Jump to content

Украјински расколници: блудница жели да се уда

Оцени ову тему


Препоручена порука

Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ опет говори о актуелној кризи у вези са украјинским црквеним расколом и најавом цариградског патријарха Вартоломеја да ће дати аутокефалију расколницима, и тумачи то уз помоћ Светог Писма Старог Завета. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград), 17. септембра 2018.

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Мркоњић Граду у недјељу Праотаца 27. (14) децембра 2020. године.

       
      Звучни запис беседе
       
      Његовом Преосвештенству Епископу Сергију саслуживали су: презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), Предраг Милетић, Александар Бјеличић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић.
      На почетку свете Литургије Владика је рукопроизвео господу Немању Лазендића, дипломираног медицинара и Давора Јовића, студента пољопривреде из Мркоњић Града у чин Чтеца.
      По прочитаном јеванђелском зачалу Епископ је бесједио на тему Господареве вечере у којој се крије садржај и коначни циљ у Самоме Богу и Оцу Који непрестано позива све на своју Вјечну Вечеру Која је уствари Царство Небеско. Иза Божијег позива крије се суштина оне непрестане љубави и жеље Оца Који жели да види свакога у Свом окриљу, и из тога произлази онај позив да су сви позвани на Вечеру Господара и Бога нашега.
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота.

       
      То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити.
      У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте.
      То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“
      Исус, дакле, не шкртари са животом.
      Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног.
      Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“
      Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке.
      Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“?
      Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности.
      Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота.
      Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена.
      Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“.
      Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро.
      Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога.
      Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом.
      Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа.
      Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост.
      Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева.
       
      Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди.
      А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога.
      + Станислав Хочевар
      надбискуп и метрополит београдски
       
       
      Извор: Београдска Надбискупија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe)

       
      „Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама).
      Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“.
      У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована.
      О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији„Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама.
      Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“
      Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије).
      Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини.
      „Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“.
       
      Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, 
      ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког
      Универзитета у Источном Сарајеву
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву.      Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег.     Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник спомена на спаљивање моштију Светог Саве са цетињским свештенством Свету службу Божију у Влашкој цркви на Цетињу. У литургијској проповиједи Владика је подсјетио да данас прослављамо и Светога оца нашега Саву, аерхиепископа и просветитеља српскога.   Звучни запис беседе   “Његове мошти су на данашњи дан 1594. године спаљене у Београду. Тиме је Синан-паша мислио да ће уништити његов спомен, да ће спријечити сабирање Цркве Божије око Христа Господа и око моштију његових у светом Милешеву. Међутим, спалио је он мошти, тијело његово, али није спалио његов спомен и његово памћење и сјећање, јер га је Бог запамтио и записао у књигу вјечнога живота. А онда и народ његов – још више се послије тога сабирао и сабира до данас око спомена Светога Саве”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је из његових спаљених моштију, из праха његовога на Врачару израстао величанствени храм, један од највећих у историји Европе.   “Храм Светога Саве који је копија храма Свете Софије у Цариграду и који ће, ако Бог да, бити и освештан ове године. Он је израстао из праха Светог Саве, као што све израста из спомена Христа Бога нашега, васкрслог из мртвих и спомена светих који су га прославили и кроз које се Он прославио и кроз које се прославља кроз сва времена”, казао је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...