Jump to content

Дарко Р. Ђого: Срљање у катастрофу

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ако смо се све до вечерас налазили на рубу међуправославне схизме и били свједоци прогрес никад очекиваног и виђеног (нажалост, по злу), вечерашње саопштење Васељенске Патријаршије доводи нас у прве дане нечега што већ није криза него право ратно стање. Без бирања ријечи: лудило. Човјеку који је, макар као дијете, свједочио почетку правог рата, неминовно навиру асоцијације на љето 1992. у Сарајеву. Гледаш и слушаш – оно што су у невјерици родитељи јуче наводили као врхунац немогућег безумља сутра постаје стварност. Стварност се у безумљу помјера дан за даном…

2018-10-12-08.19.28.jpg?resize=480%2C318

Јединство УПЦ КП и ЦПЦ. Да ли је Цариград сада у јединству и са М. Дедејићем?

Ево превода тог документа:

Под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског, Свештени синод сабрао се на редовно своје засједање које је одржано од 9. до 11. 10. 2018. како би испитао и истражио теме које су предложене.

Свештени синод се посебно и подуго позабавио црквеном тематиком у Украјини у присуству Његовог Преосвештенства Архиепископа Данила памфилијског и Његовог Преосвештенства Епископа Илариона едмонтонског, патријаршијских егзарха у Украјини, те је послије детаљног расправљања одлучио:

  1. Да обнови већ донесену одлуку да Васељенска Патријаршија настави са додјељивањем аутокефалије Украјинској Цркви.
  2. Да одмах у Кијеву васпостави ставропигион Васељенске Патријаршије као један од многих ставропигиона у Украјини који су тамо одувијек постојали.
  3. Да, у складу са канонским овлашћењима Константинопољске Патријаршије да прихвата молбе јерарха и других клирика из аутокефалних Цркава, [Цариградска Патријаршија] прихвати односне (такве) молбе Филарета Денисенка [поглавара УПЦ КП] и Макарија Малетича [„поглавара“ УАПЦ – Д. Ђ.] и оних који су са њима [= вјерника ових расколничких заједница – Д. Ђ.] јер су се у расколу нашли не због догматских разлога, те да их васпоостави у њиховом архијерејском или јерејском чину, а њихове вјерне /поврати/ у црквену заједницу.
  4. Да повуче пуноважност Синодског Писма из 1686, које је издато у тадашњим околностима, које је давало, по икономији, право Патријарху Московском да хиротонише кијевског митрополита којег би изабрао црквенонародни сабор његове [= кијевске] епархије који би „најприје“ [„в первих“] помињао име Васељенског Патријарха као показатељ канонског зависности.
  5. Да позове све укључене стране да избјегавају заузимање храмова, манастира и дтуге имовине, као и било који други чин насиља или одмазде, ради очувања мира и љубави Христове.

Дато у васељенској Патријаршији 11.10.2018.
Из Секретеријата Светог и свештеног Синода

Оно што посебно пада у очи јесу два „детаља“: признавање и „реституција“ вођа двије расколничке заједнице, тзв. „Кијевског Патријархата“ и „Аутокефалиста“, у њихових јерархијским чиновима (и признавање чина свештенству поменутих расколничких заједница), као и „повлачење Синодског Писма из 1686.“ којим је право хиротоније кијевских митрополита било уступљено Московској Патријаршији.

Први „детаљ“ представља изненађење чак и за најбоље познаваоце методологије остваривања плана украјинске аутокефалије и представља чин којим је одбачена свака могућност да се међуправославни спор између Москве и Цариграда ријеши било чим осим брзим прекидом сваког општења између двије патријаршије. Наиме, Филарет Денисенко није само рашчињен него и анатемисан од стране Руске Православне Цркве, па је овакво „враћање чина“ Филарету заправо јасно саопштавање Московској Патријаршији да Цариград и Москва очигледно нису више дио истог Тијела Христовог, с обзиром да је немогуће бити и рашчињени и анатамисани расколник и канонски епископ у истој Цркви.

Успут, имајући у виду да се поменути Денисенко и сви његови вјерници годинама налазе у „општењу“ са НВО „Црногорска православна црква“, право питање јесте да ли би свако саслуживање једног клирика СПЦ са Цариградом значило и „саслуживање“ са поменутом НВО. Индикативно је да се као „аргумент“ за овакав чин даје непостојање догматских разлика између расколника и канонске Цркве.

Досљедном примјеном овог псеудо-критеријума аутокефалију је могуће (или чак потребно) дати свакој расколничкој скупини која је затражи: по први пут у историји Цркве сам чин и стварност раскола нису посматрани као напад на етос, а самим тим и биће Цркве. Овакву одлуку нико заправо није могао очекивати, мислим, чак ни највећи поборници украјинске аутокефалије. Ако уопште постоји нешто добро у том чину, онда је чињеница да је сада свима очигледно да у ствари ни до какве „нове“ и „јединствене“ Украјинске Православне Цркве неће доћи, него само до легализације и консолидације раскола. Зашто бо ти било пожељно за украјинске десничаре, свима је јасно. Зашто је Васељенска Патријаршија изгубила компас толико да је одлучила да „врати чин“ тако опскурној личности као што је Денисенко – питање је на које ће поборници досадашњих активности Патр. Вартоломеја морати да дају одговор најприје себи.

Став 4. представља очекивани корак који потпуно одговара изјавама, поступцима и документима које је Цариград у најновије вријеме издавао. У квази-историјском наративу кога се Цариград сјетио посебно у најскорије вријеме, давање права Московској Патријаршији да хиротонише кијевске митрополите било је „привремено“, „изнуђено“, те га је данас, ето, могуће повући. О овом питању би се могло разговарати на неком од часова из историје помјесних православних цркава, али остаје питање зашто је исти тај Цариград до ког мјесеца уназад признавао само Митрополита Онуфрија и канонску УПЦ а сада се (одједном?) сјетио да опозове Писмо из 1686. и поново, бар у својим очима, присвоји Кијевску Митрополију (која, узгред, није обухватала простор данашње Украјине).

Посебно се бесмисленим и лицемјерним чини позив на ненасиље. Он је упућен зато што и егзарси који су у Украјини били и сви који било шта знају о Украјини одлично знају да ће до насиља доћи, да се актом легализације раскола уједно легализује досадашња историја насиља од стране расколника, њиховог заузимања храмова, али и да се практично позива на ново насиље и заузимање. Сада ће, изгледа, УПЦ КП моћи да рачуна да ће се насиље моћи вршити у оквиру „канонског“ православља. Легализовати раскол настао на насиљу и позивати на ненасиље – дефиниција је лицемјерја и безочности.

2018-10-12-08.28.47.jpg?resize=549%2C366

Чланови УПЦ КП насилно упадају и заузимају храм УПЦ МП у мјесту Птича

У ком правцу ће будућност православља ићи послије данас, након оваквог, без претјеривања можемо рећи, безочног и црквено-милитантног саопштења Цариграда, можемо претпоставити само у кључу прољећа 1992. у Сарајеву. До сада су се поједине помјесне Цркве изјасниле у подршци канонској, нашој Цркви – Украјинској Православној Цркви и Митрополиту Онуфрију. Неодлучност, „дипломатичност“, „мудрост“ многих може да кошта православље много више него што смо у стању да предпоставимо. Што се потписника ових редова тиче: зебња са којом се брат свештеник у једној парохијској цркви Кијева сваки дан суочава са пријетњама Десног сектора и УПЦ КП да ће послије „Томоса“ морати да напусти своју цркву или се прикључи расколницима довољан ми је знак на чијој је страни правда. Христос је тамо гдје је и до сада био. Њега је немогуће заузети заузимањем храма, немогуће присвојити саопштењима било које патријаршије.


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Онима који треба да знају а изгледа да не знају чињеницу да је Денисенко "саслуживао" са расчињеним од Цариграда попом а сада лажним митрополитом Мирашем Дедејићем када је био његов гост у Црној Гори од 20-27.10.2010.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сад нам је, ваљда свима, јасније како почињу ратови и да је сваки у корену ''верски''

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Потенцира се да нијесу нађени у догматском гријеху. ОК, слажем се, а шта ћемо са канонским гријехом?Каноне су доносили Васељенски и поједини Помјесни Сабори које Васељенски потврди, овдје је ријеч о канону ( закону) који само ЈЕДНА ( Цариградска ) Црква мијења и поништава, који је иначе сама донијела, па ваљда у Православљу не важи оно: оћу к..., нећу к....!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Христос је тамо гдје је и до сада био. Њега је немогуће заузети заузимањем храма, немогуће присвојити саопштењима било које патријаршије.

Амин.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Поуке.орг инфо рече

Vaseljenski je inače raščinio Dedejića, a eto Denisenko sa njim "saslužuje" 

Izdaja je kurva, i uvek ce da bude...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ЦП рашчини једног човека, тај човек настави да се игра цркве, други рашчињени човек признаје и саслижује са овим првим и онда га ЦП за то награди враћањем у Цркву... Па да ли ико нормалан тамо у ЦП постоји, од оних који се нешто питају, па да види колика је ова свињарија... Па како оно мисле да икога преваре, осим разних порошенка коме је ово "државна" победа

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, прота Бранко Тапушковић рече

Потенцира се да нијесу нађени у догматском гријеху. ОК, слажем се, а шта ћемо са канонским гријехом?Каноне су доносили Васељенски и поједини Помјесни Сабори које Васељенски потврди, овдје је ријеч о канону ( закону) који само ЈЕДНА ( Цариградска ) Црква мијења и поништава, који је иначе сама донијела, па ваљда у Православљу не важи оно: оћу к..., нећу к....!

Сматрам да је цариградска патријаршија начинила догматски грех и хулу на Духа Светог која се не опрашта рекавши да је извор свих цркава и стављајући тако себе на место Бога иако пре 4 века Није ни постојала.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем.

       
      Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“.
      Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.
      Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор.
      Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо.
      И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако.
      Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново.
      Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана?
      Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора.
      За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи.
      Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима.
       
      Али пролазни је час то био.
      Сада је тренутак радости.
      А ти… „весели се српски роде!“
       
      Извор: Ин4с
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа.

       

      Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Milan Nikolic,
      ИСТАКНУТИ теолог, отац Дарко Р. Ђого присећа се да је цетињски владика предавао Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија, а Катихетику на четвртој.
      - Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско "благо мени, благо мени". Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу беседу. Гледајући њега видели смо аутентичног човека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских отаца у градовима? Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита тридесетак књига за два његова предмета, књига по свему различитих. И ми смо их читали, све нисмо смели другачује да му изађемо на очи. Пленио је аутентичношћу.
      КАДА сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најпре ћу одговарати Увод у богословље. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: "Старче, ја бих пошао са вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца." Положио сам испит, а прозорљиви Старац ми рече: "Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку - Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживеће Амфилохија. Тако, благо мени."
      ОСТАО сам. И данас откривам никада откривену тајну границе где и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а где за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловест да је отишао Старац старцима, прича отац Дарко. И наставља:
      - Није му било лако. Нисмо га разумевали. Морао је да се носи са силама немерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огрешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима.
      ЗАПРАВО: Старац је увек и једино грешио из доброте, из неспособности да препозна ад у човеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас. Његов богословски допринос је немерљив и на писаном плану. Уз владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увек добро: са оном речитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима. Волео је свој српски народ. Волео на понекад оштар и забринут начин, волео тако да у његовом присуству никоме није било тесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попреко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку реч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је време пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човек кога можеш само да волиш. Косовски завет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/feljton/934003/adam-nulti-pacijent-policajac-koji-ispitivao-amfilohija-kraju-upitao-zezate-mnom
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве.
      ”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...