Jump to content

Одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока

Оцени ову тему


Препоручена порука

55.jpg
 
У Петрограду је од 23. до 27. октобра 2018. одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока.
 
Са руске стране у разговорима су учествовали епископ краснослободски и темниковски Климент – сапредседавајући Комисијом; архимандрит Стефан (Садо), управник Библиотеке Петроградске духовне академије; јеромонах Стефан и други. Асирску Цркву од Истока су представљали епископ калифорнијски Мар Ава Ројел, секретар Свештеног Синода Асирске Цркве од Истока – сапредседавајући Комисијом, и други.
 
Епископ мар Ава Ројел је одржао предавање на тему „Историја међусобних односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“, а хорепископ Џорџ Тома „Тајна свете евхаристије у Асирској Цркви од Истока“;  свештеник Јефрем Ал Ахас, „Мар Бабај Велики и преподобни Максим Исповедник: христологија у византијској и источносиријској традицији“, Роланд Биџамов, „Асирска Црква од Истока у Русији у данашње доба“. После прочитаних  реферата вођена је дискусија кад је одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве.
 
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 44
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ево мало детаљнијег објашњења. У Аристотеловој онтологији, постоје прва и друга природа. Прва природа јесте ипостас, а друга природа јесте само природа. Дефиниција ипопстаси би била ова:ипостас је так

Наравно. Свака јерес у својој суштини удара на сотириологију. На пример, аријанци (они првобитни) и евномијани су проповедали Христа-створење, који је искочио ни из чега, и онда имали евхаристију где

Нема од тога ништа. Нити ће Халдејци да се одрекну својих јереси, нити Несторија као свеца. А наша  Црква би прихватањем тако нечег поништила Сабор у Ефесу...тако да од тог посла нема ништа...млаћење

Постоване слике

Ето, то је екуменизам! И, шта има лоше у томе? Ово су најочигледнији примери да је екуменски хришћански дијалог, дијалог љубави, нешто најлеше тј. једино лепо што нас је задесило у ХХ веку...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

1 hour ago, ризница богословља рече
одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве.

 

 

Тачка од које се сада креће,  када је и међухришћански дијалог РПЦ и АЦИ у питању,   јесте званична изјава између РКЦ и АЦИ,  кардинални корак у  потпуно јасном разумевању Христологије АЦИ као православне, која је и раније представљала исту веру (исту Христологију), али другачијим изражавањем и различитим појимањем осдређених израза.   Радост ће, ипак, тако изгледа, бити потпуна,  спајањем ова два Христова сабрања (раздвојена расколом хиљаду и по година)  бити у прихватању исповедања нашим источно-православним терминима, изразима, поимањима... а у томе нека својим заступништвом и молитвама припомогне  Свети Исак Сиријски (Ниневљански), који је био евхаристијскомјединуству и са једнима и са другима, светитељу коме су и једни и други били подједнако драги...

 

"Заједничка христолошка изјава 

Његова Светост папа Јован Павле II, Бискуп Рима и папа Католичке Цркве и Његова Светост Мар Динкха IV, Католикос и патријарх Aсирске Цркве Истока, захваљују Богу који их је надахнуо за овај нов братски сусрет.
Ово је оcновни корак на путу ка пуном  заједништву које се треба поново успоставити између ових Цркава. Заиста, може се, одсада па надаље, заједно исповедати пред светом заједничка веру у тајну оваплоћења Христовог. Као наследници и чувари вере примљене од апостола, како је била изречена од наших заједничких отаца у Символ вере, исповедамо само једнога Господа, Исуса Христа, Јединородног Сина Божијег, рођеног од Оца пре свих векова, који је, пошто стиже пунина времена, сишао с небеса и постао Човеком ради нашега спасења. Реч Божија, друга Особа Свете Тројице, силом Духа Светога оваплотила се узевши из свете Дјевице Марије тело надарено разумном душом с којом бијаше нераздвојиво сједињена од самог тренутка свог зачећа! Стога је наш Господ Исус Христос прави Бог и прави човек, потпун у својему божанству и потпун у својему човештву, истобитан са Оцем и истобитан с нама у свему, осим у греху Његово божанство и његово човештво сједињени су у једној јединој особи, без мешања и промена, без дељења и раздвајања. У њему је била очувана различитост божанске и људске природе, са свим њиховим својствима,
способностима и начинима деловања. Ипак, далеко од тога да би обликовали 'једног и у исто време некога другога', божанство и човештво су сједињени у лицу истога и јединога Сина Божијега и Господа Исуса Христа који је предмет једног јединог клањања! Христос стога није "човек као други" којега би Бог био усвојио да би у њему пребивао и надахњивао га, како је случај праведника и пророка. Он је, напротив, иста Божанска Реч, рођена од Оца пре стварања,
без почетка у односу на своје божанство, рођена у задњим временима од једне мајке, без оца у односу на своје човештво! Човештво које је Блажена Дјевица Марија родила, било је увек оног истога Сина Божијег.
Због тога разлога Асирска Црква Истока уздиже своје молитве Дјевици Марији као  "Мајци Христа Бога нашега и Спаситеља"! У светлу те исте вере, католичка предаја се обраћа Дјевици Марији као "Мајци Божјој" и такође као 'Мајци Христовој'. Ми признајемо законитост и исправност ових израза. То је изражавање исте вере. Поштујемо предност коју им свака Црква даје у свом литургијском животу и у својој побожности.
То је једна вера коју исповедамо у тајнi Христовoj. Препирке прошлости водиле су кa анатемама, изрицане у односу на особе и формулације. Но, Дух Господњи допушта нам данас боље разумети да су расколи који су уследили на овај начин највећим делом настајали због лошег међусобног разумевања. Ипак, превазилазећи све христолошке разлике које су биле, ми данас сједињени исповедамо исту веру у Сина Божијег који поста човеком да бисмо ми, његовом милошћу, постали деца Божија! Одсада, па надаље, желимо да се заједно сведочи ова вера у Њега, Онога који је Пут, Истина и Живот, навештавајући  људима нашега времена на прикладнији начин да свет верује у јеванђеље спасења. Тајну Христовог оваплоћења коју заједно исповедамо није апстрактна и издвојена истина!
Оно се односи на Сина Божијег послатог да нас спаси. Икономија спасења која своје извориште има у тајни  заједништва Свете Тројице - Оца, Сина и Светога Духа - налази своје испуњење посредством удела у томе заједништву, по милости, у Цркви једној, светој, католичкој и апостолској, народу Божјем, Христовом Телу и храму Духа! Верници постају удови овог тела по светој тајни крштења, по којој водом и деловањем Духа бивају препорођени као нова створења. Они бивају потврђени печатом Духа Светога у светој тајни помазања.  
Њихово заједништво са Богом  и међусобно, у пунини је остварено у слављењу једине жртве Христове у тајни  Евхаристије ..."



http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/documents/rc_pc_chrstuni_doc_11111994_assyrian-church_en.html

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Благовесник рече

Ето, то је екуменизам! И, шта има лоше у томе? Ово су најочигледнији примери да је екуменски хришћански дијалог, дијалог љубави, нешто најлеше тј. једино лепо што нас је задесило у ХХ веку...

https://www.facebook.com/groups/slavlit/permalink/2562628680428835/

https://www.facebook.com/groups/slavlit/

http://www.candlesforunity.com

amin-nas :amen:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 часа, Кратос рече

Koja je razlika u verovanju između te dve crkve?

Римокатоличка црква верује као и ми у Исуса Христа у две природе и једној ипостаси-личности. Асирска црква има јеретичку христологију и верује у Исуса Христа у две природе, две ипостаси али у једној личности. Раздвајају појмове ипостас и личност. Због доследно примењене Аристотелове логике која каже да природе нема без ипостаси али на начин да свака ипостас може имати само једну природу, нпр. лав лављу природу, камен камену, човек људску, монофизити су полазећи од чињенице да Исус Христос има једну ипостас(што је исправно) извели закључак да може имати само једну природу. Асирци су пак, због уверености да Исус има две природе (што је исправно) извели закључак да мора имати и две ипостаси, јер ни једна природа по Аристотелу не може бити реализована без ипостаси, док свака ипостас може имати само једну природу. Иначе, ово што је окачио Благовесник нема благе везе са животом, јер се Асирци уопште нису одрекли својих јеретичких учења....а Фрања биу јединство примио било кога само да га признају за главног...Асирци успут не признају ни један Сабор после трећег Васељенског (Ефеског).

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

https://www.maryosipparish.org/aboutus.aspx?TID=2

" We profess two natures in our Lord Jesus Christ, namely that He is fully God and fully Man, and in two Qnome* everlastingly and inseparably united in the one person of Sonship. We profess that the Virgin Mary is the Mother of our Lord Jesus Christ, who gave birth to the one Son of God become Man. "

* Qnuma, is an Aramaic word. The nearest equivalent is the Greek “hypostasis” in Latin “substantia” and in English “substance”.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

" We profess the orthodox faith and teaching of the ecumenical councils of Nicea (325 A.D.) and Constantinople (381) A.D.). We accept and receive all of the holy synodical canons enacted and decreed by the Patriarchs and Fathers of the Holy Apostolic Catholic Assyrian Church of the East. We further profess that the Catholicos-Patriarch of Seleucia-Ctesiphon, presently His Holiness Mar Gewargis III Catholicos Patriarch is the Universal Pastor of the Church of the East, the Father of Fathers and Head of all the bishops of this Holy Church. "

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 30.10.2018. at 22:33, Благовесник рече

која је и раније представљала исту веру (исту Христологију)

Није...

On 30.10.2018. at 22:33, Благовесник рече

Радост ће, ипак, тако изгледа, бити потпуна,  спајањем ова два Христова сабрања (раздвојена расколом хиљаду и по година)  бити у прихватању исповедања нашим источно-православним терминима, изразима, поимањима... 

Видећемо како ће се одрећи Несторија, који је осуђен на трећем васељенском сабору. Ово је све списак екуменистичких лепих жеља и не само тога, већ и очитих баронија јер ово

On 30.10.2018. at 22:33, Благовесник рече

која је и раније представљала исту веру (исту Христологију)

просто није тачно. Ово је неистина.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

http://www.nestorian.org/nestorian_theology.html

"

The Syriac Fathers (including Diodore, Theodore, and Nestorius) used the  Syriac word kyana to describe the human and divine natures of Christ;  in an abstract, universal sense, this term embraces all the elements of the  members of a certain species, but it can also have a real, concrete and  individual sense, called qnoma, which is not the person, but the  concretized kyana, the real, existing nature.

The Greek word prosopon (person) occurs as a loan word parsopa in Syriac; thus, the Syriac Christological formula was "Two  real kyana united in a single parsopa, in sublime and  indefectable union without confusion or change."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 36 минута, Ivan Marković рече

https://www.maryosipparish.org/aboutus.aspx?TID=2

" We profess TWO NATURES in our Lord Jesus Christ, namely that He is fully God and fully Man, and in TWO QNOME* everlastingly and inseparably united in the ONE PERSON of Sonship. We profess that the Virgin Mary is the Mother of our Lord Jesus Christ, who gave birth to the one Son of God become Man. "

* Qnuma, is an Aramaic word. The nearest equivalent is the Greek “hypostasis” in Latin “substantia” and in English “substance”.

 

 

Дакле, исповедају две природе (исправно) и две кноме-ипостаси (јерес) уједињене у једној личности Синства (Sonship-sic!-реко би Таса (не Александријски:ani_biggrin:))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније служили су 28. марта 2021. године, у Недељу Светог Григорија Паламе, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви.

       
      Саслуживали су архимандрити Александар (Котов) и Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереји Олег Вишински и Анатолиј Саливончик, ђакон Владислав Соколов и јерођакон Еразмо (Бранковски). Појао је хор Петропавловског храма под руководством Људмиле Черкасове.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Да ли дијалог може да се води у четири зида? Право питање, које је уједно и изазов за све нас данас, јесте да ли желимо боље друштво и да ли желимо боље вернике? Ја мислим да желимо. Да желимо вернике који имају одређене грађанске вредности, грађане који разумеју потребе верника, људе уопште који имају одговорност према свом друштву, према својој држави, према свом ближњем. Све се то може постићи само и онда када сама религија буде извучена из четири зида, и када буде изазвана другим вредносним системима. У овом флуидном постмодерном времену, које је Жан Франсоа Лиотар можда прецизније одредио као „постмодерно стање“, одређени облици комуникације превагњују над другим, „на место дијалога, а услед постмодерног релативизовања појма истине, ступа реторика као вештина комуницирања која не тежи истини, него потврди комуникацијских вештина и моћи. Умеће аргументовања, као и монолошки облици дискурса, без претензија на истинитост, као крајњи исход комуницирања, доводе до маргинализовања дијалога – што на први поглед делује као парадокс у добу експанзије комуникација, као и оних технологија што их омогућавају.“ [1]

       
      Једна општа дефиниција дијалога би била и она наједноставнија, да је дијалог разговор између две или више особа које имају различите погледе у односу на предмет разговора, а чија је примарна сврха да сви учесници уче једни од других да би се и сами променили и напредовали. У дијалогу свака страна мора саслушати другу страну, отворено и са разумевањем, односно да разуме позицију другог што је боље могуће. У том и таквом дијалогу се међусобно упознајемо и заправо мењамо. Без упознавања остајемо само два одвојена херметички затворена система, што не користи никоме, најмање друштву.
      Дакле, да ли је нама циљ добро друштво и шта оно подразумева? По Свидлеру је у прошлости, религијско – идеолошка сфера била место где смо се налазили да заједно дискутујемо са друкчијима од нас, са циљем да се победи противник, или да се научи нешто о противнику како би се лакше обрачунали са њим. Ако смо се уопште и суочавали једни са другима то је био сукоб – некада у виду отворене полемике, некада суптилније, али увек са крајњим циљем да се победи онај други, јер смо били убеђени да само ми сами имамо апсолутну истину. Међутим, примарна сврха дијалога јесте учење да мењамо и унапређујемо нашу перцепцију и разумевање стварности, и да деламо у складу са тим. [2]
      Преговарење око повратка Верске наставе у школе важно је дијалошко питање, не само за религијске заједнице, него и за онај део друштва који себе сматра грађански орјентисаним. Сама Верска настава би морала подлегати неким друштвеним оквирима, план и програм би били доступни и јавни, видљиви, па би кроз сазнање о томе чиме се Верска настава заправо бави био могућ и здрав критички приступ, како према другом, тако и према себи у односу на тог другог. Исто тако се остварује могућност да кроз саживот и корелацију са другим дисциплинама које у школи постоје, сами верујући мењају оно што се подразумева под религиолошким. На тај начин се унапређује друштво.
      Уместо стављања дијалога и проблема на маргину, што никоме не одговара, ништа боље није него ставити Верску наставу у јавност и на тај начин омогућити и њено критиковање, али и развијање једног другачијег духа. Критиковање унапред, пре него што се захтев за увођењем Верске наставе уопште десио, у старту спречава упознавање и међусобну сарадњу, као и прилагођавање верских заједница контексту времена. Као пример бих узела православље које је изашло у јавност кроз укључивање у оквире екуменског покрета и тиме добило могућност да артикулише, вербализује, одбрани или одбаци идеје које је добило кроз дијалог са другима. На питање положаја жена у Цркви, које су наметнули протестанти, православни су били приморани да дају одговор који је у почетку био негативан. Међутим, данас у дијалогу и новом сазнавању, православље потпуно и отворено говори о женским службама у Цркви, теолошки процењује питање свештенства жена, као и улогу и значај ђакониса, јер је Александријска патријаршија увела службу ђакониса од 2016. године. Дакле, о женама у служби Цркве не бисмо ни разговарали да није било протестаната. Сам изазов протестантизма и дијалог са њима у оквиру Екуменског покрета натерао нас је да много брже почнемо да вреднујемо и ценимо јединство међу православнима. Када јавни простор заиста постане простор за све, он има ту моћ да људе мења и да они сами у оквиру своје традиције дају креативне одговоре који су пак изазови и много ближи неком грађанском идеалу. Све док су они у тајности биће само горе. Суштина није у томе да ли се ми слажемо са постојањем одређених проблема или не, већ да се у оваквим питањима трудимо да разумемо друге културе и будемо отворени за другачије друштвене односе од оних на које смо навикли, јер се на тај начин обогаћује наше искуство.
      Једно од нових лица стереотипног гледишта јесте и наводна клерикализација, термин који се све учесталије јавља. Оно што је важно јесте на који начин ће се разумети поједини појмови, с обзиром на то да се на основу њих гради јавно мњење. Тако је и веронаука постала опасност за секуларно и демократско друштво. Међутим, секуларно друштво подразумева раздвајање, али раздвајање без ограда. Још један од проблема је и очигледно неразликовање термина секуларно и секуларизам,[3] где други појам означава антицрквену идеологију. У савременом свету, у Европској унији се могу разликовати три система односа државе и Цркве: 1) концепт дистанциране неутралности, 2) концепт јавне неутралности, и 3) концепт државне цркве.[4] У први тип спадају случајеви где постоји потпуна одвојеност државе и Цркве, као на пример у Француској и Холандији. У великом степену одвојеност постоји и у Ирској. Други тип се одликује основном одвојеношћу државе и Цркве, али се прихвата да имају неке заједничке циљеве на основу којих развијају заједничка деловања. Такви су случајеви Белгије, Немачке, Шпаније, Италије, Аустрије и Португала. У трећем случају држава и Црква су међусобно повезане, премда се њихов однос разликује од државе до државе. Системи Енглеске, Данске, Финске, Норвешке, Линхенштајна, Монака, Кипра, Малте и Грчке у основи спадају у ову категорију.[5] На крају, све земље – чланице Европске уније, заснивају се на начелу власти народа и признају право на верску слободу. [6]
      Религијски идентитет је врло битна основа и важна компонента којом се одређују људи на целокупном Балканском полуострву. Он се у јавности и ширем друштву обично перципира као конзервативан, онај који нема слуха за модерне тежње и за савременост, и који нема реалног додира са светом. Религијске традиције, иако су замагљене и покривене прашином патине, иза своје површине крију мноштво либералних тенденција које нису довољно откривене услед постојећег конзервативног слоја. Сваки дијалог са другачијим, рачунајући на знање и искуство другог, би засигурно могао да помогне, као нека фина алатка која би омогућила да сваки онај који би се бавио религијским темама буде у стању да дешифрује и детектује све оне либералне слојеве које религијска традиција у себи задржава. Ослобађањем те либералне тенденције у религијској традицији ослобађа се и оно религиозно биће човека и на тај начин ослобађамо целокупно људско биће за грађански идентитет, а да притом не повређујемо религиозна осећања појединаца. Стога сматрамо да верници данас морају бити одговорни грађани друштва, освешћени, који ће умети да препознају оно либерално и ослобађајуће у сопственој традицији.
      Kао што су политика или феминизам јавна ствар, тако је исто и вера јавна ствар. Недостатак знања, љубави према другом, а све у циљу борбе за “истину и слободу”, јесте оно што плаши, јер секуларна држава није антитеистичка, већ религиозно неутрална. Представници Цркве, као и верници свих конфесија уопште, интегрални су део овог народа.
      Као што нас Хабермас учи, можда би требало да обрнемо питање: зар само религијски традиционализам треба да учи, а не и секуларизам? „У уставној држави све правно примењиве норме морају бити формулисане и образложене на језику који разумеју сви грађани. Неутралност државе не спречава могућност да се у политичкој јавности чује и глас вере, у случају да институционализовани процес одлучивања на нивоу парламента, судова, министарстава и извршне власти остаје јасно одвојен од неформалног протока политичке комуникације и формирања јавног мњења великог броја грађана. Уколико секуларни грађани својим религиозним суграђанима буду прилазили уздржано, гајећи сумњу да их је, због њиховог религиозног духовног понашања уопште могуће озбиљно схватити као модерне савременике, они се тиме спуштају на ниво пуког modus vivendi и тиме напуштају основу која им омогућава међусобно признавање као грађана државе.“ [7] Верска настава у Црној Гори би омогућила сарадњу и међу самим религијама у оквиру саме државе. Међусобна сарадња вероучитеља подразумева екуменски дијалог на свакодневном нивоу, као и дијалог са секуларним друштвом у јавном простору. Морамо бити способни да спознамо различитост и комплексност света, да се не збуњујемо, да не тргујемо унапред збуњивањем деце, него да им предајемо величанственост света, са мноштвом различитих приступа у његовој лепоти.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска 
       
      --------
      [1] D. Vuksanović, Postmoderni mediji – Kultura dijaloga u eri interaktivnosti, https://pulse.rs/postmoderni-mediji-kultura-dijaloga-u-eri-interaktivnosti/ (приступљено 09.03.2021).
      [2] L. Swidler, Dekalog dijaloga, Osnovna pravila međureligijskog, međuideološkog dijaloga, https://static1.squarespace.com/static/5464ade0e4b055bfb204446e/t/551eaf21e4b001788e2e67ab/1428074273779/Dialogue+Decalogue+-+Serbian+(Latin+Alphabet).pdf (приступљено 09.03.2021).
      [3] Детаљно о различитим посматрањима појаве секуларизације в. M. Hamilton, The Sociology of Religion, London  22001, 185-214.
      [4] Детаљно о односима државе и Цркве у Европској унији и у њеним земљама-чланицама в. G. Robbers (ed.), State and Church in the Europian Union, Baden-Baden 1996.
      [5] Ј. С. Петру, Хришћанство и друштво, Каленић, Крагујевац 2018.
      [6] Ibid.
      [7] J. Habermas, – Eurozine, https://pulse.rs/dijalektika-sekularizacije/ (приступљено 09.03.2021).
×
×
  • Креирај ново...