Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Матија Бећковић отворио Сајам књига у Београду

Rate this topic

Recommended Posts

1117575640.jpg
 
Песник и академик Матија Бећковић отворио је 63. Међународни београдски сајам књига, а у име земље почасног госта Марока присутне је поздравио историчар и писац Абдулах Бусуф. До 28. октобра, под слоганом „Радост читања“, на површини од 30.000 квадратних метара представиће се око 1.000 издавача из земље и иностранства, од тога 500 директних. Бећковић је у поздравном говору рекао да је Београдски сајам највољенији сајам књига на свету и ново црвено слово у календару српске културе.
 
Његов говор преносимо у целости:
 

„Журим да кажем: Сајам књига у Београду је највољенији сајам књига на свету. Свенародни празник и ново црвено слово у календару српске културе. То што је међународни само потврђује истину да култура није култура ако је усамљена и без додира са другим културама. Разуме се да има старијих, чувенијих и богатијих сајмова књига, али нема ниједан на којем бисте, ма откуд дошли, били добродошлији. На другима ћете срести славне писце, веће издаваче, моћније пословне људе, али нема ниједног на коме ћете видети више читалачког народа. Сајам без читалаца је црква без верника. Чини се да код нас нема читаоца који не учествује у овој светковини. Као што знају кад им је крсна слава, знају и кад је Сајам књига.
 
И у ове дане, из најзабаченијих крајева, Камених гора и Сувих долова, крећу колоне ка Београду да одрже ову традицију. Нико не брине ни како ће доћи, а још мање како ће се вратити. Ту је већ стигао и дечак кога жуљају ципеле, јер га мати без ципела не би пустила да дође у Београд, а камоли на Сајам књига.
 
Зна се да само Срби имају крсну славу. Али Сајам књига је слава и оних који славе и оних који не славе, али славе светост књиге. На слави је најуваженији почасни гост. Ове године, ту част и радост указала нам је Краљевина Мароко.
 
Не верујем да се још негде овако огроман простор греје на читаоце. Под бетонском куполом топло је од братства људи, од њиховог броја, од прокључале добре воље, љубави према књизи и вере у смисао живота. Под хладним сводом врело је од неразјашњене енергије коју исијавају слова и језици, књиге и читаоци.
 
На концертима опомињу да се искључе мобилни телефони. На Сајму књига се не искључују. Сваки звук и свака вибрација су добродошли. Без обзира што ниси нашао књигу коју тражиш, или си се погрешно обукао или те жуљају ципеле, немогуће је разочарати се у Сајам књига. Срби воле да су негде заједно и да их је што више. Још ако је то због књиге, то је и велики празник. А човек је и у највећој гужви често сам.
 
Скоро сам срео читаоца који се распитивао за судбину неких људи за које је веровао да их познајем. Подсећао ме на многе појединости и ја сам се једва сетио да је реч о ликовима из једног романа. Њега је живо занимало шта је било с њима пошто је књигу прочитао.
 
Велико достигнуће је да у време свакодневних претњи и забрана није забрањено читање. Свако може купити и читати књигу коју хоће. Нема више ни обавезне лектире за одрасле ни прописа шта се мора мислити о неком лику и делу.
 
Сајам књига је духовна својина читалачког народа и никоме је не би смео узети. Сајам се указује и као једино од ретких преосталих места без покондирености и лажног елитизма, где можемо видети свој народ. Нека га нико не присваја и не уписује у свој посед како никад не би постао хотел са пет звездица.
 
Годинама књигу са свих екрана проглашавају анахронизмом и замењују новим, модернијим оружјима. У време фасцинације технологијом и многи читаоци су се преселили на екране, а књига на друге медије. Упркос тријумфа технологије, књига опстаје. И да не заборавимо да то поновимо и на овом месту: Књига је била на почетку, па ће бити и на крају.
 
На заставама нашег века осванула је загрижена јабука. Она што је убрана са дрвета знања, због које смо истерани из раја, која је Адаму запала у грлу. Јабука раздора, симбол непослушности и буне против Бога и књиге.
 
А Бог, као Бог, само ћути и гледа.
 
Поштовани читаоци, гледаоци и слушаоци, можда је ове речи требало свима послати на вајбер групу, али сам се за ову прилику одлучио за традиционалну форму. Хвала што сте ме слушали.
 
Оглашавам да је Сајам књига у Београду био и остао отворен, с надом да га нико никад неће затворити“.
 
Отварању су присуствовали и министри културе Србије, Марока и Русије, Владан Вукосављевић, Мухамед ел Араж и Владимир Медински.
 
У име земље почасног госта током Сајма представиће се писац и уметник Тахар Бен Желун, списатељица и преводилац Сана Чаири и песникиња Сафае Сижилмаси Идриси, док ће Фарид Ганам одржати 22. октобра концерт у Дому омладине.
 
Међу бројним гостима из иностранства биће и Сантјаго Ронкаљоло (Перу), Валтер Уго Маи (Португалија), Роберт Симонишек (Словенија), Никола Маловић (Црна Гора), Питер В. Брет (САД), Јелена Сагалович (Русија), Мирјана Витман (Немачка).
 
Припремљено је више од 500 програма који ће се одвијати у салама и на штандовима издавача.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Крајем 2019. године у издању Храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављена је књига дипл. теол. Славише Тубина Јесте и биће – црквени аспекти Крсне славе у уредништву презвитера Бранислава Кличковића.     Књига се бави можда и најбитнијим идентитетским питањем српског народа и православног етоса, али са црквеног становишта, што је врло битно јер се о Крсној слави до ове књиге у српској јавности шаролико писало, па су се методолошки мешале етнолошке, социолошке и црквене претпоставке, тако да је на крају таквих истраживања закључак морао да буде сагледаван са више становишта.   Ова књига искључиво говори о црквеном аспекту историјско-богословског феномена Крсне славе. Подељена је у три дела. Први део – Историјско-теолошка генеза – бави се библијским и предањским коренима Крсне славе, са истицањем четири темеља за генезу овог феномена јединственог за српски народ. На крају првог дела књиге, аутор се бави улогом Светог Саве у обликовању обреда Крсне славе, али и каснијим поменима Славе у светосавском наслеђу.   У другом делу књиге – Литургијска симболика славских елемената – аутор анализира саставне елементе обреда из литургијско-литургичке перспективе, а посебно потпоглавље посвећује односу Крсне славе и Евхаристије.   У трећем делу – Прослава славе – Славиша Тубин анализира појам славског завета, затим објашњава сам славски дан као освећење времена, улогу домаћина Славе у односу на молитву и трпезу. У овом делу књиге, аутор се посебно бави улогом пароха и парохијана – свечара, кроз објашњење обреда и обичаја резања славског колача. На крају књиге, аутор доноси и делове старих здравица у српском народу, али у контексту библијског, а не етнолошког.   На крају књиге налази се и потпоглавље Укратко о богослужбеној символици славског обреда и обеда, где је одговорено на двадесет и седам питања које је аутор чуо и сакупио у својој парохији. То овој књизи даје многоструки значај, јер је та практична поука као закључак отворила могућност да се ово истраживање настави.   Књигу препоручујемо верницима, парохијанима, катихетама, ђацима и студентима, а посебно свештеницима који су – можда већ и – чули за многа питања својих парохијана, на која у овој књизи могу да нађу одговор. Ова релација аутор-читалац даје овој књизи мултидисциплинарни оквир, али у богословском миљеу, а са друге стране је и поучна, јер су многе хипотезе у овој књизи проистекле из практичних питања која су се наметнула у животу Цркве.   Књигу можете набавити у продавници Храма Светог Саве на Врачару или наручити преко броја телефона: 064-9508872.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By александар живаљев
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду
      29. маја 2020.     21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан.
      Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ.
      На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио  декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана.
        Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2:


      Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани.
      Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником.
      Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили.
       
      Свештеник Зоран Ђуровић
      ИЗВОР:
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
      VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...  
    • By Поуке.орг - инфо
      „Имам велику сумњу да је атентат 10. децембра у Београду био наручен из Црне Горе“, наводи у интервјуу за Спутњик епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом медијских навода да је можда управо он био главна мета напада у Београдском хотелу „Краун Плаза“ умјесто бизнисмена Даке Давидовића.     Са владиком Јоаникијем о укупној драми кроз коју пролази Црна Гора од усвајања закона о слободи вјероисповијести разговарали смо у манастиру Ђурђеви Ступови – древној задужбини Немањића у Беранама, само десет дана након његовог притварања у ЦБ Никшић, чиме је он постао први епископ у Европи који је утамничен након пада Берлинског зида.   Последњих дана појавили су се медијски наводи да сте можда ви били мета покушаја атентата прошлог децембра у Београду, а не бизнисмен Дака Давидовић. Како то коментаришете?   – Прво, атентат није расвијетљен, макар није ништа конкретно саопштено. Разне су сумње. Ја имам велику сумњу да је тај атентат био наручен из Црне Горе. Сва логика налаже да је то тако, али опет морам се оградити прије него што се тај случај разјасни јер ништа није поуздано. Друго, метак је погодио господина Давидовића и по том основу ја сам увијек мислио да је он био мета. Међутим, неки врло значајни стручњаци кажу да је врло могуће да сам ја био мета пошто је тај метак прошавши кроз дебело грађевинско стакло могао да добије други правац. Како год било, слава Богу, господин Давидовић је преживио, али за сваку државу би то требало да буде један значајан и приоритетан задатак да се сваки атентат или, не дај Боже убиство, разријеши. Да ли се може довести у везу тај атентат и ово притварање у Никшићу – то би требало да одговоре неки мало бољи аналитичари него ја.   Ако смо на правом Божјем путу, све је на славу Божју. Није нам непознато да су епископи често били мета разних непријатеља цркве кроз историју, а нарочито код нас у Црној Гори. Убијен је митрополит Јоаникије 1945. без икакве кривице. На том убиству митрополита и преко сто свештеника родила се цијела комунистичка и атеистичка идеологија у Црној Гори. Ако би рачунали и младиће који су се спремали за свештенички чин, онда је то много већи број.   Нарочито да нагласим да се из Црне Горе нико није званично интересовао да се атентат у Београду разјасни. Није никаква тајна да ја нисам сипмпатизер овог режима. Господин Давидовић је важан такође човјек на опозиционој сцени у Црној Гори, али смо ми прије свега грађани Црне Горе и свакако не стоји квалификација да су сви људи који су против режима против Црне Горе. То није тачно.   Ја  мислим да је режим више упропастио државу, говори се о тим страшним стварима: организованом криминалу и енормном богаћењу појединих функционера и људи блиских режиму, и шта је то него упропашћавање државе? А све под фирмом велике љубави према отаџбини Црној Гори, Црногорцима, борби за њену будућност…   Дакле, врло је чудно да нико из Црне Горе није показао интересовање да се разјасни ко је пуцао на њене грађане децембра прошле године.   Ви сте можда први епископ који је доживио да буде утамничен након пада Берлинског зида у некој земљи. Како сте то доживјели?   –У Европи сам први! У свијету има неколико случајева – један епископ антиохијске патријаршије и један епсикоп цркве у Сирији не само што су били киднаповани и затворени, него су и обојица погубљени. Киднаповали су их терористи ИСИЛ-а, и шта да кажем… мени као хришћанину је од стране власти учињена велика услуга да на Христовом путу са мојим свештеницима будемо ради Христа, вјере, цркве и службе приведени и затворени.   Нијесмо ми преживјели никакву посебну тортуру. Нарочито тамо у затвору, људи су били не само коректни него и врло људски предусретљиви да нам олакшају боравак. И они су сами били запрепашћени и у шоку да виде девет свештених лица који су приведени.   Међутим, у намјери да се похапси свештенсво Саборне цркве и епископ, а која је одмах била видљива чим су дошли полицајци после нашех молитвеног хода кроз град Никшић за дан Светога Василија, било је нешто неприхватљиво и насилничко. То је просто била намјера да се свештеници јавно понизе пред пред народом и да се демонстрира сила без икаквог основа.   Ми смо говорили да ћемо прославити празник Светог Василија скромно и у складу са могућностима поштујући све препоруке. Али смо увијек знали да може да се догоди изненађење, и сада је питање ко је позвао народ. Па нико осим Свети Василије, а морам рећи и да је народ сигурно био огорчен због непримјерених потеза полиције нарочито за празник Васкрсења Христовога, када су храмови у Подгорици, Никшићу и на сјеверу били под опсадом полиције. Врло је могуће да је народ био повријеђен и да се сабрао у Никшићу да да одговор и на то.   Митрополит Амфилохије послао је 11. маја Влади писмо у ком је тражио да се настави дијалог на експертском нивоу између СПЦ и државе. Колико вјерујете у тај експертски дијалог?   – Дијалог на експертском нивоу је свакако потребан јер уколико се на том нивоу може доћи до неког решења, а добра је препорука да се на неким савременим принципима правним и државничким ријеши то питање као у осталим цивилизованим државама, то би требало да буде обавезујуће за сваку власт. Наравно, има овај дијалог и политичку димензију.   Како у том смилу коментаришете тезу која се често може чути од власти да „Српска православна црква и независна Црна Гора не иду заједно“?   – То не стоји. СПЦ никада није оспоравала независност Црне Горе. Ми немамо никакав проблем са државношћу Црне Горе почевши од највишег нивоа Светог архијерејског сабора, Синода, патријарха… Истовремено, јурисикција једне помјесне цркве на њеном канонском подручју се поштује и од стране свих других православних цркава, а то би требала да уважи као једну чињеницу од прворазредног значаја и свака држава.   Све те приче које имају политичку конотацију смишљене су да одвуку пажњу од главне теме – а то су наша права и слободе. Основно питање је да ли је законски у овој држави нашој цркви загарантовано право на имовину и њено дјеловање и да ли су предвиђене вјерске слободе путем закона? Нијесу! Тај закон који је донесен је усмјерен само на СПЦ зато што је са другим вјерама држава потписала уговор који има снагу закона – нарочито темељни Уговор са Римокатоличком црквом.   У једној држави не би смјело да буде неравноправности међу вјерама, а православље у Црној Гори је традиционална и доминантна религија. Она права и слободе које су дате Католичкој цркви ми тражимо и за нас и немамо право да од тога одустанемо и стојимо јако чврсто. Немамо намјеру да не користимо то што нам међународни стандарди и Устав Црне Горе обезбјеђују.   Како видите утицај и улогу међународног фактора? Црна Гора је у НАТО, а генерал Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, СПЦ је означио као главну пријетњу за довршавање посла на Балкану…   – Наши челници су вољели да кажу ће бити у свему равноправни са великим западним и моћним државама када Црна Гора уђе у НАТО. То је просипање магле. Зна се ко се пита у НАТО-у, али ја не бих могао да улазим у анализе ко је све пријатељ или непријатељ православља. Ми се држимо међународних стандарда који регулишу питање вјерских слобода и права у свакој држави.   Подсјећамо и залажемо се за разговор на правним основама. Нико нам није рекао ни са Запада ни са Истока да су наши захтјеви нереални или да су у супротности са неким правним начелом, резолуцијом или повељом која је обавезујућа за све државе. Ништа не тражимо што нам већ није загарантовано уставом Црне Горе, а када је нешто загарантовано Уставом а закон вам то ускраћује – онда је то грубо кршење правног поретка и свих права.   Западне земље начелно увијек подржавају дијалог на првом мјесту са државом и ми смо отворени за тај дијалог. Друга страна показује чудан став – час хоће, час неће – очигледно да нешто много калкулишу.   Међутим, управо најозбиљније западне земље сматрају да је вјерска слобода основа сваке друге слободе. Тако да Црна Гора која има једну богату вјерску традицију, мора то да ријеши на један достојан начин, а не да се брука и пред својим грађанима и пред цијелим свијетом.   Црна Гора се последњих дана промовише као „корона фри“ дестинација, дакле земља без короне. Да ли то значи да се ускоро може очекивати обнова литија у Црној Гори?   – Не бих волио да се наше литије, којих ће свакако бити чим прођу забране, провлаче кроз било какву страначку или политичку причу. Основни разлог за наше литије је што су повријеђена наша права и што држава спроводи дискриминацију и неће да донесе добар закон који ће регулисати наше односе. Чим се донесе добар и нови закон или се направе радикалне измјене у овом постојећем, престаје потреба за тим видом исказивања незадовољства. Немамо другог начина да се боримо за своја права и да искажемо јавно своје незадовољство осим да изађемо на улицу и то јавно посвједочимо.   Односно, ми не излазимо на улицу него се сабирамо око наших храмова, и такав вид борбе за правду је јединствен у свијету и наравно да од њега нећемо одустати.   На крају, како видите перпективу Црне Горе која је бременита свим актуелним проблемима које сте навели?   – Црна Гора треба да се врати сама себи и да обрати пажњу на свој народ и његове основне потребе. Да испоштује све вјере и да прије свега буде загарантована слобода вјере јер од тога много зависи њена стабилност и будућност. Да се побрине о омладини и да јој обезбиједи довољно посла и један достојанствен и пристојан живот за сваког грађанина. То још увијек може, и ми смо спремни као вјерници и црква да дамо томе велики допринос и ову нашу борбу за слободу вјере доживљавамо тако да се ми боримо за поредак у држави и за бољу будућност Црне Горе и свих њених грађана.   Ми се сада боримо за права православних хришћана, каноски поредак и за правну стабилност и сигурност свакога грађанина. Ако се боримо за своја права и ако ми остваримо наша права, ми ћемо онда бити у стању да дамо допринос и унапређењу живота у Црној Гори.   Колико смо људи запослили, отворили смо и народне кухуње, а колико би смо тек могли више да урадимо за наш народ када би се наши односи са државом регулисали на један цивилизован начин.       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.     Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.   Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.     Књига Црква и Византија у иконоборачкој кризи настала је захваљујући вишегодишњем прегалаштву једног изузетног пастира Цркве Христове, које је само крунисано одбраном докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Ова књига јесте коначни производ управо те докторске дисертације и самим тим о њеној научној вриједности што се тиче историје Византије додатно говори и састав Комисије пред којом је одбрањена (епископ проф. др Атанасије Јевтић, проф. др Радивој Радић и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић – ментор).   Међутим, немогуће је у самој књизи не уочити вишеслојност знања коју пројављује њен аутор, а која је производ како потпуно заокруженог образовног циклуса кроз који је прошао у крилу наше помјесне Цркве, тако и дугогодишњег пастирског и катихетског служења у њој. Та вишеслојност знања у овој књизи евидентна је не само на пољу историје, већ и на пољу новозавјетне егзегезе, хришћанске књижевности, догматског богословља и канонског права.   Надамо се да ће управо из тог разлога како сама књига, тако и њен аутор у нашој научној, али и широј јавности убудуће бити консултован као истински познавалац односа између духовне и световне власти, гдје га ова књига несумњиво сврстава.     протојереј др Борис Милинковић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By obi-wan
      Sve racunam - bice da je neka neslana provala ili lazna vest; ali izgleda da nije...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...