Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
ризница богословља

У Српском народном позоришту у Новом Саду одржана промоција музичког диска „Славни граде“ хора и оркестра ученика призренске Богословије

Оцени ову тему

Recommended Posts

У Новом Саду је у недељу, 21. октобра у Српском народном позоришту представљен музички диск „Славни граде“, хора и оркестра ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Публика је у интерпрентацији призренских богословаимала прилику да чује најлепше песме са Косова и Метохије Програм је отворен  обраћањем Његовог Преосвештенство Епископ рашко-призренског и косовско- метохијског господина  Теодосија. О народним лирским песмама са Косова и Метохије говорила је проф. др Валентина Питулић.  Своје стихове о Косову и Метохији и призренској богословији,  говорили су глумица Љиљана Лашић и Ратко Поповић, песник из Грачанице. Ове догађај је, заједно са Косовскометохијским одбором Матице српске, организовала Фондација „Симонида“

 

Извор: Радио Тавор


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Хор ученика веронауке из основних школа са леве обале Дунава Свети Симеон Богопримац, кога заједно воде вероучитељ хаџи Драган Поповић и учитељица Маја Поповић, прославио је Сретење Господње, своју крсну славу и то дванаесту годину за редом.     Овај хорић иза себе има многобројне наступе - последњи 13.јануара 2019. године на Распеваној јелки у Божићном сеоцету код храма - али пре свега поје у цркви на светој Литургији недељом почев од храма Светих Петра и Павла у Котежу, храму Светог пророка Илије у Миријеву, а сада у цркви Свете Петке на Овчанском путу, јединствен је и по томе што и није хор већ дечја певница која негује једногласно певничко појање и пева песме свога вероучитеља из песмарице Тројице је престо љубав.   Хорић ће, ако Бог да, ове године појати и на слави општине Палилула празник Светог јеванђелисте и апостола Марка, за коју прилику је вероучитељ Драган спевао песму о том славном светитељу која ће том приликом бити премијерно изведена.   До сада хорић има три објављена музичка цд-а, а у припреми је и четврти као и нова песмарица њиховог вероучитеља. И ове године мали хористи су освојили прегршт награда на општинском такмичењу у соло певању млађих разреда Златна сирена.   Ове године хорић се окупио у знатно мањем броју, не само због ледене цркве већ и због опаког грипа, са својим марљивим свештеницима и на светој Литургији, која је почела у 9 часова у цркви Свете Петке на Овчанском путу, отпојали и обред ломљења славског колача. Добри парохијани и гости на слави били су послужени доброчинством родитеља без којих овакве ваннаставне активности са децом не би могле да се остварују.   Реч срећа изведена је из појма Сретења Господњег, јер је срећа једино у сусрету са Богом, који јесте и који ће бити. Христос каже: „Не будете ли као деца нећете ући у Царство Небеско“, а дух овога света учи децу, погрешно, да треба да буду као одрасли. Један велики свети српски старац, који је добио име по Светом Сави Равноапостолном, говорио је: „Ако не знаш шта да урадиш, а немаш кога паметног да питаш, а ти питај мало дете, и шта ти оно одговори послушај га и учини тако“. Хорић управо брине и размишља о деци јер већ двадесетчетворо деце из те мале музичке дружине уписало је и похађа музичке школе у Београду, а у хорићу је до сада било преко три стотине деце.   Наша земља је даровита са дечјим талентима али је и историјски значајна за целокупну културу света. Рад са децом изискује пуно одрицања и напора, али заузврат деца, као нико, то најискреније враћају са љубављу која мора стално да се обнавља и негује лепим понашањем.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Када је, у разговору за наш портал, говорио о палости људске природе, Светислав Басара истикао је личност од које је, каже, по том питању много научио. Његово име и дјело, у умјетничким круговима, нарочито везаним за театар, одјекују врло моћно. Он је Антонен Арто, а Басара га назива и „несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак који је изгубио све осим разума“. То да је разум, сам по себи, ствар, мање него довољна, да би човјек био оно што му је стварањем намјењено, давно су својим животом мимо свијета дочарали древни хришћански подижници, а врло знаковито описао је и писац, есејиста и хришћански мислилац, Г. К. Честертон, када је као заједничи именилац сустанара једне психијатријске установе видио управо чист разум или логику. Лудаку је све логично, сматрао је Честертон, и никакав други опит реалности, за њега не постоји. Заиста трагично за човјека у његовој Боголикости.     Протекло је доста воде од када су записане проповиједи Св. Јована Златоустог које позоришне представе називају „стаништима Сотониним“ и још више од забране апостолских установа свештенослужитељима да се ожене глумицом. Немам намјеру да умањујем значај древних списа, већ само да укажем да се она чувена реченица, коју сте, уколико познајете бар једног православног теолога, неминовно морали чути, да је „црква динамично тијело“, остварила с временом сама од себе. Већ одавно позориште нема везе са светковинама у славу Диониса, и егзистира увлачећи у себе многе умјетничке интерпретације хршћанства, више или мање успјешно. Слично филму, свом потомку, који је својим моћним дејством на психолошком плану утицао на читаву савремену културу, и позориште има моћ да нас увуче у свој доживљај стварности и животни став, јер бити хришћанином подразумјева својеврсну оживотворену философију, егзистенцијални пут.    Једна сценска интерпретација Достојевског могла би да понесе титулу неке христијанизоване верзије позоришта, али, да ли је то довољно? Да ли су тематика и философија довољни да христијанизују један умјетнички израз какав је позориште и да ли је тако нешто уопше могуће?   У свом чувеном манифесту „Позориште суровости“ Арто, визионар, пјесник и позоришни теоретичар, поставља темеље онога што би истински умјетнички израз на сцени по његовим схватањима требало да буде. Ништа од „западне“ идеје позоришта не подржава тај израз. Западно позриште је „проституисање“ идеје позоришта. Све што се тиче имитације живота или како је он назива „психолошког и људског тапкања у мјесту“, не може да дочара оно што би сцена заправо требала да нам пружи. Идеје „Стварања, Постојања и Хаоса“, јесу идеје којих се позориште одрекло, које не могу да се изразе препиричавањем или пресликавањем. То су идеје опита, за које је потребно створити нове ријечи, нови покрет, нову сцену, нешто што ће нас увући у неке заборављене истине, у једну нову метафизику и што ће нас довести до упитаности над човјеком и његовим „поетским мјестом у стварности“   Дакле, Арто није трагао за идејама, за које је сматрао да су иманентне самој суштини људског бића, већ за техникама које ће их посматрачу приближити. Идеје су ту, али изискују посебну врсту виртуозности да би биле исказане. Површни тумачи Артоовог суровог позоришта, могли би рећи да је он искључиво имао намјеру да скандализује, да увођењем анархизма на сцену нема другу намјену до стварања хаоса као таквог и стварања суморног психолошког утиска.   Али сам Арто суровост види као лице свакодневице. Суровост је живот у његовом потчињавању нужности, и свјест о томе да је „живот увијек нечија смрт“. Унутар круга затвореног у опит трагедије, позориште суровости захтјева анархију која ће направити пролаз као Животу, не индивидуалном у коме „тријумфују карактери“, већ „неком врстом ослобођеног живота који брише људску индивидуалност… представити живот у његовом универзалном безграничном виду и извући из тог живота слике у којима бисмо волели да пронађемо себе саме.“   Свијет је затворен и у њему нема мјеста, за „праву смрт“. Оно што треба да умре да би васкрсло не умире, зло се поставља као „вјечни закон“ и све што је добро „само је напор“. Ван тога није могуће схватити „метафизичке идеје“, сматра Арто, и суровост постаје „егзорцизам“, захваљујући коме „ствари добијају своја обличја, граде се планови стварања“.    Предањски ликовни израз православног истока, икона, познаје технику иступања из затвореног круга створености као крајње нужности. Икона сама по себи, као израз „обузетости заједничком евхаристијском есхатолошком визијом“, иступа из свих сликарских техника које су јој предходиле и на којима је утврђивала занат, као и из свих каснијих периода историје умјетности, који сваки са собом носи специфичну човјекову потребу или прецизније речено, потрагу и као такав не може да изостане из евхаристијске визије.    Свијет који види православни иконописац носи све карактеристике створености осим смрти. Он је неограничен и то се, како нас уче теоретичари иконе, постиже свјетлошћу или „истуреношћу“. „Не могу сликати бића која би се налазила у сијенци, него ћу све освјетљавати, јер не могу да замислим да Бог нешто не види и не воли“, каже Стаматис Склирис.    Бити суров, не значи бити наказан. Доброта, Љепота и Истина дјелују као сјечиво на оне који се први пут са њима сусрећу или упорно одбијају да отворе очи за њих. О суровости Љубави, у немогућности да јој се умакне да и не говоримо. „Чежња Ероса је суровост“, каже Арто. „јер сагорјева на ватри неизвјесности.“   Може ли позориште да буде сурово на тај начин? Може ли да нас уплаши слика свијета каквог га види Бог, тј. указивање на удаљеност од те слике коју потискујемо кроз свакодневицу? Да ли је могућа суровост која се постиже свјетлошћу ослобођеном од своје двополности, од сјене и таме коју њена природност неминовно нуди? Позориште које није просто мимика овога свијета већ један иступ из њега у ону, како Склирис пјеснички тумачи икону, „дневну собу испуњену удобношћу и свјетлошћу Оца који је кроз њу прошао и припремио је за нас“.    Арто, који је цијелог живота трагао за рјешењима која ће позоришту омогућити да представи живот у његовом универзалном, безграничном виду и извући из тог живота „слике у којима бисмо вољели да пронађемо себе саме“, видио је, у своје вријеме, недостатност технике за произвођење свјетлости која уводи „посебно дејство на дух“ .   Данас, са технолошким достигнућима која чине да више не знамо да ли гледамо неки футуристички филм или Токио заиста тако изгледа, ми бисмо се заиста могли наћи у позоришту у коме ће нас обасјати свјетлост која ће хтјети и моћи да нам дочара Таворску и учини да будемо скандализовани апостолском заслијепљеношћу, шоком и збуњеношћу истовременом жељом да јој будемо изложени и да се сакријемо од ње.    У међувремену, на мање скандалозан начин (јер шта у свијету борбе за информацију може да нас шокира?), оно увијек може да нам указује на наше сопствене прекречене раке и да нас провуче кроз сито пукотина свакодневице. Јер саме по себи, пукотине не само да нису лоше, већ су на путу етичких спознаја и изузетно едукативне. И постоје у свему, како је отпјевао велики Леонард Коен (Anthem, The Future, 1992), и (управо) кроз њих улази свјетлост:   There is a crack, a crack in everything,   that’s how the light gets in     Извор: Теологија.нет
    • Од ризница богословља,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина Иринеја, у недељу 10. фебруара 2019. године, почео је пролећни семестар у Школи православне духовности при Црквеној општини новосадској. Тим поводом, гост Јутарњег програма Радија Беседе био је презвитер Игор Игњатов. Отац Игор је слушаоце упознао са програмом и темама предавањâ у пролећном семестру Школе православне духовности. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе.
       
       
      Извор: Радио Беседа
×