Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Свештеници у Црној Гори 1918. били за уједињење

Оцени ову тему

Recommended Posts

Boban-Jokic-960x675.jpg
 
Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније.
 
Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу
 
У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили?
 
-Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава.
 
Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан  да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов.
 
У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра?
 
-Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски
образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека.
 
Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима.
 
Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину
 
Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан  фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења?
 
-У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине.
 
Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили.
 
Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће?
 
-Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно  што је  најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве,
али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија.
 
Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе
 
Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став?
 
-Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских  или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да  дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 15. јуна у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић са темом: ”Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице”.
       
       
    • Од Логос,
      Педесети дан након Васкрса, када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави силазак Светог Духа на Апостоле, у барском храму посвећеном Светом Јовану Владимиру служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић.

      О догађајима који су се одиграли у то вријеме говорио је прота Слободан у својој бесједи. Он је рекао да се у тај дан када је Свети Петар проповиједао надахнут Духом Светим, повјеровало у Христа, крстило и обратило у хришћанство преко 3000 људи. И зато се овај дан, Света Педесетница, назива рођенданом Цркве. Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети. Свако од нас Га је примио на Светом крштењу и треба да се трудимо да својим хришћанским животом, благодане дарове Духа Светога које смо примили чувамо.  Јер да бисмо били пријемчиви за благодатне енергије Божије, морамо да се трудимо да живимо онако како то Господ од нас засхтијева. По заповијестима Божијим. Да имамо изнад свега љубави и повијерења према Господу Богу своме, а онда и љубави једни међу другима.
      Велики број вјерног народа данас је литургијски прославио овај велики празник, помолио се и причестио Светим Даровима Господњим. Након завршене Свете Литургије служено је кратко Духовско вечерње богослужење у току којега су читане коленопреклоне молитве за исцјељење наших душевних и тјелесних слабости.  Вјерни су по завршетку  узимали траву и плели вјенчиће. Те вјенчиће су понијели својим домовима као благослов.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од "Tamo daleko",
      Сутра у Подгорици да бисмо довека били у Призрену!
      Posted on 14/06/2019 by dvaujedan Зашто ћу сутра бити у Подгорици?
      Зато што је на Црквинама, малом братственичком гробљу крај Цркве Архангела Михаила, тек неколико гробова наше куће.
      Прађед Мијаило, дични јунак мојковачких крвавих бадњака и нико до њега од старијих мушких глава из камене приземљуше у Морачи!
      Пострадали су за српство, свету Српску православну цркву и веру светосавску- где су пали тамо су их и копали…
      Због тог знаног гроба и свих незнаних не знам где бих сутра ваљо више него на Тројичинданском сабору за одбрану праотачких крвавих распећа, јер исте звери данас кидишу на наше цркве и манастире као и у та времена кад се није марило хоће ли се огњиште угасити док год кандила и воштанице горе…
      Не само наше већ свако у та славна брда, у тој Црној Гори немањићкој- више је костију по вртачама и омарима него под земљом, ал баш због тога где год свећу да запалим ту ми је гроб ђеду, ту ми је црква, ту ми је олтар, ту су ми звоници на крошњи сваке букве и крушке дивљаке…
      Сутра нам, можда као никад до сад, ваља стати пред ђавола и показати да још довољно, више него довољно, мушких глава има Црна Гора вољних да пострадају за оно због чега се довека живи- веру у васкрслога Бога- Христа и божија коначишта!
      Сутра, у Подгорици, на Тројичинданском сабору, бранимо једнако Морачу и Острог колико и Дечане, Грачаницу…
      Исто је то поган, ђавољи накот, што бије о Румију и Девич!
      Што сутра одбранимо у Подгорици, одбранили смо и на заветној светињи, јер кости које не знам где су- знам где су, ено их где год застанем на Проклетијама или Ловћену, Великој Хочи или Горњем Липову, Ћириловцу или Богородици Љевишкој…
      Савардак ми је једнако на Вучију колико и у Призрену!
      Та ружа ветрова што бије поврх малог братственичког и кумовског гробља Цкрвинама јесте распеће ветрова са Шаре, Бајгоре, Дурмитора и Комова!
      Свуд су ми кости куд ми је вера светосавска- свуд ми је светосавље куд прађедови нису узмицали пред ђаволом!
      Кости које тражим су кости које ме носе!
      Кости које ме носи целивам пред олтарима!
      Шта каменој приземљуши да кажем ако сутра не будем у Подгорици?!
      Како да јој назовем: „Помаже Бог, доме и роде“, ако нисам имао куражи да помогнем Богу кад су му некрсти ударили на коначишта?!
      Сутра је у Подгорици место свакоме од нас, јер што сутра не одбранимо под Горицом прекосутра нећемо имати права да дозивамо својим!
      Без разлике дал верујемо у Господа или не, сутра бранимо Господа који вазда верује у нас!
      Прећутимо ли Морачу- немамо се права питати зашто нас пећка светиња неће помињати…
      Михаило Меденица
      https://dvaujedan.wordpress.com/
    • Од Логос,
      Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије.
       
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Create New...