Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Неготин: Стогодишњица ослобођења у Великом рату

Оцени ову тему

Recommended Posts

Општина Неготин је у недељу 21. октобра парастосом, полагањем цвећа на Споменик ослободиоцима, изложбом у галерији Дома културе и свечаном академијом обележила велики јубилеј- сто година од ослобођења Неготина у Првом светском рату. Његово преосвештенство, епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештеника  Архијерејског намесништва неготинског и  Војске Србије, служио је парастос страдалима од 1914-1918.године у централном градском парку.  

Svecana_akademija_2.jpg.1e7df2e47c5b365a751ba89a4aa1719c.jpg

Делегације локалне самоуправе, Министарства одбране, Историјског архива и Музеја Крајине, неготинског СУБНОР-а, организација Резервних воних старешина и Цивилних ратних војних инвалида положиле су цвеће и венце на Споменик ослободиоцима .  

Svecana_akademija_5.jpg Svecana_akademija_8.jpg

У галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ у организацији Музеја Крајине,  Историјског архива и СУБНОР Неготин  отворена је Изложба под називом „Стогодишњица ослобођења Неготина у Великом рату“.

Svecana_akademija_9.jpg Svecana_akademija_11.jpg

Изложба се састоји од фотографија и докумената који описују почетак, ток и завршетак Првог светског рата, са посебним акцентом на XIII пешадијски пук "Хајдук Вељко" и на догађаје везане за ослобођење нашег града.

Svecana_akademija_12.jpg Svecana_akademija_13.jpg

На свечаној академији посвећеној  21. октобру, Дану ослобођења Неготина у Првом светском рату, одржаној у сали Дома културе, након извођења химне  „Боже правде“ честитајући празник Владимир Величковић, председник Општине Неготин поручио је да велику захвалност дугујемо нашим прецима који су живот дали да бисмо ми живели слободно.

Svecana_akademija_14.jpg

„Наша обавеза је да чувамо успомену на наше ослободиоце и да будемо достојни њихове успомене. Слава им и хвала! Ако је историја учитељица живота морамо извући поуке из вишевековног страдања нашег народа.

Морамо бити мудри  и победе низати и на другачијем терену. Вођени чашћу и храброшћу наших предака које су саставни део нашег бића, у  21- ом  веку, окренути будућности, не смемо дозволити да будемо обезхрабрени јер то није у нашем генетском коду.

Уздигнуте главе наставићемо да нижемо победе достојанствено, на свим пољима, као земља паметних људи, врхунских стручњака и спортиста, спремна за договор и нова достигнућа.

Вредности - самопоштовање, слободарски дух, заједништво и  рад,  наше су водиље.“

На важне историјске тренутке и страдања које је доживео наш народ у Великом рату подсетио је Ненад Војиновић, директор Историјског архива Неготин преневши утиске које је у свом дневнику забележио мајор у санитету француске војске др Мије приликом уласка у Неготин.  

Svecana_akademija_15.jpg

„ Упутили смо се ка Неготину, један немачки авион лети изнад нас и ми смо приморани да се склонимо у храстову шуму . Поново крећемо на пут који се спушта многим кривинама поред пољопривредне, виноградарске школе. Читави су брежуљци засађени лозом. На њима се ту и тамо налазе бетонски подруми, „пивнице“, у којима се чувају бачве чувеног неготинског вина. Само је главни штаб свечано ушао у варош. Ми смо ишли на запад да прегледамо касарне и тек после тога смо имали право да идемо у тај пријатан град. У центру нашег града, на споменику јунацима из првог светског рата, са једне од четири стране стоји фигура генерала Жуиња Гамбете, у профилу. Испод ње је исписано: ̎ Првом веснику слободе. Захвални Неготинци ̎. А, велики и светски признати научник из Лозане, проф. др Роналд Арчибалд Рајс, кога су Срби назвали својим „највећим пријатељем из најтежих дана“, који је толико заволео Србе и пратио их на овом тешком ратном путу – путу Првог светског рата, и ценио их као ретко поштен и слободољубив народ, па је и завештао своје срце, да се после његове смрти пренесе на врх Кајмакчалана и тамо у крипти, међу земним остацима српских ратника за слободу, заувек почива, остављајући нам поруку коју Срби никада не би смели да забораве: „Чувајте се Срби“. И управо данашњи дан 21. октобар, дан када је ослобођен наш град у Великом рату, треба чувати од заборава и сталним подсећањем и обележавањем убрајати међу најславније и најзначајније странице наше историје“ истакао је Војиновић.

Svecana_akademija_17.jpg Svecana_akademija_18.jpg

У музичко сценском делу програма наступили су рецитатори Неготинске Гимназије, етно група „Мариника“, вокална група „Ајдуци“ и  квартет „Мокрањац“ и инструменталисти Давид Сурдановић, Никола Болановић, Лука Николић и Хор СМШ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“.

 Svecana_akademija_21.jpg Svecana_akademija_19.jpg

 

Извор: Неготин.рс


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 14. новембра 2019. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Миланчету Милићевићу, привреднику из Београда и великом добротвору Српске Православне Цркве и народа.       У светлости празника Светих бесребреника Козме и Дамјана, који су послушали Христову заповест: на дар примистe, на дар и дајите (Мт. 10, 8), а чији пример својим животом и делом сведочи г. Миланче Милићевић и његова благочестива породица из Београда, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку да одликује тог великог добротвора Цркве и доброчинитеља српског рода орденом Светог Саве другог степена.   Уручујући високо црквено одликовање, Његова Светост Патријарх је истакао да је Свети Архијерејски Синод препознао дела и доброчинства г. Миланчета Милићевића, привредника и узорног православног хришћанина из Београда.   -Ви сте показали велику веру и љубав према Цркви и нашем народу. Изашли сте у сусрет потребама Српске Цркве, несебично сте помагали најмлађе и нејаке. Наш народ каже: рука која даје не остаје празна. Молимо се Господу да помогне да се та изрека потврди и у Вашем животу, како бисте наставили да дајете као и до сада, не само Вашој породици и ближњима, већ свом српском народу. Добра дела која чинимо другима пратиће нас и у овом и у оном животу, та дела су велика и пред људима и пред Богом, поручио је Његова Светост Патријарх.   У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог степена, додељује г. Миланчету Милићевићу за његову делатну љубав према Мајци Цркви нарочито показану бригом према ближњима и несебичним помагањем изградње и обнове храмова и манастира у многим епархијама Српске Православне Цркве.   Захваљујући Његовој Светости Патријарху и члановима Светог Синода на високом црквеном признању, а својој породици, пријатељима и пословним сарадницима на подршци, г. Милићевић је заблагодарио Господу на обиљу благослова којим је наградио њега и његову породицу.   -Ово признање је само кап у мору доброга што сам примио од Господа. Живети у окриљу Цркве и радити на добробит свог народа - томе су ме научили моји родитељи, а тај завет преносимо, моја супруга Александра и ја, и нашој деци: Магдалени, Маријани и Богдану. Користим прилику да Вас обавестим да смо прикупили средства за два најсавременија медицинска апарата неопходна Гинеколошко-акушерској клиници, речи су г. Милићевића на које нико од присутних није остао равнодушан.    Свечаности у Патријаршији српској, поред породице, пријатеља и пословних сарадника г. Милићевића, присуствовали су и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић; протојереј-ставрофор Милорад Нишкић, на чији предлог је Свети Синод и одликовао г. Милићевића; шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић; управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић; као и представници Информативне службе Српске Православне Цркве и Црквене телевизије Храм.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије
    • Од Логос,
      Данас је 21. октобар, Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату када су јединице нацистичке Њемачке стријељале у Крагујевцу око 3000 становника а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо дјеце старости између 8 и 15 година.     Историјски оквир страдања српског народа био је капитулација и комадање Југославије априла 1941. године од стране Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске, као и стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и подијелио Србију на више окупационих зона. Појединачни сукоби партизана и четника са Њемцима прерасли су у оружани устанак. Ускоро је велики дио Србије био слободан, а њемачка војна сила била је принуђена да брани комуникације и веће градове. Партизани и четници су 29. септембра ослободили Горњи Милановац.    Том приликом су заробили одређени број Њемаца. Њемачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу да ослободи заробљене војнике.  Дошло је до сукоба са партизанима и четницима. Жртви је било на обе стране, а Њемци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стријељање.    Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 1941. године, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се у Србији, примијене најоштрије мјере и предложио да се у име одмазде за изгубљени живот сваког њемачког војника на смрт стријеља од 50 до 100 Срба. Њемачки командант Франц Беме је издао наредбу да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 људи, а за једног рањеног педесет.   Стријељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата. Иако је те јесени у Србији било више масовних злочина њемачке војске, стријељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих ових страдања и постало неодвојиви дио колективне свијести и колективног памћења српског народа. У спомен на жртве стријељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама гдје су се стријељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика подигнутих на хумкама стријељаних.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...