Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић: Из смрти у живот

Rate this topic

Recommended Posts

На духовном сабрању 23. октобра 2018. године у Вазнесењској цркви у центру Београда, протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, некадашњи парох те цркве, а данас духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку и у болници Свети Сава, представиће своју књигу беседа под називом Из смрти у живот.

Отац Милосав ће најпре од 17 часова служити молебни канон Светом деспоту Стeфaну Српском испред иконе и кивота са честицом моштију Светог деспота у самом храму, а од 18 часова сабранима ће представити своју књигу.

 

Извор: Српска Православна Црква


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању, на празник Преображења Господњег 2019. Лета Господњег.     Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе коју је тада изговорио новопрестављени Епископ ваљевски Милутин.      Звучни запис: Радио Источник
    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Колективни рад који промовише социјални етос у Православној Цркви објављен је данас, у петак, 27. марта 2020. године, на вебсајту Свештене америчке архиепископије.     Васељенски патријарх Вартоломеј именовао је посебну богословску комисију која је припремила документ о социјалном учењу Православне цркве, у духу и у осврту на релевантне одлуке Светог и Великог сабора на Криту (јун 2016). Документ је објављен почетком 2017. године и садржи прилоге више епархија Васељенске патријаршије широм света, и поднесен је Светом и Свештеном Синоду, који је крајем 2019. године честитао комисији на успешном раду и препоручио објављивање овог текста.    За живот света: ка социјалном етосу Православне Цркве сада је на друштвеној мрежи на дванаест језика. Документ не садржи јасне  и кратке одговоре на социјалне изазове, већ предлаже опште смернице за тешка питања. Сврха је покренути размишљање и разговор о томе шта „Дух говори Црквама“ (Откривење 2,7). По речима архиепископа Елпидофора, „овај текст отвара нам импликације шта значи бити Богом вољен и одговорити на ту љубав љубећи једни друге“.   Мада је документ довршен пре избијања кризе ковид-19 2020.године, он ипак истиче значај друштвене одговорности, гласа вере у свету науке, медицине и технологије, и садржи одговоре Цркве на питања везана за здравствену заштиту, социјалну правду и јавно добро. С тим у вези, документ пружа оквир за суочавање са тренутним изазовима, као и изазовима које још нисмо предвидели.    Наиме, За живот света представља начин да се, без обзира на то што смо одвојени једни од других услед вириса корона, досегну верници - јер су наши верници или самоизоловани или су у карантину (термин који се дословно односи на четрдесет дана Великог поста) - да би се позабавили улогом Цркве у време духовне кризе, изазова и забринутости. Стога се документ објављује током Великог поста као периода самодисциплине и размишљања о нашој међузависности и позивању да се старамо једни о другима.   Овај богословски рад нуди се са смиреношћи и љубављу за размишљање и проучаавње у време када сви остајемо код куће.   Богословска акдемија Часног Крста у Бруклину објавиће га у штампаном виду сада само на енглеском у априлу ове године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“.     Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе.   Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи.   Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут:   Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма   Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке.   Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога.   Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи.   Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута.   У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора.   Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети.   У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео.   Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети.   Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот.   По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности?   Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана.   Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“   Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот   Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена.   У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту.  То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство  Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом.   Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља.   Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца.   Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога.   Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет.   Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима   Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • By Логос
      Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“.     Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе.   Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи.   Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут:   Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма   Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке.   Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога.   Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи.   Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута.   У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора.   Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети.   У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео.   Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети.   Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот.   По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности?   Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана.   Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“   Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот   Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена.   У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту.  То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство  Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом.   Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља.   Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца.   Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога.   Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет.   Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима   Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена.     Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...