Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Uloga “plave čete” u revoluciji svetske odbojke

Оцени ову тему

Recommended Posts

Odvojku smo zavoleli zbog pristojnih, šarmantnih, zgodnih, neugodnih odbojkaša i odbojkašica. Pravih boraca.

Autor: Ivan Minić

 

Imao sam 10ak godina kada sam shvatio da neizlečivo volim odbojku. Baš kao prava iskrena klinačka ljubav i ova se rodila brzo i do koske. U to vreme RTS je, posle sankcija, imao običaj da prenosi sve mečeve svih reprezentacija, a odbojkaši su tada počeli da beleže dobre rezultate pa je povoda bilo i više. Istovremeno, odbojkaško odeljenje novosadske Vojvodine predstavljalo je reprezentaciju u malom, a rezultati nisu izostajali, pa smo tih godina mogli da vidimo i kako neprikosnoveni Italijani iz prepunog Spensa, a kasnije i Pionira, izlaze pognute glave. Sve te veličanstvene borbe komentarisao je, na vrlo specifičan način, Miodrag Jergić.

U to neko vreme matorci su imali običaj da se skupe u hodnicima ispod zgrade, a mi klinci u školskom dvorištu koje je bilo odmah pored, i jedina stvar koja je bila zajednička za te razgovore je bio sport. U to vreme, čini mi se da su te sportske teme bile jedine pozitivne. Kada su matorci počeli da jedni druge uče pravila i ispravljaju, a mi klinci da pokušavamo da skinemo po neki potez prebacujući loptu preko konopca koji smo razapeli između dva stuba, znao sam da se dešava nešto magično.

Sve počinje evropskom bronzom u Pireju ’95 godine. Po prvi put pored neprikosnovenih Italijana i mladih ali prejakih Holanđana, pojavljuju se neki novi, uglavnom klinci. Tek poneko od njih bio je poznat javnosti, ali igrali su neverovatno. Nije to, inače, bila prva medalja za odbojku – bronze su osvojene i ’75 i ’79 godine.

Bronza se ponovila na Olimpijskim igrama u Atini ’96, i tada su već svi znali da nabroje makar prvu šestorku na terenu. Te godine Holandija je uzela prvo zlato, a naredne je bila domaćin evropskog prvenstva. Odjednom su svi znali ko je tehničar, ko bloker, ko korektor, a ko primač servisa. Kako se izvodi upijač, šta je prvi a šta drugi tempo, šta taktički a šta smeč servis, i da se ne igra na parketu nego tarafleksu.

U leto ’97 godine, marketing Crvene Zvezde, osmislio je i realizovao možda i najlepšu navijačku pesmu na ovim prostorima – “Odbojka sad”, poznatija kao “Čuvaj se svete, plave čete”. Himna koju izvode Nele Karajlić, Voodoo Popeye, Monteniggers, Lee Man, Gru, Viktorija, Zana, Ksenija Pajčin, Modelsice i naravno Kiki Lesendrić, i danas je nezaobilazna na svim proslavama odbojkaša i odbojkašica, a ovih dvadesetak godina ih je bilo mnogo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Leto je bilo za pripreme, a početak septembra rezervisan za takmičenje. U Ajndhovenu su Grbići i drugovi odigrali svoje prvo veliko finale, ali je domaćin Holandija ipak bila bolja.

Ipak, u to vreme Jugoslavija postaje treća sila u evropskoj i svetskoj odbojci. Sa Italijom i Holandijom je uvek bilo čupavo, ponekad i sa Rusima, Brazilcima, dok su ostali uglavnom bili redovne mušterije. I sa Azurima i Lalama smo korak po korak popravljali rezultat. Prvo smo se radovali svakom otkinutom setu, da bi onda tesne poraze pretvarali u tesne pobede dok nismo postali najbolji.

Sledilo je svetsko prvenstvo u Tokiju ’98, prvo za Jugolaviju, i novo finale, ovoga puta uz poraz od Italije. Kvisko je servirao nestvarno, ali su Italijani imali odgovor na svako naše rešenje. Povukli su se svi stariji igrači, timu se priključilo nekoliko mladih, a među njima i Ivan Miljković iz Partizana. I već na prvom velikom takmičenju svima je bilo jasno da donosi nešto potpuno novo i našem timu i svetskoj odbojci.

Bilo je to prvo takmičenje na kome je do tada tradicionalna bela lopta zamenjena plavo žutom kakvom igraju i danas. To je bio samo prvi korak u velikoj reformi pravila. Sa ciljem da se ubrza igra i smanji potrošnja igrača, promenjen je način dodeljivanja poena. Do tada, setovi su igrani do 15 uz sistem promena. To je značilo da bi tim osvajao poen tek kada bi to uradio na svoj servis, a ako bi protivnik osvoji poen na tuđi servis, usledila bi promena i dobio bi pravo na servis. Posledica toga su bile brojne situacije u kojima je rezultat mogao gotovo u nedogled da stoji na istom broju poena. Takođe, svaki servis koji bi dotaknuo mrežu bi bio smatran servis greškom. Nova pravila donela su odbojku kakvu danas znamo, dinamičniju i eksplozivniju, sa setovima do 25 (ili dva razlike), servisima u kojima mreža može biti saveznik jedne ili druge strane, pozicijom libera koja je omogućila bolju odbranu i veću šansu za brze i spretne igrače koji ne bi mogli da doprinesu mnogo u napadu.

Prvo takmičenje sa novim pravilima, Evropsko prvenstvo u Austriji ’99 godine, odigrano je posle bombardovanja. Italijani su potvrdili da su najbolji, mi smo osvojili bronzu i održali kontinuitet dobrih rezultata.

Pred Sidnej 2000. godine odbojkaši su bili neko od koga se očekuje medalja. Kada su stigli na turnir, izgledali su impresivno, ali početna dva poraza i vrlo težak prolazak grupe pokolebali su mnoge. Ipak, posle velike borbe savladana je Koreja 3:2 i momci su stigli u četvrtfinale. Tamo ih je čekala Holandija. Narandžasta kaznena ekspedicija. Igrali smo bolje, ali kada smo četvrti set izgubili 32:30, mislio sam da je kraj. Ali naši momci nisu bili spremni da se predaju. Osvojili su peti set, a nakon toga u polufinalu i finalu razneli Italiju i Rusiju. Nije to bilo toliko dominantno, koliko su momci bili sigurni i stabilni, i koliko nikome nisu dali ni da se ponada da ima šansu. Došli su po svoje zlato i to je bilo to. Kako je to izgledalo, najbolje ilustruje onaj potez Vladimir Grbića nakon servisa Vadima Kamuckog, momka koji je čast svoje zemlje branio na pet Olimpijskih igara, koji je osvojo tri medalje, ali preko Vanje nije mogao do zlata.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sećam se kao juče da je to finale prenosio pokojni Duško Korać. Poslednji poen osvojio je Ivan Miljković, novi vođa, a kasnije će se ispostaviti i najtrofejniji odbojkaš svih vremena. Jugoslavija je postala Olimpijski šampion u sastavu: Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković i Igor Vušurović.

U godinama koje slede momci su nastavili šampionski niz, redovno se vraćajući sa takmičenja sa odličjima. Došlo je do dve smene generacija, ali jedno se nije promenilo – naša ljubav prema odbojci.

Sve ovo ne bi imalo previše smisla, a da se ne dotaknemo ženske odbojke. Otprilike u to vreme kada su momci pokorili Sidnej, počela je da se formira neverovatno talentovana generacija devojaka. Što je Vojvodina bila u muškoj, u ženskoj odbojci su bili Poštar iz Beograda i Jedinstvo iz Užica. Malo kasnije i Crvena Zvezda je formirala sjajnu mladu generaciju i postojala je kritična masa da se stvori reprezentacija.

Prvo smo ih gledali stidljivo. Sport smo već voleli, a one su nas tako podsećale na one momke koji su izrasli u divove. Onda su krenuli da dolaze i rezultati, a kada su 2006. osvojile bronzu na Svetskom prvenstvu postale su miljenice nacije. Uvek skromne, nasmejane, iskrene i prirodne.

Svoje prvo veliko zlato osvojile su 2011. na Evropskom prvenstvu u Beogradu u prepunom Pioniru, posle dve velike pobede u polufinalu protiv Turske i finalu protiv Nemačke. Danas – naše devojke aktuelne su Olimpijske vicešampionke, i evropske i svetske šampionke.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pre nekoliko dana se završilo Svetsko prvenstvo u Japanu. Istom onom u kome su pre tačno 20. godina momci igrali svoje jedino finale Svetskog prvenstva. Otišle su bez previše pompe, a sve što su imale da kažu, rekle su na terenu. Osvojili su prvo zlato na Svetskom prvenstvu u istoriji naše odbojke. Jedino što je nedostajalo. Kažem prvo, jer verujem da će ih biti još mnogo.

Naše devojke aktuelne su Olimpijske vicešampionke, i evropske i svetske šampionke. Momci su 3. u Evropi i 4. na svetu.

I dalje su ona “plava četa”, iako su im dresovi crveni. Za dve godine su Olimpijske igre u Tokiju. Iz Japana se nikada nismo vratili praznih ruku.

Na kraju, da zaključimo – bilo je lako zavoleti odbojku.

Pre svega zato što je fer sport. Sport u kome je jedino bitno da vas šest nadmudrite drugih šest. Nije preterano važno ni koliko je ko visok, ni koliko je ko pojedinačno brz. Nadmetanje u kome pojedinac ima svoju ulogu, ali se 1 na 1 vrlo retko bilo šta rešava, iako i to ima neku svoju draž. Borba je na terenu na kome nema mnogo mesta za slobodnu sudijsku procenu, za pristrasan kriterijum, tolerisanje grubosti i slične stvari. Kontakta nema, a sve odluke je neophodno doneti trenutno.

Vanja Grbić mi je jednom rekao da je odbojka idealna priprema za život. Verujem mu, na kraju dana, i ja sam je zbog njega trenirao. Možda su i drugi ljudi to prepoznali, pa su je zato toliko zavoleli.

A možda i zbog toga što je to sport čiji su protagonisti uvek bili neki zaista pristojni momci i devojke. Šarmantni, zgodni, neugodni, pravi borci.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      AUTOR: Andrej Mlakar
      Prvi predsednik na svetu koji se vinuo u nebo bio je Amerikanac Teodor Ruzvelt, ali tek godinu dana pošto je napustio predsedničku kancelariju. On je poleteo 1910. godine sa Rajtovim “ Flajer B”.
      Posle njega to su učinili velški princ, a kasniji kralj Ujedinjenog Kraljevstva i britanskih prekomorskih dominiona Edvard VIII, koji se kasnije odrekao prestola i postao vojvoda Vindzorski. Nejgov mlađi brat Džordž VI je takođe poleteo sa avionom pred kraj Prvog svetskog rata, marta 1918. Njihove primere sledile su i drugi predsednici, kraljevi i prestolonaslednici, a posle Drugog svetskog rata, retke su bile zemlje koje su imale svoju predsedničku flotu, a u njih se ubrajala i Jugoslavija.
      I dan danas kada su u pitanju avioni kojima se voze predsednici istupaju letelice kojima se na službene posete voze američki, ruski i kineski predsednik.
      Letelice koje koriste lideri dve supersile su više od običnih prepravljenih putničkih aviona. To su zapravo postala leteća komandna mesta gde se ponekada donose sudbonosne odluke u svetskoj politici.

      Air Force One
      Sve do Drugog svetskog rata predsednici SAD su retko putovali van zemlje, ali je razvoj vazdušnog saobraćaja to promenio. Tako je Frenklin Ruzvelt bio prvi američki predsednik koji je za službene posete koristio avion. Bio je to “Boing 314” poznat kao leteći brod sa kojim je otputovao na konferenciju u Kazablanku. Posle “Boinga 314”, ulogu predsedničkih aviona dobili su “C-87A Liberator Express” ( inače civilna varijanta bombardera “B 24 liberator”), “C-54 Skaymaster”, koji je bio prilagođen Ruzveltu, pošto je koristio invalidska kolica i sa njim je otputovao na Jaltu i “DC-6”. U periodu od 1958. do 1990. godine američki predsednici koristi su Boing 707, koji će ući u svetsku istoriju, jer je u njemu predsedničku zakletvu 1963. godine položio potpredsednik SAD Lindon Džonson vraćajući se iz Dalasa sa posmrtnim ostacima ubijenog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija.
      Kako je rasla uloga američkog predsednika u međunarodnim odnosima, tako je i predsednički avion poznat i kao “ Air Force One” od običnog prevoznog sredstva postao vojni mlaznjak, kako je rekao Džon King izveštač iz Bele kuće. Danas američkom predsedniku Donaldu Trampu, ali i njegovim prethodnicima na raspolaganju su dva aviona “Boing 747-200B” sa oznakom VC-25A i serijskim brojevima 28.000 i 29.000 koji isključivo služe za prevoz američkog predsednika.
      Kada se gleda Air Force One “Boing 747-200B” spolja izgleda kao sasvim obični putnički džambo-džet, međutim on je daleko od toga. Ono što ga izdvaja od drugih predsedničkih aviona jeste oprema. Pristup samoj letelici zbog toga nema svako, pa osim predsednika, užih saradnika i posade imaju samo odabrani članovi američkog ratnog vazduhoplovstva i tajnih službi, dok je političarima nižeg ranga i novinarima pristup u određene delove aviona zabranjen.

      Tehnički podaci
      Ovu letelicu pokreću četiri motora General Electric CF6-80C2B1, sa potiskom motora od 25.515daN. Maksimalni dolet aviona sa jednim punjenjem od 202.917 litara iznosi 12.480 km. Maksimalna masa letelice tokom leta na velikim daljinama je 374.850 kg, maksimalna visina leta je 13.530 metara, razmah krila 58,8 metara, a dužina aviona 65.9 metara i visina 19 metara. Ova letelica ima mogućnost punjenja goriva u vazduhu što mu višestruko produžava trajanje leta. Unutrašnjost letelice prilagođena je dugotrajnim letovima. Sama letelica sastoji se iz tri nivoa koji se kreće od najnižeg trećeg do najvišeg prvog.
      Treći najniži nivo služi za smeštaj prtljaga, hrane, vode i opreme. Srednji ili drugi nivo se koristi za smeštaj predsednika i putnika, a u prvom nivou nalazi se kabina i komunikacijska oprema, dok se za kretanje između trećeg i drugog nivoa koriste se stepenice. Zanimljivo je da u letelici postoji troje vrata od kojih su jedna na srednjem nivou i njih koristi predsednik prilikom zvaničnih poseta i dvoje vrata na donjem nivou, jedna napred za posadu i jedna na kraju trupa letelice koja koriste novinari i osoblje.
      Sobe za predsednika i njegovu porodicu, kancelarija, kupatilo se nalaze u prednjem- srednjem delu letelice. U letelici se nalaze i prostorije za posadu i osoblje. Ukupna površina aviona u unutrašnjosti meri 360 kvadratnih metara. U Air force one može komotno da se smesti 70 putnika plus 26 članova posade. Tokom jednog leta izda se 2.000 obroka, koji mogu da opsluže 100 ljudi. Za slučaj nužde u avionu postoji operaciona sala, sa bolničkom sobom i apotekom.

      Inače za razliku od običnog džambo-džeta predsednički avion ima uvlačeće stepenice za ulazak i izlazak iz automobila, tako da avion ne zavisi od aerodromskog opsluživanja. Ono što čini krunu ove letelice je najsofisticiranija elektornska oprema i sistemi za komunikaciju koji omogućuju besprekornu i stabilnu vezu sa vojskom i vladom na bilo kojoj tački zemljine kugle gde se američki predsednik trenutno nalazi.. Zanimljivo je da avion ima 85 bezbednih telefonskih linija, kompjutere, TV opremu i čak 19 televizora. Za povezivanje svih uređaja korišteno je 500 metara kabla što je duplo više nego na standardnom avionu.
      Interesantno je i da je sva elektronika zaštićena od elektromagnetnog udara koji se oslobađa prilikom nukelarne eksplozije. Najstroža tajna letelice su unapređena avionika i sistem za zaštitu letelice od PVO raketa ispaljenih sa ramena ili raketa vazduh-vazduh lansiranih sa lovaca. Avion poseduje i opremu za protivelektronsku borbu i sredstva za ometanje protivničkih radara i radarski vođenih raketa. Posebni senzori upozoravaju posadu o lansiranim projektilima na letelicu, dok za ometanje IC vođenih raketa izbacuje IC mamce. Svaka misija “ Air Force One” se tretira kao let vojnog vazduhoplovstva. Matična baza posade i aviona je baza Andrews u Merilendu.
      Pored dva aviona Boing 747 u floti predsedničkih aviona nalaze se i nekoliko drugih vazduhoplova među kojima su i transportni avioni C-5 Galaksi sa kojim se prevozi blindirana limuzina ili više drugih vozila iz predsedničke pratnje.

      Putinov predsednički avion
      Prvi u istoriji zvanični inostrani let šefa Kremlja odigrao se novembra 1943. godine. Kada su Staljina pitali kojim od dva pripremljena aviona želi da putuje na Teheransku konferenciju – onim kojim upravlja general-pukovnik avijacije Golovanov ili pukovnik Gračov – generalisimus se ipak opredelio za ovog drugog.
      „General-pukovnici retko upravljaju avionima, letećemo sa pukovnikom”, odlučio je Staljin, i sa Molotovom, Vorošilovom i Berijom ukrcao se u američki C-47.
      Za nešto više od 70 godina sovjetski lideri su isključivo koristili za prevoz letelice prvo sovjetskog, a kasnije i ruskog porekla. Prve letelice koje su se koristili lideri SSSR-a, ali i ostali predsednici u istočnom bloku bili su Iljušin Il-62, Tupovljev Tu -154 i Jakovljev Jak-40. Najveći je svako Iljušin Il 96 koji je od 1999. uz manje prekide koristio Vladimir Putin.
      Ovaj avion je poznat po svo velikom natpisu crvenim slovima „Rossia“ i predsedničkim grbom.
      Vladimir Putin danas na raspolaganju ima specijalnu verziju IL-96- 300PU (M1), specijalnu verziju serijskog Il-96 koji je manji od američkog rivala.

      Podaci o letelici
      Masa prazna letelice je 117.000 kg, a maksimalna 216.000 kg. Dužina aviona je 55 metra, raspon krila je malo veći od Boinga i iznosi 60,10 metara, a visine je 17,50 metara. Il-96- 300 namenjen je za letove na udaljenosti do 11.000 kilometara, a može da prevozi do 300 putnika i 40 tona tereta.

      Ukupna vrednost najskuplje ruske letelice – širokotrupnog aviona Il-96- 300 iznosi 300 miliona dolara.
      Oznaka PU u nazivu ovog aviona ne označava prva dva slova predsednikovog prezimena, već „komandni punkt“ — jer, ruski lider u ovom avionu može da obavlja i sve državničke poslove kao da se nalazi u Kremlju, uključujući i komandu nad oružanim i strateškim snagama Ruske Federacije.

      Oznaka M1 ukazuje da je reč o modernizovanoj i unapređenoj verziji, u odnosu na predsedničke avione izgrađene devedesetih godina prošlog veka, na kojima je leteo Boris Jeljcin. Ruski „avion broj jedan“ nije samo savremeno opremljena letelica sa tri bara, spavaćom sobom i kupatilom sa tuš-kabinom, već i pravi mobilni kabinet predsednika, odakle može da upravlja državom, ali i da komanduje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata.
      Konkretno, to znači da ruski predsednik može da ima punu kontrolu nad atomskim „štitom i mačem“, čak i ako su sva ostala komandna mesta uništena. Osim radnog kabineta, površine oko deset kvadratnih metara, avion ima i salu za sastanke i posebnu sobu za specijalnu vezu.
      U Putinovom avionu gotovo da nema „stranih uticaja“. Motori su Permski “Slovljev PS- 90A”, specijalnu vezu pravilo je rusko preduzeće „Rolero“ iz Omska, a enterijer je radila domaća kompanija „AFRUS“.
      Celokupan posao brige o državnoj floti poveren je preduzeću “Specijalni letački odred (SLO)” „Rusija“, pod neposrednom upravom kabineta predsednika RF.
      Inače, odred SLO „Rusija“ osnovan je 5. maja 1956. godine, po odluci sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Avio-baza se nalazi se na moskovskom aerodromu „Vnukovo“. Državna vazduhoplovna flota se sastoji od 38 aviona i 19 helikoptera i na raspolaganju je najvišim ruskim funkcionerima, pre svega članovima vlade.
      Za predsednika lično na raspolaganju su dva Il-96- 300PU(M1). Ukupno, lična flota predsednika Rusije ima 24 vazduhoplova — 13 aviona i 11 helikoptera. U nju ulaze i predsednikovi helikopteri Mi-8, takođe unapređeni u odnosu na osnovnu verziju i modifikovani za potrebe šefa države.
      Kao i avion, Putinov helikopter je opremljen specijalnom vezom, a takođe i specijalnim uređajima optičko-elektronsko suzbijanje, u slučaju napada raketom „vazduh vazduh“.
      Predsednički „iljušin” izrađen je u ukupno četiri primerka u poslednje dve decenije i oni se međusobno gotovo ne razlikuju, kada je reč o tehničkim parametrima. Svi imaju ugrađene sisteme za povećani dolet, kao i opremu za komandovanje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata.
      Kineska ” bela flota”
      Lider treće globalne sile u ekspanziji Si Đi Ping nema klasični predsednički avion. Lider najmnogoljudnije zemlje sveta za putovanja u daleke zemlje isključivo koristi civlni Boing 747 -4J6 koji za ovakve duge letove kineski državni vrh iznajmljuje od kompanije “Air China”.

      U avion može da stane 366 putnika u rasporedu 3—4—3 u ekonomsko – putničkoj klasi i 2—3—2 u prvoj klasi na donjem spratu. Gornji sprat ima raspored sedišta 3—3 u ekonomskoj klasi ili 2 2 u prvoj klasi.
      Maksimalna masa poletanja varira od 333.400 kg do 439.985 kg (varijanta „8“). Dolet aviona se kreće od 9.800 km do 15.000 km .
    • Од JESSY,
      Jedno od češće postavljanih pitanja u vezi sa psihopatijom i kriminalom jeste: da li se čovek kao takav rađa, ili to postaje tokom odrastanja. Istraživanja sada kažu da imaju odgovor na ovo pitanje.
      Prema najnovijim studijama, takozvani ekstremni stilovi roditeljstva povezani su sa kasnijim nastankom psihopata kriminalaca. Intevjui sa kriminalcima pokazali su da je kod većine njih postojala istorija potpunog roditeljskog zanemarivanja ili pak rigidnog, kontrolišućeg i autortitarnog roditeljstva. Sve psihopate kriminalci doživele su užasavajuće fizičko i/ili psihičko zlostavljanje u detinjstvu.
      Naravno ne bi trebalo roditelje kriviti za sve – ipak postoje osobe koje su imale užasno vaspitanje, a nisu postale psihopate kriminalci.
      Međutim, dr Ajna Gulagen, vodeći autor istraživanja koje je proučavalo razvoj psihopata kriminalaca, kaže da se ovakav obrazac ne može ignorisati: „Bez izuzetaka, ove osobe povređivane su u društvu svojih staratelja/roditelja. Jedan od mnogih opisa jasno je pokazao da je njihova kasnija nemilosrdnost zapravo bila pokušaj da se prevlada šteta načinjena tom prilikom, ali, naravno, na neprimeren ili loš način.“
    • Од Милан Ракић,
      "U SLUČAJU DODATNE DESNIČARSKE RADIKALIZACIJE ČITAVOG KONTINENTA, A ONDA I SRBIJE GDE ĆE SE VUČIĆ SVAKAKO TRUDITI DA NE IZOSTANE, SASVIM JE MOGUĆE DA ĆE ŠEŠELJ SA SVOJOM STRANKOM DOBITI ULOGU EGZEKUTORA NE SAMO POLITIČKOG, NEGO I FIZIČKOG; TO JE, UOSTALOM, I BIO DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG STOLEĆA", KAŽE ZA "VREME" SOCIOLOG JOVO BAKIĆ. "MOŽEMO SE SAMO NADATI I BORITI DA DO TOGA NE DOĐE"
      "Ovo je srpski džuboks: ubaci se malo para i svi su u vlasti, a i neki u opoziciji pevaju kako im se kaže o svemu – unutrašnjem dijalogu, Kosovu, poštenju, skraćenju... Među tim pevačima imate samo jednoga koji kad ubacite žeton u džuboks – ućuti", rekao je advokat Božo Prelević u intervjuu za "Vreme" krajem novembra 2017. "To je Vojislav Šešelj. On kao bivši šef Vučiću zna toliko da mu se mora platiti da ćuti."
      Zaista, autor trilogije Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (2009), Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić (2009) i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić(2010) od povratka iz pritvorske jedinice Haškog tribunala izražava se o aktualnom predsedniku Srbije isključivo probranim rečima, a važi i obrnuto. Vokabular posvećen ostalim akterima političkog života, međutim, sasvim je drugačiji.
      "Šešelj igra svoju ulogu u okviru režima Aleksandra Vučića na sličan način kao i u režimu Slobodana Miloševića", kaže za "Vreme" sociolog Jovo Bakić. "Reč je o ulozi omiljenog opozicionara. Zadatak mu je da, prvenstveno, napada sve u opoziciji što on i čini."
      Aleksandra Jerkov, narodna poslanica Demokratske stranke, ukazuje na još jednu dimenziju Šešeljevog političkog delovanja:
      "Mislim da Šešelj za Vučića obezbeđuje sliku opozicije koja je uvek gora od vlasti. Međutim, mnogo veći problem je što sistematski maltretira građane u Hrtkovcima, što mesecima zastrašuje građane hrvatske nacionalnosti jer oni nemaju tu vrstu zaštite koju imamo ja i moje kolege u Skupštini. On je osuđeni ratni zločinac koji kaže da jedva čeka da ih ponovi."
      Ali Šešeljeve mete nisu samo ljudi iz opozicije i nacionalne manjine...
      "Vučić u svojoj vrlo raznorodnoj koaliciji ima i Vuku Draškovića koji je za ulazak u NATO i Nenada Popovića koji je za evroazijske integracije", objašnjava Bakić. "On ih čak sam s vremena na vreme pujda jedne protiv drugih jačajući na taj način svoju poziciju neprikosnovenog arbitra, a Šešelj tu služi za udaranje po onima koji su na bilo kakav način prozapadno usmereni."
      Najsvežiji primer za navedeno jeste Šešeljev atak na Rasima Ljajića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, te jednog od retkih predstavnika građanske opcije u vladajućoj koaliciji.
      SPECIJALAC NA ZADATKU: Šešelj se u tom kontekstu poslednji put "detonirao" 30. oktobra, taman zgodno pred izbore za nacionalne savete širom Srbije, optuživši Ljajića da je "glavni vođa jednog od najjačih narko-kartela na području Srbije" i da "policija ima sva operativna saznanja, sve ima dokumentovano i niko ništa ne preduzima zato što je potpredsednik Vlade", a "usput" je izjavio i da Ljajić ima falsifikovanu diplomu medicinskog fakulteta.
      Predsednica Skupštine Maja Gojković mirno je pustila bivšeg šefa da kaže šta je naumio, zamolila poslanike Ljajićeve Socijaldemokratske partije Srbije koji su protestovali "da omoguće rad", a nakon pauze od pet minuta poručila im da se u Skupštini "svašta čuje za vreme postavljanja pitanja":
      "Niko još nije reagovao kao vi. Niko još nije reagovao. Svašta se dešava. Svašta se govori i postavljaju pitanja o Aleksandru Vučiću. Niko ovako nije reagovao. Ako možete da saslušate – možete, ako ne možete – ne možete. Ali molim obe poslaničke grupe samo da ne komunicirate međusobno, da se dogovorimo tako, a pravo je da se postavlja pitanje, a da li je istina, nije istina, videćemo, polako."
      Poslanici SDPS-a su napustili zasedanje, a Ljajić je kasnije izjavio da to što je Šešelj rekao mora da dobije epilog: "Do sada nisam uopšte reagovao na optužbe koje su dolazile od strane Zukorlića jer sam ih smatrao besmislenim, a pošto se sad na to nadovezao i njegov partner Šešelj, i to u parlamentu, moj opstanak u vladi gubi svaki smisao ukoliko se ne dokaže ko je lažov – Šešelj i Zukorlić ili ja", rekao je Ljajić.
      Kasnije će Ljajić reći da je – iz nekog razloga – dva puta razgovarao sa Vučićem o Šešeljevim optužbama, još kasnije će se poslanici SDPS-a vratiti u Skupštinu (jer je "ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović odagnao sve sumnje u vezi sa optužbama koje je lider radikala uputio na račun Rasima Ljajića"), a u međuvremenu Vučić je presudio: "Rasim Ljajić nije narko-diler, i biće u Vladi i nastaviće da radi, a ja sam tu da zaštitim sve i da se borim za sve koji rade dobro i marljivo."
      Na izborima za nacionalne savete, najviše glasova Bošnjaka za Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) osvojio je Sulejman Ugljanin (ukupno 16 mesta u BNV), Vučićev favorit Zukorlić osvojio je 14, dok je lista koju je podržavao Ljajić dobila šest mesta.
      Ko spolja posmatra ovaj niz događaja, bio bi unekoliko zbunjen – zašto baš Šešelj napada Ljajića? Zašto je Maja Gojković blagonaklona prema šefu radikala? I zašto Ljajić ide da o tome razgovara sa Vučićem – dvaput – uz pretnju da će dati ostavku na sve funkcije ako se pokaže "da je jabuku ukrao"? Svakako, logičan zaključak bio bi da je Šešelj od Vučića dobio odobrenje/naređenje da na sebi svojstven – odvratan – način proba da "spusti" Ljajića pred izbore za BNV, a da je Maja Gojković imala da Šešelju omogući da jasno i neometano sprovede Vučićevu zamisao.
      "Otkako se vratio iz Haga, očigledno je da je sve što Šešelj radi u dogovoru sa Vučićem, a ja bih rekla i po njegovom nalogu. Ovo tvrdim zbog toga što mu ni dlaka sa glave nije falila zbog svega što je činio i govorio", konstatuje Aleksandra Jerkov.
      DURDUBAK ZA MASNE SOMOVE: Vratimo se u ne tako daleku prošlost i na povratak Vojislava Šešelja iz haškog zatvora. U zatvor je dobrovoljno otišao u februaru 2003, a prvi nagoveštaji da bi mogao da se vrati stigli su u junu 2014, kada je Pretresno veće Haškog tribunala saopštilo da je stranama na suđenju Šešelju uputilo nalog da se izjasne o mogućnosti da optuženi bude privremeno pušten na slobodu. Od početka 2014. domaća štampa je pisala o dramatičnom zdravstvenom stanju Vojislava Šešelja, da je lider SRS-a teško bolestan, da prima hemoterapiju. Na najavu da bi Šešelj mogao da se vrati, počela su i tumačenja te odluke – na koji način je to zapravo napad na (tada) premijera Vučića i njegovu vladu: ako Vlada dâ garancije, biće kriva što Šešelj ne poštuje pravila pod kojima je pušten na privremenu slobodu; ako ih ne da – biće kriva ukoliko Šešelj umre u Hagu, a i biće proglašena kukavičkom jer se, eto, boji Šešelja.
      Šešelj nije još ni bio pušten, a nastavio je sa starom – evergrin, pokazalo se – retorikom: "Recite Vučiću i Nikoliću da ću se, čim se vratim u Srbiju, osvetiti i njima i njihovim pokolenjima", prenele su "Novosti", pozivajući se na "visoko pozicionirani izvor iz Ministarstva spoljnih poslova". U septembru 2014, još uvek u Hagu, objavio je još jednu svoju knjigu, u kojoj ubistvo Zorana Đinđića – koje je zajedno sa Tomislavom Nikolićem najavio u februaru 2003, pa potom pobegao u Hag – veliča i predstavlja herojskim činom, a osuđene atentatore Milorada Ulemeka i Zvezdana Jovanovića poredi sa Gavrilom Principom i Milošem Obilićem.
      U oktobru iz SRS-a saopštavaju da su Šešelju nađene metastaze na jetri i da Haški tribunal "ubija Vojislava Šešelja jer nema dokaza da ga osudi". Tabloidi prenose da je Šešelju "ostalo šest meseci života", Milovan Bojić – nekadašnji JUL-ov ministar zdravlja, sada u svojstvu Šešeljevog lekara – izjavljuje da je Šešeljevo stanje "ozbiljno, sa elementima životne ugroženosti", te da lider radikala mora hitno u Srbiju, da se leči. Šešelj, sa svoje strane, poručuje da u Srbiju ne dolazi da se leči, već da se sveti.
      Napokon, u novembru, Haški sud odlučuje da pusti Šešelja na privremenu slobodu. "Puštanje lidera radikala na slobodu pokušaj je destabilizacije Vlade Srbije i zastrašivanja njenog predsednika Aleksandra Vučića", odmah je ocenio ministar Aleksandar Vulin. Samo mesec dana kasnije, kada Tužilaštvo Haškog suda bude zatražilo da se Šešelj vrati u Hag, ministar Vulin će biti spreman: "Zahtev Tužilaštva Haškog tribunala da se lider SRS-a Vojislav Šešelj hitno vrati u Srbiju dokaz je da neko moćan zaista želi da izazove haos u Srbiji." Sa svoje strane, tabloidi ukazuju da je reč o zaveri pokvarenog i licemernog Zapada, jer Šešelj evidentno umire, a "Amerikanci i Evropljani namerno bacaju ovu razornu bombu na Vučićev režim, jer im nikako nije u interesu da Srbija postane normalna zemlja". Javljaju se poznate sintagme – "pakleni plan", "ruše Vučića", "izazivaju haos", "operacija svođenja Vučića na pravu meru", "SAD ruše Vučića preko Šešelja"... Reagovale su i Hrvatska i BiH – negodovanjem, što Šešelj nije osuđen, što je ovo "stavljanje soli žrtvama na žive rane".
      A Šešelj, kako je stigao, pokazao je u kom pravcu će ići njegovo delovanje: "Toma je već morao da podnese ostavku. Pa on je falsifikatima došao do diplome. Nijedan ispit nije položio. Kako on uopšte može da bude predsednik! Vučić ima diplomu i bio je odličan student, ima znanje, ali Toma nema", rekao je Šešelj u jednom intervjuu.
      "Tomislav Nikolić je tu bio u funkciji maskiranja očiju manje inteligentnih radikala i rasta Vučića u neprikosnovenog lidera Srbije", kaže Bakić. "Vrlo verovatno je tu išla neka nagodba između kumova. Obojica su krajnje pragmatični političari i odmah su prepoznali zajednički interes. A Nikolić kao čovek koji je u psihičkom smislu sasvim normalan, nikad do kraja nije mogao da razume tu igru dvojice kumova. On je na kraju nasankan u političkom smislu, iako se enormno obogatio u tom periodu."
      U kontekstu ovog "maskiranja očiju", Šešelj je nastavo da tvrdi kako je Srebrenica "velika podvala", da ne odustaje od granice Karlovac–Karlobag–Ogulin–Virovitica, a na prvoj konferenciji za štampu po dolasku izjavio da je "ponosan na radost koju je osetio zbog atentata na Đinđića". Ujedno, u Titelu SRS pomaže da se prekomponuje opštinska vlast, te umesto vlasti na čelu sa DS-om pravi se koalicija SNS–SPS–SRS.
      Stvari brzo eskaliraju. Svega nekoliko dana po Šešeljevom dolasku, tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović piše Tribunalu u Hagu da "moguće jačanje političkih aktivnosti Vojislava Šešelja i opasnost da njegov govor mržnje ponovo dobije pobornike, mogu teško narušiti mir i stabilnost u Jugoistočnoj Evropi", a Šešelj u saopštenju "srpskim četnicima" čestita "pad Vukovara". Kao reakciju na to, Evropski parlament, na predlog potpredsednika Odbora za spoljne poslove Andreja Plenkovića i svih hrvatskih poslanika, donosi rezoluciju kojom se osuđuje ratnohuškačka retorika Vojislava Šešelja, a hrvatski Sabor osuđuje i ćutanje zvanične Srbije na Šešeljeve izjave.
      "Hrvati su se zaleteli kao som na durdubak. To je vrsta crva koji živi u zemlji i na njega se najefikasnije love somovi. Ja sam bacio durdubak, somovi su se upecali, i šta sad", rekao je Šešelj.
      I – scena je bila postavljena: upecanih je bilo na sve strane. "Srbija više nije vreća za udaranje i to moraju da znaju evropski parlamentarci, svi u svetu i svi u regionu. Rezolucija koja je usvojena u Strazburu za našu državu je uvredljiva, razočaravajuća i uznemirujuća", poručio je Vučić, dok je Ivica Dačić izjavio da Hrvatska ne treba Srbiji da deli lekcije o lideru radikala Vojislavu Šešelju...
      Hrvatskim političarima to je bio dobar povod za dobijanje političkih poena pred predsedničke izbore krajem 2014, dok je ovdašnjim političarima (odnosno, ovdašnjem političaru koji vuče konce) Šešelj poslužio kao i Miloševiću nekada: u odnosu na njega, Vučić je simbol uravnotežene i stabilne politike, a razni vulini, dačići i stefanovići se u tren oka preobražavaju u uloge "ministara za Hrvatsku" i ulaze u kafanske rasprave koje počinju sa "kome ti majku", a ne završavaju ih nikad, već se spiralom spuštaju na sve niži i niži nivo.
      Izlišno je i govoriti koliko je lako zapaliti vatru – a od Šešelja i njegovih iz SRS-a, SPS-a i JUL-a nema boljih piromana – a koliko je teško ponovo se vratiti u normalu; to je praktično nemoguće uzimajući u obzir da je ovaj "kome ti majku" princip obilato, sa obe strane, korišćen kad god su na vidiku bili neki izbori – a u Srbiji od 2012. praktično ne prestaje izborna kampanja. Usput, Šešelj dobro dođe i da se aktuelni državni vrh još malo opere od sopstvene prošlosti: "Ne postoji nijedan čovek na kugli zemaljskoj koji bi rukovodstvo Srbije mogao da poveže sa gospodinom Šešeljom", uspeo je da kaže Vučić prilikom ovih preganjanja sa Hrvatskom i rezolucijom Evropskog parlamenta. Zaista?
      MOZAK U PLAMENU: U ovom tonu se i nastavilo Šešeljevo bivstvovanje na političkoj sceni Srbije, i traje do danas: svima na vlasti na korist, a na štetu građana Srbije. Tako, kad je u martu 2015. Haški sud naložio Šešelju da se vrati u pritvor, Vučić je imao da kaže sledeće: "Nisam u situaciji da sakrijem ljutnju na vest zbog nemoralne odluke koju su doneli. Ne mislim da je Šešelj tema. (...) Očigledno je da moj govor povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja 24. marta, ispred zgrade Generalštaba, nije naišao na opšte simpatije u svetu." Vulin je opet izjavio da je zahtev Haga "pokušaj destabilizacije Srbije i rušenje premijera Vučića", a Dačić da se "perfidnom i skandaloznom" odlukom Haškog tribunala "ugrožava stabilnost države i čitavog regiona".
      Kada je iz Haga saopšteno da Šešelj mora da se vrati do marta 2016, to je u ovdašnjoj javnosti protumačeno kako drugačije nego kao – napad na Vučića i stabilnost Srbije, s obzirom da se zemlja nalazi u izbornoj kampanji (vanredni parlamentarni izbori iz aprila 2016). "Ne možete srušiti preko noći politiku stabilnosti, a Srbija ima znanja, snage i hrabrosti da se suoči sa svim izazovima", umovao je tadašnji premijer i dodao "da je veći problem od zahteva za izručenje Vojislava Šešelja to što je mnogo Srba stradalo u Hagu".
      UVREDA ELEMENTARNE PRAVDE: Šešeljeva kuća u Hrtkovcima Naravno, Šešelj je sa svoje strane činio šta ume – palio hrvatsku zastavu u više navrata (poslednji put je sam – iako ga niko nije video – prijavio da je gazio i cepao hrvatsku zastavu prilikom posete delegacije Hrvatske Skupštini Srbije) i ceo ciklus "kome ti majku" se u više navrata ponavljao. Vređa "Žene u crnom", slavi rehabilitaciju Draže Mihailovića, "umire" kad treba da se vrati u Hag, prima orden od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija... Nakon što je SRS izborio i parlamentarno delovanje na izborima 2016, radikali ne dozvoljavaju šefu delegacije EU Majklu Devenportu da predstavi izveštaj o napretku EU u parlamentu Srbije. U međuvremenu, Šešelj koristi skupštinske sednice da – poput mnogih naprednjaka – napada ministarku Zoranu Mihajlović (koja će u oktobru 2017. reći da "pojedine stranačke kolege ne mogu u sebi da obuzdaju svog prvog šefa, Vojislava Šešelja"), nakon debakla na predsedničkim izborima 2017. napada studentske proteste ("Mi smo za smenu Vučića, ali ne na ulici, već na izborima ili u Narodnoj skupštini, ako je moguće. Šta znači zahtev protestanata za smenu elite sa njim na čelu? Nisu valjda elita Vulin i Zorana"), traži slobodu za Zvezdana Jovanovića, ulazi u "Zadrugu" i "Parove" a usput, nakon što je u aprilu 2018. pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zbog podsticanja i počinjenja progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini iz 1992. godine, najpre organizuje miting u Hrtkovcima, a potom i kupuje kuću na kojoj neonskim slovima ispisuje "Kuća Vojislava Šešelja".
      Pre toga, kada je 1. aprila 2016. Haški sud – bez Šešeljevog prisustva – prvostepenom presudom oslobodio lidera SRS-a svih optužbi, Šešelj je primao čestitke: "Čestitam pobedu mom drugu! Ali, ko će mu nadoknaditi zdravlje narušeno zatvorom i javnim maltretiranjem?", napisao je tada na društvenim mrežama potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin. Čestitkama su se pridružili i Mirjana Marković, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, kao i general Leonid Ivašov.
      Na predstavljanju predsedničkih kandidata na RTS-u, Šešelj 2017. kaže da "nema ništa zajedničko sa drugim opozicionim strankama i da sa njima ne bi mogao nikako da sarađuje", kao i da mu je Aleksandar Vučić, za kojeg je rekao da i njega i vladu koju vodi žestoko kritikuje, "bliži nego bulumenta, odnosno Janković, Jeremić, ludi Radule, Čanak, Obradović, Preletačević...", a besmislenost šarenog "kosovskog voza" Aleksandra Vučića i Marka Đurića Šešelj prebacuje na Tomislava Nikolića:
      "Nikolić je bio spreman da izazove krvoproliće, poslavši sračunato išaran voz na Kosmet i očekujući da će ga šiptarska oružana banda napasti. Mislio je: uzvratiće naša vojska i probudiće se patriotizam, pa će svi u njemu videti vođu i spasioca. Eto kakve probleme može da izazove predsednik države kad je svestan da neće biti kandidat svoje partije", kaže Šešelj u januaru 2017, da bi u aprilu Šešelj i radikali ometali govor šefice evropske diplomatije Federike Mogerini: sve vreme su skandirali "Srbija, Rusija, ne treba nam Unija".
      Moglo bi se još dugo ovako nabrajati, a opet se ne bi iscrplo sve štetno delovanje Vojislava Šešelja, niti bi se moglo dokučiti gde su mu granice u političkom i društvenom delanju: nema ih. To izvrsno koriste nekadašnji saborci da podruku sa Šešeljom, pokazuju sa čime sve moraju da se suočavaju, a ujedno drugom rukom stežu i guše ostatak nepodjarmljenih/nekupljenih/nepreobraćenih delova društva. Dobro njima, dobro njemu – napravili su nove devedesete i prilagodili ih drugoj deceniji 21. veka, nebo je granica.
      "Predstavnici SNS-a ne samo da ne ćute na Šešeljeve ispade u parlamentu, oni vrlo aktivno podržavaju Šešelja", kaže Aleksandra Jerkov. "Oni koji vode Skupštinu podržavali su ga i devedesetih godina, kada je počinio svoje ratne zločine. Nema razloga da ga ne podržavaju i sada. Mislim na Maju Gojković i Aleksandra Martinovića u čijoj je nadležnosti oduzimanje mandata Šešelju."
      A kada je reč o Šešelju, možda je najbolji opis njegovog delovanja još 2011. dao nekadašnji narodni poslanik Neven Cvetićanin: "On će da deluje kao bomba bačena na septičku jamu."
      Uz to, sada ima i majstora pirotehnike, koji zna kada treba da ga aktivira.
      "U slučaju dodatne desničarske radikalizacije čitavog kontinenta, a onda i Srbije, gde će se Vučić svakako truditi da ne izostane, sasvim je moguće da će Šešelj sa svojom strankom dobiti ulogu egzekutora ne samo političkog nego i fizičkog; to je, uostalom, i bio devedesetih godina prošlog stoleća", zaključuje Jovo Bakić. "Možemo se samo nadati i boriti da do toga ne dođe."
      Radmilo Marković, Filip Švarm
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639287
      Jovo Bakić
      Korisni idiot na krajnjoj desnici

      "Srpska radikalna stranka je grupa besprizornih ljudi, a Vojislav Šešelj specifičnom mešavinom krajnjeg primitivizma i natprosečne inteligencije uspeva da tu stranku popne iznad cenzusa. Još devedesetih godina prošlog veka, Šešelj je uspostavio veze sa nekolicinom vođa krajnje desnice u Evropi. Na prvom mestu, sa Žan-Marijem le Penom – dok je Vučić bio upravnih hale ‘Pinki’, on je tu gostovao na nekom radikalskom mitingu. Zatim sa Vladimirom Žirinovskim, šefom Liberalno-demokratske partije Rusije, pa s Miroslavom Sladakom iz danas faktički nepostojeće Republikanske stranke iz Češke... Tokom dvehiljaditih, kada je Hajnc Kristijan Štafe zamenio Jerga Hajdera, a Šešelj otišao u Hag, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić uspostavili su jako dobre veze između austrijskih slobodara i srpskih radikala na temeljima zajedničke islamofobije. Te odnose nisu prekinuli ni kada su postali Srpska napredna stranka. Međutim, ovde postoji razlika – dok Vučić sedi na dve stolice održavajući odnose i sa austrijskom Narodnom partijom, za Šešelja ima mesta samo na krajnjoj desnici."
      Da li Šešelj može steći neku značajniju ulogu na sceni evropske krajnje desnice?
      "Ne – on je isključivo ograničen na Srbiju jer mu Vučić to nikada ne bi dozvolio. I ovo osnivanje Nacionalne avangarde jeste signal koji je Vučić poslao svim zainteresovanim stranama da će se, ako krajnja desnica u Evropi zauzme vodeću poziciju, on vratiti svojim korenima. Šešelj je tu samo u funkciji korisnog idiota."
      Koliko se danas razlikuju naprednjaci od radikala iz kojih su potekli?
      "Ako čovek pogleda program SNS-a, vidi da je užareni radikalski nacionalizam u naprednjačkoj verziji banalizovan. On više ne ide u širinu poput one čuvene granice Virovitica–Karlovac–Karlobag, već u visinu – imaćemo ne znam koliko visok jarbol, najvišu kulu na Balkanu itd. Ide se, dakle, na simboliku. Ta promena nije beznačajna jer se slično desilo sa gotovo svim evropskim konzervativcima. Vučić je, naravno, shvatio da posle pada Berlinskog zida mora da prati spoljnopolitička zbivanja, samo sa dvadeset godina zakašnjenja."
      Aleksandra Jerkov
      Šešelju nije mesto na slobodi

      "Mene Šešelj nije nazvao samo kurvom što jeste primitivizam i prostakluk; on je meni rekao da sam ‘kurva ustaška’ što predstavlja govor mržnje koji se u našoj zemlji goni po službenoj dužnosti. On nije mene samo uvredio – on mi je pretio po nacionalnoj osnovi. Zato mi na pamet ne pada niti nameravam da ga privatno tužim jer mi Šešelj ništa privatno nije rekao – on je meni javno pretio na nacionalnoj osnovi i tu Tužilaštvo mora da reaguje.
      Da li će se to ikad dogoditi?
      "Šešelj je spreman da obavlja razne vrste prljavih poslova i on nema nikakav problem da uradi sve što se od njega očekuje, a kao što vidimo, ni Vučić da od njega to traži. Svaki dan koji Šešelj provede u skupštinskoj klupi, a ne u zatvoru, jeste dan u kome vidimo da ga Vučić podržava. Onog momenta kada je rekao da jedva čeka da ponovi svoje ratne zločine, tom čoveku nije bilo mesto na slobodi, a kamoli u skupštinskoj klupi."
    • Од Милан Ракић,
      Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“
      Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti.
      Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu.
      Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići.
      Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje.
      Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio.
      Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora?
      Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema.
      Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo?
      Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model.
      Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti?
      Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke.
      Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom.
      Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića.
      Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama?
      Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega.
      Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija.
      To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde.
      Peščanik.net, 27.09.2018.
    • Од Broken,
      Achtung ! Achtung !
      Ova tema je zamišljena da bude svojevrsna apologija koja bi svojom mirisnom aurom zaštitila sve nas koji volimo parfeme...a muškog smo pola i sebe smatramo hrišćanima.
      Da li hrišćanin može da bude konzument mirisnih supstanci ?
      Da li je time manje hrišćanin ili ( još gore ) manje muškarac, gay ili metrosexualac ?
      Otvorićemo svete spise i pogledati šta o mirisima kaže Stari Zavet, šta piše Novi Savet a šta kaže crkveno predanje i savremeni teolozi.
      Ostanite sa nama.
      Ima i anketa.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...