Jump to content

Код Истока каменована два аутобуса са верницима из Београда

Оцени ову тему


Препоручена порука

Код градића Исток, надомак Пећи на Косову и Метохији, јутрос су каменована два аутобуса са верницима из Београда, који су се враћали из посете Цркви Богородице (Студенице) хвостанске.

„Радио Контакт плус“ наводи да је група Албанаца поставила препреке и сачекала да се верници врате после помена, који је на остацима храма служио парох Небојша из Истока. Како сазнаје тај радио, у нападу није било повређених, а аутобуси са верницима и посетиоцима довезени су испред станице косовске полиције у Истоку.

РТС наводи да је на два аутобуса начињена материјална штета.

Свештеник православне цркве у Истоку казао је јавном сервису да је до напада на аутобус дошло у кањону планинског дела Хвосна, на врло уском и кривудавом путу.

Наводи се да су након пријављивања напада у станици полиције у Истоку, верници наставили пут ка централној Србији.

 

Извор: Православие.ру


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију.
      Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица.
      За ваздушни „блиц криг“ против Југославије, операцију „Казнена одмазда“, Немци и Италијани одвојили су 2.236 авиона свих типова, од тога 1.062 бомбардера, 885 ловаца и 289 извиђача.
      Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања „Тројног пакта“.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/12417540_10207895304755035_4106171974273805607_n-300x300.jpgИзвршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд“ (Strafgericht).
      На сталним и помоћним аеродромима уочи 6. априла 1941. силе осовине су само за напад на Београд и околину, прикупиле око 880 авиона: 280 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111 и 240 бомбардера за обрушавање Ју-87 Штука, позунатих по звуку ваздушне сирење током обрушавања. Ловачку заштиту ових бомбардера давало је око 280 једномоторних ловаца Месершмит Ме-109Ф и 80 двомоторних ловаца бомбардера Месершмит Ме-110, који су имали и задатак да нападају аеродроме око Београда.
      Неколико дана раније, пучистичка влада генерала Симовића прогласила је Београд отвореним (небрањеним) градом. Био је то последњи допринос Симовићеве владе уверавању Берлина да пуч од 27. марта није променио ништа у односу на раније потписани „Тројни пакт“.
      У 6.30 часова Београд су напала 234 бомбардера и 120 ловаца. Бомбе су бацали 74 Ју-87 Штука и 160 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111. Ловци Месершмит 109 и 110, који су летели на висини око 4.000 метара са задатком да штите бомбардере од напада југословенских ловаца.
      Њима су се супротставила 43 ловца Шестог ловачког пука ЈКРВ, као и 40 противавионских топова и 36 противавионских митраљеза калибра 15 mm.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/beograd-300x211.jpgШести ловачки пук су чиниле две групе: 32. ваздухопловна група (три ескадриле) на војном аеодрому Прњавор код манастира Крушедол у Срему, са 27 ловаца Месершмит Ме-109Е. На аеродрому Београд у Земуну била је стационирана 51. група истог пука, такође са три ескадриле, али је само 102. ескадрила, која је 5. априла долетела из Мостара, располагала са десет Месершмита Ме-109Е, док су друге две ескадриле имале само шест домаћих ловачких авиона ИК-3 и два застарела француска ловца Потез 63. Укупно, цео пук је располагао са свега 43 савремена ловачка авиона.
      Треба додати и мало познату чињеницу да је једно од наређења југословенског 2. ловачког пука (19 Месершмита Ме-109Е на аеродрому код Крагујевца, и 15 Харикена МК-1 у Книћу) било и одбрана Београда, ако се укаже потреба. Шта би та 34 модерна авиона значила одбрани Београда, можемо само да замислимо. Међутим, издајници Хрвати пуковник Драгутин Рупчић (командант бригаде, пребегао у НДХ и постао “генерал витез”) и потпуковник Фрањо Пирц (касније постао генерал зракопловства НДХ, али је 1943. године пребегао партизанима и постао начелник Ваздухопловног одељења ВШ НОВЈ, а затим и први послератни командант ЈРВ) упућивали су авионе на непотребне задатке, а већина њих је уништена на земљи. Једино је капетан Живица Митровић самоиницијативно полетео у помоћ Београду, 7. априла. Оборен је пошто је уништио две Штуке.Батерије противавионске артиљерије, које су биле наоружане противавионским топовима чехословачке производње, биле су распоређене на Калемегдану, Врачару, Торлаку, Бежанијској коси, Батајници и око села Овча код Панчевачког рита.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/heroji-aprilskog-rata.jpg
       
      Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању, јер је била недеља. Председник владе, генерал Симовић, тог дана је удавао ћерку. У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, у 06.30, око 11.00, око 14.00 и око 16.00 сати. У првом нападу на Београд, који је био и најжешћи, бачено је 197 тона разорних и запаљивих бомби, а употребљене су и бомбе од 1.000 килограма са падобранима ради постизања што већег површинског дејства по живој сили и које су представљале једно од тајних немачких оружја, до тада први пут употребљено у Другом светском рату. Други напад, са 57 Штука и око 30 ловаца извршен је нешто пре 11 часова. Трећи напад је био око 14 часова са 94 двомоторних бомбардера уз пратњу око 60 ловаца. Око 16 часова четврти напад извела је група од 99 Штука у пратњи око 60 ловаца.
      Један број Штука, после избачених бомби, у повратку је самоиницијативно пиратски митраљирао и пуцао из топова на цивиле избеглице, које су напуштале Београд или су се сакупљале на периферији, која је мање била захваћена разарањима и пожарима.
       
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/download.jpgНемачки напади на Београд настављени су и у току наредне ноћи, са циљем да се продужи паника и притисак на становништво и власти у већ разрушеном граду. Око 16 двомоторних тешких бомбардера, којима су велики пожари у Београду осветљавали циљеве, долетали су ноћу од 11 сати и кружили су над градом бирајући циљеве, неометани од авионске или противваздушне одбране.
      Сутрадан 7. априла, напади су настављени са знатно мањим снагама, јер је одбрана града практично била уништена: од 43 апарата Шестог ловачког пука оборено је 18, а тешко оштећено још 12. Остали су пребегли на алтернативни аеродром у Бијељини, где су уништени у немачком нападу 12. априла. Првог дана је уништена и скоро цела ПВО.
      У току преподнева послали су на Београд 36 бомбардера са пратњом од око 20 ловаца, а поподне око 16 часова из Мађарске је долетела група од 24 бомбардера, коју је такође пратило око 20 ловаца Ме-109. Укупно је тога дана на град бачено око 50 тона бомби, али су ловци и штуке много више него првог дана нападали цивилно становништво митраљирајући људе по улицама и колоне избеглица на авалском и смедеревском путу стрељачким наоружањем.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2019/04/D3u53MgWAAAca2p-267x300.jpg Листа ваздушних победа пилота Краљевског ваздухопловства, првог дана рата
      Бомбардовања су обновљена 10. и 11. априла, ради подршке немачким трупама које су прилазиле граду и у ова два дана у нападима је учествовало око 60 авиона. Тако је од 6. до 12. априла немачка армија употребили 620 авиона, само за бомбардовање Београда, на који су бацили око 440 тона бомби.
      На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је више од 2.500 људи. Уништено је 627 зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор. Теже је оштећено 1.600, а лакше 6.830 објеката.
      Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, после рата, о томе рекао:
      – Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.
      Југословенски ловци успели су да оборе 23 немачка авиона уз сопствене губитке од 18 оборених и оштећених авиона, док је противавионска одбрана оборила 27 немачких авиона. Према признању самог команданта немачке 4. ваздушне флоте генерала Лера у базе у Мађарској, Аустрији и Бугарској се око 10 % авиона враћало са оштећењима. Из других немачких извора овај број оборених авиона “Луфтвафе” процењује се до 48, пошто се неколико авиона срушило пре слетања због тешких оштећења.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/1.jpg
      Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
      1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
      2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
      3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла
      4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
      5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
      6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
      7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
      8. Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
      9. Душан Борчић, погинуо 6. априла – пао у Сарајевску улицу
      10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав
      11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/2-300x208.jpg
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/3-300x208.jpg
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/4-300x208.jpg
       
      Београд им се одужио једном улицом на Звездари („Десет авијатичара“) и спомеником на новобеоградском кеју на Дунаву. Мало?
       
      Фотографије и одређени подаци:
      Stari Beograd :: Beograd kojeg više nema / Old Belgrade, sputnik.rs, srbijadanas.rs
       
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/5.jpg НАЦИСТИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА - ПИШЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ
      WWW.VUCINIC.ME   Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео...  

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. 

       
      *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса?
       
      Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано  јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава.
      Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње.
      Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима.
       
      *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби?
       
      Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире.
      Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја.
      Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа.
       
      *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине?
       
      У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно.
      Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином.
       
      *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору?
       
      Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина.
       
      *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година?
       
      Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе.
      Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили.
      Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага.
       
      *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета?
       
      Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб.  Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата.
      Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су.
      Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета.
      Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.       Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење.   Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву.   Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести.   Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. 

       
      Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Какво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“.
       
      Владета Јеротић
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од JESSY,
      Две службе, два синаксара, акатист и три молитве Свт. Доситеју (Васићу), Исповеднику, Митрополиту Загребачком (цлс. и срб.)
×
×
  • Креирај ново...