Jump to content

Позитивне приче и фотографије, наше или туђе, оно што вам измами осмех

Оцени ову тему


Препоручена порука

Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 84
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Прича о малом Лазару У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати. Пре него би се врата и отворила, он је

iz uciteljskog albuma 

Постоване слике

Прича о малом Лазару

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати. Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније. 

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли?

„Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети“ – То је била његова молитва.

„И то је све?“- питао је даље свештеник .

„Све“ – рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.

А онда га једног дана није било, па другог… и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава  цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

„Чему се Лазаре радујеш?“ – питао је.

„Исусу“ – одговорио је Лазар.

 „Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом?“ – питао је даље свештеник.

 „Да“, – одговорио је смешећи се дечак- али Исус сваког јутра дође мени и каже:

 „ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ.“

 Свештенику је, када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

http://bskm.rs/2013/12/prica-o-malom-lazaru/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Здраво цвете, здраво дрво....из једног цртаћа који сма давно гледала, али не могу да га пронађем.....:sunce:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 минута, Рапсоди рече

Здраво цвете, здраво дрво....из једног цртаћа који сма давно гледала, али не могу да га пронађем.....:sunce:

Е баш тако :sunce:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Milica Bajic рече

@Рапсоди јеси мислила на Фердинанда? :)

https://youtu.be/0ejNLKnwTjs

Био је неки цртаћ, неки чини ми се куца, како иде ливадом  и каже: " Здраво цвете, здраво дрво " то ми је остало у сећању, али занимљив  је и Фердинанд, ево управо га гледим :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Из једне радио емисије, летос. Парафразираћу.

Радило се о птицама које живе у градовима, о птицама певачицама, па сам сазнала да је и врана птица певачица. И једну занимљиву причу сам чула о, да ли чворку или чавки, не сећам се сад тачно. Рећи ћу у причи чворак, а ако сам погрешила, праштајте.. Елем изучавали орнитолози сове у једном месту у Банату. Тек у  подне дана, зачују хук сове. И сад, настале теорије како и зашто се то могло догодити, јер сове дањом спавају, а ноћом вилују. Један од тих младића закључи : - Док је чворак спавао, њему се урезао хук сове у мозак. То је запамтио и репродуковао.

Мени  некако  необична та потреба да све објаснимо рационално. и видимо, и невидимо што је. А врана пева, а чворак имитира. А чији глас милозвучнији? Чуло слуха занимљиво. Ових дана често помислим:- Да ли сам ово добро чула? Да ли сам ово добро разумела?

Лепа ова тема. Сећам се и једне реченице

Колико је дана потребно да упознаш свет? ( из једне песме, јутрос)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Једном сам пронашла на тавану татина писма из младости. Тресле су ми се руке, нисам их отворила. моја сестра јесте. Не знам ни данас како да се поставим према том делу татиног живота који се простро тада пред мене, а тате нема већ 11 година на овом свету.

Данас се не пишу писма. Пише се нешто друго.

 

Image result for ÑÑбав и лепоÑа

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

IMG_3161.thumb.JPG.5077b2fc87b06aafdeb9d8afa254c3fa.JPG1625917835_PRIJATELJSKOCASKANJEmojafotografija.thumb.jpg.faad3faa1106a1d847af1dfd35a58a11.jpg

Моје две фотке ....пријатељско ћаскање :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зелени бицикл

Пре неко јутро у подземној железничкој станици код Вука у Београду могао се видети необичан призор. Омалена дугокоса девојка носила је велики зелени бицикл. 

Прво што бисте помислили када је угледате јесте како ли је успела низ оне огромне покретне степенице којима се морала спустити чак доле? Али, гледајући је само тренутак дуже, сигурна сам да би се и у вама разлила она чиста детиња радост тротинета, ветра у коси или можда стајања на корпици братове Понике, чврсто га грлећи око врата.

Није дуго прошло и стигао је воз. Поносито, како бисте већ и очекивали од ње и одбивши љубазно помоћ понеког зајапуреног младића, унела је свој зелени бицикл и одвезла се у правцу Новог Београда. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јутро

 

Свако јутро док се спремаш за школу, бринеш о ономе што си заборавио, а неопходно је за тај дан.Или неки други. То је мислила девојчица са трећег спрата. Важно и неопходно. Она једначина са једном непознатом. Она подела на родове и врсте у биологији. Они падежи којих мора бити седам. А дан кишовит или сунчан увек искочи из сна, На најлепшем месту.

Трчећи низ степенице, јер је тако лакше, јер тако ослушкујеш тапететапање својих патика, сручила је девојчица са трећег спрата своје јутро на улицу.И дан и дан и дан одјекивали су сапутници, сабеседници својим корацима поред девојчице.

- Добро јутро, тета Лепосава!

Звонило је у ушима приповедача ове приче, то благогласје, та реченица што у срце дира. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
My Favorite Things
 
Raindrops on roses
And whiskers on kittens
Bright copper kettles and warm woolen mittens
Brown paper packages tied up with strings
These are a few of my favorite things
Cream-colored ponies and crisp apple strudels
Doorbells and sleigh bells
And schnitzel with noodles
Wild geese that fly with the moon on their wings
These are a few of my favorite things
Girls in white dresses with blue satin sashes
Snowflakes that stay on my nose and eyelashes
Silver-white winters that melt into springs
These are a few of my favorite things
When the dog bites
When the bee stings
When I'm feeling sad
I simply remember my favorite things
And then I don't feel so bad
Raindrops on roses and whiskers on kittens
Bright copper kettles and warm woolen mittens
Brown paper
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Патријарх Порфирије: Нека врлине буду наше оруђе и оружје

      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 3. јуна 2021. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном тим светитељима на Вождовцу. Саслуживали су умировљени Епископ Георгије и изабрани Епископ марчански Сава.
      „Данас славимо равноапостолне Константина и Јелену, мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божјој“, беседио је патријарх Порфирије.
      „Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина. Црква Христова живи, али постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина и Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима и царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“, истакао је Патријарх.
      „Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна. Искушења долазе са лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна долазе у форми врлине. Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности. Нама се обраћају као да немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“, поручио је Патријарх.
      Извор: Радио Слово љубве
       
      /files/spc_social.png Патријарх Порфирије: Нека врлине буду наше оруђе и оружје | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      WWW.SPC.RS
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач.
      На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“.
      Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“.
      Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“.
      „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић истакао је данас да Српска православна црква и косовски Срби немају поверења да власти у Приштини могу да заштите српске светиње и баштину на Косову и Метохији, и подсетио да се и скрнавњење 150 православних светиња и стотине гробаља догодило током присуства мировних снага у покрајини.

       
      Јањић је у објави на Твитеру оценио да приштинске власти немају моралног и професионалног капацитета да заштите српско наслеђе, и цитирао владику рашко-призренског Теодосија да оне теже да присвоје српско наслеђе и учине Косово етнички чистом албанском територијом.
      Он сматра да би предаја баштине Српске православне цркве на Косову албанским властима пре или касније “резултирала варварским сценама скрнављења које су екстремисти међу косовским Албанцима починили током нереда 2004. године”.
      Јањић је подсетио да је уништавање српских хришћанских православних светиња на Косову и стотина православних гробаља настављено упркос присуству међународних мировних снага.
      – Уништавање 150 српских хришћанских православних светиња на Косову настављено је упркос присуству међународних мировних снага од краја рата 1999. године. Екстремисти међу косовским Албанацима такође су опустошили стотине хришћанских православних гробаља – подсетио је игуман манастира Високи Дечани.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања.
       
      “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе.
      Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих.
      “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије.
      Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”.
      “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика.
      Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина.
      “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије.
      Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину.
      “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић.
      Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача.
      Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе.
      “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић.
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      Владика Теодосије: Присвајају наше цркве да би на њима градили свој идентитет
      мај 22, 2021
      Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања.
      “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе.
      Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих.
      “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије.
      Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”.
      “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика.
      Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина.
      “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије.
      Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину.
      “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић.
      Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача.
      Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе.
      “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић.
      Извор: РТС
×
×
  • Креирај ново...