Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Sign in to follow this  
Логос

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза

Оцени ову тему

Recommended Posts

dsc_49013.jpg

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија

Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света.

Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште.

Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“.

Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио:  „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“.

 

Извор: Српска Православна Црква


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Припремајући се за вечерашњи молебан и Литију имамо потребу и одговорност пред Богом и светињом Божијом као и пред десетинама хиљада људи и дјеце да се огласимо и подсјетимо све на циљ и смисао наших сабрања.      Молитва, вјера и љубав према Цркви, као никад до сада, објединила нас је и Црну Гору учунила да личи на Свету Гору. Као такве, наше Литије су препознате у цијелом свијету и допринијеле да добијемо молитвену подршку свих Православних помјесних Црквама. На томе смо благодарни Богу и огромном броју вјерника и оних који то нијесу а који су на прави начин схватили благослов и поруку Цркве и са нама заједно ходе у достојанствене молитвене литије.  Са жаљењем морамо констатовати да се последњих дана дешава оно што није добро и благословено, а чега смо се прибојавали, што може угрозити ова благословена сабрања. Подсјећамо да су Литије молитвена сабрања у којима не би требало да има мјеста никаквим политичким, националним кореографијама, као што их није било ни на Тројчинданском и Световасилијевском Сабору у Подгорици и Никшићу на чијим благословима су ове Литије и настале.    Нажалост, у претходној Литији, на моменте, смо имали ситуацију да од скандирања и навијања није се могла чути молитва и Свето Јеванђеље.  Схватајући бројна незадовољства која су изазвана доношењем Закона којим се отимају светиње и скрнави вјера православна и урушава људско вјечно достојанство, не можемо а да не уочимо да је такав вид  протеста веома подложан злоуботреби и да се искрена и добронамјерна енергија, нарочито код младих, лако може изманипулисати како би величанствене Црквене Литије добиле политичке димензије. Као такве оне би биле претворене у снажно оружје против Цркве, што сигурни смо нико добртонамјеран не жели. Изјаве највиших државника и сазнања која имамо наговјештавају да ће таквих злоупотреба бити све више. То нас обавезује да будемо мудри, опрезни и јединствени. Јер наша сабрања су у име Бога љубави и као таква призивају на братску љубав и слогу а не против било кога.   Очекујући да ћемо се и вечерас сабрати у великом броју још једном апелујемо, слушајмо глас Цркве и наших Епископа који нас са пуно мудрости и благослова Божијег воде у овој праведној борби против безакоња.   протојереј – ставрофор Драган Митровић Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски и старјешина храма Христовог Васкрења     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Професор Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, др Растко Јовић одговара на питања има ли живот смисао? Постоји ли слободна воља и да ли је Бог свемоћан?Професор Јовић, такође анализира сјајне мисли Андреја Тарковског и оца Александра Шмемана.  
    • Од Логос,
      Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручено је, 22. јануара 2020. године, признање Удружења књижевника Србије, које се додељује заслужнима за допринос бољитку ове књижевничке организације у земљи.   Звучни запис обраћања владике Иринеја   Благодарје – посебан вид признања Удружења књижевника Србије, бива уручен појединцима и институцијама које су допринеле бољитку Удружења. Међу овогодишњим добитницима су: Његова Светост  Патријарх српски господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, као и Прво београдско певачко друштво.   Имамо пред собом много разлога који нас позивају на одговорност и труд, и изнад свега на слогу и заједништво, што нам је, нажалост, Ахилова пета у историји, па и у садашњости. Свети Сава би требало да нам је надахнуће и за књижевни напор, и за напор у служби Богу и Цркви, и за напор у одржању народа и државе, и на сваком другом пољу. Ми већег надахнитеља, учитеља и просветитеља немамо, а мени се чини да нећемо ни имати докле год нас има на земљи, навео је владика Иринеј у свом обраћању, заблагодаривши на додељеном признању.   Светосавска академија, коју организује Удружење књижевника Србије, биће уприличена 24. јануара, са почетком у 12 часова, у дворани наведене организације културе.     Удружење књижевника Србије основано је 1905. године, и првобитно се звало Српско књижевничко друштво. Чланови ове организације су стручњаци српских, иностраних и међународних академија уметности, као и добитници највишег националног признања за допринос развоју културе у Србији.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Парох грачанички протојереј Саво Шмигић секретар Црквеног суда Епархије Рашко-призренске говорио је о манастиру Грачаница једној од најљепших Светиња наше цркве која је на листи Свјетске културне баштине UNESCO, животу у својој парохији грачаничкој, ратним дешавањима у Приштини, у Призрену гдје је и живио, и о животу Срба сада у Грачаници.   Звучни запис емисије     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом!     *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас?   Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност.   *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх?   Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом.     *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници?     Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији.    *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година?   Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни  и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави.     *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради?   Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе.     *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом?      То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна.    *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу  отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији?   У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније:    „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8).    Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив.    *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав?     Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13).   *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије?   У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти.     Разговарао:   Катихета Бранислав Илић     * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019)   Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...