Jump to content
  1. obi-wan

    obi-wan

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу – Глувну  Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода,  Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу.

       
      Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић.
      У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Отац Јован је наследник светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања
      Од истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића величанственом молитвеном свечаношћу у манастиру Лелићу опростио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, више архијереја Српске Православне Цркве, свештенство, свештеномонаштво и бројни верници.
       
       
      Повезан садржај: 
      Патријарх Порфирије на сахрани архимандрита Јована: Господ га позвао кад је био најспремнији! (звучни прилози Радио-Источник)
      Архимандрит Јован Радосављевић, савременик свевремених и бележник вечности
      Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу
      Упокојио се у Господу архимандрит Јован (Радосављевић)

       
      Заупокојену Литургију у манастирском храму је предводио Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије, чија је епархија била дом оцу Јовану током последњих дана његовог земаљског служења. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и нишки Арсеније и више свештенослужитеља. Поменом након Литургије је началствовао Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање свог викара Епископа мохачког г. Исихија и на Литургији служашчих архијереја.
      У летњем олтару у порти манастира опело је одслужио Патријарх српски Г. Порфирије са браћом архијерејима и свештенством.  Молитве за душу великог прегаоца за веру Христову принели су и имењаци му Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени Јован Пурић.
      - По промислу Божјем, отац Јован нас је данас сабрао овде, јер је и њега Господ по промислу позвао Себи у тренутку у коме је засигурно најспремнији за одлазак из овог света и улазак у дом Оца Његовог и Оца свих нас. Сабрао нас је да бисмо се помолили за његову душу, али и да се ми помолимо оцу Јовану, јер вером својом имамо знање да отац Јован има слободу пред Богом  да Га скромно, у духу којим је живео читав живот, замоли за наше спасење, беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом опела архимандриту Јовану. Почетак и крај земаљског живота оца Јована везани су за Лелић, свето место украшено моштима Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина.
      - У духовним скутима владике Николаја започео је свој живот и Бог је хтео да на том истом месту се нађе у наручју владике Николаја у дому Господа Бога нашега. Најбољи духовни простор из ког је изникао отац Јован јесте земља духовна коју су обрађивали, у коју су себе уложили и све што имају положили јесте духовна њива владике Николаја и оца Јустина. Из тог корена је изникао отац Јован и са тог извора напајала се његова душа. Многи од нас овде сабрани, управо благодарећи оцу Јовану, имали су могућност да се прикључе на тај корен и пију исту духовну питку воду, казао је патријарх Порфирије.
      - Отац Јован наследник је светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања. Међу особинама које су красиле личност оца Јована издваја се смирење. Многи његови ученици постали су свештеници, монаси и епископи, као и благочестиви хришћани уопште. Сви, без изузетка, о оцу Јовану могу рећи да је био смирени слуга Божји, истакао је српски првојерарх.
      - Сарађајујући са благодаћу Духа Светог, много тога је умножио. Али, поред свега тога, остао је смирен и крајње скроман. Многи од нас сведоци смо да је наилазио и код браће и пријатеља на неразумевање, увреде и понижења, људским језиком речено, до последњег дана свог живота. Али, као можда нико од нас, све то доживљавао је као благослов и радост, те био спреман да се он умањује, а други се увећава и расте. Господ га је позвао у најбоље време по њега, онда када је најспремнији, истакао је патријарх Порфирије, узмоливши у име свих који припадају нашој Цркви да опрости за све у чему га је било ко увредио. - Он је, закључио је Свјатјејши - то већ учинио, али дужни смо да то кажемо и помолимо се да се он моли за нас да будемо са свима светима у Царству Божјем.
      По благослову патријарха Порфирија, речи благодарја оцу Јовану упутио је његов послушник, духовни син и сатрудник Епископ бачки г.  Иринеј, чије познанство са оцем Јованом и Преподобним авом Јустином датира од раних му студентских дана. Та повезаност нераскидива је до данас, како са великим духовницима, тако и са манастирима Ћелије и Лелић, свештенством, монаштвом и верним народом ваљевског краја. О монашком постригу владика Иринеј је размишљао проводећи летње распусте по манастирима. Али, коначну одлуку да се на тај начин преда служењу Богу и роду, донео је препознавши Божју промисао када га је отац Јован одвео Преподобном ави Јустину, поделио је бачки архијереј своје успомене на догађаје од пре пола века, који су утрли пут његовом пастирском служењу.
      - Данас, као никада пре, имамо потребу за монасима тог „старог кова“, чији је он један од последњих изданака међу нама данас, који су школу и испит живота полагали на вековном благодатном искуству, на „светодуховском универзитету“, који је у ствари наше монаштво. Зато је данас потребно да, колико смо у стању, и сами се надахњујемо и учимо на примерима тих монаха, који су живели духом монаштва од првих векова до новог доба, рекао је владика Иринеј.
      - Отац Јован је показивао изузетно лично монашко смирење, стечено откако је са једанаест години отишао владики Николају у Жичу и коме се данас вратио у завичајни им Лелић. Није себи никада дозвољавао непримерену реч у опхођењу са епископима, свештеницима и народом. Увек је бирао речи и са обиљем поштовања све дочекивао. И по томе је био прави ученик аве Јустина, део је успомене владике Иринеја, који је са новопрестављеним служитељем Божјим провео драгоцене тренутке у свим фазама свог духовног развоја и стварања.
      - Кад год смо служили Литургију овде, у Новом Саду, у Врању и другим нашим епархијама, сваки пут после Литургије би прилазио и захваљивао за то што је имао могућност да служи са епископима Српске Цркве. У вези са његовим смирењем и апсолутним поштовањем личности, слободе и савести ближњих, он је у себи неговао најдубљу црквену свест, свест о јединству и саборности Цркве. Био је у правом смислу речи саборни човек. Умео је да воли у исто време своју Српску Цркву, Руску, Грчку и све Цркве и православне народе без изузетка, али да буде човекољубив и добронамеран и према неправославнима. О томе најбоље говори време његовог службовања на Косову и Метохији. Сав његов живот је био у знаку крста и васкрсења, казао је владика Иринеј у веома дирљивом слову у част блаженоуснулог архимандрита Јована.
      У проповеди на светој заупокојеној Литургији Епископ крушевачки г. Давид упутио је лепе речи о блаженоуснулом архимандриту Јовану.
      - Верујемо да је наш упокојени брат, саслужитељ, духовник, учитељ био неко ко је све дане свог живота посветио Господу. Служио, дишући Богом из дана у дан, припремајући се за излазак пред Њега и за улазак у вечни живот. Његов живот је за углед и пример. Он је један од сведока Божјих наших дана који се удостојио речи Божјих: Слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити. Његов изузетно дуг земаљски живот био је испуњен разноврсним страдањима и патњама. Носио је свој крст и оно што је за угледање јесте то да га је изнео часно, богобојажљиво и да се сасвим природно наставља чекајући васкрсење, рекао је владика Давид. 
      Архимандрит Јован Радосављевић је сахрањен на монашком гробљу манастира Лелић, крај првог игумана те светиње архимандрита Авакума на чији се умрли дан и упокојио.
      По завршетку молитвене молитвеног опроштаја у Лелићу, патријарх Порфирије је обишао храм Васкрсења Христовог у Ваљеву и одслужио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској.

       
      У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима.
       
      Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса?
       
      - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор.
       
      Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима?
       
      - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија.
       
      Kолико је људима духовно значило ваше присуство?
       
      - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек.
       
      Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност?
       
      - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну.
       
      Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије?
       
      - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише.
       
      Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ?
       
      - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег.
       
      Да ли то људима у савременом свету полази за руком?
       
      - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене.
       
      Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље?
       
      - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама.
       
      Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба...
       
      - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога.
      Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама.
       
      Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? 
       
      - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. 
       
       Kурир.рс/Силвија Сламниг
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле.

       
      Звучни запис емисије
       
      Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања.
      То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа.
      Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
      Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја.
      Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника.
      “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије.
      “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић.
      Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић).

       
      Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића).
      У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф.
      Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима.
      Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота.
      „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“.
      „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то  је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима.
      „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика.
      Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо.
      „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“.
      „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
×
×
  • Креирај ново...