Jump to content

„Prvi čovek na mesecu“ od danas u bioskopima

Оцени ову тему


Препоручена порука

U Srbiji i ostatku sveta od juče počinje prikazivanje najnovijeg filma Damijena Šazela i sa Rajanom Goslingom koji kao glavni protagonist tumači lik Nila Armstroga  „The First Man“. Počinje, dakle, prikazivanje dugo očekivane poslastice za sve dečake koji nisu previše odrasli – posebno za one koji pored kerozina, u krvi imaju i LOX.

First-Man-644x363px-850x350.jpg

Iako je svetska premijera danas, film je već prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, Festivalu u Torontu i Teluridu, odakle je unapred proglašen ozbiljnim takmacem za nagrade Američke filmske akademije. A ako je sudeći prema ocenama kritičara i kritičkih platformi (Rotten Tometoes – 90%, Mettacritic – 84 od 100,  Michael Nordine – B+…) čeka nas praznik za oči a gde će se “the First Man“ smestiti u ne previše brojnoj ali zato izuzetno kvalitetnoj tradiciji holivudskih blokbastera o američkom svemirskom programu i uspesima SAD u svemiru.

Da li će se smestiti ispred, iza ili u sredini niza koji do sada čine kultni „The Right Stuff“ i „Apollo 13“ te da li će i ovo ostvarenje steći laskavi status kultnog – ostaje da vidimo sutra i sledećih nedelja. No, ako još uvek ne kultnog, film je u Americi status kontroverznog stekao čak i pre premijere. U poslednje vreme ništa u SAD ne može a prođe bez skandala izazvanih banalnim patriotizmom, pa je tako i ovog puta. A razlog je malne smešan: u film nije uvrštena scena u kojoj Armstrong i Baz Oldrin na Mesec postavljaju američku zastavu, što je u delu patritoski naoštrene publike – a među njima je bilo i reakcija političkog establišmenta, na primer konzervativnog senatora Marka Rubia – izazvalo i negodovanje i najave bojkota.

Možda i razlog više da se film pogleda.

tango-six.png

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

[BILI SMO U BIOSKOPU]

“Prvi čovek na Mesecu” – besprekorno

FM_Gosling_1500x580-850x350.png

Patak Dača – heroj 23 i po veka – zastavu je na planetu X posadio tražeći zalihe pene za brijanje i tom parodijom trajno ovaj simbolički momenat kolonizacije i prisvajanja ispraznio realnog sadržaja. Ali, kako je istorija pobadanja zastava u novootkrivene ili novoosvojene zemlje zapravo istorija klasičnog kolonijalizma – gotovo da nema sumnje da je ovaj simbol na značaju izgubio i ranije, onog trenutka kada se kolonijalizam transformisao. No, uglavnom ništa ne stiže do ušiju američkih konzervativaca pa su i oko ljušture zapodenuli kvazi-političku borbu. Tako su filmu “The First Man” Damijena Šazela novokonzervativci i prepremijere žestoko prebacili izbacivanje scene pobadanja zastave na površinu Meseca prilikom misije Apollo 11. Na stranu podatak iz registra bizarosti savremene američke politike – za manjak američkog patriotizma optužen je kanadski režiser; novokonzervativna moralna policija je zapravo omašila sve: i film i kinematografiju i ceo fudbal i planetu. Jer najnoviji film Danijela Šazela sa Rajanom Goslingom i Kler Foi u glavnim ulogama je briljantan.

Možda je nekima (možda čak i meni) sa početka izgledalo da je izostavljanje scene marketinški trik producenata koje bi za cilj imalo stvaranje skandala pre premijere i besplatne reklame (jer i loša reklama je dobra reklama) – ali uistinu bi se uvrnutim činio bilo kakav plan koji bi podrazumevao da bi ljudi u bioskop dolazili da nešto ne vide. Ali nakon odgledanog filma odgovorno tvrdimo da to nije slučaj te da je film upravo bolji bez scene postavljanja zastave, baš zato što je bez bespotrebno patriotizovanih scena odstranjen i banalni nacionalni patos.

Stoga možda valja podsetiti da je prvi režiser sa kojim je vođen razgovor bio Klint Istvud. Zahvaljujemo producentima na promeni plana: film je izgubio na patriotizmu i mačizmu a (možda baš zato) dobio na kvalitetu (mada priznajemo: i Istvud je jednom prilikom demonstrirao da je sposoban da sablasnost tišine koristi kao dramsku tehniku). Ipak je na kraju odabran Damijen Šazel, režiser poznat po “La-la Land” – jednom mjuziklu, skoro pa chick-flick-u – pa je možda i bilo za očekivati istupanje iz rigidnih producentskih zahteva i žanrovskih ograničenja.

TELEMMGLPICT000172634158_trans_NvBQzQNjv
Strana „Prvog čoveka“do sada neobrađena u javnosti

I tu počinje ceo zaplet oko zapleta: centralna tema filma nije niti američki nacionalni ponos, niti svemirski program, niti sletanje na Mesec niti pivotalni momenat ljudske istorije, već jedna mala i slabo poznata ljudska i porodična drama: smrt Nilove dvogodišnje ćerke, nekoliko godina pre no što je Nil i postao deo svemirskog programa. Baš kao i svako remek delo – za oči praznik a za dušu uznemirujuć – i baš kao što uspeva samo u vrhunskim kinematografskim ostvarenjima i samo u rukama veličanstvenih režisera (primerice u “Pathfinders” Džona Forda) – film vas ostavlja trajno uznemirene. Scena sahrane Nilove Ćerke Keren sa samog početka ostaje utvara na koju se referiše samo povremeno ali koja je trajno obeležila sav ostatak radnje i skoro ga stavlja u drugi plan. Stoga i jedinstveni filmski efekat: naizgled centralna tema – svemir, tehnologija, osvajanje drugog nebeskog tela, patria, “ljudska vrsta napušta kolevku” – sve je to u poređenju sa jednom porodičnom tragedijom banalno i beznačajno. U umetnosti važi pravilo: “u ambivalentnosti je trik” a Šazel je briljirao.

I možda bi se kao jedina zamerka mogla (teškom mukom) izdvojiti odabir Rajana Goslinga za protagonistu. Na stranu što Rajan Gosling upečatljivo ne liči na Nila Armstronga (dok ostali glumci strahovito liče – Kori Stol u ulozi Baz Oldrina (ovo je možda i najbolja od svih rola: Cori je Baza odigrao besprekorno), Pablo Tel Šrajder u ulozi Džima Lovela i Lukas Has kao Majkl Kolins) – što i nije mnogo bitno – ovaj se popularni glumac iznova našao u ulozi ćutanja. Možda ga sustiže kletva Merlin Monro pa ga producenti biraju da bi ceo život igrao jednu te istu ulogu. Ali, kažemo, bilo je sa teškom mukom pronaći ovu zamerku: ipak skromnog i tihog Nila valja odigrati upravo ćutanjem a Gosling je u tome maestralno uspeo.

firstman_coreystoll01-lg.jpg

Fizički i karakterno u potpunosti „skinuo“ Baza

No, dajmo spisak svih onih konkretnijih elemata američke strane svemirske trke koje je film zahvatio: Nilov umalo fatalni šesti let na X-15, umalo fatalni Gemini 8, zaista fatalni trening ekipe Apollo 1 i na kraju uspešna misija Apollo 11 – sve predstavljene izvanredno precizno uz tek poneku grešku (primerice, film je Armstronga u misiji Gemini 8 predstavio na levom sedištu iako je on sedeo na desnom – ali zaista, prebaciti ovo bi bilo pravo cepidlačenje). Nasuprot uobičajeno higijeničnoj reprezentaciji stvarnosti svemirskih avantura, scene su zastrašujuće realistične: brodovi su prljavi, mračni, smrdljivi (da, režiserska je tehnika toliko dobra da se čak i to da naslutiti), škripavi, škrgutavi, savitljivi i krhki. Makar samo u ovome se da videti nivo do kojih je ekipa iza filma bila spremna i uspela da istupi iz uobičajenih matrica.

 
Scena sletanja na mesec je vrlo verovatno jedna od najboljih – ako ne i druga najbolja  svemirska scena ikad snimljena. Od stvarnog sleda događaja ne odstupa gotovo nigde – ima i 1202 računarsku grešku i neizvesnost prekomernog trošenja goriva, sve legendarne rečenice (nema ni potrebe da pominjemo male i velike korake, pa pomenimo onu samo malo manje poznatu: “You’ ve got a bunch of guys that are about to turn blue. We are breathing again”) spuštanje je užurbano, napeto i propraćeno sjajnom muzičkom podlogom a čak se mesta našlo i za onaj govor spremljen za predsednika SAD u slučaju nesreće – tek toliko da podseti na realnu opasnost i hrabrost potrebnu za podvig.

Za razliku od ostalih svemirskih blokbastera (The Right Stuff, Apollo 13, Prva šetnja, Saljut 7 i drugih) ovaj ozbiljno pretenduje da iskorači iz filmskog zanatstva te da se svrsta u prvu ligu filmske umetnosti. Bez trunke sumnje, na pomenutoj lestvici blokbastera o istorijskim svemirskim programima, „Prvi Čovek na Mesecu“ se smestio komotno na vrh – baš usled činjenice da film nije samo svemirski blokbaster već mnogoslojna drama (rame uz rame sa oba Solarisa: i Tarkovskog i Sodebergov) – čitavu klasu ispred ostalih.

Zaključak i savet: ne žalite vremena da “Prvi čovek na mesecu” odgledate više puta. Kod nas u Cineplexxu.

Stefan ALEKSIĆ

tango-six.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Dok je Vojska Srbije tek primila svoj drugi naručeni Erbas H145M, Helikopterska jedinica MUP-a Srbije svoju do sada pristiglu flotu (preostaje im isporuka još jednog primerka najkasnije do aprila sledeće godine) operativno već koristi u punom kapacitetu. Pored prevoza državnih zvaničnika, već jedne snimljene komercijalne reklame i učešća na pokaznim vežbama („Povratak 2019“ i „SAREX 38-19), MUP-ovi Erbasovi su od danas počeli da se koriste i u misiji gašenja požara.

      Kako Tango Six saznaje, YU-SAR je danas gasio požar u rejonu Vranja. Svi helikopteri H145M u MUP-ovoj floti mogu podvesno nositi „Bamby Bucket“ vedro za gašenje požara kapaciteta 1.500 litara vode. Danas je YU-SAR na aerodromu „Konstantin Veliki“ punio svoje vedro uz pomoć mobilnog bazena na aerodromu čiji je kapacitet 40 tona vode.
      Helikopterska jedinica MUP-a tako se upisala i u geografski mnogo širu istoriju budući da je najverovatnije prva jedinica u Evropi (ako ne i u svetu) koja je sa ovim tipom letelice gasila požar.
      Svi policijski Erbasovi naručeni su sa duplim podvesnim kukama. Duple kuke su regulatorni EASA zahtev prilikom nošenja ljudskog tereta (fail safe princip). Erbasovi Vojske Srbije imaju samo jednu kuku budući da ova organizacija ne mora poštovati EASA pravila / Foto: Tango Six Kako Tango Six takođe saznaje, Helikopterska jedinica bila je aktivirana i prvog dana izbijanja požara na Staroj Planini. Po uobičajenoj proceduri poslata je „izviđačka“ Gazela i ustanovljeno je da zbog postojanja dima može doći do ugrožavanja bezbednosti letenja. Letenjem blizu veće količine dima može doći do rizika ulaska čestica u motor helikoptera što može dovesti do njegovog oštećenja. Jedinica je dan kasnije na misiji gašenja požara letela sa Belovima 212 u okolini Vranja.
      Tango Six saznaje i da je za sva tri naručena helikoptera Super Puma kupljeno po jedno vedro kapaciteta 4,5 tone. MUP će tako ukupno imati 8 vedra za gašenje požara.
      Tango Six je već pisao o stanju srpske i regionalne flote protivpožarnih letelica. Izvestili smo detaljnije i o izazovima upotrebe helikoptera i aviona u specifičnim uslovima koji postoje u našoj zemlji kroz iskustvo Helikopterske jedinice MUP-a, jedinice koja se najviše bavila ovom vrstom misija. Pored opcije rusko-srpskog humanitarnog centra, na stolu je uvek i opcija da MUP dobije i svoje prve avione (za gašenje požara).
      [EKSKLUZIVNO] MUP-ov Erbas H145M danas prvi put od uvođenja u upotrebu gasio požar - Tango Six
      TANGOSIX.RS D je Vojska Srbije tek primila svoj drugi naručeni Erbas H145M, Helikopterska jedinica MUP-a Srbije svoju do sada pristiglu flotu...  
    • Од Милан Ракић,
      Najteže je priznati svoje greške, suočiti se sa prošlošću i poručiti drugima da ne ponove ono što ste sami uradili.

       
      Najteže je uradio upravo on, Stanislav Krezić, koji je u ratu bio pripadnik Hrvatskog vijeća odbrane (HVO), a  koji je danas u braku sa Srpkinjom. Kroz rat je naučio ono što danas pokušava prenijeti mladima, a to je da podjele postoje samo u našim glavama i da su u potpunosti besmislene. 
      “Dok smo kopali rovove u logoru, s jedne strane smo bili mi, a sa druge oni. Sjećam se da sam tad vidio druge ljude tako blizu, shvatajući da smo mi svi zapravo u istim problemima. I da je suština svega što radimo zaista loša, a rat sam po sebi besmislen”, iskren je Stanislav.
      Bio je obuzet nemirom rata u Mostaru, verbalno napadao ljude, a u kafiću koji je držao tada, namjerno je radio stvari za koje je znao da će isprovocirati druge. Imao je problema sa svim ljudima koji nisu pripadnici njegovog naroda. Danas mu je to apsurdno, ali vjeruje da nije kasno za učenje lekcija. 
      “Puštao sam Thompsona u kafiću, držao slike Ante Pavelića na zidu. Znao sam da će to ljude provocirati. Gledao sam kako reaguju na to. Danas me iskreno stid za takve postupke i naravno da nisam ponosan na to, ali mislim da je dobra stvar da sam priznao da sam griješio”, govori za BUKU.
      Dodaje kako nikada nije udarao nikoga, a to mu je, uvjeren je, sreća u nesreći. Što je sve ostalo na sitnim provokacijama i uvredama. U ratu je bio u mladosti, a u svojoj zrelosti odlučio je aktivno raditi na pomirenju i širenju mira i pozitivnih vrijednosti. Aktivan je kroz projekte ProBudućnost, ali i projekte Centra za nenasilnu akciju, kroz koje želi svojim iskustvom pomoći drugima. 
      Da mu je neko prije petnaest godina rekao da će danas biti sa Srpkinjom, rekao bi 'nema šanse', ali danas je sretan upravo radi toga, što zna da je to žena sa kojom želi ostati do kraja života.
      “Bio sam uvjeren da je nemoguća misija živjeti sa ženom koja nije Hrvatica, odnosno katolkinja. Ali moja Daca (Daliborka) je nešto sasvim drugo. To je žena koju sam tražio“, govori Krezić.
      I u tome je suština njegove priče, koja je ispričana u Banjaluci u okviru “Žive biblioteke” u organizaciji “Helsinškog parlamenta”. Krezić je predstavljao knjigu “Život u logoru” koja je sasvim sigurno još jednom objasnila da ne treba suditi o knjizi po koricama. 
      A suština je svakako vrlo jednostavna. Ako je neko dovoljno spreman da otvoreno prizna svoje greške i poruči mladima da na njima uče, onda je vrijeme da i svi mi uradimo isto. Priznamo svoje učešće u prošlosti, svoje greške, propuste, gubitke, ali ih i prihvatimo kao sastavni dio onoga što smo danas, svjesni da možemo mijenjati sutra za nove naraštaje.
      Stanislav Krezić je čovjek koji je naučio lekciju na teži način kako bismo svi mi danas lakše učili iz prošlosti i spremili se za budućnost.
      Sara VELAGA

    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од Милан Ракић,
      "AKO BIH SE POLITIČKI ANGAŽOVAO I AKO BIH DOŠAO NA VLAST, BIO BIH VRLO OPASAN ZA OLIGARHIJU. NEMA RAZLOGA DA KRIJEM. NEKE STVARI SE NE MOGU BEZBOLNO REŠAVATI. NEGDE MORA HIRURŠKI NOŽ DA SE UPOTREBI. KAD JE BOLEST UZNAPREDOVALA, KORISTI SE HIRURŠKI NOŽ. LEKOVI NE POMAŽU. OVO JE TUMOR. VELIKO JE PITANJE DA LI JE METASTAZIRAO JER AKO JESTE, NAMA NEMA SPASA"

      Odnedavno vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odseku sociologije, Jovo Bakić prvi je univerzitetski predavač koji je posle dužeg vremena pozvan u policiju na informativni razgovor zbog javno izgovorene reči. Naime, Bakić je u intervjuu nedeljniku NIN rekao da je upad u zgradu Radio-televizije Srbije "budalast, osim ukoliko se ne ide dugim cevima". U Dnevniku 2 RTS-a njegova izjava shvaćena je kao "da je trebalo upasti u zgradu RTS sa dugim cevima". To je bio dovoljan razlog da se Ministarstvo unutrašnjih poslova zainteresuje da li možda profesor Bakić javno zagovara nasilje. Malo kasnije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavom da prezire lažnu elitu kojoj pripada profesor Ognjen Radonjić, obrušio se na Bakićevog kolegu sa Filozofskog fakulteta jer se usudio da u emisiji "Utisak nedelje" govori o siromaštvu u Srbiji i o tome kako se manipuliše siromašnim stanovništvom. Zatim su Dragan Đilas i Boško Obradović javno rekli da ministar unutrašnjih poslova, za koga se već godinama osnovano sumnja da je plagirao svoj doktorat, nije ni osnovne studije završio na legalan način. Ta je kap Vučiću prelila čašu te je u "Politici" objavio autorski tekst "Elita i plebs", kojim je pokušao da se obračuna sa svojim obrazovanim protivnicima. O nasilju, mafiji, eliti i, naravno, Aleksandru Vučiću sa Jovom Bakićem razgovaramo dan pošto se vratio sa promocije svoje najnovije knjige "Evropska krajnja desnica 1945–2018." u izdanju kuće Clio, koja se održala u Loznici.
      "Predstavljanje knjige u Loznici održali smo u kafani, zato što tamošnja kulturna ustanova ne sme da nam da svoju salu", priča Jovo Bakić i nastavlja: "Prvo su pristali, verovatno direktorka nije znala o kome je reč, pa kad je saznala, odmah je Zoran Hamović (direktor izdavačke kuće Clio) dobio obaveštenje da ne može. Na kraju smo promociju održali u jednoj kafani. Šteta što je padala kiša, mogli smo na otvorenom gde bi bilo znatno više ljudi. Moj izdavač masovno biva odbijan i u drugim gradovima, pa i od višegodišnjih saradnika. To je smešna situacija jer knjiga uopšte nije o domaćoj politici u Srbiji, već o politici u EU i to u njenom zapadnom delu. To je samo jedna ilustracija stanja u ovoj zemlji, jer knjiga jednog univerzitetskog nastavnika, u kojoj se čak ni ne obrađuju domaće teme, ne može da bude predstavljena u javnim kulturnim ustanovama zbog političke nepodobnosti samog autora. Pri tome, uopšte nisam aktivan u stranačkoj politici. Tu i tamo se povezujem sa ljudima koji su meni slični, ali mislim da šira javnost to ni ne zna. Pa ipak, ako bude bilo drugog izdanja, u predgovoru ću se zahvaliti predsedniku države na izvrsnom marketingu koji je obezbedio neočekivano dobru prodaju knjige. Čovek je pomogao. Kad je jedna akademska studija imala tako masovnu publiku? U Beogradu, Novom Sadu, posećene promocije, masovna kupovina knjige. To se retko dešava. Ko je za to zaslužan? Pa, Aleksandar Vučić. Dugujem mu iskrenu blagodarnost."
      "VREME": Kad pominjete ljude koji su vama slični, mislite li na one okupljene u neformalnoj grupi "Samoodbrana"? JOVO BAKIĆ: Naravno, i na njih.
      Ima li "Samoodbrana" neke konkretne političke ciljeve? Mi smo duboko zabrinuti ljudi za sadašnjost i budućnost naše republike koju je mafija otela. U ovom trenutku bilo bi neodgovorno da kažem bilo šta drugo.
      Onaj deo javnosti koji vas poznaje zna i da ste oštar kritičar postojeće vlasti. I to je, očigledno, za vlast sasvim dovoljno, što govori o nenormalnosti situacije, jer bar u ovom trenutku nisam konkurent za osvajanje vlasti. Ako kao predsednik države napadate nekoga ko nije takmac u političkoj utakmici, to znači da, u najmanju ruku, živimo u jednoj državi u kojoj predsednik apsolutno nije svestan svojih ustavnih ovlašćenja, odnosno ograničenja. Jer Ustav je ustava vlasti. Potpuno je nenormalno kada čovek koji treba da predstavlja sve građane napada nekog od njih, a da taj čak i nije vođ neke stranke. Nenormalno je da sa predsedničke funkcije napada i potencijalne takmace pošto bi trebalo da se ne meša u stranačku politiku jer predstavlja sve građane. On predstavlja i Dragana Đilasa i Sergeja Trifunovića, kao što predstavlja i vas i mene. E, to je tragedija što on odbija svoja ustavna ovlašćenja i ograničenja. On deluje kao neobuzdani vođ navijača koji je istovremeno i vođ stranke, a nije predsednik države.
      Pritom se Aleksandar Vučić bavi i državnim poslovima koji su u isključivoj nadležnosti Vlade. On je sve – i predsednik Vlade i predsednik Skupštine i predsednik Vrhovnog suda. Dakle, svuda gde su ljudi – čast izuzecima – koji nemaju svoje ja, nego ih predstavlja on. On je taj koji, kad treba, prozove tužilaštvo što ne radi svoj posao, sudije kada tvrdi da su ih "namestili žuti lopovi". To je nešto što predsednik države ne bi smeo da radi. Da smo mi pravna država, Ustavni sud bi ga pozvao na odgovornost, jer je to dužnost Ustavnog suda kada neki organ izvršne ili zakonodavne vlasti krši svoja ovlašćenja. Taj sud određuje kada je neki organ vlasti prekršio Ustav. Međutim, kod nas su stvari poremećene. Mi nemamo institucije koje delaju, već imamo jednog čoveka koji ih je uzurpirao i radi umesto njih. Naravno, kad god jedan čovek uzurpira više institucija – dovoljno je jednu, a kamoli više – vi imate apsolutni haos u zemlji.
      U našoj zemlji stvari su poremećene veoma dugo, više od 70 godina. Imali smo, možda, jedan kraći period od 2000. do dolaska Aleksandra Vučića na vlast koji je bio koliko-toliko normalan. Ima li ta istorija uticaja na ovakvo Vučićevo ponašanje? Mislim da su poslednje tri decenije veliki nazadak u odnosu na socijalističku Jugoslaviju. Živeo sam i u socijalističkom dobu, tada je nekoliko bitnih društvenih službi bilo u značajno boljem stanju nego što su danas. Recimo, obrazovanje i zdravstvo bili su neuporedivo bolji.
      Čak i pravosuđe. Čak i pravosuđe, iako su tu postojali veliki problemi. Čim imate jednostranački sistem, nema nezavisnosti sudstva. Ali, čak i to je delovalo bolje nego danas. A u privredi naš BDP još uvek nije dostigao 1989. Dobro, bio je rat, katastrofa, sankcije, bombardovanje, sve je to tačno, ali mi još uvek nismo dostigli ‘89. To govori o jednom užasnom nazadovanju u poslednje tri decenije. Bilo je i nepotizma i toga da politički funkcioneri završavaju studije u Prištini ili Skoplju, baš kao što ovi danas "zarađuju" diplome na Megatrendu. Dakle, bilo je sličnih pojava, ali ovo sad je epidemija potpuno nenormalnog ponašanja gde imate ministra unutrašnjih poslova kome se jasno kaže: "Čoveče, pokaži svoju diplomu." Koji je problem da to uradi? Ili njegov doktorat koji je plagiran. Na stranu to što su uglavnom korišćene dve knjige da bi se napisao doktorat. To su zbornici radova, pa onda ispadne da je citirano dosta autora. Doktorat Nebojše Stefanovića je besmislen sa stanovišta naučnog doprinosa, nema nikakav naučni značaj. Onda imate ministra finansija i njegov doktorat za koji naša akademska zajednica, na svoju ogromnu sramotu, još uvek ne može da utvrdi da li je plagiran. Formira se komisija koja se strašno iskompromituje. Jer, ako vi kažete da je neko koristio kao osnovu za doktorat rad jednog kolege iz Eritreje, a da taj rad uopšte nije naveden, onda morate da utvrdite da je reč o plagijatu. Priča o plagiranom procentu rada je onda sasvim bespredmetna. Na stranu to što profesor Karapandža iznosi veoma ubedljive dokaze da nije reč samo o blizu sedam procenata plagiranog sadržaja.
      Zašto neko uopšte ima potrebu da poseduje doktorsku titulu? Pa, treba zaseniti prostotu. Kad neko ima "dr" ispred imena, mora da je mnogo pametan. Ne mora da znači, ima doktora magaraca koliko želite.
      Ali pravih doktora. Čak i kod onih koji nisu plagirali, ali zbog manjkavosti obrazovnog sistema njihovi doktorati su vrlo problematični. Šta su oni novo dali nauci? Kad bi se to ispitalo, videlo bi se da je – sad govorim odokativno jer nisam to istraživao – makar šestina doktorata, i to pre ove poplave i ovog ludila od doktorskih titula, veoma sporna sa stanovišta naučnog doprinosa. Recimo, doktorat Mire Marković "Sociološki aspekti obrazovanja za samoupravljanje". Ona tu nije citirala ni jednu jedinu bibliografsku jedinicu sa stranog jezika. A o samoupravljanju su levičarski naučnici pisali veoma mnogo po čitavoj Evropi. Čak i u Sjedinjenim Državama. Ona nije našla za shodno nijedan jedini strani rad da pročita. U tom smislu, naš obrazovni sistem pati od velikih nedostataka. Kad političari ukradu intelektualnu svojinu, to nije ništa drugo do krađa. Da li su vama iz džepa izvukli novčanik ili su nekome ukrali 20 ili 30 strana njegovog rada, etički gledano to je potpuno isto. U tom smislu, onaj ko je spreman za akademsku krađu, spreman je i za ovu drugu. I nije slučajno što je Siniša Mali upleten u različite afere – 24 stana u Bugarskoj, pa razne kompanije, sve je to vrlo, vrlo sporno. Jednog dana će za to morati da odgovara.
      I sad, kad ova vlast Sinišu Malog postavi na čelo tela za sprečavanje pranja novca, šta su nam time poručili? Poručili su nam da nas smatraju idiotima. I ima osnova za to. Jer ako mi prelazimo preko toga, a znamo pod kakvom je sumnjom Siniša Mali, to znači da nas oni smatraju idiotima i da se mi u skladu s tim ponašamo. Mi moramo da se bunimo jer to je nenormalno stanje. Sa sociološkog stanovišta, elita su oni koji imaju više moći, bogatstva i viši društveni ugled od ostalih. Kada su u pitanju bogatstvo i moć, onda su "naprednjaci" elita, iako više volim da o njima govorim kao o delu političke oligarhije. Oni nisu lažna, oni su prava elita moći. Znate, nemaju univerzitetski nastavnici kolekciju skupocenih vina, nego predsednik države u svom vinskom podrumu u Jajincima.
      Predsednik države je nedavno u svom autorskom tekstu objavljenom u "Politici" pod nazivom "Elita i plebs" koristio i neke formulacije za koje bismo slobodno mogli da kažemo da ste ih i vi izrekli, samo upućene baš njemu. Vučić, recimo piše o "sveprisutnoj kampanji omalovažavanja svih koji misle drugačije" ili o onima "koji bi da upravljaju našim životima samo zato što oni misle da to tako treba". Aleksandar Vučić je demagog, i to vrlo darovit. On demagogiju sprovodi na jedan vešt način i otud i jeste na vlasti. Čim imate opšte biračko pravo, onaj koji veštije zavodi šire društvene slojeve, ima više uslova da pobedi na izborima. To nije karakteristika političkog života samo u Srbiji, već i u svim državama u kojima postoji opšte biračko pravo. U Srbiji je interesantno licemerje onoga koji to govori. On je čovek koji omalovažava svakoga koji drugačije misli, koji se bukvalno smeje u lice tom istom narodu na kojeg se poziva. On se svima nama podsmeva. Siniša Mali u borbi protiv pranja novca!? Smeju nam se svima u lice i kažu: "Pogledajte kakvi ste magarci! Vidite kako vas stalno magarčim. A to mogu jer prolazi." On obezbeđuje poslušnost svog kadra tako što ih stalno drži u v.d. stanju. Ja sam vršilac dužnosti nečega. A onda, posle dve godine, prebace me na neku drugu takvu poziciju i opet sam u v.d. stanju, a na moje mesto dođe drugi takođe kao v.d. Ako bi oni bili stalno na nekom mestu, imali bi i mogućnost da samostalno delaju. Ovako to nije moguće. Tako se, s jedne strane, disciplinuje stranački kadar, a s druge strane, pogledajte Komunalnu miliciju. Sad tamo postoji mogućnost neograničenog zapošljavanja. Učlanite se u Srpsku naprednu stranku i idete u Komunalnu miliciju, možete da radite u civilu, možda dobijete i uniformu, eto vam posla. Na taj način se kupuju ljudi, a istovremeno dolazi do militarizacije društva što je jedan vrlo negativan i potencijalno opasan trend.
      Zar ta militarizacija nije već sprovedena? Ovako je samo nađen pravni okvir kako te ljude formalno zaposliti. Imate na lokalu ljude koji, u stvari, i nisu dobili neki konkretan posao, ali su dobili svojevrsnu malu lokalnu moć. Oni imaju određeni autoritet i njih se strašno plaše osobe koje su niže od njih u hijerarhiji kao što se i oni sami plaše onih iznad sebe. Sad ih treba samo legalizovati, kao što je Jedinica za specijalne operacije napravljena posle ratova u Bosni i Hrvatskoj da bi se učesnici rata u raznim specijalnim i manje specijalnim jedinicama od Arkanovih Tigrova do Škorpiona zvanično zaposlili u mirnodopsko vreme. To je nasleđe devedesetih dvadesetog veka. Vrlo teško smo se s tim borili jer je sa najznačajnijim delom tih snaga postignut dogovor. Zoran Đinđić je to uradio. Na taj način je spaseno dosta života jer da su poslušali naredbu Slobodana Miloševića, bilo bi mnogo mrtvih. S druge strane, postignut je dogovor s đavolom. Posledica toga je da je sam premijer Đinđić platio životom kad je shvatio da će ili da ima pravnu državu ili će da ima mafiju; ne može i jedno i drugo. Preduhitrili su ga. Mi smo u stalnom stanju borbe za slobodu republike od raznih mafijaških zarobljavanja. U ovom trenutku naša država je zarobljenija nego ikad. Naša republika ne postoji, ona je oteta. Građani nemaju svoju republiku. Mafija ima svoju državu. Država ima svoju mafiju. Na taj način se odvija društveni život u Srbiji. Osim toga, postoje mafijaške strukture koje nadilaze nivo Srbije. Ako u Kotoru, jednoj maloj varoši, postoje dva klana koja se bore za prevlast na tržištu droge na čitavom Balkanskom poluostrvu, pa i šire, onda je to znak da je potrebna saradnja na mnogo višem međunarodnom nivou za borbu protiv mafije. A vrlo često iz političkih razloga vi nemate tu spremnost. Niko ne može da me ubedi da Sjedinjene Države i Evropska unija ne mogu Milu Đukanoviću da kažu: "Čekaj, čoveče, imaš dva klana na sopstvenoj teritoriji koji trguju drogom na čitavom Balkanu i šire, reši to odmah!" Nemoguće je da se to ne može rešiti, ali zbog toga što je Milo Đukanović, protivno volji naroda, uveo Crnu Goru u NATO i time sprečio uticaj Rusije na Balkanu, on ima carte blanche za mafijaško delanje. To je jedan od glavnih mafijaša na Balkanu. On je, izgleda, blizak Škaljarskom klanu, a ovaj ovde je blizak Kavačkom, bar po onome što se može prozreti.
      Koji? Naš predsednik? Jeste. I sad pazite, imate predsednike koji su bliski klanovima u jednoj maloj varoši u Boki Kotorskoj. To nije normalna situacija. Jer ubistvo Saleta Mutavog izaziva ministra unutrašnjih poslova da objavi rat mafiji. U stvari, on je objavio rat jednom mafijaškom klanu koji je ubio pripadnika drugog mafijaškog klana. Ubijen je pripadnik Kavačkog klana, a on je, u stvari, objavio rat Škaljarskom klanu. Na taj način je jasno pokazano da je država Srbija, zapravo, u vlasti jednog mafijaškog klana koji ima sedište van republike. U Kotoru. Vidite svu tragediju. U kakvoj državi mi živimo? To nije država, to je razbojnička družina. Zapravo, razbojnička družina je otela državu. Od koga je otela? Pa, od nas, građana ove republike. Da li smo mi toga svesni i da li znamo posledice toga? To je osnovno pitanje. Kada jedan predstavnik opozicije kaže: "Da, da, to je mafijaška država i da, da, mi treba da imamo dijalog sa vlašću." Pa, to ne ide jedno sa drugim. Sa mafijom nema razgovora. Ni o čemu. Jer onog trenutka kad razgovarate, pristajete na njihove uslove.
      Pritom vlasti imaju podršku zapadnih sila. Naravno. Jer se još uvek očekuje da će ova garnitura nešto uraditi u vezi sa Kosovom.
      U svom nedavnom intervjuu NIN-u vi ste elaborirali kako bi borba protiv ove vlasti mogla da izgleda. Sve se svodi na to da jedini način na koji vi vidite kako to može da se izvede jeste oružanom silom. Tako je. Ključno je pitanje da bude što manje krvi i treba razmišljati na koji način to ostvariti. Jer ova vlast sigurno dobrovoljno otići neće. Ona može izgubiti na izborima, ali neće to priznati. Kao ni što Miloševićeva vlast nije priznala da je izgubila izbore. Morala je da se upotrebi sila. A pazite, da je general Pavković poslušao naredbu i izveo tenkove, da je Legija poslušao naredbu i otvorio vatru na demonstrante, bilo bi na stotine mrtvih.
      Ali tada ne bi bilo ni Pavkovića ni Legije. Najverovatnije. To bi bila ogromna cena. Ljudski životi su najdragoceniji i zato treba sve učiniti, ali ne po cenu sklapanja dogovora sa mafijom. Jer ako smo sklopili dogovor s mafijom, a izgleda da je jedan deo opozicije na to spreman, onda smo džaba krečili. Onda je to samo zamena autoritarne oligarhije jednom čistom oligarhijom koja će, takođe, imati veze s mafijom.
      Međutim, kada hoćete da smenite režim, vi morate neke ljude iz tog režima, pa čak i neke koji su vrlo visoko u njemu, prevesti na svoju stranu. Drugačije se takva vlast ne može smeniti. Neke od njih da, ali mafijaše sigurno ne. Mafijaši se moraju goniti, goniti i goniti dok ne budu tamo gde zaslužuju. Ljudi iz ove vlasti će iz straha od otkrivanja mafijaške aktivnosti praviti sve veće i veće greške. Jedini je problem što cena koja se na kraju bude platila može biti visoka. I sve treba učiniti da ona bude što niža.
      Po cenu da TV Pink još jednom preživi? To nikako. Svojevremeno je profesor Čedomir Čupić kazao da Pink treba sravniti sa zemljom. Možda ne bih bio tako radikalan, ali vlasnik Pinka mora da odgovara za sve što svih ovih decenija čini. Trebalo je da odgovara i 2000. pa nije. Nije odgovarao pošto su neki svirali klavir na Pinku.
      Ko bi sada mogao da zasvira klavir na Pinku? Ne znam. Ne bih tek tako da unapred osuđujem bilo koga. Ali, znamo šta se desilo 2000. i to je bilo katastrofalno za kulturu u zemlji. A znate, kad su Čedomir Čupić i Željko Mitrović razmenjivali teške reči, pokojni Zoran Đinđić je rekao da su to vrapci koji se u prašini bore. U tom smislu nikome, bez obzira na određene zasluge, koje su nesumnjive, ne smemo zaboraviti šta je radio, računajući tu i onoga koji s vama sada razgovara. Svako mora da ima svest o odgovornosti. Petog oktobra je propuštena velika šansa. Onda, vidite, ko je uveo te užasne rijaliti programe koji truju duh naroda? Pa, Dragan Đilas. Njegova agencija je uvela rijalitije na televizije sa nacionalnom pokrivenošću. I sada mi svi treba da kažemo: "Bravo, majstore, bićeš super kada dođeš na vlast." Pošto si već prethodno pokazao koliko ti je stalo do medijskih sloboda sa preprodajom minuta na RTS-u. Neke stvari moraju da nam budu jasne jer ako nisu, onda ćemo ponavljati greške.
      Kad bi rijaliti bio problem broj jedan u Srbiji, nama bi svi drugi problemi izgledali lako rešivi. To jeste jedan od bitnih problema. Nemate civilizovanu zemlju u kojoj se rijaliti pušta na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, naročito ne pre ponoći. Zato što su to programi ravni pornografiji. Ako biste imali pornografiju koja se pušta preko celog dana, onda je normalno da imate i rijaliti. U dobro uređenim medijskim prostorima najčešće se takvi programi puštaju na kablovskim kanalima i dodatno se naplaćuju, kao što se i za pornografiju dodatno plaća. Zato bi članovi Saveta REM-a trebalo da vrate sav novac koji su do sada zaradili jer nisu radili posao za koji su plaćeni. Njihov je posao bio da kažu Mitroviću, Peconiju i kome već treba da ne smeju da emituju takav program ili da ga emituju samo posle ponoći.
      Zar mislite da se taj problem može rešiti zabranom? Svakako. Neke stvari se mogu zabraniti. Postoji revolucionarna pravda. Revolucija bi tako nešto mogla da uradi – suspenduje se postojeće pravo, koje svakako nije zasnovano na pravdi, a nije ni primenjivano, i uvodi se novo, na pravdi zasnovano, pravo. To revolucije rade. To jeste opasno, ali je mnogo bolje nego ova katastrofa u kojoj živimo.
      Čekajte, da li ste vi onda opasan čovek? Možda jesam, naročito za neke. Za oligarhiju bih voleo da budem veoma opasan ako bih došao na vlast. I to odmah javno kažem i obećavam: ako bih se politički angažovao i ako bih došao na vlast, bio bih vrlo opasan za oligarhiju. Nema razloga da krijem. Neke stvari se ne mogu bezbolno rešavati. Negde mora hirurški nož da se upotrebi. Kad je bolest uznapredovala, koristi se hirurški nož. Lekovi ne pomažu. Ovo je tumor. Veliko je pitanje da li je metastazirao jer ako jeste, nama nema spasa. Mi vrlo verovatno kasnimo, ali još uvek postoji nada. A da bi se nada ostvarila, potreban je hirurški nož kako bi se tumor odstranio.
      Radoslav ĆEBIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Kako Tango Six saznaje, načelnik Generalštaba Vojske Srbije doneo je 6. juna odluku da se vojni aerodrom „Batajnica“ preimenuje u Vojni aerodrom „Pukovnik – pilot Milenko Pavlović“.

      Odluka o preimenovanju već je stupila na snagu i njom se najveći namenski vojni aerodrom na prostoru bivše Jugoslavije više ne zove po geografskom pojmu već po jednom od najslavnijih pilota lovaca u modernoj istoriji jugoslovenskog i srpskog RV i PVO.
      Pavlović je u vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju bio komandant tadašenjeg 204. lovačkog avijacijskog puka. Poginuo je u borbenoj misiji 4. maja 1999. godine nedaleko od rodnog Valjeva. Vojska Srbije, pre svega RV i PVO baštinili su sećanje na Pavlovića, o njegovoj pogibiji snimljen je dokumentarac, njegovo ime nosi ulica koja vodi do batajničkog aerodroma a 101. lovačka avijacijska eskadrila nazvala je i jedan lovac MiG-29 (18351) po njemu.
×
×
  • Креирај ново...