Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Ниш: Призив Светога Духа на почетку нове академске године

Оцени ову тему

Recommended Posts

DSC_0125.JPG
 
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић.
 

 
 
 
Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину.
Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. 

      Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године.
      После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт.
      Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља.
      Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г.  Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара.
      Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски.
      Око 1806. године у Бугарској је епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку  објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном  бугарском језику.
      Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г.,
      што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља.
      Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије.
      Сапуновов превод Четворојеванђеља
      Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља.
      Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао потпуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера.  Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима.
      Превод Новога завета Неофита Рилског (1835)
      Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака.
      Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен.
      Друго  издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам.
      Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. штампана су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез  Елиас Ригз (Elias Riggs) из Британског друштва. Нови завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867).
      Фотинов покушај превођења
      Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће.
      Превод целога Светога писма
      До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г.  пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији.
      Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Претходно је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама.
      Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима.
      Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863.  док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета.
      Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик.
      Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима.
      После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као ЦариградскаБиблија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница – Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године.
      Бугарска Библија у 20. веку
      До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године.
      После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и  настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова,  као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва.
      Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године.
      У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоркшко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године.
      Са падом Берлинског зида 1989. г.  више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета.
      Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г.,  да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и  издавачке куће „Верен“.
      Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много.
      Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године.
      Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века.

      Протођакон Радомир Ракић

      *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У другу недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја, када прослављамо Светог Василија Острошког, Светом литургијом, литијом и благосиљањем славског колача црква у селу Наљежићи у Грбљу, која је посвећена овом великом Божијем угоднику, прославила је храмовску славу.  На Литургији је пјевао Хор Светог Јевстатија Превлачког из Будве под диригентском палицом Драгане Николић.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ

      У литургијској проповједи протојереј–ставрофор Гојко Перовић казао је да нас наша Православна вјера и Црква уче да је Бог када је створио човјека рекао да је добро што је створио човјека и да није добро да човјек буде сам. Он је подсјетио да је и данас, послије хиљада година, оно што је сигурно и једино право, то је да човјек не може и не смије да буде сам.
      „Зато је овај грбаљски сабор величанствени јер се окупљамо једни с другима, што је лијепо кад једни друге срећемо. Ми смо, хвала Богу, људи који дијелимо овај простор и ово вријеме с другим људима. Живимо у Боки которској гдје има и католика и муслимана, ђе има људи који кажу да не вјерују у Бога, све су то наши пријатељи, комшије, колега. Али, ми знамо коме припадамо и да није ништа него овај дан и да није нико други него овај Свети Василије Острошки, слава му и милост, и да нико други није постојао никад, да немамо ни о коме ништа написано, него само њему, па бисмо добро знали ко смо.“
      Подсјетио је да се чудесно дијете, Свети Василије родио неколико година пошто су Турци спалили мошти Светог Саве на Врачару.
      „Давно су рекли и остала је и данас истина, да се мошти не могу спалити, него се онај пламен развио на све стране, гдје год живе људи који поштују име Светога Саве. И и кад се учинило да смо остали без иједних моштију, Бог посла друге мошти за које се чудом Божијим зна више него за Светога Саву. Нема тога који није чуо за Светог Василија Острошког Чудотворца, а ко је он? Он је владика Светога Саве који је отишао у Пећ код Патријарха Пајсија Јањевца да га хиротонише за владику херцеговачког.“
      Свети Василије је обновио пирг Светог Саве у Хиландару и кад се вратио да буде владика херцеговачки одвајао и слао у Хиландар да случајно се што не обурда од тога што је поправљено:
      „Довољно знамо и гдје је светиња, гдје је пошао Свети Василије да га хиротонишу, и ђе је још већа светиња, ђе је обновио пирг на Хиландару, и ево трећа светиња манастир Острог. И ђе год се помиње ово име и ова слава, ту је исто толика светиња из које сте се ви јутрос, Богу хвала, и причестили.“
      Објаснио је да је и прије и послије Светог Василија било светаца, Божијих људи и наших предака до дан-данас. Истакао је да је тако и са нашим предањем и да ове године славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Упозорио је на разне вијести које нам се пласирају путем медија, да је мит и легенда да је Растко Немањић био у Црној Гори:
      „Мит и легенда пет манастира за које исклесано стоји да су руком Немањића подигнуте, 15 цркава посвећене Светом Сави,а да не помињем цркве и манастири ђе нема папира, али рекао ми је ђед, прађед да је то од Светога Саве, а какав сам ја човјек ако ђеду не вјерујем кад ми каже како му се звао отац и окле смо дошли.“
      Такође, и владика Данило је ишао у Мађарску и тражио српског Патријарха Арсенија да га он хиротонише за митрополита, истакао је отац Гојко и додао:
      „У манастиру Превлака, чији је игуман Бенедикт овдје међу нама, формирала се Светосавска епархија, ту је она уздигнута на ранг митрополије. А зашто је митрополија, зашто је наша епископија митрополија? Зато што је наша архиепископија постала патријаршија. И немојте ко да вам каже да је ово конзул Србије! Ово је наш брат, какви конзули, какве границе. Ми смо једна иста отаџбина! Може бити држава, и нека буде држава, а људи који воде државу нека нам не држе лекције из историје, јер је нијесу ни читали!“
      На крају свог обраћања вјерном народу, протојереј–ставрофор Гојко Перовић је честитао славу и пожелио да се догодине окупимо још боље и још више, ако може боље и више од овога данас.
      У овом молитвеном сабрању учествовао је и Зоран Дојчиновић конзул Републике Србије у Херцег Новом.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом.

      Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело.
      3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка.
      4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања?
      5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача.
      6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига.
      7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу.
      8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње.
      9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу.
      10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8).
      11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21).
      12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир.
      13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство,
      14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Trifke,
      http://patriot.rs/sefket-ef-kurt-muftija-koji-je-na-badnje-vece-1942-godine-tuzlanske-srbe-spasio-od-pokolja-2/
      ШЕФКЕТ ЕФ. КУРТ: Муфтија који је на Бадње вече 1942. године тузланске Србе спасио од покоља
        Усташки Тајни одбор за истребљење Срба и Јевреја у Тузли планирао је да 6. јануара 1942., на Бадње вече, минира Саборни храм Успења Пресвете Богородице и побије окупљене вјернике. Планиране су ликвидације и у Српској вароши.
      За ову информацију је сазнао тузлански муфтија Шефкет еф. Курт који је, са групом угледних Тузлака, затражио хитан пријем код њемачког команданта града, потпуковника Виста, и од њега енергично захтијевао да онемогући злочин.
      Тада је потпуковнику Висту речено да ће уколико се ово деси муслимани масовно кренути да се одмећу у покрете отпора. Увиђевши да ће то изазвати муслимане Тузле, њемачка команда је, из својих интереса, одмах истакла плакат са упозорењем да – „нико не смије никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави“. Захваљујући ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Овај догађај је централно хисторијско мјесто одбране заједничког живота у Тузли и регији.
      Између осталог о њему је Меша Селимовић рекао: Кад је умро, на сахрану је дошло десетак хиљада људи, међу којима највише Срба – сељака из околине Тузле. Потресан говор над гробом одржао је православни свештеник Ђорђе Јовановић.
      А, Мухамед еф. Лугавић наставља: “ Могу вас подсјетити да је прота Јовановић, кад је умро рахметли муфтија Курт, молио да га и он спусти у мезар. Много је лијепих примјера из наше заједничке хисторије, а који су данас негђе у запећку разних злочина. Има ли ко да жели да се посветимо изношењу добрих примјера заједничког суживота. Нико нама до нас самих није ближи, не заборавимо то. Бог нас једне другима даде, хвала Му.“
      Колико је уважени муфтија Курт био познат и цијењен у народу, без разлике у вјери и нацији, то је најбоље потврдила његова велика џеназа 23. јуна 1963. којој су поред десетак хиљада грађана присуствовали челници среске и општинске скупштине у Тузли, члан и изласланик Комисије за вјерска питања извршног вијећа БиХ. Мустафа Курт одликован је Орденом братства и јединства првог реда.
    • Од александар живаљев,
      ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ Нови човек је темељ нове Србије
      Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. Ако у томе успемо – успели смо у свему Аутор: Мирољуб Мијушковић (Фото Глас цркве) Владика шабачки Лаврентије, световно Живко Трифуновић (Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935), архијереј је Српске православне цркве са најдужим епископским стажом, дужим од пола века. Замонашио се као студент Богословског факултета у Београду, потом је био свештеник на Купресу, па професор Богословије у манастиру Крка, да би током заседања Сабора СПЦ у мају 1967. године био изабран за епископа моравичког, викарног епископа патријарха Германа. Последње три деценије, од 23. јула 1989. године, владика Лаврентије се налази на челу шабачке епархије. 
      За протођакона др Љубомира Ранковића, уредника „Гласа Цркве”, најпоузданијег биографа владике Лаврентија, кога је упознао још као дечак, богослов у манастиру Крка, епископ шабачки је историјска личност и време ће то недвосмислено потврдити. По много чему у новијој историји СПЦ владика Лаврентије је предњачио: као епископ западноевропски и аустралијски (1969–1973) био је први српски архијереј чија је нога (25. децембра 1969) крочила на аустралијски континент; као епископ западноевропски (1973–1989) био је први архијереј који је по одлуци Светог синода и патријарха (1983) отпочео преговоре са расколницима у Америци, који ће 1991. у време патријарха Павла бити крунисани помирењем. 
      Време у којем живимо је турбулентно. Држава Србија је бременита проблемима, а народ прилично подељен. Шта бисте данас поручили грађанима?
      „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се наједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз”, записао је давно Иво Андрић. Древна „Књига живота” – Библија, увек је крај мог узглавља. Помогла ми је да на њеним порукама и поукама изградим своју веру у Бога, народ и себе. У деветој деценији свога земнога века, та вера ме подмлађује и чини оптимистом. Верујем да је овај свет најбољи од свих Божјих светова и да је ово време најлепше и најбоље у свеукупној људској историји. Јер ово је наше време и наша највећа шанса. Бог нам нуди да искористимо ту шансу и оправдамо своје узвишено људско и хришћанско призвање. Моја порука грађанима Србије и свим људима света је очински позив на одговорност. Нарочито на одговорност за јавну реч. Опет цитирам Андрића: „Ми нисмо довољно свесни колико наша јавно изговорена реч може дуго да живи закопана у другом човеку”. Чувајмо се тешких и јаких речи. Реч је најоштрији и најотровнији мач. „Уби ме прејака реч”, болно вапије песник Бранко Миљковић. Реч фијуче и пуца као бич, погађа као метак. „Будимо људи”, саветује патријарх Павле. За разлику од свих живих бића, Бог је људима дао језик за споразумевање и разговор. Позивам све грађане Србије, нарочито носиоце јавних функција у друштвеном и политичком животу, на међусобни братски дијалог и договор. Да ојачају разум а обуздају страсти, да спусте тон а узвисе част и достојанство.
      У овој јубиларној години када обележавамо осам векова самосталности наше мајке Цркве, позивам себе, васцело свештенство и Божји народ на саборни подвиг сведочења своје вере, више примером него речима. У овим данима када се „све прашта васкрсењем”, коленоприклоно од Бога и Божјег народа молим опроштај за све лоше примере од стране нас, црквене јерархије, које су могле саблазнити слабе у вери.
      У животу и раду имали сте и лепих, а претпостављамо и ружних тренутака. Шта вас је највише обрадовало, ако можете да издвојите?
      Највише ме обрадује доброта, леп гест и поступак у свакодневном животу „обичних” људи. Учтива реч, благ осмех, топао поглед, срдачан поздрав... Изнад свега искрена реч захвалности за мале, ситне ствари. Љубазност и предусретљивост, спремност да се помогне ономе коме је потребна помоћ и ситна услуга. Највећа драгоценост нашег времена су речи: изволите, хвала, извините, опростите... Оне живе и обитавају у животу Божјег народа и на њима почива поредак света. Свет је препун доброте. Али доброта није бучна и рекламерска, нема маркетинг и кампање. А зло је бучно, самохвалисаво, галамџијско, дрско, наметљиво... Зато нам се чини да га више има. Оно живи на насловним странама жуте штампе и у ударним терминима таблоидних електронских медија, најопаснијих тровачница људске душе. Вашим колегама препоручујем као савет и завет песму „бранковинске виле” Десанке Максимовић: „Објавите једном на велика звона”.
      Многим Шапчанима у сећање су урезане слике из шабачке хале 1995. док обилазите избеглице из Крајине, места где сте у младости живели и радили. Шта вас је највише растужило у претходним годинама? 
      Највише ме растужују људска бахатост, осионост, умишљеност, саможивост, безобзирност... Горки су плодови овог корова који расте у душама појединих људи и народа. Сведоци тога су милиони и милиони избеглица, бескућника и апатрида који се потуцају и блуде светом од немила до недрага. На десетине милиона породица и деце у Африци пате у сиромаштву и умиру од глади. Са њима је распети и васкрсли Христос. Он живи у свакој њиховој сузи, болу, уздаху, вапају... И међу нама много је оних којима је наша помоћ потребна. Онај ко хоће да сретне и види Христа, нека укаже помоћ своме комшији болеснику, сиромашку, немоћној старици или старцу... Нека им се нађе... Чаша хладне воде, шоља чаја, лепа и топла реч велики су као храм. На питање да ли ће Христос, када поново дође, наћи вере на земљи, Свети владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не у раскошним храмовима и псалмодијама, већ у шапутању људског језика и у тишини и топлини људског срца”.
      Велики задаци стоје данас пред српском црквом и српском просветом и културом. Потребни су велики напори на духовној и културној обнови, као и на образовању и просвећивању нашег народа, особито младих. То је темељ сваке обнове. И црква и држава улажу велике напоре у изградњу велелепних храмова и градова. Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. То је претежније од свега. То је темељ нове Србије. Ако у томе успемо – успели смо у свему.
      Сећајући се трагичних збивања из 1995. која спомињете, поносан сам на свој народ. Србија је раскопчала недра и примила своју страдалну браћу, делећи са њима све што је имала. То су били дани санкција, изолације, беспарице, сиромаштва... Али изнад свега дани великог људског и хришћанског срца. То ми даје разлог да верујем у свој народ. Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени верујем да ћемо, уз Божју помоћ, наћи излаз из свих невоља, и из свега изаћи већи и снажнији. Да сведем овај одговор на сентенцу нашег великог писца Добрице Ћосића: „Вода и народ увек нађу свој пут!”
      Са том вером и надом поздрављам све читаоце „Политике” радосним поздравом победе живота: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! 
×
×
  • Create New...