Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

JNA I SVI NJENI PUČEVI KOJI SU TREBALI DA SE DESE, A NISU: Kako je vojni udar protiv vrha vojske postao udar podrške

Recommended Posts

Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.

jna-kavalic-2-710x533.jpg

Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“.

Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.

„Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.

Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.

Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha.

S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.

Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi…

Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

kadijeviuc

Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića.
U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović.

20181012_181543

Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.

Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.

U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može.

20181012_181216

Početak drugog puča

Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića,  i generala Jurjevića.

Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva.

Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.

20181012_180854

Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.

Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:

Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao:

“ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.

Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.

Zaključak

Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.

Andrej MLAKAR

https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од АлександраВ,
      Pijaca u kineskom gradu Vuhanu je bila poznata po zabranjenoj trgovini divljim životinjama, koje su se prodavale kao hrana ili kao lek, sve dok čitava pokrajina nije bila stavljena pod karantin.
      Kina je najveći potrošač životinjskih proizvoda, i legalnih i ilegalnih.
      Kina tradicionalno koristi proizvode od divljih životinja. Neke životinje se jedu zbog njihovog ukusa kao poslastice, dok se druge konzumiraju kao narodni lek.
      Restorani u nekoliko kineskih regiona poznati su po tome da služe jela kao što su supa od slepih miševa (sa čitavim slepim mišem u njoj), supa od tigrovih testisa ili delovi tela cibetke.
      Pržena kobra, kuvana medveđa šapa, vino pravljeno uz pomoć tigrovih kostiju takođe se nalaze na jelovniku luksuznih restorana.
      Pijace sa divljim životinjama u siromašnijim oblastima nude pacove, mačke, pse, zmije i mnoge vrste ptica, uključujući i one koje su ozbiljno ugrožene.

      Zbog trgovine divljom faunom u Kini, neke vrste ptica su na ivici izumiranja
      „Ideja 'jeveija' (bukvalan prevod sa kineskog je 'divlji ukusi') odomaćena je širom Kine, i kulturološki označava mešavinu avanture, smelosti, radoznalosti, kao i privilegije", rekao je istraživač jedne velike međunarodne agencije koja je sprovela više istraga o trgovini divljim životinjama u Kini.
      Proizvodi od divljih životinja koriste se u mnogim kineskim narodnim lekovima prvenstveno iz uverenja da imaju takva svojstva da mogu da izleče razne bolesti, kao što su artritis i giht.
      Potražnja za ljuskavcima zbog takvih lekova skoro je istrebila ovu životinju iz Kine.
      Upotreba nosorogovog roga za narodne kineske lekove još je jedan primer kako je ova praksa pretvorila ovu životinju u ugroženu vrstu.
      Sve se ovo dešava dok se procenjuje da više od 70% novih infekcija kod ljudi potiče od životinja, naročito divljih.
      Aktuelna epidemija je ponovo ukazala na trgovinu divljim životinjama u Kini, koja se već našla na meti kritika zato što su dovele veliki broj vrsta na ivicu istrebljenja.
      Posle izbijanja ove poslednje epidemije, kineske vlasti su stavile privremenu zabranu na trgovinu divljim životinjama u pokušaju da zaustave širenje virusa.
      Ali mnogi koriste ovu priliku i zahtevaju trajnu zabranu.

      Može li ova epidemija da se pokaže kao prekretnica u svetskim naporima da se okonča ilegalna trgovina divljim životinjama a ujedno i zaštiti javno zdravlje?
      Eksperti kažu da je to ogroman izazov, ali da se možda ipak ne radi o nemogućoj misiji.
      Smatra se da su virusi koji izazivaju SARS i MERS potekli od slepih miševa, ali su na ljude skočili preko cibetki i kamila (prema SZO).
      „Dolazimo u kontakt sa vrstama divljih životinja i njihovim staništima sa kojima nismo nikad ranije", kaže za BBC doktor Ben Embarek iz Odeljenja za ishranu i bezbednost hrane pri SZO.
      „Stoga imamo veliki broj novih bolesti povezanih sa novim kontaktima između ljudi i prethodno nepoznatih virusa, bakterija i parazita."
      Skorašnja analiza je pokazala da se više od 5.500 vrsta sisara, ptica, reptila i vodozemaca kupuje i prodaje na svetskom tržištu, legalno ili ilegalno.
      Procenjuje se da ilegalna trgovina divljim životinjama iznosi oko 20 milijardi dolara i smatra se da je to četvrta najveća ilegalna trgovina, posle krijumčarenja droga, ljudi i falsifikovanja.
      „Ova zdravstvena kriza mora da posluži kao poziv na buđenje", saopštila je Svetska fondacije za prirodu, „radi potrebe okončanja neodržive upotrebe ugroženih životinja, kao i egzotičnih ljubimaca, za ishranu i njihovo pretpostavljeno medicinsko svojstvo."
      Kineska vlada je, međutim, jasno stavila do znanja da će zabrana biti samo privremena.
      „Odgoj, transport ili prodaja svih divljih životinjskih vrsta zabranjeni su od datuma ovog saopštenja sve dok se stanje nacionalne epidemije ne okonča", rečeno je u direktivi koju su zajednički izdale tri vladine agencije.
      Peking je izdao sličnu zabranu još tokom epidemije SARS-a 2002. godine.
      Ipak, mnoge organizacije tvrde da su, nekoliko meseci posle zabrane, vlasti postale popustljivije i da je tržište divljih životinja u Kini ponovo zaživelo.
      U septembru ove godine Peking će biti domaćin velikog globalnog sastanka o prirodnim i biološkim resursima, Konvencije o biološkom diverzitetu.
      Prema izveštaju objavljenom prošle godine, od istrebljenja je ugroženo milion vrsta — više nego ikad pre u ljudskoj istoriji.
      Posle izbijanja epidemije ovog virusa, dnevne novine pod kineskom državnom kontrolom negirale su postojanje nekontrolisanog tržišta divljih životinja u zemlji.

      „Vidimo ovo kao priliku za trajni korak ka okončanju držanja i korišćenja divljih životinja, ne samo radi ishrane već i u svrhu narodne medicine", izjavila je Debi Benks iz londonske Agencije za istraživanje životne sredine, koja je izvršila brojna istraživanja divljih životinja u Kini.
      Eksperti kažu da je epidemija ptičjeg gripa pomogla u očuvanju mnogih vrsta ptica u divljini.
      Oni ističu i uspeh zabrane koju je Kina uvela na uvoz slonovače - posle mnogo godina međunarodnog pritiska da se spasu slonovi od istrebljenja.
      Međutim, naglašavaju i da zabrana i regulacija proizvoda od divljih životinja moraju da budu globalni - ne samo u Kini.
      „Ali kao najveće tržište proizvoda od divljih životinja, Kina svakako može da povede u toj inicijativi", kažu oni.
      Kako bi epidemija korona virusa mogla da bude blagoslov za divlje životinje
      WWW.BBC.COM Ako privremena zabrana trgovine divljim životinjama u Kini postane stalna, ugrožene vrste bi možda bile zaštićenije, a doprinelo bi...  
    • Од JESSY,
      Porodica predstavlja jedan kompleksan sistem.
       
      Taj sistem je sastavljen od više malih supsistema i članova koji su međuzavisni, to znači da svaki član zavisi jedan od drugog i da svaki supsistem utiče jedan na drugi, kao i na ceo porodični sistem. To je prvi sistem kojem čovek pripada i jedini sistem koji nije odabran, već rođenjem dodeljen. Kao takav, on predstavlja platformu za razvoj socijalnih, emocionalnih, intelektualnih, i fizičkih sposobnosti. Kao što učimo svoje prve korake i reči u okviru porodice, tako učimo i kakav je svet i kako mi treba da se ponašamo u njemu. Porodica koju čine roditelji i dete je porodica porekla, naše polazište, a porodica koju dete formira kasnije sa svojim partnerom i po ličnom izboru i decom je porodica prokreacije, nov sistem koji smo svojevoljno formirali, ali isto tako u njega uneli obrasce i znanja iz naše porodice porekla. U novonastali partnerski sistem mi unosimo shvatanje odnosa koje smo usvojili u porodici porekla, način na koji treba komunicirati u odnosu i šta taj odnos treba da predstavlja.
      Porodični sistem je prvi sistem kojem čovek pripada i jedini sistem koji nije odabran, već rođenjem dodeljen. On je sastavljen od više malih supsistema i članova koji su međuzavisni, to znači da svaki član zavisi jedan od drugog.
       
       
    • Од JESSY,
      „Ih, ona je takva od malena! Što zacrta mora da ostvari!“  Nakon što roditelji provere na koga novorođena beba fizički liči, obično je naredna najvažnija tema pitanje na koga je „karakterom“. I zaista, nisu sve bebe iste. Neke plaču više – neke manje, neke se lako uplaše a neke samo u određenim situacijama. Neke se lako prilagode promenama rutine, a neke se veoma uznemire. Neke su „teške“ a neke su „milina za čuvanje“. Da li i kakve to veze ima sa tim kakvi će biti kao odrasli ljudi?
      Još u ranom detinjstvu deca se razlikuju u emocionalnim reakcijama i uopšte ponašanju, tačnije ispoljavaju određeni temperament. Temperament se bazira na biološkim razlikama u motorici, emocionalnoj reaktivnosti, samoregulaciji, pažnji, koje se izražavaju kroz različite situacije kao odgovor na određene podsticaje. Dečji temperament sadrži dve osnovne karakteristike: 1) izražava se kroz ponašanje/može se posmatrati i 2) relativno je stabilan. Crte koje su prisutne u detinjstvu a koje nisu stabilne i ne pokazuju se kasnije u životu, smatra se da nisu deo temperamenta.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Knjaz Danilo Petrović 1858. godine u gotovo isto vrijeme uvodi dvije zastave sa grbom - crvenu i trobojnu. „Bješe knjaz Danilo naredio da se  načine barjaci od garde s bijelijem dvoglavijem orlom na sredini, na  crvenom polju“, svjedoči Rade Plamenac. Emil Čakra iste godine bilježi  da je crnogorska “velika zemaljska zastava na crveno-plavo-bijelom  polju”. 
      Zastave Knjaževine i Kraljevine Crne Gore Trobojnu zastavu knjaz Danilo uvodi kao francuski đak, iz  modernizatorskih pobuda, inspirisan revolucionarnim veksilološkim  (veksilologija - naučno proučavanje zastava) rješenjima i taj proces  nema nikakve veze sa uvođenjem trobojke u Srbiji (1835).
      Trobojna  zastava sa grbom je bila zastava Knjaževine Crne Gore, za vrijeme  Danilove vladavine, nakon čega knjaz Nikola uvodi crvenu zastavu za  državnu (na unutrašnjem planu). Trobojka sa grbom će biti obnovljena kao  državna zastava Kraljevine Crne Gore u egzilu. 
      Crnogorske zastave u međunarodnim katalozima (1882, 1899) Trobojka sa inicijalima  vladara je najprije bila pomorsko-trgovačka zastava (1880), a onda  postaje državna zastava na spoljašnjem planu. „Čista“ trobojka se daje  na upotrebu narodu krajem 19. vijeka i koristi se prilikom raznih  svečanosti, na svadbama i slično.
      Trobojka na Cetinju U Ustavu Kraljevine Crne Gore iz 1905.  se navode kao narodne boje - crvena, plavetna i bijela. Ovo je prvi  poznati pravni akt u kom je definisan izgled neke crnogorske zastave, u  ovom slučaju narodne zastave. U istom Ustavu piše da je i pravoslavna  crkva u Crnoj Gori autokefalna.
      Ustav iz 1905. Alaj-barjak crnogorske vojske je do  Balkanskih ratova bio crvene boje, međutim tokom Prvog balkanskog rata,  trobojka sa vladarskim grbom je proglašena za alaj barjak cijele  crnogorske vojske (o čemu je pisao Milan Jovićević). Zato se trobojka do  tada nije vijorila na čuvenim bitkama koje je vodila Crna Gora.  Trobojka je bila i zastava crnogorskih komita - zelenaša, što se vidi i u  lovoru medalje-spomenice Božićnog ustanka, ali i na neo-zelenaškoj  zastavi, nastaloj devedesetih godina. 
      Spomenica za Božićni ustanak / Sjedište crnogorske vlade u egzilu (Bordo, Francuska, 1919.) Crnogorski partizani su nosili  trobojku sa petokrakom, što je kasnije postala zastava Narodne  Republike/Socijalističke Republike Crne Gore. Trobojka je bila i u  crnogorskom grbu (amblemu), od 1945. do 1992., čiji je autor bio čuveni  crnogorski slikar Milo Milunović. U vrijeme Drugog svjetskog rata su je  nosili i krilaši Krsta Zrnova Popovića, a bila je “prisutna” i na  Petrovdanskom saboru.
      Grbovi (amblemi) socijalističke Crne Gore, od 1945. do 1992. Svijetla nijansa plave se zvanično uvodi 1992.  godine, jednim dijelom zbog pogrešnog tumačenja termina “plavetna’”, ali  i iz praktičnih razloga: da bi se razlikovala od zastave druge članice  tadašnje federacije - Republike Srbije. Ova zastava, neobičnog razmjera,  bila je zvanična zastava Republike Crne Gore od 1992. do 2004. godine.  Plavetna je u stvari tek arhaizam za plavu boju i nije označavala  svijetlu nijansu plave. U 19. i početkom 20. vijeka se nije vodilo  računa o nijansama plave, a na nekim starim crnogorskim trobojkama koje  se čuvaju u muzejima, usljed specifičnog materijala i kvaliteta boje,  plava je izblijedila. 
      Đukanović sa trobojkom 2003.(Foto: Arhiva Vijesti) U periodu od 2001. do 2004. godine bilo je  izvjesno da će nova zastava Crne Gore biti trobojka, sa bijelim grbom  Petrovića, međutim nakon insistiranja SDP-a, vlast se odlučila za crvenu  verziju sa zlatnim grbom. Trobojka se posljednji put pominje tokom  mandata Igora Lukšića, tokom pregovora oko izmjena ustava 2012. godine,  kada je kabinet vlade ponudio da trobojka sa državnim grbom i obrubom  bude predsjednička zastava. 
      Planirani izgled zastave Nova i PzP su tada odbili ovo rješenje,  insistirajući da trobojka bez ikakvih aplikacija bude narodna zastava,  pozivajući se na tradiciju ustava iz 1905. Potpredsjednik Vlade je tada  bio Duško Marković. Ministarstvo odbrane Crne Gore je u decembru prošle  godine predstavilo novi, veliki znak Vojske Crne Gore, koji je stidljivo  ukrašen i jednom trobojkom.
      Veliki znak Vojske Crne Gore Kako zakoni tretiraju trobojku
      Član  28 Zakona o državnim simbolima Crne Gore kaže: Državni i vojni simboli  Knjaževine Crne Gore i Kraljevine Crne Gore, simboli Narodne Republike  Crne Gore i Socijalisitičke Republike Crne Gore i simboli Republike Crne  Gore utvrđeni Zakonom o grbu i zastavi Republike Crne Gore (“Službeni  list RCG”, broj 56/93) uživaju zaštitu, kao i državni simboli utvrđeni  ovim zakonom. Dakle, Zakon o državnim simbolima jasno propisuje da je  trobojka istorijski simbol Crne Gore. Zanimljivo je da je trobojka bez  aplikacija prepoznata i kao narodna zastava u Srbiji, ali je u praksi  obesmišljena jer se u narodu koristi državna zastava sa grbom (svadbe,  svečanosti). 
      Skup u okviru kampanje "Budućnost Srbije"(Foto: BETAPHOTO) Zato, svjestan bio toga ili ne, onaj koji ocrtava trobojku u  Crnoj Gori u ovom obliku ocrtava narodnu zastavu Crne Gore uvedenu  krajem 19. vijeka. Da docrta grb, to bi bila trobojka knjaza Danila,  koja ima tradiciju u Crnoj Gori, dužu od 150 godina. U svakom slučaju, bez dileme ocrtava crnogorski simbol.
      Trobojka u Maslinama(Foto: Boris Pejović) Kada je u pitanju zaštita javnih površina,  velikoj većini građana je zasigurno poznato da se na zajedničkim  površinama ne smije crtati bez dozvole nadležnih organa ili većine  etažnih vlasnika ako je u pitanju zgrada... Ukratko - bojadisanje izvan  za to određenih površina trebalo bi da podliježe komunalnim, a ne  ideološkim kaznama. Koje su to onda okolnosti, mimo protivljenja Zakonu o  slobodi vjeroispovijesti, koje su dovele do eksplozije crtanja trobojki  i promptnih reakcija komunalnih i policijskih službi da se sa time  obračunava.
      Šta je trebalo uraditi
      Crna Gora je definisana  kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana  na vladavini prava i to su ideali koji su ugrađeni u simbole države. Ti  simboli su, kao što je poznato, usvojeni bez naročitog konsenzusa i  odlučeno je da to po uzoru na jednu od zastava koje je uveo knjaz Danilo  bude crvena zastava sa modifikacijom da umjesto bijelog dvoglavog orla,  to bude zlatni. Dodata je i bordura što je iz veksiološko-heraldičkog  ugla problematično - ponajprije jer ne postoji objašnjenje šta ona  simbolizuje na crnogorskoj državnoj zastavi. 
      No, u ovom kontekstu je to  drugorazredna tema - problem je koliko se država ostvarila u odnosu na  ideale koje promoviše pod simbolima. Ako su simboli bili način da se  napravi distanca od Jugoslavije ili Srbije – onda su građani očekivali  da će ta razlika nastati stvaranjem efikasnije javne uprave, stabilnošću  finansija, slobodom medija, beskompromisnom borbom protiv korupcije,  nepotizma i organizovanog kriminala i uspostavljanjem vladavine prava  kao osnovnog načela.
      Šta je stvarno urađeno
      Vjerovatno bi se  lako prebolio način usvajanja simbola da nisu druge „dnevne“ poruke bile  tako razarajuće po crnogorsko društvo. Vladajuća partija i njeni  sateliti već duže od deceniju u izbornoj kampanji podsjećaju sopstvene  građane da su „glasali protiv Crne Gore“, iako je to ponuđeno bilo kao  demokratsko pravo izbora državnog uređenja. 
      Afere se nižu i gomilaju bez  ikakvih posljedica i preuzimanja odgovornosti, korupcija, nepotizam i  organizovani kriminal cvjetaju. Građansko društvo kao ideal je razoreno,  demokratski principi ne postoje, briga o ekologiji je takva da često  stranci spasavaju dragocjene lokalitete... A Crna Gora je definisana kao  građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na  vladavini prava.
      Šta su posljedice
      Posljedice na građanina  Crne Gore su potpuni osjećaj otuđenosti od države velikog dijela  stanovništva, što je dovelo i do identifikovanja dijela građana sa  drugim državama. Zato je odgovor na pitanje - kako neko može da navija  „protiv svoje države“ - zato što režim ne čini ništa da je on osjeti  svojom, a ne zato što je taj neko „ludo dijete“. Država je toliko  postala partija da građani ne misle da je ono što je u vlasništvu  građana sinonim za državno vlasništvo.

      Jedina sigurnost koju građanin  Crne Gore sada može da osjeća jeste kada vidi da je državni aparat sile  usmjeren na njegovog političkog neistomišljenika, jer tada zna da će  biti pošteđen represije, iako i dalje neće biti zadovoljan uslovima  života, ali vidi da ima onih kojima je još gore. Ali, to vrijeme je  oročeno dok se političke prilike ne promijene, pa se ne identifikuje  druga grupa građana kao „narod koji je neprijatelj ove države“, nije se  sigurno zaboravilo kome je sve ova vlast crtala mete.
      Političke manipulacije i izlaz iz njih
      Neki  identiteti u Crnoj Gori su nastali između ostalog i kao otklon od onoga  što danas predstavljaju vladajuća partija – odnosno crnogorska vlast –  odnosno crnogorski režim jer je država poistovjećena sa partijom. To je  recimo slučaj sa nacionalno-političkim identitetom Srba u Crnoj Gori  koji mnogo manje vezuju identitet za srpstvo u ideološkom obliku (svi  Srbi u jednoj državi, Srbija kao država matica), a više za distancu od  režima.

      Tu dolazimo do tačke kako se tim identitetom potom manipuliše  - jer tačno je da je proporcionalno gledano Srba neuporedivo manje na  funkcijama u državnom aparatu Crne Gore. Manipulacija je da su primarni  motivi za to nacionalni ili etnički. Etnički razlozi ne postoje jer se  radi o istoj etničkoj grupaciji koja je u međuvremenu razvila različite  političko-nacionalne identitete, a Srbi u vlasti i nisu rijetkost ni u  rukovodstvu Demokratske partije socijalista. To znači da je motiv  diskriminacije politička podobnost, jer jednako male šanse za zaposlenje  i visoku funkciju imaju svi koji su politički oponenti vlasti.  
      Činjenica je da jednostavno više ljudi kroz identitet Srba u Crnoj Gori  izlaže to političko neslaganje što zamagljuje činjenicu da ova vlast ne  protežira Crnogorce na neki dodatan način, osim na onaj kojim zahtijeva  apsolutnu političku lojalnost. Zato isto kao što imate veliki procenata  Srba koji odbacuje veze sa Srbijom kao državom, imate i Crnogorce kojima  se smučila privatna država, koji ne žele da gledaju kako se plaća  gorivo i naređuje dolazak na proslave uspjeha reprezentacije. Na taj  doček bi svi došli kada se on ne bi pretvarao u partijski miting. 
      Čak je i veličanstven doček vaterpolista pokvaren skandiranjem pojedinaca (ilustracija)(Foto: Boris Pejović) Svi  oni jednako recimo preziru „biznismene“ iz Crne Gore koji se bahate jer  smatraju da su zadužili državu, a u stvari su je sa Šefom privatizovali.  Ono što dodatno otežava situaciju onih koji se izjašnjavaju kao Srbi su  oni koji su se nametnuli kao predstavnici Srba u Crnoj Gori, a zbog  svog ličnog političkog interesa su prihvatili projektovanu sliku o njima  samima i tako uticali na Srbe u Crnoj Gori da postanu zatvorenici  sopstvenog oponiranja, inaćenja, isključivosti, problematične  tradicionalističko-konzervativne politike koju su shvatili kao dio  nacionalnog identiteta, kao što je primijetio Bojan Baća. 
      Na taj su  način i ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i ljudi koji se izjašnjavaju  kao Crnogorci taoci istih politika i ljudi koji ih dijele ne radi  njihovih nego svojih interesa. Sa tom razlikom, što jedni od te dvije  grupe političara imaju punu političku vlast iza sebe, a drugi “samo”  pune političke privilegije.
      Pa dobro, okle sad trobojka
      Kako  sad tu trobojka ulazi u igru? Iscrtavanje trobojke na javnim površinama  crnogorskih gradova je subverzivan akt jer se radi o istorijskom simbolu  Crne Gore koji izaziva frustraciju vlasti iako je prepoznat u zakonu.  

      Ostaje subverzivan sve dok ne zađe u ideološku zonu odbrane srpstva,  obilježavanja granica srpskog mora, apsolutnog vandalizma i ne prerasta u  ogavnu političku zloupotrebu djece (slikanje trobojke na času, pa  promocija putem društvenih mreža), te jeftinu promociju i sebičluka  političara sa margine, ali i onih uticajnih koji tu takođe vide i  prostor za potencijalnu radikalizaciju. 
      Zloupotreba djece u Baru(Foto: Privatna arhiva) Kada pređe u tu zonu,  iscrtavanje trobojke predstavlja demonstraciju represije, iste one koju  primjenjuje crnogorski režim nad svojim građanima.

      Isti režim čija je  vladajuća poruka uoči lokalnih izbora u Beranama imala bilbord sa  zvaničnom zastavom i - trobojkom!
      Bilbord u Beranama tokom kampanje 2014. godine Poruke na društvenim mrežama  ukazuju da trobojka za dio crtača predstavlja, između ostalog, i period  kada nije bilo oštre nacional-političke podjele na Srbe i Crnogorce, ali  ni njihove “kolorističke” podijeljenosti, koja je produbljena 2004.  godine.  
      Svi smo država
      Zajedničko većini u Crnoj Gori je da  ne ne želi da se doček fenomenalnih crnogorskih sportista pretvara u  politički miting i obračun sa političkim neistomišljenicima. Sigurno je  da većina u Crnoj Gori ne podržava crtanje ocila preko prekrečenog  albanskog grba, ne žele da vide ni pokušaje promocije velikosrpskog  ideološkog koncepta na litijima - bez obzira da li šetaju na njima ili  ne. 
      Male su šanse da većina Crne Gore želi zloupotrebu djece u političke  svrhe (a to je DPS patentirao), niti da Radule Novović u pravom  fašističkom maniru opominje prosvjetne radnike. Bez dileme je da većina  građana želi da je normalno da je aktivni policajac nosio krst na  litiji, da nije normalno da se starica hapsi sa dugim cijevima i  lisicama, a da „predsjednik svih građana“ orgija na partijskim  skupovima. 
      Sigurno je da većina u Crnoj Gori želi solidarnost, što se  vidjelo kad god je bila kriza koja nije bila partijski proizvedena  (jedinstvo kada treba da se skupi novac za liječenje i druge humanitarne  akcije). A trobojka ima smisla kao poruka dok god je ona produžetak  onoga što je bila poruka pokreta Odupri se - mi smo država ili  modifikacija i onoga što je bila poruka Gojka Perovića - nema nama  molitve bez njih, ni njima Crne Gore bez nas.

      Trobojka može da bude i  poruka vlastima da istorija ne završava sa njima i to je sreća jer  znači da nisu ovdje zauvijek ukorijenjene tekovine koje su gajili -  korupcija, kriminal i nepotizam. To znači da ako su zarobili državu, ne  znači da su ubili društvo koje čini ovo zemlju. Društvo je više od  države i mnogo više od režima, ono ne može da se otme iznutra. Pa kao  što se Fukujami vratila istorija, tako se Milu vratila trobojka.

       
      Tri boje - troboljka
      WWW.VIJESTI.ME Kako je trobojka stigla u Crnu Goru, kako je korišćena i kako se mijenjala, šta znači i šta bi moglo da znači to što se 2020. crta po cijeloj državi  
×
×
  • Креирај ново...