Jump to content

Задушнице у Ораховцу

Оцени ову тему


Препоручена порука

Сећање на наше упокојене претке задатак и обавеза свих нас

Митровданске Задушнице, 3.11.2018.
Ораховац, Српско Православно гробље

Ужурбано корачамо обесрбљеним ораховачким улицама које воде ка Српском православном гробљу. Тридесетак нас је, различитих старосних доби. Идемо пешице, сами, без пратње, навикнути на страх...Свако по нешто носи у руци: плетену корпу или торбу у којој је сместио жито, свеће, вино, хлеб, јабуку и још по нешто да се спусти на гроб ,, за душу“. Испред иде неколико мушкараца, за њима двадесетак жена и десеторо деце. Пролазимо крај костура порушених српских кућа, поред српских дворишта претворених у депоније разноразног смећа, поред друговерих комшија и њихових кућа, новоизграђених по угледу на куће америчких богаташа. Црно бели свет, помислих. Док једном не смркне другом не сване, опет се у мислима досетих неке изреке. Некима је свануло, а нама се смркло. Сагох главу, да не гледам оне који ликују због своје среће, а наше несреће, док стоје крај својих дворишних капија. И загледах се у своје ципеле, које су правиле кораке напред, и крале део по део асфалтног пута који се вијугао тесним ораховачким улицама ка гробљу. Ипак су то кораци напред, зар не? Сама себе запитах и у истом трену подигох главу ка небу. Плаво и бистро, без краја, покривало је Метохију. Покривало је и нас, и мене. И правећи нове кораке стигосмо до гробља. Корачамо напред, зар не? И то је нешто! И гробље, наше, српско, одвојено колским путем на два дела, указа се пред нама. Једна група оде на леву страну, а ја са другом се упутих уз брдашце, на десну страну гробља, где почивају наши рођаци. Више нас не изненађују порушени споменици, полупани мермерни покривачи гробова, преполовљени крстови... То је уобичајено. Сагињемо се и целивамо преживело парче каменог обележја, баченог на гроб или поред њега. Поправљамо поломљене крстове, померамо комаде мермера...Палимо свеће. Груди дрхте, сузе саме јуришају, не из ока, него из трбуха, из груди, из грла... ,,Сине мој, донела сам ти хризантеме из нашег дворишта!“ шапуће једна мајка, крај раскопаног синовљевог гроба. ,,Колико су ми те пута изнова убијали, ломећи ти споменик и плочу на гробу, сине мој...!“ Нешто млађа жена, недалеко од нас, крај очевог гроба шапуће: ,, Па како да ми их душа не куне! Гробови им сметају! Како живим људима могу гробови да сметају?“

Старица ми, без речи, пружа кадионицу у коју је убацила кутијицу са тамјаном и брикетима. Узимам, припремам је и кадим гробове, прво наших рођака, па све редом, један за другим... На другом делу гробља то исто чине неке друге жене. Мирис тамјана милује гробове,  обележене, и оне остале без икаквог обележја. Пружих кадионицу дечаку Урошу, који је са мајком чучао крај дединог гроба. ,, Окади оне гробове тамо које ја нисам, све редом!“ кажем му. Дечак ме послуша, и некако свечано пође да обави задатак. 
 

На гробу свога деде Анђелка Станковића, дошли Александра и Петар са мајком, и служе житом ретке посетиоце који приђу да запале свећу... Деца на гробљу, данас их баш има... обрадовах се... Научиће важну лекцију о својим прецима који ту почивају, али и ону другу о неким (не)људима који руше гробове њихових предака. ,,Зашто им то треба?“ пита се једанаестогодишњи Атанасије гледајући у поломљени споменик свога стрица. ,,Што им сметају споменици?“- опет пита.
Да, то се и ја питам. Ал и проналазим одговор на комадима мермера баченим у траву. ,,Крстана“пише на једном, а на другом ,,Данило и Стефанка“. Лепа, ћирилична слова, имена српска. На белом мермерном комаду преживео цео натпис ,, Словене то није крај, све док наше очи гледају сунце и ти ћеш видети његов сјај“. И слика, преживели део Словенове слике. Пише и година рођења и смрти (1969-1984). Па то им смета, та имена, та ћирилица и те очи које их посматрају. Опомињу их да је то парче земље башта засејана српским костима и заливена српском крвљу. Башта коју они хоће да преору, претворе у пут, у ледину... Смета им да стигну до својих новоизграђених кућа. Хоће они, ал им наши мртви не дају. То је тај корак напред, ка нашим покојницима, сад се сетих. Док га чинимо, макар и неколико пута годишње, ова башта неће бити њихова. Док је у овој трави и једно парче камена са насликаним очима, и једно име уклесано у мермеру... Овај мој корак, наш корак, данас на задушнице, је корак између прошлости и садашњости, између ропства и слободе, корак између њиховог злочина и наше молитве ... Корак који у нашем памћењу, и памћењу ове деце која су данас дошла на задушнице, записује невидљивом оловком редове историје, и снима сцене за нови филм. 
 

Сличан запис је настао у мојој глави, у мом детињству, баш на задушнице, када ме је мајка (како смо звали бабу, татину маму) водила на гробље у Великој Хочи. То ми је била дужност и задовољство, прави мали празник за мене, ма како то данас некима чудно звучало, ићи на гробље-празник! Мајка је носила жито, хлеб (пексимете), у малој шерпи, са једном дршком, пасуљ, пржену рибу, и неколико паприка из туршије... Све би, сем пасуља и вина било у округлој плетеној корпи,,сепету“... Ја сам носила шерпицу пасуља и оплетену прућем флашу вина. Палили смо свеће, кадили гробове, поливали вином, ишли обавезно на гробове рођака и кумова. На крају би се окупили на једном месту сви рођаци, на канавац, специјално ткан за ту прилику, би поставили све што смо од хране понели и нудећи једни друге (за душу Младенову, Маркову, Милкину, за душу мужљеву, свекрову, ађину, метерину...) јели. Никада и нигде ми храна није била укуснија. Ваљда што смо се сећали упокојених, што смо их посећивали, што су им гореле свеће на гробовима, што смо их спомињали... и на крају, можда најважније, што смо се окупљали заједно, сви рођаци. И та заједница се чувала, заједница живих са мртвима...
 

Данас сам на ораховачко гробље повела свог сина... Неко ће можда рећи, а многи и кажу да деца не треба да иду на гробље ,, стресно је то за њих“... Не мислим тако. Данас сам захвална мајка Ђурђи што ме водила на гробље, јер сам тамо научила лекцију коју нигде и никад не могу научити. 
 

Док ходам ораховачким гробљем обнављам ту лекцију из детињства. И радујем се деци коју родитељи доведу на гробље да је и она науче. Посебно, када су пред нама порушени надгробни споменици, сточјом балегом и цркнутим псима, мачкама, ил као данас цркнутим кокошкама, оскрнављени гробови.... И треба деца да долазе и да памте док има оних који им нешто могу казати, пренети. Да знају да су ту под тим порушеним обележјима, или без обележја остали гробови Радића, Станковића, Филијовића, Антића, Симића, Витошевића, Матића, Моравчевића, Баљошевића, Мојсића, Дедића, Марковића, Вучића, Миљковића, Миленковића, Јовичића, Грковића, Шорића, Уламовића, Стојановића, Станојевића, Великића, Кујунџића, Трбусића,Столића, Шарића, Рашића, Радовановића, Илића, Левића и многих других знаних и незнаних наших предака.
За памћење и наук - понављам. И опомену, додајем. Иако је порушено, оскрнављено, чупано, гажено...ово гробље је наше. Под земљом су наши преци... И наши кораци по костима наших предака потврђују да је ту наша земља, ма чији путеви туда прошли и ма чије чизме туда газиле. Изнад ове баште засејане костима и заливане крвљу кроз векове, је наше Небо. И док тако буде кораци, које чинимо између тог Неба и те земље, су кораци слободе...Да, слободе осењене Крстом. Иако га не видимо, знамо да тај КРСТ постоји и њега нико не може срушити. И као што наш велики песник Матија Бећковић недавно рече своју намеру да ,,кад умре живи у Црној Гори“, тако и наши покојници кад умру живе овде у Метохији. 
 

Оливера Радић

извор

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јуна 2020. године, на Духовске задушнице, свету Литургију у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.   Саслуживали су протојереј-ставрофор Петар Лукић, јереј Славиша Поповић и протођакон Дамјан Божић. За певницом су појали свештеници Саборне цркве и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. После Литургије служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, добротворима, свештенослужитељима и парохијанима Саборне цркве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

        Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим   Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама   Радио Беседа: Задушнице   Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

       
      Субота месопусне недеље - Велике задушнице   Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим   Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама   Радио Беседа: Задушнице   Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене   Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!   Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
       
×
×
  • Креирај ново...