јер, како апофтегматски сажето кажу подвижнички Оци Цркве, ”видео си брата свог, видео си Христа”, које значи да Христа треба видети у сваком човеку, а не само у оним изабраним људима које ми или други људи изаберемо, по својој вољи или наклоности, да им указујемо поштовање као ”угледним”, ”поштовања достојним”, ”духовним” или ”светим”.
 
Истински пастир и духовник Цркве никада не сме сметнути са ума ове речи. То је онај пастирско-духовнички дар о коме је Старац Софроније из Есекса писао о. Борису Старку: ”У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам са њима њихове патње, њихове проблеме: да делим са њима искуства другог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, према свакоме човеку, посебно према деци и младима, захтева напрегнутост пажње, саосећања и стрпљења”.
 
Истински пастир, али и министар, и службеник, и научник, и инжењер, и уметник, и земљорадник позван је да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама, у сваком тренутку, велики али и сваке муке достојан циљ - да овај свет духовне неосетљивости, безосећајности, равнодушности и окамењености преображавамо христоликим саосећањем и милостивошћу према свима и свему, како бисмо свакога и све привели његовом богоназначењу - Царству Божијем.
 
---------------------------------------------------
[1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 13, 19, 23.
 
[2] Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Свечаник, Диселдорф 1957, стр. ???
 
[3] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 19, 23.
 
[4] Прот. Александар Шмеман, Богослужење посветовњаченом веку, ЗА ЖИВОТ СВЕТА - СВЕТОТАЈИНСКА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА, Православље, Београд 1979, стр. 105.
 
[5] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 65.
 
[6] Семјел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, ЦИД - Романов, Подгорица - Бања Лука, 2000. стр. 50.
 
[7] О. Николај Афанасјев, ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА, Преподобни Рафаило Банатски, Вршац 2003, стр. 30-31.
 
[8] В. Прот. Георгије Флоровски, Свети Јован Златоусти - пророк милосрђа, Теолошки погледи, 1.2/1982.
 
[9] Подвлачења су наша (прим. аут.)
 
[10] Св. Јован Златоусти, Беседа 77. На Јеванђеље по Матеју, СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ, Задужбина Св. Манастира Хиландара, Београд 2006, стр. 125.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју дат за Васкршњи број Блица, разговор водио г. Предраг Михаиловић, главни и одговорни уредник

       
      Пре годину дана, Васкрс смо дочекали у невољама, како је тада рекао преминули патријарх Иринеј. У каквом размишљању дочекујемо Васкрс ове године?
       
      Заиста, разликује се веома припрема и очекивање највећег празника, Васкрсења Христовог, у неким уобичајеним годинама и у оваквим годинама као што су претходна и текућа. У односу на утврђени годишњи богослужбени круг нема, наравно, никаквих промена. Време је васкршњег поста, када важе одређена правила која је Црква утврдила пре много векова: посна храна; чешћа и дужа богослужења; усредсређеност на личну и заједничку молитву; дубље сагледавање животних прилика у којима се налазимо и као појединци и као заједница, ужа и шира; сагледавање истинских потреба, личних и колективних. Мучно је и горко живети у условима епидемије, болести и патње блиских сродника и пријатеља, одласка многих из овог земног живота, тескобе, депресије, код неких правог паничног страха и питања да ли ће избећи заразу и болест. Мислим да све те околности треба да прихватимо и као прилику да сагледамо праве вредности које свакодневни живот чине бољим, лепшим, хуманијим, срећнијим…
      Шта људи данас треба да покажу својој деци и будућим покољењима као узор живота? Пре свега пример како треба живети и како се односити према ближњима и према природи која нам је поверена. Мислим да је најбоље да одговор на оваква питања свако дâ сâм себи, пажљиво загледан у оно што га окружује. И сâм сам извесно време провео у болесничкој постељи. Оно што могу да посведочим јесте да је нама хришћанима и верујућим људима других вероисповести ипак много лакше да се суочимо са невољама и опасностима попут ових садашњих. Верујући човек, болесник, узме у руке Псалтир и прочита: „…Ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише.  Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих. Намазао си уљем главу моју и чаша Твоја напајајућа је као најјача. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и настанићу се у дому Господњем за дуге дане”. Или прочита како старозаветни праведник, многострадални Јов, каже: „Ја знам да је жив мој Откупитељ и знам да ће Он напослетку стати над прахом. И ако се ово тело моје распадне, ја знам да ћу у телу свом видети Бога. Ја исти, а не неко други, гледаћу Га”.
      Можемо дуго набрајати речи наде коју хришћанину нико и никада не може одузети. Не кажем да смо сви ми, људи вере, јунаци без мане и страха. Наравно да нисмо! Али вера у Господа и дубинско сазнање да овај земни живот није све и није крај, то нас крепи, теши, снажи, окриљује. Стога хришћанин живи пунијим животом. Није правило да је неко ко је хришћанин увек и апсолутно бољи човек од онога ко није хришћанин. Лично познајем и ценим неке људе који другачије верују или пак тврде да су неверујући, а изузетно су моралне личности, као и обрнуто, неке хришћане који на делу то нису. Ипак сматрам да се хришаћaнин у граничним, одсудним тренуцима живота успешније суочава са искушењима и савладава их са далеко мање траумâ.
       
      Црква је још на Првом васељенском сабору у Никеји (325) донела одлуку ο датуму празновања Васкрса, празника васкрсења Исуса Христа: у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице и после јеврејске Пасхе. Шта је за вас тај дан?
       
      Пријатно је водити дијалог са неким ко познаје црквену историју и хеортологију. Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм васељене, и тамо где сунце излази и тамо где залази, за нас, за вас, за мене, за ваше читаоце. Сви и свуда славе само један једини Догађај над догађајима: Христов прелазак из смрти у живот. Кроз прослављање тог Догађаја, за нас апсолутно најзначајнијег у историји света, ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем, путем нашег васкрсења Њиме и у Њему, путем победе над смрћу, опет Њиме и у Њему, путем који значи прелазак у вечни блажени живот, пун радости. A радости нема без ближњих, без заједнице са онима које волимо. Стога ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са својим родитељима, прецима, пријатељима. То је Васкрс! Сви други дани наших живота, сви други празници, све наше жалости и све наше радости, имају смисао у том јединственом Догађају, у том једном дану – дану Господњем, дану Васкрсења!
      Да одговор на ово питање закључим стиховима црквеног песника, јер песници најчешће у мало речи згусну и саберу оно што ми говоримо по сат времена и више. „Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет. Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово!”
      Пандемија вируса ковид 19 уздрмала је и бацила на колена читав свет. Потврдила је неке сукобе у свету, неке глобалне учинила глобалнијим, додатно поделила народе. Свакодневни живот променио нам се из корена.
       
      Пандемија као да је ставила увеличавајуће стакло на поделе између богатих и сиромашних на глобалном плану, али и у оквиру појединачних друштава. Вероватно ће се, кад епидемија мине, још масовније наставити сеоба милионâ људи на Север и Запад. У исто време, у сиромашним земљама најсиромашнији слојеви становништва због епидемије губe ионако слабо плаћена радна места, што последично може довести до нових напетости и немирâ. Многе могуће последице још увек и не видимо. Да ли ће се, рецимо, даље ширити раселине и провалије међу народима, верама и културама?
       
      Са друге стране, морамо имати у виду да нам Бог и кроз болести пружа прилику да се покажемо као људи, као Његови људи: да покажемо љубав, да помажемо једни другима. То се показује и на микроплану и на макроплану. Као пример ћемо навести лекаре, медицинске сестре, болничаре и свеукупно медицинско особље: они су прави јунаци у рату са невидљивим непријатељем. Многи су, десетине њих, тихо, нечујно, изгубили живот вршећи своју дужност. Они нису мањи јунаци од јунакâ са Кошара. Ни једнима ни другима нисмо ни довољно ни на прави начин изразили захвалност, а ни породицама преминулих. Слично је и са запосленима у другим јавним службама. Свима њима сви дугујемо захвалност. То важи и на нивоу ширих заједница и држава. Неке државе и њихове владе показују способност да организују заштиту и лечење не само свог народа него и да човекољубиво  помажу и другима. Наша држава је у почетку примала пријатељску помоћ, а сада је, Богу хвала, у могућности да такву помоћ пружи земљама око нас. И то је за пример, захвалност и угледање. Проблема је било и биће их, али не треба тако црно да гледамо на појаве и изазове јер знамо да је из гроба Христова светлост засјала, светлост Васкрсења, Његовог, нашег и свеопштег.
       
      Да ли се смисао људског живота свео на неке “велике” интересе, материјалне и друге врсте, да ли су многи људи заборавили на Бога, као и да виде Бога у делима његовим?
       
      Одувек се живот креће између два начела. Једно начело је отимај без обзира на другог. Чини се да смо са идеологијом либерализма, посебно економског либерализма, савременици врхунца таквог поступања, и то од односа између богатих и сиромашних држава до односа између послодавца и радника. Нажалост, савремени капитализам се, данас више него икада пре, држи идејâ Томаса Малтуса и Дејвида Рикарда да је наука са сигурношћу Њутнових закона утврдила да на тржишту понуде и рада треба да владају слепи дарвинистички закони опстанка јачег. Ни код нас није реткост такав однос послодавца према запосленима: давање отказа породиљама, укидање права радника на минималну паузу, и тако даље, и тако даље.
      Друго начело је изрекао свети апостол Павле, чије друго име је Апостол љубави: „Блаженије је давати неголи примати”.  Бога ће се сетити и видети Га у делима Његовим само они који делатно усвоје ове речи апостола Павла. Овде није место за детаљнију анализу односа између хришћанства и економије у савременом друштву. Само ћу указати на једноставну истину да не може бити дугорочног и постојаног напретка у било којој области без морала, без вере. Запањујуће је да поједини утицајни кругови код нас не увиђају да се духовни живот не своди на приватност појединца него да обухвата заједницу и све аспекте живота, па и однос према раду, према стицању материјалног богатства и према расподели добара, и, најзад, хтели ми то или не хтели, да обухвата и економију као такву. Многа начела су утврђена већ у Светом Писму, као, например, шестодневна радна недеља, однос према зајму и слично. Закључићу тврђењем да је могуће, а показаће се и нужним, успостављање хармоничних односа између свих актера привредног живота на моралним начелима која су садржана у учењу Цркве. Чисто тржишна економија, у духу неолибералне идеологије, без икакве везе са моралом, а преко њега и са религијом, значиће, на свеопшту жалост и срамоту, почетак краја западне – некада хришћанске – цивилизације.
       
      Прошла, 2020. година била је тешка за нашу Цркву. Остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, недавно и без владике Атанасија и још многих свештеника СПЦ. Ово су тешки губици. Колико је СПЦ уздрмана или пак снажна данас?
       
      Са архијерејима које помињете, а са којима смо се привремено растали, провео сам живот: са блажене успомене патријархом Иринејем од упознавања у призренској Богословији и заједничког послушања у Монашкој школи у манастиру Острогу, пре више од пола века, а са владикама Амфилохијем и Атанасијем од младићких дана, већ у монаштву, такође пре више од пола века. Са владиком Милутином, исто тако, делим деценије заједничког служења Богу и братске сарадње. Дуго сам их познавaо и од свих савременика највише времена провео са њима, па најбоље знам шта губитак таквих архијереја, теолога, професора, организатора црквеног живота, свештенослужитеља и молитвеника значи за нашу Цркву. Напустили су нас и многи други свештенослужитељи из моје епархије и других епархија, међу њима и драги пријатељи, сарадници, саслужитељи. У манастиру Лелићу смо пре неки дан сахранили и мени посебно драгог, најближег пријатеља и духовног оца, архимандрита Јована Радосављевића. 
      Жалимо и тугујемо због привременог растанка са свима њима, али у исто време нико не може да тврди да је Црква уздрмана. Бог може и од камења да створи децу Аврааму, по речима Светог Писма. Црква је у последњих неколико година добила доста нових архијереја, младих, али зрелих, образованих, патриотâ, људи који разумеју проблеме овог доба, куражних када треба, рационалних при одлучивању. Напослетку, као практичну потврду старе максиме vox рopuli, vox Dei, архијереји, који представљају и предводе народ Божји, на изборном Сабору су највише гласова, двотрећинску већину, поверили митрополиту Порфирију, а руком архимандрита Матеја Сâм Бог је потврдио глас Сабора. Владика Порфирије је постао Патријарх српски. Сада је свима јасно да ће наша Црква, са новим Патријархом и новим младим владикама, добити нову снагу. А и нама старијима остаје да у стопу пратимо своју браћу млађе архијереје, да не посустајемо.
       
      Један од најупечатљивијих духовних догађаја прошле године биле су литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ. Биле су спонтане и масовне, спојиле Цркву и народ, имале утицаја и на промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе. На крају, укинут је Закон о слободи вероисповести. Kако објаснити те литије и тај својеврсни бунт?
       
      Литије су заиста биле манифестација потпуног јединства Цркве и народа. Народ је, бранећи светиње и црквену имовину, коју с пуним правом доживљава као властиту очевину, бранио и одбранио сопствени национални, културни и, у првом реду, црквени, православни идентитет. Онај ко данас не види да у Црној Гори постоје утицајни и издашно финансирани кругови који настоје да елиминишу из друштва Српску Православну Цркву и да пониште и сâмо постојање српског народа у земљи која се дичила епитетом Српске Спарте, сâм себи је везао црну мараму преко очију. Од Другог светског рата до литијâ, односно до последњих парламентарних избора, они су у остваривању тог циља комбиновали различите методе и тактике: од стрељањâ, логорâ и затворâ у првој фази до подмићивања, претњи, уценâ, отказâ са посла у другој фази, све по потреби, у зависности од различитих околности.
      Али у литијама су Срби, а напоредо са њима и они који се не осећају Србима, али су православни верници, убедљиво, бројношћу, упорношћу и ненасиљем, доказали народну сувереност. Наш народ зна да је створио ту државу, бранио је од Турака, Млечана и потоњих освајача, и да је слобода Цркве и народа неприкосновена и у Црној Гори и свугде. Они који и данас муте воду и мисле да могу да се играју са том чињеницом не раде добро ни за своју државу ни за икоји од тамошњих народа, а ни себи не чине добро.
       
      Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски Павле) рукоположио вас је за јерођакона, а потом за јеромонаха. Духовно сте узрастали у Острогу, али и на Kосову и Метохији, за које кажете да је истинска Стара Србија. На Kосову је остало мало нашег народа. Каква је будућност Kосова и тога народа?
       
      Пратећи ране године мог духовног путовања кроз живот, од Дечана до Острога, од Острога до Атине и од Атине, преко Париза, до Београда, дали сте ми прилику да укажем на то да у јединству духовног простора једног народа нема градације, не постоје важније и мање важне области. За нашу Цркву и народ једнака је важност и Дечана и Острога, и Србије и Црне Горе, и Косова и Метохије и Бачке, Срема и Баната, као и свих других крајева и крајина у којима српски народ вековима живи као аутохтони народ.
      Да ли је пак нашег народа на Косову и Метохији остало мало, то треба питати најпре тамошњи српски народ, али и наш народ у целини. Пре тога треба питати Светога Краља Стефана Дечанскога, треба стати пред ћивоте и саркофаге у Пећкој Патријаршији у којима почивају света тела светих архиепископа и патријараха српских и тражити одговор на питање да ли нас је мало и колико вреде српске светиње и српски гробови. Немањићке задужбине и око хиљаду и по других манастира и цркава, и то после толико векова пустошења и рушења, остаци немањићких насеља и утврђења, сачувана и оскрнављена или уништена гробља – све су то неми, али речити сведоци Старе Србије. Они су присутни чак и онде где више, наизглед, нема ни трага српском присуству: тако, например, у једном селу у којем бар читав век, а можда и два или три века, нема Срба, постоји, до данас, локалитет Вора-те-Шкијеве, Србинов гроб. Треба, уосталом, питати и Устав Србије. Познаје ли Устав категорију мало?
      А треба се сетити периода када је патријарх Арсеније III Чарнојевић написао: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо…” Тада су Косово и Метохија запустели, остали са мало Срба. Потом су дошле другачије године, балкански ратови и ослобођење Косова и Метохије. Престао је „плач Старе Србије”, а данас се поново чује. Нема у историји коначних решења. Промењиве су историјске околности. Већ су се у односу на крај прошлог века промениле, можда још увек не довољно, али ми не смемо ни да губимо стрпљење ни да се уморимо од трпљења. Наша држава помаже наш народ и чува мир. То је више него довољно. Поздрав догодине у Призрену  бесмислен је само за оне чија је историјска свест непотпуна, оштећена.
       
      Рекли сте недавно: „Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека“. Шта је највећа снага, а шта усуд нашег народа?
       
      Снага нашег народа је у верности Јеванђељу, у верности Христу, Који је кроз Светосавље постао подједнако близак и краљу и сељаку. Зато је, на пример, у доба када је поробљивачка колонијална сила била на врхунцу, а израбљивање црне Африке у пуном замаху, у нашем Сретењском Уставу било записано: „Сваки роб, када ступи на српско тло, слободан је човек.” Снага је у опредељењу Светог Саве и његових наследника да кормило брода нашег народа управе према православном Истоку, не лишавајући га учешћа у благодетима комплексне и богате медитеранске и западноевропске цивилизације. Сличну је мисао изрекао и слепи народни геније Филип Вишњић певајући у првим стиховима „Почетка буне на дахије”: „Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш᾿ Србије по небу ведроме.” Да појасним: у оба случаја се ради о одразу библијске визије Небеског Јерусалима, Града Бога Живога, о идеалу над идеалима…
       
      Црква је изабрала новог патријарха, Његову Светост Господина Порфирија. Пре самог Сабора доста се спекулисало у јавности, разне су приче колале о поделама и струјама унутар Цркве. Шта бисте поручили верницима?
       
      Поновићу, на други начин, своју пређашњу мисао о овој теми. Не стоји залуд у Делима апостолским: „Изволи се Духу Светом и нама”. Ако неко у Сабору има апсолутну већину, ту нема поделе. То се и показало. Сви архијереји, заправо сав наш верни народ, сви су се обрадовали избору владике Порфирија за патријарха. Уверен сам да се обрадовала и душа блаженопочившег патријарха Иринеја.
      Нашем верном народу желим да у радости прослави наступајуће празнике, да све нас обасја светлост и радост Христовог Васкрсења, да се посветимо миру и стварању, да настојимо да прекрасни Божји свет поново постане рајски врт, а не поприште еколошке катаклизме, да будемо градинари тога благословеног перивоја. Срећан свима празник Васкрсења Христовог!
      Христос васкрсе!
       
      Интегрална верзија интервјуа датог за Васкршњи број Блица
      г. Предрагу Михаиловићу, главном и одговорном уреднику
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује може се наћи у речима Светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу, поручио је у интервјуу за Васкршњи број Политике Епископ зворичко-тузлански Фотије.

       
      - Ако је неко са светогорским монасима, ту је. Ако је неко на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра, увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха. Ко њега зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао доврши на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве, истакао је владика Фотије.
       
      *Иако се нико томе пре годину дана није надао, и овај Васкрс дочекујемо у условима пандемије вируса корона. Лекари упозоравају да нас после епидемије вируса корона, очекује епидемија менталних обољења јер овакво стање неизвесности, присуства болести и одсуства присности, предуго траје. Колико и како Црква и њени пастири могу да помогну у духовном окрепљењу оних који су клонули, у савлађивању страхова од болести, смрти, неизвесности?
       
      Да, ево и овај Васкрс дочекујемо искушавани од ове нове болести, такозване пандемије корона вирусом. Када је почела, било је за две недеље, и тако све по две недеље. Сада ево и друга година то траје, а крај се не назире. Али, Црква је, хвала Богу, трајнија категорија од ове и од свих болести, па и од саме смрти. То је оно што имамо утешно да кажемо за овај Васкрс и за све наше црквене празнике у току године. У Цркви влада закон духовног васкрсења. То је дар Васкрслога Христа, и ми га сви осећамо, без обзира коју службу у Цркви да имамо. Наша једнакост у Цркви се огледа у томе што сви једнако можемо да приступимо Живоме Христу и да се причешћујемо Њиме, Васкрслим Господом. Он је Победитељ смрти, болести и свих наших недуга. Мисија Цркве у ово небивало време, време отуђења, ирационалног страха, безнађа болести и постојања страха од смрти је управо призив да сви приступимо Живоме Христу, Распетоме и Васкрсломе, да би нас Он Својом Божанском силом укрепио и исцелио. Ценимо надљудске напоре медицинских радника који даноноћно дежурају и помажу оболелима, али ми вером сведочимо да Бог може и више, јер Бог наш Свемогући Отац, воли све људе. Наше је само да му приступимо и вером затражимо помоћ. И ето јеванђелских чудеса, Бог ће нас исцељивати и помагати како је то чинио кроз читаву историју.
       
      *Духовни живот на територији древне Епархије зворничко-тузланске веома је снажан: 16 активних манастира, око 200 цркава и 70 њих у изградњи, 140 вероучитеља, бројно свештенство и верни народ сведоче о томе. Шта сте Ви себи поставили као главне задатке као Епископа зворничко-тузланског и колико тога сте успели да остварите за нешто више од три године откако сте изабрани на овај древни трон?
       
      Ово је велика епархија – пуно цркава, манастира, вероучитеља, хвала Богу, и пуно народа. Ми Срби треба непрестано да бивамо и постајемо црквени народ, народ богослужења, да недељом и празником ништа прече немамо него да одемо у храм, свој манастир, и да тамо чујемо Реч спасења, Реч Божју. У Цркви ћемо наћи одговор на сва своја животна питања и дилеме, у заједници, јер ће нам их Сам Бог и Његова Црква открити. У Цркви водимо дијалог са Богом. Питамо Га и Он нам одговара, на наше молитве и прозбе, ево одговора. Радовао бих се кад би то и овде у зворничко-тузланској епархији прихватили и разумели. Из тога би све уследило – и развој црквеног живота, и даља обнова цркава и црквена просвета и духовни живот. Све је то повезано са Богом и нашом вером. Наше Православље у себи крије безмерне дарове, узвишену божанску лепоту и љубав. Наше је да то откријемо и усвојимо и тако свој живот ускладимо са светотајинским животом Православне Цркве. Онда би наш живот овде на земљи постао мало откровење, једно преображење од смрти и пролазних људи у христолика и боголика бића, бића која су не за смрт, него за живот вечни и васкрсење.
       
      *Колико народе на просторима „преко Дрине“ и даље боле ожиљци ратова деведесетих? Осим народа у Босни, односно Републици Српској, имали сте прилике да као Епископ далматински сиђете међу народ и у Хрватској.
       
      И овде у Републици Српској, као и у Далмацији, рат је оставио страшне последице. Овде скоро да нема места у којем не постоји споменик пострадалим из Отаџбинског рата. И то су све млади људи. По подацима до којих смо дошли, близу 30.000 људи је пострадало за Републику Српску, а то је велики број. Њихово мучеништво и жртва је гарант нашег опстанка овде, као и Републике Српске. Наравно да су страдали и други народи у БиХ: и Бошњаци и Хрвати и други. Био је то рат који никоме није био брат. Сада нам остаје да се молимо за све пострадале и да на њиховој жртви и гробовима градимо мир који ће бити трајан, и за тај мир се морамо непрестано борити. И ми као Црква, али и држава и државне институције. Нисмо утописти, али за мир се вреди борити и миру вреди стремити. Није случајно у светом Јеванђељу речено: Блажени миротоворци, јер ће се синови Божји назвати. То је истина. Међутим, и мир мора бити прожет правдом и истином. Правда и истина су со мира. Без њих би и сам мир могао постати бљутав и неукусан. Савршени мир се темељи на измирењу човека са Богом и ближњим, а световни мир је мир међу љидима – државни, политички мир. И један и други су неопходни да би се на овим просторима могло ићи напред у мирну будућност.
       
      *Били сте Епископ далматински 19 година и прилике у овој Епархији Српске Цркве описали сте као подвижничке: у рату је много тога било порушено, а бројни домови напуштени. Колико је значајно присуство Српске Цркве на тим просторима, како за малобројни народ који тамо живи, тако и за саму Цркву?
       
      Црква је духовна мајка нашег народа и она га увек прати. Што се тиче Далмације, тамо је била рововска борба, а овде је, хвала Богу, ипак лакше. Посла има више, али су услови много бољи. Многи, на жалост, не разумеју мисију наше Православне Цркве. Једни је своде сувише на земљу и везују само за нацију и политику. И то је све што од Цркве очекују. То је сувише поједностављено и земаљско схватање. Други, на жалост, иду у другу крајност, па сматрају да Црква треба да се бави само духовним темама, које се не тичу живота и његове реалности, што исто није тачно. Црква је, међутим, небоземна институција која обухвата све, и небо и земљу, Бога и човека. Црква проповеда Богочовека Христа и спасење света у Цркви Његовој. То је првенствена мисија Цркве - да земаљско уздиже на небеско, преображавајући све и при томе свему дајући вечни смисао.
       
      *Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем, који је, као и Ви, одрастао у Чуругу, били сте међу првим монасима који су дошли 1990. године у опустели манастир Ковиљ, а касније сте обојица били архијереји у Хрватској, Патријарх у Загребу, а Ви у Шибенику. Каква су Ваша сећања на те заједничке ковиљске, па и хрватске дане?
       
      Хвала Богу да смо сада добили новог Патријарха у личности брата Порфирија. Живели смо у улици до улице у Чуругу, били смо разред до разреда у основној школи „Ђура Јакшић“, средњошколци у Новом Саду и студенти теологије у Београду. Монаси у Ковиљу, затим епископи од 1999. године, у време рата и бомбардовања наше земље, а потом имали разна послушања нашој Цркви. Сада ево, брат Порфирије постаде и наш Патријарх. Добили смо доброг патријарха, мудрог богослова, духовника манастира Ковиљ, који је многе младе људе са широког пута упутио на пут вере и спасења. Братство манастира Ковиља је окупио и умножио, показујући велико разумевање за духовне потребе братије, као нико је знао да састрадава са њима. Касније, као игуман и викар Епископа бачког је проширио своју мисију, држећи многе проповеди и трибине, бринући и о младима у заједницама где су се лечили од пагубног утицаја дроге. То је оно што сви знамо, потом митрополит у Загребу, па Патријарх српски.
      Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост блаженопочившег патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује, то је да, по речима светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу.
      Ако је са светогорским монасима, ту је, ако је на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра и погледа и увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха, ко га зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао, доврши, на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве.
       
      *Објавили сте две збирке поезије, пишете и даље, у стихове сте преточили и нашу стварност, вирус корону, изолацију, а за неке од Ваших песама компонована је и музика. Какво место у Вашем духовном свету заузима поезија?
       
      Постоји нешто што се може рећи само кроз песму. То је унутрашњи осећај. Стари Грци су давали предност философији над поезијом, док је у хришћанству она добила своје право место. Псалми Давидови се певају на богослужењу већ скоро три хиљаде година. То је врх сваке поезије. У Псалмима је све речено, у њима је испевана читава драма постојања, трагедија, али и спасење овога света у васкрсењу Месије – Христа. Сваки песник је мали Давид. Шта рећи за нашег Његоша, Дучића, Десанку Максимовић... Они су код Срба све опевали. Наше Косово је у песми, ко нам га може узети. Песма је као умивање у зору, песма је ход кроз росу. Кад си тужан певаш, кад си радостан кукаш што нису са тобом и други да се радују. У песми је све могуће, она нема почетка ни краја и није случајно речено да је Бог највећи песник Који је небо и земљу предивно испевао.
       
      Како се Васкрс прослављао у Вашој породици и са којим мислима дочекујете ове године велики празник победе живота над смрћу?
       
      Сваке године православни Васкрс прати васкрсење – обнављање природе. Из зимског сна и смрти – васкрсење. Природу треба да прати и људска душа, да би се и она вером напајала силама васкрсења и новог живота. Свети Серафим Саровски је поклонике у току године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе! То је оно што је имао да каже. То и Црква непрестано понавља. Христос Господ би погребен на Велики Петак и трећи дан у недељу устаде – васкрсе из мртвих и тиме победи смрт. Тако ћемо и ми који у Њега верујемо умрети, али ћемо поново оживети и васкрснути. То проповедамо и то верујемо. Не у бајке и приче, већ у реално васкрсење. Христос се четрдесет дана као Васкрсли јављао ученицима учећи их тајнама Царства Небеског, али између осталог уверавајући их у Своје Васкрсење. Зато пред њима једе рибу и мед, показује своје руке и ребра где је био прободен. Све да бисмо ми са апостолом Томом веровали. Господ мој и Бог мој! Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је коначно показао да је Он Месија и Спаситељ света и да ће сви они који у Њега верују наследити живот вечни и Васкрсење. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток"  је својим верним гледаоцима припремила  интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. 

       
      Извор: Епархија тимочка

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток"  је својим верним гледаоцима припремила  интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. 

       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Има ли разлога за бојазан коју је у разговору с новинарима изнео архијереј Руске Православне Цркве, Митрополит волоколамски Иларион, да би у садашњој Европи Библија могла да буде забрањена као „дискриминаторна“ јер учи о томе да је Бог створио мушкарца и жену, да су полови одређени рођењем, што је супротно ставовима које промовише родна идеологија?

       
      Многи добронамерни – а неупућени – људи би помислили да је угледни руски архијереј само употребио снажну хиперболу да из свог угла опише ситуацију. Али, у културном додатку „Политике“ прочитах једноставну реченицу: „Све што можете да замислите већ се догодило, да би запрепашћен био и Џонатан Свифт“. Исказ америчке сатиричарке се односи на стање духа у данашњој Америци, али се може применити и на Европу, где су прогони Библије и због Библије скоро традиција, старa готово колико и она сама. Прогањани су хришћани у првим вековима живота Цркве Христове. Страдали су потом они који поштују само први, старији део Библије, Јевреји, испрва убијани или протеривани, а доцније гушени у гасним коморама. Многи су због свог тумачења Библије нестајали у погромима и прогонима („Вартоломејска ноћ”, инквизиција, европски верски ратови…). Истовремено, на Блиском Истоку и на Балкану сурово су мучени и убијани хришћани од припадникâ тадашње верзије ислама, иако и њих, као и Јевреје, Коран познаје и поштује као „људе Књиге”, што ће рећи као људе Библије. Најзад, у новије време су милиони људи истребљивани у Аушвицу, Јасеновцу и многим, премногим другим логорима смрти, у Колими и на многим другим „острвима” Архипелага Гулаг. Већина њих су страдали, између осталог (или пре свега другог), зато што су следили Библију, њено учење и њену етику, а самим тим и Цркву, у којој и ради које је Библија богонадахнуто написана, сачувана и тумачена.
      Тренутно се у Европи не врше физичке егзекуције, али духовне – да. За хришћане, али и за све искрено верујуће људе, Јевреје и муслимане, па и за припаднике других великих светских религија, такозвана родна идеологија је потпуно неприхватљива. Са становишта библијског учења идеја да се дечачићима у вртићу нуди да обуку хаљинице уместо панталоница како би сами могли да одлуче ког су пола, док их код куће чекају „двојица тата” или „две маме”, монструозна је, чак демонска. Трагично је да се у последње време и код нас штампају књиге за школски, па и  предшколски узраст којима нашу децу индоктринирају у овом духу. Да ли је претерано рећи да је то духовно убиство? Поврх свега, без реалног увида народа и без плебисцитарне провере његовог расположења и хтења намећу се и подмећу законски пројекти који, корак по корак, треба да доведу до општедруштвеног прихватања става да је хомосексуалност само ствар личног избора, где нема места ни за Творца ни за људску природу, а временом и да доведе до усвајања деце у такозваним истополним заједницама, замишљеним као алтернатива браку и породици. Чак се поново уводи вербални деликт. Иде се до намере да се свештеницима законом забрани да изван храмова проповедају учење Цркве о светости брака. Демократија, нема шта! Значи, и у Србији без икакве сумње постоје кругови који би да имплицитно забране библијско учење.
       
      2. Синод Српске Православне Цркве је оценио као неприхватљив Предлог закона о истополним заједницама, истичући да је већина одредби у супротности са вековним учењем Цркве, предлажући да се имовинска, правна и друга питања партнера у овим заједницама решавају кроз друге законе. Шта је у Предлогу закона за Цркву најпроблематичније и да ли су, приликом састављања примедби на његов текст, узета у обзир и права партнера у оваквим заједницама?
       
      Синод се по овом питању огласио Саопштењем за јавност које је одмерено, али јасно и недвосмислено. Претходно је Влади упућен одговарајући предлог. Нисмо желели да подижемо температуру у јавности због овога. Црква је последња која жели да, по било ком основу, дели народ, иначе вешто ускраћен за могућност да се добро упозна са предлогом и да се о њему изјасни. Наравно да не желимо да било ко буде дискриминисан у остваривању својих права због својих уверења, личних склоности и томе слично.
      Никога не одбацујемо нити проскрибујемо због личних склоности или проблема било које врсте. Напротив, спремни смо да пружимо духовну помоћ и потпору свакоме. Нисмо, међутим, спремни да поздравимо, и то, како неки очекују, са одушевљењем, пропагирање и рекламирање греха као пожељног. Наше служење Богу и људима представља култ живота, а не култ смрти. Уверени смо да закон о истополним заједницама, у понуђеном облику, не треба да дође пред Народну скупштину нити да буде изгласан.
       
      3. Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на примедбе дела академске заједнице да се нарушава аутономија Универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети Архијерејски Синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету, што је, иначе, и до сада био случај?
       
      Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске Православне Цркве, све у име или под изговором одвојености Цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”…).
      У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача београдског Универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са Универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и Партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске Православне Цркве ни против припадности Богословског факултета Универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја Цркве, јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена јер то звучи сујеверно и увредљиво).
      Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција са десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије Универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту Универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе Универзитета или Универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима Цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије Универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност Цркве и државе, не само сматрао да је и Црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу Универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава Цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, тојест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе.
      Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају: откуд на Универзитету категорија благослова? Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и Црква на коју нужно асоцира.
      Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи Православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој Турчине, за невољу куме; аој Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. Уствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На универзитету у Минстеру, например, постоји катедра православне теологије, а на универзитету у Минхену одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама.
      Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске Православне Цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем Цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, Црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје са благословом и одобрењем Цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености Цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости.
       
      4. Уз велику медијску буку, Српска Православна Црква, мирно и без буке, изабрала је новог поглавара, Ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога, што је постало манир пред црквене Саборе, писало се о подељености у Српској Цркви, струјама, супротстављеним странама. Какав је Ваш утисак: да ли су главни извори таквих оцена ван Цркве или унутар ње?
       
      Свакако ван Цркве, уз извесно учешће минорних група унутар Цркве. Чињеница да је Патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у Цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и са радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које треба да красе онога ко се налази на трону Светога Саве.  Зато је и Сâм Бог благословио Сабор, нашу Цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата.
      Нажалост, има још – и биће – медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у Цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав.
       
      5. Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске Православне Цркве о решавању статуса „Македонске Православне Цркве“? Наводно је премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерараха патријарху Порфирију, замолио да се српски Патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса МПЦ, док су претходних година такви захтеви са ове адресе упућивани, више из политичких него из канонских разлога, Васељенском Патријарху Вартоломеју, па и Бугарској Православној Цркви…
       
      Његову Светост Патријарха и нас, остале архијереје Српске Православне Цркве, нико, па ни г. Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог. Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између једног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске Православне Цркве и свих осталих помесних Православних Цркава, са друге стране. Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности?
      Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским Архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском Архиепископијом, једином свеправославно признатом Православном Црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала да, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске Патријаршије и Бугарске Православне Цркве, оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска Патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска Црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска Патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска Патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска Црква, а шта ће вам понудити Цариградска Патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске Цркве, признаје и надлежности у дијаспори.)
      Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске Архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени.
       
      6. Ових дана могле су се чути најаве из Руске Православне Цркве, али и из Јерусалимске Патријаршије, да се размишља о новом састанку представникâ помесних Православних Цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска Црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски Патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског Патријарха?
       
      Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне Цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних Цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна Црква, предвођена управо Цариградском Патријаршијом, названом с правом „Велика Христова Црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити.
      Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим Васељенског Патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска Црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске Цркве која чува највеће светиње Свете Земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље Цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства Цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове.
      У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је Васељенски Патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископâ или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања Православна Црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, Архиепископ Константинопоља, Новога Рима, и Васељенски Патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство је он добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији 3. канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим.” Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „…Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (…), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега.”
      Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не  сме да повреди саборну пуноћу сваке Православне Цркве. Првенство, следствено, не значи власт над Црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбицијâ, предрасудâ, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти.
      Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, акамоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога Васељенски Патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске Патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на мал᾿тене свеколико Православље – није изгубио своје реално, од свих Православних Цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у Православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење које је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформацијâ украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне Цркве Украјине, васпостави јединство Православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству Цркве, при чему првопрестона Црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца.
      Господ Христос нас учи, Собом и Својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника Његове Светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској Православној Цркви на Великом Сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, Васељенског Патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да изврши избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...