Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ др Јован (Пурић): О проблему духовне неосетљивости у савременом свету и међу данашњим хришћанима

Оцени ову тему

Recommended Posts

vladika-440x260.jpg
 
У вези са питањем ”културе егоизма”, односно ”антропологије егоизма” или индивидуалистичког егоцентризма, стоји и један врло важан проблем са којим се суочава Црква данас, а то је проблем духовне осетљивости и неосетљивости међу самим хришћанима, удовима Тела Христовог.
 
Питање духовне осетљивости - ма како спрам осталих драматичних питања и проблема делује некако ”бенингно” или у најмању руку ”другостепено” - једно је од кључних духовних питања савремености, и то, посматрано из две различите, али узајамно међузависне перспективе. Најпре, из перспективе Цркве, то јест перспективе богословско-антрополошког и пастирско-духовничког искуства, учења и сведочења Цркве, а потом, истовремено, из перспективе савременога човека који још није упознао Цркву и налази се изван њене ризнице спасења, за кога је то питање, у самој животној свакодневици једно од основних, најважнијих и најсложенијих проблема од кога много страда и он и његово друштво.
 
Уствари, ове две перспективе, перспектива Цркве и перспектива света - ма колико теоријски и практички деловале различите, па чак у многим својим елементима и супротне - уско су међусобно повезане. и то на наглашено сотириолошки начин. Црква је позвана да својим искуством обновљеног и уцеловљеног начина живота, ”новога живота у Христу” (Римљ. 6, 11), дакле. не само својим ”учењем”, већ, пре свега, својим бићем у Христу, јер је она Тело Христово, као светотајински источник нове твари, обнавља, очишћује, просветљује и преображава човека и читав род људски, свет и историју, чак и онда - уствари управо онда - када се тај човек и тај свет противе Јеванђељу Христовом и Домостроју Христа Богочовека, јер је такво противљење показатељ најдубље духовне оболелости и кризе човека и света, којој је потребно литургијско-светотајинско лечење и благодатна педагогија Цркве. Заправо, ако се дубље загледамо у тајну историје спасења видимо да не постоји подела на оно што је ”црквено” као ”сакрално” и оно што је ”световно” као ”профано” и недостојно спасења: Црква обухвата све, јер је Тело Христово које свеобухватном Тајном Оваплоћења грли све што постоји - ништа није остало изузето из Оваплоћења и Домостроја спасења, тако да ништа не остаје ни изван домашаја Цркве као Тела Христа. Ништа, осим слободне воље створених бића, то јест човека створеног као боголико словесно биће, тачније осим злоупотребе слободе која то Оваплоћење Логоса и спасење Његово, Домострој Његов може да одбаци, и тиме да и себе, и своју заједницу са другим људима, и свој свет одвуче поново у ”секуларизам” - отуђеност од Бога и Богом назначеног циља његовог постојања, у сведеност на самог себе (у ”посветовњаченост”), а то је да се укључи у Тело Христово, да постане Црква, што и јесте суштина секуларизма као ”највеће јереси нашега времена”.[1] Та антрополошка свејерес хуманистичког секуларизма или секуларистичког хуманизма[2], по речима о. Александра Шмемана, чини саму суштину савремене западне антропоцентричне цивилизације.[3] ”Секуларизам је негација богослужења. Он није негација Божије егзистенције, а тиме и неке религије. Ако је секуларизам у богословском смислу јерес, он је првенствено јерес о човеку. Он је негација човека као биће које поштује Бога, који је homo adorans: човек за кога је богослужење суштински чин, који је и претпоставка његове човечности и осмишљења њега самог”.[4] Хуманистички секуларизам је негација човека као богослужбеног, литургијског, евхаристијског бића, а тиме и негација човековог света као потенцијалне свете тајне, као твари светотајниског општења Бога и човека.
 
Западни хуманитарни секуларизам је ”прогутао западно хришћанство”[5] и ”интегрисао” га у свој свеобухватни поглед на свет, при чему је та ”интеграција” значила управо радикалну секуларизацију западног хришћанства, која је била у тој мери радикална да се та цивилизација убрзо самодефинисала у историји као ”постхришћанска”. Та иста западна цивилизација, која је данас, почетком 21. века, постала глобална цивилизација, одневши (ако не трајну, онда макар привремену) историјску победу у ”сукобу цивилизација”,[6] кроз наметање, организовање и потпомагање процеса транзиције постокомунистичких друштава Источне Европе у западни културно-цивилизацијски модел и идентитет, такође, механизмима и методима агресивне секуларизације убрзано гута и историјски свет православног хришћанства. Утолико се и питање хуманистичког секуларизма са својим искључивим антропоцентризмом намеће Православној Цркви као горуће питање не само у погледу њеног односа ”према споља”, тј. према ”спољашњем” секуларном свету, већ и њено унутрашње питање, јер су њени чланови (и као личности и као заједница) и она сама (и као организам и као институција) изложени секуларизацији (која је у овом случају истозначна са ”позападњачењем”) без преседана у њеној досадашњој историји.
 
Већ смо говорили о томе да је ”антропологија егоизма” - антропологија отуђења од Бога Живога и Архетипа по коме смо створени, тј. од саме Божанске тајне човештва, антропологије чији смо корен видели још у Адамовом паду, онај прави извор ”погрешне” екологије, тј. затровања читаве твари трулежношћу и смртношћу, и погрешног човековог односа према твари. Ако је то тако, а богословско Предање Цркве управо у овом смислу говори о првородном греху човека као греху против свецеле творевине - и себе и свог света, онда је сасвим јасно да једино поновно откривање истините христолошке антропологије и еклисиолошке екологије, каква је сачувана у Живом Предању Православне Цркве, може да пружи истинити одговор на проблем о коме је овде реч: проблем духовне неосетљивости према ”свему другом”, тј. према твари Божјој, свету који га окружује.
 
Као што смо то већ истакли, проблематика духовне осетљивости и неосетљивости за Другог и према Другоме веома сложена у оба ова своја аспекта - и црквеном, и ”световном”. Било да је, са једне стране, већ члан Цркве Христове, словесни уд Тела Христовог или да је, са друге, на овај или онај начин изван Цркве - васионске Корабље Спасења, човек је у свакодневици савремене постхришћанске цивилизације изложен непрестаном, систематском и агресивном затупљивању духовних, моралних и емоционалних способности. Многи су нивои, методи и средства вршења овог духовног злочина над савременим човеком, али по својој ”ефикасности” и ”убојитости” предњаче медији који су како по својим квантитативним (24-часовно глобално и универзално ”покривање”, то јест дејствовање на живот свих људи свугде), тако и по својим квалитативним претензијама (обликовање и преобликовање човековог духовног, етичког и емоционалногм, као и религијског, традицијског, културолошког и политичког идентитета), тоталног, тачније тоталитарног карактера - они захтевају за себе целога човека и његов цели живот.
 
Радијски, телевизијски и интернет-програми - руководећи се искључиво критеријумима профита, односно идолопоклонства новцу (које је, по изричитим речима Св. ап. Павла, ”извор сваког зла”, - 1. Тим. 6, 10) - активно и агресивно пропагирају псевдо-културу похоте и похлепе, насиља и грубости, ружноће и прљавштине, моралног релативизма и ”допуштености свега”, одбацивања сваког традиционалног система вредности и погледа на свет, афирмишући зло као привлачније од добра и лаж као узбудљивију од истине, и разврат као ”нормалнији” од целомудрености, противприродни блуд истополних личности као ”природнији” од Богом дароване благословене брачне љубави мушкарца и жене, и грех као ”својственији” човеку од врлине, и нечастивост као ”модернију” од честитости, и мржњу као ”ефикаснију” од љубави, и разуздани хедонизам као ”здравији” од подвижничког уздржања и самоограничавања, и окрутни егоизам као ”човечнији” од саможртвености и милостивости...
 
Будући да је деловање тих медија, као што смо рекли, непрекидно (24-часовно) и универзално (у смислу медијске и мултимедијалне покривености читаве планете, на локалном, регионалном, континенталном и планетарном нивоу), обрасци размишљања, осећања, личног моралног и социјалног живљења и деловања који се намећу, по својим ефектима, испостављају као униформизујући и уједначавајући: они све своје ”конзумере”, потрошаче тих програма преобликују управо по тим униформизујућим духовним и моралним, психолошким и социолошким обрасцима, претварајући их у објекте свог психо-социјалног инжењеринга. Тако се формира једно друштво у коме је и сфера приватног и сфера јавног живота (премда се тежи тоталитарном укидању границе између приватног и јавног) дубински и снажно обликована од стране медија, односно од стране оних политичко-економских елита које су власници и уредници тих медија.
 
”Слика света” и ”слика човека” која се активно усађује, ”имплантира” кроз психо-социјални инжењеринг медија јесте увек сасвим дефинисаног карактера: то није нека ”случајна” или ”неутрална” или пуко ”забавна” слика света и човека коју (стварни, не номинални) политичко-економски власници и уредници медија желе - у својој вољи за моћ, овладавање, поседовање и експлоатацију - да наметну гледаоцима, слушаоцима, корисницима медија. Како нам, уосталом, и сама етимологија њиховога имена казује, ”медији” су увек уствари - ”медијум”, ”посредници” и ”преносници” сасвим одређене визије света и човека, живота и историје, то јест идеологије и, у крајњем исходу, религије - макар то била религија ”конзумерства” - конзумеризам (која је, пак, саставни део свеобухватне религије хуманистичког секуларизма/секуларистичког хуманизма). Према томе, главна борба медија постхришћанске цивилизације јесте уствари духовног карактера: за ”умове” и ”душе” људске, за њихово преобликовање по ”постхришћанском моделу” и производњу морално-политички пожељног или ”политички коректног” профила личности, тачније - индивидуе, јединке, јер се истинита личност уобличава једино кроз животворно заједничарење са Богом - Архетипом човека и, у Богу, са другим боголиким личностима, што је, разуме се, могуће само у Цркви, у Телу Христовом Духом Светим.
 
У том смислу информативни и забавни, и научно-образовни програм којим медији преобликују свест и савест човека односно људи, јесте, у својој дубини један духовни рат за господарење над (историјском, политичком, моралном) ”свешћу” и ”подсвешћу” друштвене заједнице, над историјском стварношћу друштва, у свим њеним распонима (и прошлости и садашњости и будућности), а све са циљем и у функцији духовно-политичког управљања друштвом и његовог усмеравања у жељеном духовно-политичком смеру. Значи, да се овде, у идеологији постхришћанског секуларистичког хуманизма, на којој је заснована теорија ”цивилног друштва”, збива управо сједиња­вање ”псевдорелигијског” и ”политичког” у једном тотално-тоталитарном захтеву за универзално обухватање, регулисање и униформизацију свих аспеката човештва - духовних, политичких, економских, приватних, друштвених... Православна Црква у свом суочавању са проблемима савременог друштва, а нарочито у погледу деловања медија на живот друштва мора да буде изоштрено свесна ове духовне димензије саме природе медија, метода и циљева њиховог деловања, а не само да се, на пример, некритички ”радује” томе што је, после полувековне скрајности на маргине друштвенога живота (у комунизму-социјализму), сада ”поново присутна у медијима” и, путем медија, у јавном животу. Ова критичка свест, заснована на предањском ”разликовању духова”, мора да буде праћено и одговарајућом опрезношћу у комуникацији са медијима, поготово с обзиром на могућност медијских манипулација, искривљавања и злоупотреба сваке чињенице и информације, као и комуникације са самим  медијима. Бити ”медијски присутан”, није нешто што је по себи неупитно добро, то може да значи и бити изложен експлицитној или имплицитној манипулацији од стране медија.
 
У сваком случају, ако се зна да управо та и таква постхришћанска секуларно-хуманистичка ”популарна култура”, такозвана ”култура по мери човека” (која, по својој духовној суштини, уствари није ништа друго до човекоборна и човекомрзачка псевдо-култура, или још тачније, анти-култура, ”култура егоизма” и као таква ”култура духовне смрти”), намеће духовне, моралне и емоционалне, али и социјалне образце понашања, онда нимало није чудно да су егоизам и хедонизам, насиље и неморал, окорелост срца и равнодушност, све врсте психо-социјалних патологија, па чак и отворених изопачености (које Библија и Свето Предање Цркве непролазно жигошу као такве у очима Божијим и људским, без допуштања могућности икакве ”еволуције” у тим богооткривеним оценама, односно релативизујуће ”рееволуције” или ”реинтерпретације” у другачијем историјском и цивилизацијском контексту, јер Откривење Божије је једно и исто, и јуче и данас и сутра - Јевр. 13, 8) постали свугде присутни у животу савременог човека и друштва, задобијаћи - услед непрестаног дејствовања у душама и умовима људи - статус не само ”прихватљивости” и ”неморалности”, већ и обавезујуће психо-социјалне ”норме” мишљења и делања, понашања и живота уопште узевши.
 
Али, нису медији једини извор и механизам промене идентитета односно, у контексту нашег разматрања и са православног становишта гледано, духовнога преобликовања или, конкретно говорећи, кварења човека и друштва. Овом проблему се може приступити и из другачије, педагошке перспективе, која је, такође, важна и, уствари, незаобилазна у црквеном приступу проблемима савременог живота, у овом случају проблему духовне неосетљивости, духовне огрубелости, духовне отупелости, духовне унилости и равнодушности према себи и своме назначењу, према Другоме и другима, према животу друштва и света у целини.
 
Савремени човек још као дете - у оном најосетљивијем периоду када органски, ”свим чулима” учи и усваја основне етичке принципе, када се формира као морална личност, пре свега, преко гледања и слушања примера моралног (односно неморалног) понашања у свом најближем окружењу (породици, обданишту, школи), када се у њему формирају прагови емоциона­лне ”издржљивости” али и осетљивости - бива непрестано, а првенствено преко телевизије и Интернета (који су ушли у сваки дом, чак и у сваку просторију тог дома, нажалост и у дечије собе), бомбардован сценама насиља и грубости (свађа, туча, мучења, силовања, рањавања, проливања крви, убистава...) које га, постепено али сигурно, временом чине душевно неосетљивим  за насиље у свакидашњем животу. Деца одрастају у савременом свету, навикавајући се од најмлађег узраста (преко агресивних ”цртаних филмова” и, потом, нешто касније преко неприличних ”дечијих” и опсцених ”тинејџерских филмова”, или ”породичних програма”) на сваку врсту психичког и физичког насиља. Та навикнутост на свеприсутно насиље обликује њихову психу на двострук начин: с једне стране развија се равнодушност према свим облицима пројаве насиља у свакодневици (која иде дотле да се, гледајући насилне сцене, у филмовима или, пак, ”живим преносима” несрећа или трагедија, деца ”смеју” јер им је то јако ”забавно”), док се, са друге, подсвесном нивоу обликује једна агресивна психа коју насиље привлачи, која насиље сматра ”нормалним” и легитимним средством у дефинисању свог односа са другима, у животу уопште, од породице до школске клупе, и шире.
 
Нема потребе да овде таксативно наводимо све оне многобројне конкретне трагичне примере деце или младих који су, подстакнути филмским и телевизијским насиљем или насиљем из видео-игрица или из Интернета, починили разне врсте насилних чинова па чак и злочина над својим ближњима (члановима породице, друговима из школе...). Чак и када се не изражава на овако екстреман и трагичан начин ”култура насиља”, која је природни плод оне ”културе егоизма” о чијим смо антрополошким коренима већ говорили, исмејава и ниподаштава сваку емоционалну осетљивост, проглашавајући је ”слабићком” и непожељном савременог човека, слабошћу која га чини неспособним за вучији живот у немилосрдној утакмици на ”слободном тржишту” савремености, у којој опстају само најегоистичнији и најокрутнији у одбрани сопственога егоизма и његових апетита. Непотребно је рећи да овакво одбацивање основних и формативних хришћанских врлина као што су кротост, смирење, опраштање, трпељивост, милостивост, благост - осим што представља директно кршење заповести самога Богочовека Христа, упућене људима свих епоха, ”Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” - Мт. 11, 29 - духовно затупљује и осиромашује човека, јер га чини затвореним, глувим и слепим, непријемчивим за саосећање са Другим. Ова лична неосетљивост за Другог - која није одлика наводне ”снаге” карактера већ напротив духовне слабости, тачније духовне оболелости и немоћи личности! - преноси се, сасвим природно, кроз комуникацију и интеракацију личности на читав друштвени живот. Тиме се духовна болест и немоћ личности преноси на читаво друштво које, такође, оболева и онда говоримо о духовно болесном друштву, ”друштву у кризи”.
 
Архипастири и пастири Цркве и Христове, на основу свог пастирског и духовничког, али и свакодневног искуства, знају у којој мери су људске душе и читаво друштво оболели од ове тешке духовне болести - духовне неосетљивости за Другога. Много је људи данас, и у граду и на селу (јер у цивилизацији ”глобалнога села” и ”интернетске заједнице света” нема више класичне поделе на ”урбано” и ”рурално”) који су емоционално потпуно неосетљиви на страдање и патњу других, који потпуно равнодушно пролазе поред сцена насиља, неправде, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли су такви, духовно неосетљиви и равнодушни људи, заиста ”јаки”, они који ”грабе кроз живот крупним корацима”, ”који постављају стандарде” или су, пак, они слаби, огреховљени, робови сопственог егоизма, тешко духовно болесни и тиме, заправо, потпуно немоћни у историји? Када у овакву лажну-етику ”антропологије егоизма” укључимо и друштвену перспективу, видимо да се развија и ”социјална неосетљивост”, не само као пожељна, већ и као нормативна особина у постхришћанском секуларно-хуманистичком друштву чији се друштвени живот, у складу са обавезујућом неолибералном метафизиком ”слободног тржишта”, схвата, пре свега као ”слободно тржиште”, тачније као борилиште, арена, колосеум бескрајног такмичења (”идеја”, ”пројеката”, амбиција, каријеризама, воље за моћ...) које све више поприма форму гладијаторства. ”Такмичарски дух”, ”проактивна конкурентност”, ”позитивна компетитивност”, ”креативно надметање” су, сагледани из перспективе хришћанске антропологије и етике обожења, по својој духовној суштини, мање-више, лажне и лажљиве синтагме које својом ”политички коректном” звучношћу (сагласном са идеолошким принципима неолиберализма) треба да прикрију духовну неосетљивост за Другог, нељубав према ближњем, вољу за моћ индивидуалистичког егоизма који не зна за самилост према Другом, који је слеп за Другог као Ближњег.
 
Нажалост, мора се рећи и то, да смо, у наше време, сведоци да се овај дух неосетљивости често, и све чешће, јавља, и унутар Цркве, на свим нивоима црквеног живота, од парохијског до епархијског, Духовна осетљивост за Другог - она врлина која се кроз сву историју хришћанског подвижништва сматрала не само пожељном, него и обавезном, то јест самим предусловом спасења - данас се, међу многим Хришћанима, како у клиру тако и у лаикату, који су духовно потпали под утицаје ”овога света”, поима као ”хендикеп”, као ”духовна слабост”, као ”сентименатлност” или ”психологизовање, једном речју као недостатак што оне црквене посленике који се налазе, свако по мери свог благодатног дара и призвања, на одговорним службама у Цркви чини неспособним за обављање тих служби за које, наводно, треба ”бити снажан” па и ”неосетљив” када треба да се доносе одређене ”тешке одлуке” које се, то никада не треба испустити из вида и никада се не сме престати наглашавати, увек тичу не - неких ”апстрактних догађаја” или ”пројеката” или ”виших циљева”, већ конкретних боголиких личности и њихове земаљске и вечне судбине, оних људи Божијих за које је и ради којих је Христос Богочовек био разапет на Крсту, умро, био положен у гроб, сишао у ад и васкрсао у трећи дан!
 
Проблем о коме говоримо је озбиљан проблем црквеног живота, јер показује да се дух ”овога света” увукао у Цркву и дејствује у црквеним људима, у Хришћанима, мењајући њихов систем и јерархију духовних и моралних вредности, њихове критеријуме, њихов начин размишљања. Наравно, тај проблем није нов у животу Цркве, јер је Црква у свакој епохи своје историје свагда била изложена ударима ”посветовњачења”. Говорећи о многобројним проблемима са којима се Црква, на свом историјском путовању ка Царству, суочава не само због непрестаног суочења ”спољашњим” светом и трпљења његових посветовњачујућих утицаја, већ због дејствовања духа тог света изнутра у њој самој. Чувени литургичар Николај Афанасјев у ”Цркви Духа Светога”, у духу истинске хришћанске самокритичности и одговорности, пре нешто више од пола века (шездесетих година 20. века), пише и поставља забрињујући дијагнозу: ”Да, криви смо”. Историја зна за раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него данас. Било је увек борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па ипак има разлике између онога што је било некада и онога што постоји данас. Али, у позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше доба на видело избијају искључиво људске страсти у свом крајње огољеном виду, које чак ни овлаш нису више прикривене догматским расправама. Наш црквени живот запао је у ћорсокак... Црква се третира као организација потчињена људским законима, она се ангажује на служењу задацима људског друштва. У њој самој доминира људска воља, као што људска воља изван њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање властитих циљева. Сви су изгледи да ни сами верници никада нису толико излагали порузи Невесту Христову”.[7] Речи тешке, али истините и изговорене са великим духовним болом и забринутошћу, речи које су заправо позив самим Хришћанима, и верницима и клирицима, да борбу против посветовњачења црквеног живота започну одмах и то у своме срцу против тих ”људских страсти у њиховом огољеном виду”, а пре свега против страсти егоизма и себичности, самовоље и неосетљивости за оног Другог који, уствари, јесте сами Христос, да се у своме срцу врате љубави према Христу и љубави према ближњем, оној љубави без које је хришћански живот апсолутно немогућ.
 
Проблем духовне неосетљивости за Другог, о коме говоримо у склопу проблематике ”антропологије егоизма”, а који представља само један од оних комплексних проблема о којима је говорио о. Николај Афанасјев, нарочито се болно осећа у Цркви поготово због тога што је опште позната чињеница да црквено богословље у сами центар свога интересовања и ангажмана ставља боголикога човека, личност створену ”по образу и подобију Божијем”, по Архетипу Христу Богочовеку. Црква и свеколико њено богопознањско искуство, преточено у њено живо богословље, у средиште свега ставља боголику личност човекову, боголикост као основно достојанство човека, као Богом даровану могућност човековог остварења образа подобија, саображавања и уподобљавања Христу Архетипу нашега спасења и обожења.
 
Ако је човекова боголика личност нешто најсветије и највредније у читавој творевини Божијој, оно ради чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда ниједан човек на овој земљи, а поготово не хришћанин, а још мање члан црквенога клира, не сме бити духовно неосетљив за Другог као боголику личност, уколико желимо да, на аутентичан начин, сведочимо истину Домостроја и Јеванђеља Христовог. Све што се збило и што ће се збити - ”Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, Узлазак на Небеса, Седење са десне стране и Други и славни долазак” Христов збило се, како кажемо у Божанској Литургији у Светом Узношењу, ”ради нас”, а то значи - ”ради човека”, ради свакога човека, јер је сваки човек, у очима Божијим вредан тога, вредан свега. И такво Божанско поштовање Другога, свакога човека треба да задобијамо као Хришћани у своме срцу. Преп. Јустин Ћелијски је, понављајући искуство Светих Отаца Цркве о највишој вредности човека у свеколикој твари, свагда говорио: ”Изнад свега Бог, а пре свега - човек!” Према томе, управо духовна осетљивост за Другога, за тајну његове боголике личности, као и Божанско поштовање слободе и различитости Другога, као и особености његових благодатних дарова у Цркви, има своје библијско и светоотачко утемељење, а не духовна неосетљивост за Другог и према другима, која се издаје за наводну ”снагу карактера”, ”одлучност воље” или неопходно ”лидерско својство”, неопходно за сваког лидера у свим областима друштвеног живота, па онда и у црквеном животу.
 
Бог је, у Старом Завету, приказан управо као ”осетљив” за човека и његове невоље и потребе. Бога ”боли” када га старозаветни Израиљ (=Працрква) заборавља и одступа од Њега, а ”радује се” када Му се Изабрани народ враћа се покајањем и сузама. Бог ”показује осећања”, што ни у ком случају не треба схватити антропоморфно, али не треба умањити ни тај ”људски” аспект и значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, на пример, Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу ”од како си ми постао драг, прославио си се и Ја те љубих” (Иса. 43, 3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада обећава ”да се неће гневити до века” (Јерем. 3, 12). Господ, дакле, кроз сву историју спасења не показују неосетљивост, него управо Божанску осетљивост за страдања људског рода (како нас често, у својим богонадахнутим омилијама опомиње и теши, Св. Јован Златоуст). Како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика Христово, Св. ап. Јована Богослова да ”Бог толико заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао за спасење света” (Јн. 3, 16) него управо као врхунац Божанског саосећања са људским родом, саосећања које је ишло толико далеко да се Сам оваплоћени Бог, Христос Богочовек пење на Крст да умре ”за живот света”?
 
Свети Оци су, нарочито, наглашавали неопходност духовног саосећања (симпатије) и осетљивости у духовном животу Хришћанина. Често се може чути да су Оци Цркви учили о подвижничкој ”апатији” (”бестрадалности”, то јест ”бестрасности”) и да управо та чињеница говори о томе да је свака духовна осетљивост уствари ”сентиментализам” и ”психологизирање”. Наравно, ту се ради о суштинском неразумевању ове отачке мисли, јер подвижнички Оци говорећи о стицању ”бестрасности” говоре о ослобођењу ума и срца, душа и тела од страсти и робовању страстима, чиме човек стиче подвижничку неосетљивост, тј. ”имуност” на страсти и грешне жеље. Дакле, ту се говори о ослобођењу од страсти, а не о неосетљивости према другим људима.
 
Узело би много времена и простора да наведемо само неке од безбројних светоотачких мисли о потреби да у нашим ближњима видимо самога Христа и да се саосећамо са њима као са Христом страдалним, али биће довољно да наведемо вечноважећу и непролазну поуку самога Богочовека Христа:
 
”А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.
 
Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.
 
Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
 
Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.
 
Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.
 
И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мт. 25, 31-46).
 
Св. Јован Златоуст, кога је црквена историја због његовог неуморног пастирско-социјалног ангажмана препознала као ”пророка милосрђа[8] и ”социјалног Јеванђеља”, није престајао да опомиње своје савременике на ову основу христолошку истину човека - да у сваком човеку треба видети Христа, Архетипа човека, да свакога човека треба поштовати и волети Божанским поштовањем и љубављу, да је немогуће проповедати Христа и Његово Јеванђеље, а не бити духовно осетљив за Другога и самилостив према својим ближњима у њиховим невољама и потребама.
 
Св. Златоуст, говорећи о тој сведочанској саможртвености Цркве и Хришћана ”за живот других”, не престаје да опомиње, упозорава, саветује, убеђује, умољава, заповеда:
 
”Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Када у пословима овог света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити[9] - колико више ово мора бити испуњено у духовним делима! Управо се у томе састоји (истински) живот.
 
Напротив, ко живи искључиво за самога себе, а ни о коме другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод рода људског. ”А шта ће бити”, кажеш, ”ако своје оставим, а о туђем водим бригу о другима у истим мах, а не водим бригу о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од ког ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно са Апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Ако, пак, будеш само тражио своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава у векове векова.”[10]
 
Св. Јован Златоуст закључује ову своју беседу упозоравајућим речима: ”Нема нам спасења ако не будемо водили рачуна о општој користи”. Нема нам спасења ако будемо водили рачуна само о себи, тј. ако се не ослободимо фундаменталне страсти егоизма, индивидуалистичког егоцентризма, себичности. Нема нам спасења ако, у своме дубински укорењеном егоизму, будемо духовно неосетљиви за Другог, духовно равнодушни према Другоме, према његовим невољама, страдањима, сиромаштву, потребама и вапајима за помоћ. Нема нам спасења без активне, делатне самилости према Другоме, без активне помоћи Другоме (и духовне - молитвама, поуком, утехом, укрепљењем, али и телесне - храном, одећом, смештајем, новцем...), јер таква делатна самилост јесте пројава саме суштине Христове љубави, оне љубави на коју је позван сваки Хришћанин. Св. Јован Златоуст, дакле, иде тако далеко да тврди да за онога Хришћанина који у свакодневном животу не показује такву делатну Христову љубав према свакоме човеку - нема спасења, тј. да је уподобљење Христу по таквој љубави и по таквој духовној осетљивости за Другога - сами предуслов спасења човековог.
 
Свети Оци, такође, наглашавају да је духовна умртвљеност осећања, то јест немогућност да се човек активно саосећа са ближњима у њиховим невољама и потребама један од првих знакова смрти душе, тј. запалости душе у духовну смрт која се састоји у отуђењу душе од Бога и Божије љубави према свима и свему. О томе је, у новије време, говорио и писао Преп. Симеон Дајбабски (в. његову прелепу духовну песму ”Болесна душа и здрави разум”).
 
Наравно, ове отачке савете не раба схватити као заговарање било какве врсте хришћанског ”сентиментализма”. Хришћанин није неко ко би, према светоотачкој мисли, требало да дозволи да духовно непреображене емоције управљају њиме, него би требало да умносрдачним подвижничким напором, живећи у Цркви, кроз Свет Тајне и Свете Врлине Цркве, у склад доводи свој ум и разум, вољу и осећања, тело и душу, и целосно своје битовање.
 
”Сентиментализам”, макар он био и хришћански по своме предзнаку, није способан да ово чини, да доприноси регенерацији и интеграцији човекове личности: он даје предност пуким осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања и човекову обузетост или поробљеност осећањима. Хришћански подвижнички приступ је потпуно другачији, јер је онтолошког карактера, јер извире из наше онтолошке упућености на друге људе, из благодатног заједничарења са другим људима у Христу, из наше боголикости ”по образу и подобију Божијем”. Јер, како апофтегматски сажето кажу подвижнички Оци Цркве, ”видео си брата свог, видео си Христа”, које значи да Христа треба видети у сваком човеку, а не само у оним изабраним људима које ми или други људи изаберемо, по својој вољи или наклоности, да им указујемо поштовање као ”угледним”, ”поштовања достојним”, ”духовним” или ”светим”.
 
Истински пастир и духовник Цркве никада не сме сметнути са ума ове речи. То је онај пастирско-духовнички дар о коме је Старац Софроније из Есекса писао о. Борису Старку: ”У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам са њима њихове патње, њихове проблеме: да делим са њима искуства другог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, према свакоме човеку, посебно према деци и младима, захтева напрегнутост пажње, саосећања и стрпљења”.
 
Истински пастир, али и министар, и службеник, и научник, и инжењер, и уметник, и земљорадник позван је да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама, у сваком тренутку, велики али и сваке муке достојан циљ - да овај свет духовне неосетљивости, безосећајности, равнодушности и окамењености преображавамо христоликим саосећањем и милостивошћу према свима и свему, како бисмо свакога и све привели његовом богоназначењу - Царству Божијем.
 
---------------------------------------------------
[1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 13, 19, 23.
 
[2] Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Свечаник, Диселдорф 1957, стр. ???
 
[3] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 19, 23.
 
[4] Прот. Александар Шмеман, Богослужење посветовњаченом веку, ЗА ЖИВОТ СВЕТА - СВЕТОТАЈИНСКА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА, Православље, Београд 1979, стр. 105.
 
[5] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 65.
 
[6] Семјел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, ЦИД - Романов, Подгорица - Бања Лука, 2000. стр. 50.
 
[7] О. Николај Афанасјев, ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА, Преподобни Рафаило Банатски, Вршац 2003, стр. 30-31.
 
[8] В. Прот. Георгије Флоровски, Свети Јован Златоусти - пророк милосрђа, Теолошки погледи, 1.2/1982.
 
[9] Подвлачења су наша (прим. аут.)
 
[10] Св. Јован Златоусти, Беседа 77. На Јеванђеље по Матеју, СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ, Задужбина Св. Манастира Хиландара, Београд 2006, стр. 125.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. 

      Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате.

      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније.
       
      ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ

      Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.
      У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).
      У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.
      За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.
      На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.
      Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.
      У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.
       
      ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН
      У Име Оца, и Сина и Светога Духа, 
       
      Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.
       
      Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.
       
      Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.
       
      Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. 
       
      Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. 
       
      Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.
       
      Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.
       
      Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.
       
      Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. 
       
      Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.
       
      Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.
       
      Љубим те Господе Крепости моја 
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. 
       
      Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.
       
      Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.
       
      Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 
       
      Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.
       
      А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.
       
      Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
       
       
      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке.

      Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону.
      Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа.
      Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби.
      Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону.
      У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.
      За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.
      Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.
      За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.
      Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.
      Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”
      Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...