Jump to content
  1. Вилер Текс

    Вилер Текс

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве.

      Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто  административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово.
      То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ.
      Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела.
      Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве.
      Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није.
      Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву.
      Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и  дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији.
      Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су  допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година!
      Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом.
      Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе Св. Атанасија Великог у храму посвећеном овом светитељу у београдском насељу Плави хоризонти. Патријарху Порфирију саслуживали су архијерејски намесник земунски протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереји Милош Стојановић и Владан Симић, јеромонах Сава (Бундало), ђакон проф. др Драган Радић и проф. Богословије ђакон Радомир Врућинић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Св. Атанасије Велики је онај светитељ који је изрекао реченицу: „Да је Бог дошао у освај свет. Да је Бог постао човек, како би човек постао бог“, рекао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе поучавајући о догматској истини Христовог оваплоћења. „Рекавши то, знао је добро хришћанску веру. Знао је добро Православну веру. Знао је да је Бог нестворен, беспочетан, да Бога нико никад није видео, да Бога својим умом не можемо познати“, наставио је Патријарх Порфирије указујући да: „када је Св. Атанасије рекао да човек треба да постане бог, знао је да то никако не значи да човек може постати бог по својој природи. Него да човек својим начином живота, уколико је тај начин живота Јеванђељски, уколико је то живот који се труди да колико је год то могуће примени у свом животу заповести Божије, да онда човек постаје способан да учествује у пуноћи, у свему ономе што нам Бог дарује“.
      „Бог читавог себе дарује људима. Бог је непрестано са нама, али нажалост, ми често, чак и онда када смо у Цркви нисмо свесни те чињенице“, рекао је Патријарх Порфирије истакавши да: „не освећамо, не препознајемо да је Бог са нама. Штавише, ако немамо неке проблеме, ако немамо искушења онда на Бога заборављамо. А понекад идемо толико далеко да заборављамо и то да смо заборавили на Њега“.
      Св. Атанасије Велики је од наjраније младости своје мисли, своје читаво биће подредио Богу и тиме је спознао Јеванђелску истину коју нам откривају Свети Апостоли и коју Црква својим предањем чува до данас а то је да је Бог постао човек, рекао је у својој беседи Патријарх Порфирије нагласивши да је Бог то учинио не случајно него да би поделио са нама све оно што је наше. Бог је постао човек, нагласио је Патријарх Порфирије да би: „сишао и до најдубље тачке нашег постојања и да би ту онда изнутра, оно што је наш највећи проблем, оно што је наша највећа мука, оно што је највеће искушење, а то је смрт, да би ту изнутра обеснажио смрт. И својим васкрсењем победио тог нашег непријатеља, са нама и за нас, у наше име, имајући у својој личности људску природу. И тиме омогућујући да ми, када учествујемо у Његовом животу, а учествујемо кроз Цркву, учествујемо кроз Литургију Цркве, онда учествујемо и у победи над смрћу. Учествујемо, заправо, већ овде и сада у вечном животу.“ Све то је нама дато, закључио је Патријарх Порфирије напомињући да све то можемо и спознати дубином свог бића, просвећеним умом и чистим срцем.
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је са верним народом и свештенством пресекао славски колач.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг инфо,
      Од уторка 11. маја Света Гора је поново отворена за ходочаснике. Међутим, број диамонитириона (виза, дозвола за улазак на Свету Гору) је ограничен и то:
      - сваки манастир 10 диамонитириона у једном дану, дакле 10 ходочасника
      - сваки општежитељни скит 5 диамонитириона
      - сваки идиоритмијски скит 2 диамонитириона
      - свака келија и исихастирион 1 диамонитирион дневно.
       
      Извор: Светогорске стазе
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу – Глувну  Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода,  Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу.

       
      Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић.
      У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Отац Јован је наследник светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања
      Од истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића величанственом молитвеном свечаношћу у манастиру Лелићу опростио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, више архијереја Српске Православне Цркве, свештенство, свештеномонаштво и бројни верници.
       
       
      Повезан садржај: 
      Патријарх Порфирије на сахрани архимандрита Јована: Господ га позвао кад је био најспремнији! (звучни прилози Радио-Источник)
      Архимандрит Јован Радосављевић, савременик свевремених и бележник вечности
      Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу
      Упокојио се у Господу архимандрит Јован (Радосављевић)

       
      Заупокојену Литургију у манастирском храму је предводио Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије, чија је епархија била дом оцу Јовану током последњих дана његовог земаљског служења. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и нишки Арсеније и више свештенослужитеља. Поменом након Литургије је началствовао Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање свог викара Епископа мохачког г. Исихија и на Литургији служашчих архијереја.
      У летњем олтару у порти манастира опело је одслужио Патријарх српски Г. Порфирије са браћом архијерејима и свештенством.  Молитве за душу великог прегаоца за веру Христову принели су и имењаци му Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени Јован Пурић.
      - По промислу Божјем, отац Јован нас је данас сабрао овде, јер је и њега Господ по промислу позвао Себи у тренутку у коме је засигурно најспремнији за одлазак из овог света и улазак у дом Оца Његовог и Оца свих нас. Сабрао нас је да бисмо се помолили за његову душу, али и да се ми помолимо оцу Јовану, јер вером својом имамо знање да отац Јован има слободу пред Богом  да Га скромно, у духу којим је живео читав живот, замоли за наше спасење, беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом опела архимандриту Јовану. Почетак и крај земаљског живота оца Јована везани су за Лелић, свето место украшено моштима Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина.
      - У духовним скутима владике Николаја започео је свој живот и Бог је хтео да на том истом месту се нађе у наручју владике Николаја у дому Господа Бога нашега. Најбољи духовни простор из ког је изникао отац Јован јесте земља духовна коју су обрађивали, у коју су себе уложили и све што имају положили јесте духовна њива владике Николаја и оца Јустина. Из тог корена је изникао отац Јован и са тог извора напајала се његова душа. Многи од нас овде сабрани, управо благодарећи оцу Јовану, имали су могућност да се прикључе на тај корен и пију исту духовну питку воду, казао је патријарх Порфирије.
      - Отац Јован наследник је светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања. Међу особинама које су красиле личност оца Јована издваја се смирење. Многи његови ученици постали су свештеници, монаси и епископи, као и благочестиви хришћани уопште. Сви, без изузетка, о оцу Јовану могу рећи да је био смирени слуга Божји, истакао је српски првојерарх.
      - Сарађајујући са благодаћу Духа Светог, много тога је умножио. Али, поред свега тога, остао је смирен и крајње скроман. Многи од нас сведоци смо да је наилазио и код браће и пријатеља на неразумевање, увреде и понижења, људским језиком речено, до последњег дана свог живота. Али, као можда нико од нас, све то доживљавао је као благослов и радост, те био спреман да се он умањује, а други се увећава и расте. Господ га је позвао у најбоље време по њега, онда када је најспремнији, истакао је патријарх Порфирије, узмоливши у име свих који припадају нашој Цркви да опрости за све у чему га је било ко увредио. - Он је, закључио је Свјатјејши - то већ учинио, али дужни смо да то кажемо и помолимо се да се он моли за нас да будемо са свима светима у Царству Божјем.
      По благослову патријарха Порфирија, речи благодарја оцу Јовану упутио је његов послушник, духовни син и сатрудник Епископ бачки г.  Иринеј, чије познанство са оцем Јованом и Преподобним авом Јустином датира од раних му студентских дана. Та повезаност нераскидива је до данас, како са великим духовницима, тако и са манастирима Ћелије и Лелић, свештенством, монаштвом и верним народом ваљевског краја. О монашком постригу владика Иринеј је размишљао проводећи летње распусте по манастирима. Али, коначну одлуку да се на тај начин преда служењу Богу и роду, донео је препознавши Божју промисао када га је отац Јован одвео Преподобном ави Јустину, поделио је бачки архијереј своје успомене на догађаје од пре пола века, који су утрли пут његовом пастирском служењу.
      - Данас, као никада пре, имамо потребу за монасима тог „старог кова“, чији је он један од последњих изданака међу нама данас, који су школу и испит живота полагали на вековном благодатном искуству, на „светодуховском универзитету“, који је у ствари наше монаштво. Зато је данас потребно да, колико смо у стању, и сами се надахњујемо и учимо на примерима тих монаха, који су живели духом монаштва од првих векова до новог доба, рекао је владика Иринеј.
      - Отац Јован је показивао изузетно лично монашко смирење, стечено откако је са једанаест години отишао владики Николају у Жичу и коме се данас вратио у завичајни им Лелић. Није себи никада дозвољавао непримерену реч у опхођењу са епископима, свештеницима и народом. Увек је бирао речи и са обиљем поштовања све дочекивао. И по томе је био прави ученик аве Јустина, део је успомене владике Иринеја, који је са новопрестављеним служитељем Божјим провео драгоцене тренутке у свим фазама свог духовног развоја и стварања.
      - Кад год смо служили Литургију овде, у Новом Саду, у Врању и другим нашим епархијама, сваки пут после Литургије би прилазио и захваљивао за то што је имао могућност да служи са епископима Српске Цркве. У вези са његовим смирењем и апсолутним поштовањем личности, слободе и савести ближњих, он је у себи неговао најдубљу црквену свест, свест о јединству и саборности Цркве. Био је у правом смислу речи саборни човек. Умео је да воли у исто време своју Српску Цркву, Руску, Грчку и све Цркве и православне народе без изузетка, али да буде човекољубив и добронамеран и према неправославнима. О томе најбоље говори време његовог службовања на Косову и Метохији. Сав његов живот је био у знаку крста и васкрсења, казао је владика Иринеј у веома дирљивом слову у част блаженоуснулог архимандрита Јована.
      У проповеди на светој заупокојеној Литургији Епископ крушевачки г. Давид упутио је лепе речи о блаженоуснулом архимандриту Јовану.
      - Верујемо да је наш упокојени брат, саслужитељ, духовник, учитељ био неко ко је све дане свог живота посветио Господу. Служио, дишући Богом из дана у дан, припремајући се за излазак пред Њега и за улазак у вечни живот. Његов живот је за углед и пример. Он је један од сведока Божјих наших дана који се удостојио речи Божјих: Слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити. Његов изузетно дуг земаљски живот био је испуњен разноврсним страдањима и патњама. Носио је свој крст и оно што је за угледање јесте то да га је изнео часно, богобојажљиво и да се сасвим природно наставља чекајући васкрсење, рекао је владика Давид. 
      Архимандрит Јован Радосављевић је сахрањен на монашком гробљу манастира Лелић, крај првог игумана те светиње архимандрита Авакума на чији се умрли дан и упокојио.
      По завршетку молитвене молитвеног опроштаја у Лелићу, патријарх Порфирије је обишао храм Васкрсења Христовог у Ваљеву и одслужио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину.
       
      Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...