Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Митрополит Николај (Хаџиниколау): Подијељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради?

Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља?

Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији.

А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“?

Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини?

И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не?

Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања?

Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права.

У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот.

            В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље?

Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи  „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање?

Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика?  Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима?

Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена?

Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив.

Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму.

Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“

Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима.

Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат.

Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени.

Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо?

Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин.

                                                             

Извор: Митрополија црногорско-приморска


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У склопу прославе 630 година постојања манастира Тумане, у којем почивају мошти Светог Зосима Чудотворца и Светог Јакова, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у овој великој светињи у Епархији пожаревачко-браничевској. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да на земљи постоје двије врсте сљепила: тјелесно и духовно.       „Много је опасније оно духовно сљепило од овога тјелеснога сљепила. И могли бисмо мирне душе рећи да човјечанство, кроз сву историју, вапи вапајем ове двојице слијепих: Господе, просвети нас, отвори очи наше, отвори очи ума нашега, срца нашега и душе наше, да прогледамо, да видимо твоју тајну, да видимо тајну нашега живота, да видимо тајну живота и свијета у коме живимо“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да се Господ дотакао људских очију самим тим што се родио од Пресвете Дјеве.   „Дотакао се људске природе. Не само да је обновио људску природу онакву каква је она била, у каквој је изашао први човјек из руку Божјих, очистивши је од гријеха, од прљавшртине и од смрти, и од сљепила, него је обдарио људску природу, обдарио је човјека много већим и савршенијим даровима призвавши га да напредује, не само тјелесно и духовно док је овдје на земљи, него да узраста у безмјерну мјеру висине Сина Божјега“, казао је он.   Казао је да Црква кроз вјекова непрекидно отвара очи ума, душе и срца, и тјелесне очи свима онима који се дотичу Христа.   „Свима онима који вапију, који се сабирају око Њега. И остаје Његова ријеч, вјечна и непролазна: Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, ондје сам и ја“, нагласио је Владика Амфилохије.   Казао је да су Свети Зосима и Свети Јаков такође били двојица слијепаца који су духовно прогледали.   „Не само што су духовно прогледали него су се сјединили са Господом својим животом, својим подвигом, својом молитвом. И није ни битно којему народу су они припадали, јер припадају Божјем Христовом народу. И то је оно што је вјечно и непролазно“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након Литургије, Митрополит Амфилохије је учествовао у раду Научног скупа „Исихазам у српским и приморским земљама“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких.     Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо.   Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких.   И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију.   Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Miloš Popadić,
      Помаже Бог! Желео бих да вам поставим питање у вези искључења из наше цркве. Наиме, ако неко од верника почне другачије да верује него што то званична црква учи, рецимо у вези догме о Тројству. Као што знате постоје разна тумачења у погледу природе Бога. Има који кажу да је само Бог Отац Бог а да Син није прави Бог него да је мањи од Оца и тако даље. Е сад мене занима ако таква особа то своје ново разумевање каже свештенику цркве који протокол се примењује? Да ли је црква дужна да таквог искључи из својих редова? Поздрав Милош
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог пророка Илије на Нишином киљану на Лукавици.     У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Свети Јустин Ћелијски дан усјековања главе Светог Јована Крститеља називао другим Великим петком.   „Јер је дан страдања највећег рођеног од жене, као што је и Велики петак дан страдања Христа Бога нашега, дакле дан страдања и мучеништва“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да се мучеништво наставља кроз сву историју човјечанства.   „Од оног првог братоубиства када је Каин убио свог брата Авеља. И онда редом, то братоубиство из зависти, из злобе, из интереса, из мржње према брату, оно се наставља до наших времена. Није ли овдје Ниша погинуо, изгубио главу на овом мјесту“, подсјетио је он.   Казао је да је мучеништво у знаку Христовог крста и распећа.   „Као што је Христос пострадао мученички, разапет ради спасења свијета, тако су и они који су његовог духа кроз вјекове страдали и бивали мученици, до најновијих времена. Ево чусмо да је јуче наш Владика Јоаникије одржао опијело оним косовским мученицима Неђељку, Даринки и њиховој дјеци Александру, Ђорђу и Радоману, који су јуна мјесеца 1999. године заклани. И то су мученици, такође – равни Светоме Јовану Крститељу и другим мученицима који су кроз вјекове на правди Бога живот свој изгубили“, поручио је Владика Амфилохије.   Нагласио је да те злочине увијек врше силници и моћници.   „Па и у наше вријеме, силници и моћници који су бомбардовали БиХ – Републику Српску, НАТО пакт, који је наследник нацифашизма. И сад можете да замислите, да наши, који се овдје хвале нацифашизмом, да су они ту нацифашистичку организацију признали и постали саставни дио НАТО пакта. Црна Гора и црногорска власт. Страшна је то прича“, рекао је он.   Објаснио је да је црногорска власт признала  независно Косово и злочинце и братоубице, Тачија, Харадинаја и остале, који су стид и срам честитог албанског народа.   „Они су сад владари, са њима кумују и опште и ови наши који су у Црној Гори. Срамна је то прича. Као што је срамна прича бомбардовање и ти злочини на Косову и Метохији, тако је срамна прича и признавати те злочинце као владаре и њима предавати на управу Косово и Метохију“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Након Литургије Владика је благосиљао славски колач поводом празника преподобне Теодоре небеске покровитељке монахиње Теодоре из манастира Светог Луке – Жупа никшићка.   На крају је рекао да је Јудиних и Иродијадиних сватова увијек било и да их има и данас.   „Нажалост, има се утисак да Европа данас постаје јудинска Европа, јер издаје Христа Бога. А ево, и ми смо сад кренули за том и таквом обезбоженом Европом. И наши Монтенегрини се сад укључују у ту и такву Европу уписујући се у Јудине сватове“, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом помена на Усековање главе Светог Јована Крститеља, из архиве, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског Г. Амфилохија „О Светом Јовану Крститељу“ које је у навечерје празника рођења Претече и Крститеља Господњег Јована у суботу 6. јула 2013. године одржао у Горњем манастиру Острог у оквиру духовних вечери које се сваке суботе, са његовим благословом, одржавају у овој Светињи.   Звучни запис предавања     Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...