Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Осветник крагујевачких ђака: Заборављени херој Веселин Шијаковић

Recommended Posts

Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. године

veselin šijaković

Веселин Шијаковић

 

Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања V-3“ и стријељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио!, подсјећа портал Отаџбина.

Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика.

 

Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Са бивше и садашње студенте познатији је као отац универзитетског професора и некадашњег министра вјера у Београду Богољуба Шијаковића.

Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гдје је учио Војно-техничку школу. Када су запосјели зграду Војно-техничког завода, Њемци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад.

На челу тројке

Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање.

У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стријељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их.

У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра.

Spomen obilježje u Šumaricama
Спомен обиљежје у Шумарицама

У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио:

„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке!

Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао.

Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“.

За храброст робија у Јусовачи

„Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини.Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никада нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдjе ме спасио лекар др Веселин Савић.

Исте те 1952. године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом“.

Витез православља

Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу, подсјећа портал Србија данас.

Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понио га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Копривица показао храброст и чојство и  "уписао се" на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа

      Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на Бриској Гори поред Улциња. Умјесто њега, то је учинио директор поменуте компаније, Марко Даковић.
      Подсјетимо, Копривица је за наш портал казао да га је јутрос фирма послала у Улцињ са багером, али да му нису рекли гдје иде, нити шта треба да ради.
      „Тек када сам дошао, видио сам о чему се ради. Одмах сам изашао из багера и рекао да нећу да рушим конак, нити да учествујем у томе. Прекрстио сам се и отишао пјешке са тог мјеста до Улциња“, казао је Копривица за наш портал.
      На овај начин, Копривица је показао храброст и чојство и  „уписао се“ на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа.
      Он ће остати упамећен, баш као и полицајац Милоје Шепановић, који је после 23 године поштеног рада у служби, дао отказ, као и ватрогасци из Бара – Бојан Рукавина, Владимир Ђурановић и Никола Ђурановић који су у децембру прошле године, одбили да асистирају полицији у сузбијању протеста православних вјерника који се нису сложили са донешеним Законом о вјерским заједницама усвојеним у Скупштини.
      Херој за царство небеско: Мирослав Копривица – бранитељ светиње!
      WWW.IN4S.NET Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована.   Звучни запис емисије   Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом.   Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију.   Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман.     “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић.   Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина.     “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове).   Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић     Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем.   Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији.   “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији.   Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве.     У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија.     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте.     Звучни запис разговора   Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори.   У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве.   „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он.   Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу,  те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане.   „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић.   Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице.   „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић.   Четврто начело је, каже он, право на самоодређење.   „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић.   Додаје да када ми као  вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права.   „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић.   Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо.   „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић.   Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину.   „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он.   Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте.   Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе.   „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он.   У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички.   „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић.   Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави.   „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић.   Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој.   С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства.   „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић   Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу.   „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Милан Лазић,
      Проф. др Богољуб Шијаковић: Предсједник ДПС-а опијен од моћи постао теолог
      Дакле, ви дођете да дате прилог Цркви и тамо сједи неко ко хоће да вас опорезује. Ми знамо како се то зове у неком обичном речнику
      Од  ИН4С  -  09/07/2019  6         Проф. др Богољуб Шијаковић –Најављеном закону о тобож слободи вјероисповијести прави назив би био закон против Српске православне цркве, јер је то назив који одговара садржини тога закона и јер тај закон не прописује слободу, казао је проф. др Богољуб Шијаковић у Српској кући у Подгорици, на промоцији своје књиге „Црква, право, идентитет“.
      „Не може слободу да прописује закон који најављује једну отимачину имовине, без икаквог спровођења било каквог поступка. Али, није то једини, премда јесте важан моменат или најважнији проблем овог закона. Притом, оно што зачуђује је количина незнања, осионости и дрскости. А осионост и дрскост увијек иду с незнањем заједно. Како неко, ко има моћ, ако је потпуна незналица у неким стварима, то да призна. Њега сама моћ опије до тог степена да он уобрази да све зна“, рекао је он, а преноси сајт mitropolija.me.
      Казао је да предсједник републике у овом случају иступа као теолог, што је по њему врло интересантно.
        „Имали сте предсједнике разних земаља који имају своја вјерска увјерења, али који су се увијек устручавали и никад нису прихватали то да наступају као теолози. То су заиста феномени, али су и у духу времена у којем живимо“, казао је Шијаковић.
      Нагласио је да Европска унија, која настоји да уреди многе односе, производи хиљаде прописа и закона.
      „Нигдје, међутим, у тим прописима, законима нећете наћи ништа слично ономе што се овдје предлаже као закон о слободи вјероисповијести. Тог правно упоредног елемента не можете наћи нигдје. То је просто незамисливо. Чак ЕУ инсистира да законодавство у погледу вјероисповиједања не може бити унификовано; нити се може наметати, нити поставити неки узор који ће се примјењивати у разним земљама, јер то законодавство мора да изрази аутентичност, историју, предање и многе елементе традиције… И то су разлике. У Финској је, рецимо, и Православна црква државна, иако има 1,2 посто православних“, објаснио је он.
      Шијаковић је подсјетио да у предложеном закону постоји најава пореских намета, за разлику од држава ЕУ гдје постоје пореске олакшице за цркве и вјерске заједнице.
      „Дакле, ви дођете да дате прилог Цркви и тамо сједи неко ко хоће да вас опорезује. Ми знамо како се то зове у неком обичном речнику. То је незамисливо, то немате нигдје“, каже он.
      Додао је да све то једино има везе са отимачином црквене имовине током и након комунистичких револуција, када је владало тзв. револуционарно право као један еуфемизам за терор.
      Шијаковић каже да су сва општељудска начела која су везана за људска права овдје прекршена.
      „И сва се систематки крше свакога дана“, каже он.
      Објаснио је да је слобода вјероисповиједања то да богословска школа, напримјер има исти третман са осталим школама, да њени ученици нијесу дискриминисани у односу на ученике других школа, као што је то случај у Црној Гори.
      „То је слобода вјероисповиједања. А ње у Црној Гори нема“, констатује професор Шијаковић.
      Казао је да је исти случај са реституцијом имовине.
      „Закон о реституцији је донио једну нечувену ексклузивност. Доносите закон о општој реституцији, реституција за све. Али, ипак није за све. Само је Црква искључена из права на реституцију. Она не може остварити право на реституцију по закону о општој реституцији“, подсјећа Шијаковић.
      Шијаковић је рекао да се сада види због чега је то тако.
      „Не само да Црква не може да оствари право на реституцију, него се најављује да ће и оно што Црква посједује, што није отето бити отето. И сад, о каквој ви слободи вјероисповиједања говорите“, пита се он.
      Упитао је какав је положај свештеника у војсци, болницама, казнено-поправним установама и какво је вјерско право људи у њима.
      „Да ли неко ко је затвореник има загарантовано вјерско право у овој земљи? Нема. Да ли неко ко је у војсци има то право? Нема. Да ли наша дјеца у школама имају то право? Немају“, закључује професор Шијаковић.
      Подсјетио је да међународни пактови дефинишу право родитеља да њихова дјеца у јавним школама буду васпитавана у духу њихове вјере и да дјеца свакога од нас, која иду у школу, имају право да у тој школи буду васпитавана у духу вјере којој припадамо. Констатовао је да нам је у Црној Гори такође ускраћено то право.
      „Према томе, то фундаментално право о слободи вјере не постоји у реалности. Оно је пука прокламација“, закључује Шијаковић.
      Говорећи о, такође фундаменталном начелу које се зове неутралност државе, он подсјећа да је очигледно да држава у нашем случају није неутрална по питању слободе вјероисповијести.
      „А модерна држава је дужна да буде неутрална. Чак кад се каже да је модерна држава секуларна то значи да модерна, демократска секуларна држава разликује шта је свето или сакрално, а шта је профано или секуларно и онда себе и своје ингеренције зауставља на простору профаног или секуларног. А простор светог или сакралног модерна држава препушта црквама и вјерским заједницама. То значи да је држава секуларна. Овдје се тумачи да је држава секуларна ако је антицрквена. То није тачно. Све модерне европске државе су секуларне, а није ниједна антицрквена до ова“, каже професор Шијаковић.
      Додаје да је нешто сасвим друго секуларизам као идеологија, али и да држава није орган задужен за идеологије.
      „Ми имамо државу која се бави идеологијом. Она се не бави економијом, не бави се културно-образовним питањима, не бави се свим оним чиме држава треба да се бави, да јемчи мир и просперитет и правду. Да ли то ми имамо овдје“, пита Шијаковић.
      Говорећи о начелу паритета, да све цркве и вјерске заједнице имају једнаки правни третман, објаснио је да то значи да се једнако третира оно што је једнако, а не да се једнако третира оно што је неједнако.
      „Не можемо ми рећи став СПЦ је то, а став ЦПЦ је то и да то тетирамо једнако. То је неједнако третирање. Једнако третирати цркве и вјерске заједнице значи практиковати адекватну равноправност. Ја имам исто право да играм кошарку као Владе Дивац. Али да ја претендујем једнако као и он да учествујем у тиму у којем он игра – то је илузија. То није једнако јер равноправност треба да буде адекватна. Тај проблем се у праву зове проблем егализирања, када ви са административног становишта предузимате егализацију. То значи чините истим оно што није исто и на тај начин фаворизујете мене у односу на Дивца“, објашњава он.
      Говорећи о начелу права на самоодређење, које укључује право на признање идентитета Цркве, рекао је да то опште право специјално важи за цркве и вјерске заједнице.
      „Сваки закон то мора да јемчи. То практично значи да Црква треба да одреди идентитет Цркве. Не може идентитет Цркве да одређује било ко изван Цркве. То чини сама Црква. И будући да сама Црква одређује свој идентитет, дакле практикује право на самоодређење, онда признати Цркву значи признати то шта сама Црква каже да јесте Црква. А не кад изађе предсједник, и појави се као теолог и почне да дефинише Цркву“, закључује Шијаковић.
       
      Извор - Ин4с

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...