Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Милан Ракић

Срећко Прентовић: Тако се некада радило (без помпе, вике и новинара...)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Враћајући се са задатка, два одељења Газела-Гама, негде изнад Липичке шуме улете у сасређену ватру стрељачког наоружања. Шест од осам хеликоптера бива прописно изрешетано. Један од њих, због оштећења команди мора принудно да слети, а остатак се некако довуче до Залужана. 

8.-HO-42-12670-foto-Milan-Majerski.jpg
 

Известим претпостављену Команду. Пуковник Грујин Никола-Лала, ваздухопловни официр за везу при команди 5. Корпуса КоВ, забринут за стање посада, за пола сата створи се у мојој канцеларији:

- Јесу ли сви живи?

- Дапаче, живахни, госнпуковниче. Једном само окрзнута потколеница. Него, остао нам један хеликоптер, тамо на ледини.

- Јебеш хеликоптер, важно је да су људи живи.

И оде Лала некуда.

Негде око поноћи, момци из састава милиције Српске Крајине, бану на капију тенкодрома-хелидрома Залужани. Са све шлепером и лабудицом на коју су натоварили принудно слетели хеликоптер.

- Враћамо вам изгубљено јање, шеретски каже вођа екипе.

Лала зна свој посао и одлично га ради, помислим и прилегнем да одспавам мало.

Буди ме куцање на вратима канцеларије.

- Добро јутро команданте!

Потпуковник Дуле Манојловић, помоћник за технику у команди пука.

- Само да известим да су сви хеликоптери исправни и спремни за летење.

- Чекај Дуле, а они синоћ изрешетани?!?

- Радили смо целу ноћ, све је санирано!

Попијемо Дуле и ја кафу и известим претпостављење о стању борбене готовости за тај дан.

Звони телефон, зове Лала:

- Сада сам чуо, јавише ми, па ви нисте нормални!

- Служимо народу, госнпуковниче. Као и ви уосталом.

Тако се некада изграђивала борбена готовост. Без помпе, без вике, без новинара и КЗН. Ћутке. И професионално.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина.     Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића.   После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“.    Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа.    Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових  мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу.   Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић.      Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
    • Од Логос,
      Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон.   Звучни запис беседе   Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб.     У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење.   „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“   Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“!   „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“   Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“   „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота.   Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима.   „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“   Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора.   „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“   Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења.   „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“   На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви.   У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима.     Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић.     Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години.   Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили.   Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке.   Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих.     И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће.   Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет.   Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско.   Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника.     Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину.     Извор: Епархија жичка
    • Од александар живаљев,
      ИЗВОР:РТС, WIRED
      АУТОР:КРИСТОФЕР РАЈАН
          Зашто су богати људи тако зли
      Жеља да се дистанцирате од људи који су сиромашнији од вас може се назвати „синдромом богаташког ђубрета“ (Rich Asshole Syndrome). Преносимо одломак из књиге Кристофера Рајана, „Цивилизовани до смрти: цена прогреса“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), објављен у часопису "Wired".
      Гари Ривлин је 2007. године за Њујорк тајмс написао текст о успешним људима из Силицијумске долине. Један од њих био је и Хал Стегер који је са супругом живео у кући од милион долара са погледом на Тихи океан. Вредност њихове имовине у том тренутку је износила око три и по милиона долара. Уз претпостављену разумну ренту од пет процената, Стегер и његова супруга били су у позицији да свој капитал уложе, и остатак живота, после тегобних година напорног рада, проведу уз редован приход од око 175 хиљада долара годишње.
         
      Међутим, уместо тога, како Ривлин бележи, Стегер је сваког јутра седао за свој радни сто и радио по 12 сати дневно, а викендом још додатних 10 сати. Овај, тада 51-годишњак је био свестан овог апсурда, али Ривлину је рекао да „Данас неколико милиона долара није исто што и некад“, вероватно мислећи на ефекте инфлације, међутим није био свестан како је богатство утицало на његову личност.
      „Силицијумска долина је препуна људи који би се могли назвати радницима-милионерима (working-class millionaires). Људи попут господина Стагера који на опште изненађење и даље раде тако напорно, потпуно су несвесни чињенице да су се већ обрели у друштву срећника. Међутим, многи тако остварени и амбициозни припадници дигиталне елите себе још увек не сматрају посебно срећнима, делом и зато што су окружени људима који су много богатији од њих, често неупоредиво богатији“, сматра Ривлин.
      После разговора са више руководилаца Ривлин је закључио да сви они доживљавају тих неколико милиона долара нагомиланог богатства као одраз њиховог скромног статуса у овом новом Златном добу, јер су стотине хиљада других накупиле много веће богарство.
      Сјајан пример овог парадокса био је и Гари Кремен који је као оснивач Match.com-a имао имовину у вредности од 10 милиона. Кремен је схватио замку у коју је упао.
      „Овде сви гледају људе изнад себе. Овде си нико и ништа са 10 милиона долара“.
      Поставља се питање, ако си нико и ништа са 10 милиона долара, са колико се постаје неко и нешто?
      Сада, можете да кажете „Баш ме брига за ове што се возикају својим приватним авионима“. И то би било у реду. Али, у томе је цака, ови момци су већ сј...ани. Стварно. Радили су до изнемоглости да би дошли до ових позиција. Зарадили су више новца од 99,99 одсто људских бића која су икада живела, али још увек нису мислили да су достигли место које им припада. Узалудност свог положаја како је они доживљавају сигурно неће наићи на разумевање и симптаије њихове родбине и пријатеља.
      Шта ако већина ових ђубрета (assholes) није богата по рођењу, већ су то постали захваљујући свом раду? Шта ако је безосећајност нужна карактеристика виших класа - назовимо то синдромом богаташких ђубради (Rich Asshole Syndrome) - и није последица тога што вас је одгајала армија озлојеђених дадиља, или сте имали превише часова једрења, или сте се предозирали кавијаром, већ је та мешавина разочарења што сте имали среће, а ипак се осећате неостварено. Научени смо да они који имају највише играчака побеђују, да је новац главни животни циљ.
      Али шта ако је ова стара прича само још једна од замки ове преваре у коју смо увучени?
      Шпанска реч aislar значи и „заштитити“ (to insulate ) и „изоловати“ (to isolate), што већина нас и чини што има више новца. Прво купујемо аутомобил да се више не бисмо возили аутобусом. Затим се селимо из стана да не бисмо били окружени тим досадним и бучним комшијама. На одмору одседамо у скупим, мирним хотелима, а не у претрпаним пансионима у којима смо до тада одседали. Новац нам служи да бисмо се заштитили од ризика, буке, непријатности.
      Али ова заштита се плаћа ценом изолованости. Удобност захтева да се одвојимо од случајних сусрета, нове музике, непознатог смеха, свежег ваздуха и случајних дружења са странцима.
      Истраживачи изнова и изнова закључују да је једина и најпоузданија претпоставка осећања личне среће осећање прихваћености у заједници. Током 1920-их, око пет одсто Американаца живело је само. Данас, по подацима Завода за статистику, више од четвртине, што је највиши ниво до сада. У исто време, употреба антидепресива се повећала за преко 400 процената у последњих двадесет година, а злоупотреба лекова против болова је достигла размере епидемије. Ова корелација не доказује да постоји узрочно-последична веза, али потврђује да су трендови ипак у вези.
      Можда је време да се преиспитају некадашње неупитне тежње за удобношћу, богарством и моћи.
      Боравио сам у Индији и тада сам први пут помислио да сам и ја богаташко ђубре. Путовао сам неколико месеци избегавајући просјаке што сам боље могао. Живећи у Њујорку, навикао сам да не обраћам пажњу на очајне бескућнике и психопате, али имао сам проблема да се навикнем на децу која су се окупљала око мог стола у уличним ресторанима и зурили у храну на мом тањиру. Повремено, конобар ди дошао и отерао их, али они би само отрчали мало даље на улицу и наставили да изгладнело зуре и чекају да останем без конобарове заштите, надајући се да ћу поделити који залогај са њима.
      У Њујорку сам успео да развијем механизме одбране од очаја са којим сам се сусретао на сваком кораку. Говорио сам себи да постоје социјалне службе које се баве бескућницима, да ће поклоњени новац сигурно искористити за пиће или дрогу, и да су вероватно сами одговорни за ситуацију у којој су се нашли. Али ниједан од тих механизама није радио по питању ове деце у Индији. О њима се нико није бринуо. Не постоји прихватилиште у које би се могли склонити. Ноћ су проводили на улицама, збијени једни уз друге како би се угрејали. Они сигурно не би протраћили поклоњени новац. Чак нису ни тражили новац. Само су буљили у храну на столу, а њихов изглед је недвосмислено говорио да се сигурно не претварају да су гладни.
      Не гледајте доле уколико нисте спремни да помогнете У пар наврата купио сам туце самоса и поделио им, али храна би нестала у тренутку, а око мене би се окупила још већа група клинаца (често и одраслих) који су ме додиривали рукама, молећиво покушавајући да ухвате мој поглед. Бројке су ми биле јасне. Новацем који сам потрошио за авионску карту од Њујорка до Њу Делхија, могао сам да из дужничког ропства извучем неколико породица. Новац који сам потрошио по њујоршким ресторанима током претходне године, био би довољан да се плати школовање неколицини од ове деце. Што је још горе, од новца који сам потрошио за путовање по Азији, вероватно бих могао да изградим и целу школу.
      Волео бих да могу да кажем да сам нешто од тога и учинио, али нисам. Уместо тога, развио сам психолошке механизме за игнорисање оваквих ситуација. Научио сам да не размишљам о стварима које сам могао да урадим, а знам да нећу. Научио сам да ни изразом лица не показујем да саосећам са њиховом ситуацијом. Научио сам да их прескачем по улици, не обазирући се да ли спавају или су мртви.
      Научио сам све ово јер сам морао - или зато што сам себи рекао да тако мора.
      Истраживање које су спровели научници са Универзитета у Торонту под руководством Стефана Котеа и сарадника, потврђује да су богаташи мање дарежљиви од сиромашних људи, али њихови резултати показују да закључак није да су они просто шкртији, већ да су захваљујући богатству развили дистанцу која, изгледа, прекида природан ток људске солидарности. Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи.
      Коте је утврдио да су „појединци са вишим дохотком мање великодушни само ако живе у крају са великим економским и социјалним разликама или када се неједнакост, макар и у експерименталне сврхе, приказује као драстична“. Богаташи су били великодушни као и сви други када је неједнакост била мања. Ако особа којој је помоћ потребна изгледа као неко ко се не разликује много од нас, вероватније је да ћемо јој помоћи, али ако се економски и културолошки много разликује од нас, мање је вјероватно да ћемо јој пружити руку.
      Социјална дистанца раздваја богате и сиромашне, као што нас и многе друге ствари удаљавају једне од других, што је људима постало својствено још од освита цивилизације и успостављене хијерархије која је створена, зато нам је психолошки толико тешко да своју душу преобликујемо тако да може да игнорише изгладнелу децу која ти зуре у пун тањир. Морамо да ућуткамо унутрашњи глас који вапи за правдом и једнакошћу.
      Али, да бисмо ућуткали овај древни, урођени глас савести платили смо високу психолошку цену.
      Недавно ми је један добростојећи пријатељ рекао да се успех постиже тако што често говориш „да“. Али када постанеш успешан много чешће мораш да говориш „не“. Ако те људи из твог окружења доживљавају као имућнијег, много чешће ће ти се обраћати са различитим захтевима, понудама, молбама, без обзира да ли си у Силицијумској долини или на улицама Калкуте.
      Одбијање искреног позива у помоћ није природно за нашу врсту. Неуронаучници Џорџ Мол, Џордан Графман и Френк Кругер са Националног института за неуролошке поремећаје уз помоћ снимака магнетне резонанце доказју да је алтруизам дубоко усађен у људску природу. Њихови налази говоре да је алтруистичко понашање код већине људи изазивало осећај задовољства не због културолошких утицаја, већ због еволутивне архитектуре људског мозга.
      Кад су волонтери током истраживања интересе других ставили испред својих, активирао се примитивни део мозга који је обично повезан са храном или сексом. Када су истраживачи измерили вагалне (нервне) тонове (показатеље осећаја сигурности и смирености) код 74 предшколске деце, открили су да деца која су донирала жетоне за помоћ болесној деци имају много бољу инервацију, од оне која су све жетоне задржала за себе. Џонас Милер, водећи истраживач, наводи да ови налази сугеришу да нам „повезаност још од малих ногу даје осећај сигурности тако што бринемо за друге“. Али Милер и његови сарадници су такође открили да без обзира на урођену предиспозицију, емпатија је под великим утицајем друштвених околности.
      Деца из имућнијих породица делила су мање жетона од деце из мање имућних породица.
      Психолози Дачер Келтнер и Пол Пиф посматрали су понашање људи на раскрсницама и утврдили да су возачи скупљих кола четири пута чешће претицали од осталих возача у скромнијим аутомобилима. Када су истраживачи поставили пешаке да чекају да пређу улицу, сви возачи у јефтинијим колима су их пропуштали, док су ови у скупим аутомобилима у 46,2 одсто случајева настављали пут, чак и ако су успоствили контакт очима са пешацима који чекају. Неки други резултати ових истраживача показују да су богатији испитаници били спремнији да варају на тестовима и играма. На пример, Келтнер наводи да су имућнији испитаници били склонији да тврде како су победили у компјутерској игри – чак и када је игра била подешена тако да је добитак немогућ. Добростојећи испитаници су чешће лагали током преговора и користили неетичне изговоре, и лагали клијенте како би остварили имовинску корист. Када су Келтнер и Пиф оставили теглу слаткиша на улазу у лабораторију на којој је писало да ће све што буде преостало бити поклоњено деци у оближњој школи, утврдили су да су богатији узимали више слаткиша.
      Истраживачи са Државног института за психијатрију из Њујорка посматрали су 43 хиљаде испитаника и утврдили да су богати чешће излазили из продавнице не плативши него сиромашнији. Овакви резултати (као и понашање на раскрсници) могу да говоре да имућни мање брину због могућих законских последица. Ако знате да вам није проблем да платите доброг адвоката, пролазак кроз црвено светло или један неплаћени „Сникерс“, и нису неки претерани ризик. Али себичност има много дубље корене од ових. Више непрофитних организација позива се на независно истраживање које показује да људи који имају годишњи приход испод 25.000 долара, обично донирају нешто више од четири одсто, док они који зарађују више од 150.000 долара, донирају само око 2,7 одсто свог дохотка (и поред бројних пореских олакшица које им следују, а које не постоје за оне који зарађују много мање).
      Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи Постоје разлози да се верује да је неосетљивост на патњу других у ствари психолошка адаптација на нелагодности коју узрокују екстремне разлике у богатству. Мајкл В. Краус и његове колеге утврдили су да људи вишег друштвено-економског статуса заправо теже тумаче емоције на лицима других људи. Није да их је било мање брига шта та лица поручују, већ су једноставно били слепи за знакове. А Кили Маскател, неуронаучница са Универзитета у Лос Анђелесу, открила је да мозак богатих људи показује далеко мање активности од мозгова сиромашних људи док гледају фотографије деце оболеле од рака.
      Књиге, као што су Змије у оделима: кад психопата иде на посао (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) и Тест за психопате (The Psychopath Test) тврде да се многе особине карактеристичне за психопате у пословним круговима високо цене: немилосрдност, друштвено прихватљиво одсуство савести, фокусираност искључиво на „успех“. Али, иако психопате могу бити идеалне за неке од најуноснијих професија, ја тврдим нешто другачије. Не само то да ће се безосећајни људи лакше обогатити. Кажем да богатство нагриза и оно мало срца што вам је остало. Другим речима, сугеришем да су богати испитаници који су учествовали у Маслателином истраживању научили да буду мање узнемирени док гледају фотографије болесне деце захвањујући богаташком искуству - као што сам ја научио да игноришем изгладнелу децу у Раџастану и мирно наставио свој одмор.
      У једној студији Екстремно богатство је штетно за све - посебно за најбогатије (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Мајкл Луис примећује да „изгледа да проблем није у томе што људи који се налазе на овој пријатнијој страни неједнакости пате од неке моралне неспособности која им даје тржишну предност. Проблем узрокује сама неједнакост: она покреће хемијску реакцију код неколицине привилегованих. Утиче им на мозак. Зато је мање вероватно да ће бринути о било коме осим о себи или да ће искусити морална осећања потребна да би били пристојни грађани“.
      Емпатија је здрава
      Али на крају, мањак емпатије доводи до самодеструктивности. Доводи до социјалне изолованости која директно изазвива озбиљне здравствене проблеме, укључујући мождани удар, срчане болести, депресију и деменцију. У једној од мојих омиљених студија, Келтнер и Пиф одлучили су да се мало поиграју са популарном друштвеном игром, „Монополом“. Психолози су игру преуредили тако да је један играч од самог почетка имао огромну предност у односу на другог. У истраживање су укључили више стотина парова играча. Сви су у лабораторији бацали новчић како би се одредило ко ће у игри бити „богат“, а ко „сиромашан“. Насумично изабрани „богати“ играч почео је са двоструко више новца, сакупљао је дупло више сваки пут када је обишао круг и морао је да баца коцкице два пута, уместо једном. Ниједна од ових предности није била прећутана играчима. Обојица су добро знали колико је ситуација била неправедна. Али и поред тога, код „богатих“ играча почело је да се појављује понашање карактеристични за „богаташко ђубре“. Понашали су се арогантно, лупали су по табли својим фигурама, гласно славили своје успехе, чак су јели и више переца из чиније која се налазила на столу.
      После 15 минута, истраживачи су замолили испитанике да продискутују своје искуство током играња. Када је „богати“ играч тумачио свој успех, углавном је истицао своју изврсну стратегију, пре него што је био спреман да призна да је било готово немогуће да изгуби. „Закључили смо после више испитивања и хиљаде учесника из целе земље“, каже Пиф, „да што се нечије имовно стање више поправља, то саосећање и емпатија опадају, а осећање изабраности, заслужности и себичности расте“.
      Наравно, постоје изузеци од ове тенденције. Многи добростојећи људи имају довољно мудрости да избегну ове сурове струје које генерише њихово богатство без подлегања синдрому богаташког ђубрета (RAS), али такви људи су реткост и обично су скромнијег порекла. Можда разумевање ефеката које производи богатство објашњава зашто неки који су стекли огромно богатство, обећавају да га неће оставити својој деци. Неколико милијардера, укључујући Чака Финија, Била Гејтса, Ворена Бафета, обећали су да ће дати све или већину свог новца пре него што умру. Постала је славна Бафетова изјава да намерава да својој деци остави „довољно новца да не морају да раде било шта, али недовољно да не раде баш ништа“. Сличне намере изразили су и неки који се налазе нешто ниже на милионерској лествици. Према једном чаланку објављеном на CNBC.com-у, Крејг Волфи, власник компаније "CelebriDucks", највећег произвођача гумених паткица, намерава да милионе које је зарадио донира у добротворне сврхе, што је изненађујуће - али не толико колико чињеница да је неко могао да заради милионе производећи гумене паткице.
      Познајете ли некога ко пати од синдрома богаташког ђубрета?
      Можда му можете помоћи. Роб Вилер и његов тим са Универзитета Беркли, у свом истраживању су учесницима дали новац и затражили од њих да играју игре различите сложености које ће допринети „општем добру".
      Испитанике који су били великодушни њихове колеге су највише уважавале, поштовале и имали су већи друштвени утицај. „Налази сугеришу да ће свакога ко делује искључиво у свом властитом интересу околина избегавати, неће га уважавати, чак ће и омрзнути“, наводи Вилер. Келтнер и Пиф уочили су исту ствар. „У многобројним лабораторијским истраживањима смо открили да мале психолошке интервенције, мале промене ка људским вредностима, мали помаци у одређеним смеровима враћају осећање једнакости и емпатије“, наглашава Пајф. „На пример, подсећање људи на користи од сарадње или на предности заједништва, узрокује да богатији појединци постану праведнији као и сиромашни“.
      У једном истраживању, испитаницима су приказали кратак видео снимак од 46 секунди о сиромашној деци. Затим су проверили спремност испитаника да помогну непознатој особи која се нашла у лабораторији, а која је била у неком проблему. Сат вемена после гледања видеа, богати људи су били спремни да помогну у истом проценту као и сиромашни. Пиф верује да ови резултати показују да „ове разлике нису урођене или непромењиве“.
      Новац покреће свет Резултати Пифове студије се слажу са лекцијама које нам генерацијама преносе наши преци ловци-сакупљачи, чије је преживљавање зависило од развијања мреже међусобне помоћи. Разумели су да себичност води само у смрт: прво друштвену, а затим и биолошку. Док се нео-хобсовци муче да објасне постојање алтруизма код људи, други научници преиспитују њихову премису, питајући се има ли користи од себичности. Роб Вилер каже, „С обзиром на то колико можемо добити од великодушности, социолози се све мање питају зашто су људи великодушни, а све више, зашто су икада себични“.
      Деценије понављања поруке „похлепа је добра“ имале су за циљ да уклоне осећај стида повезан са уживањем у благодетима које настају захваљујући екстремној неједнакости. Ипак, осећање стида не нестаје јер су ове поруке у директној супротности са једном од најдубље усађених вредности наше врсте. Институције које покушавају да оправдају суштински противљудски (anti-human) економски систем изнова и изнова шаљу поруку да ће победа у игри новца донети добитнику срећу и задовољство. Али искуство наших предака старо око 300.000 година нам говори супротно. Себичност је можда од суштинског значаја за цивилизацију, али поставља се питање да ли за људе уопште има смисла да живе у цивилизацији која толико одступа од наше природне еволуције. 
                 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...