Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Друго име за хуманост: др Драган Херцог

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ове године се навршава педесет година од смрти др Драгана Херцога (1936‒1968). Млади хирург је погинуо 1968. у грађанском рату у Бијафри, где је, у мисији Југословенског Црвеног крста, помагао повређеним и угроженим цивилима.

dr%20Dragan%20Hercog%20(1936-1968).JPG

У сали Црвеног крста у Зрењанину, у Змај Јовиној улици 1А, у четвртак, 11. октобра, у 19 сати биће одржано предавање у знак сећања на овог изузетног човека, рођеног у Банатском Карађорђеву. Предавање ће одржати Ивана Арађан, кустос Народног музеја Зрењанин и ауторка текста „Хуманост која није знала за границе ‒ др Драган Херцог (1936‒1968) ‒ Од Банатског Карађорђева до Бијафре". Текст је написан за потребе IX конгреса историчара медицине, који је одржан јуна 2018. године у манастиру Милешеви. На овом предавању говориће и Верица Вуковић, рођена сестра др Драгана Херцога, која ће са слушаоцима поделити своје успомене.

Др Драган Херцог рођен је 1936. године у Банатском Карађорђеву. Имао је само пет година када је његов отац, др Андрија Херцог стрељан 1941. у Јајинцима.

Породица славних и вољених лекара

Андрија Херцог (1904‒1941) завршио је медицину у Лајпцигу. После студија запослио се у Честерегу у Банату, насељеном претежно немачким живљем, али је лечио и становнике Банатског Карађорђева, села колониста, добровољаца из Првог светског рата, махом пореклом из Лике. Према сведочењима, др Андрија Херцог је до последњег тренутка водио бригу о својим пацијентима из Банатског Карађорђева ‒ обилазио их је и лечио чак и са жутом звездом пришивеном на рукаву, иако су га молили да се не излаже опасности. Средином августа 1941, Немци су га одвели у логор у Великом Бечкереку (Зрењанин), где су већ били заточени његов отац Филип и браћа Павле и Фрањо.

Доктора Андрију, брата Павла и оца Филипа пребацили су крајем августа у Београд, у логор Топовске шупе, док је најмлађи брат Фрањо, студент медицине у Загребу, успео је да побегне из Бечкерека у партизане и тако се спасао ‒ испричао је пре неколико година за „Политику" др Вукашин Антић.

По традицији високог етичког кодекса свога оца, др Фрањо Херцог (1916‒1980) остао је у памћењу бројних пацијената чачанске болнице, где је радио као педијатар. У свако доба дана или ноћи, како тврде родитељи, др Фрањо Херцог је био доступан за своје мале пацијенте. 
Др Андрију Херцога Немци су стрељали у Јајинцима, 11. октобра 1941. Његова супруга Јелена је остала удовица с тек рођеном ћерком Верицом и петогодишњим сином Драганом.

Др Херцог испред монтажне болнице у Окигви

Др Херцог испред монтажне болнице у Окигви

Др Драган Херцог

После положене мале матуре у Зрењанину, Драган Херцог је завршио гимназију и Медицински факултет у Београду. Као млади специјализант хирургије у болници „Др Драгиша Мишовић" у Београду, придружује се мисији Југословенског Црвеног крста и одлази у Бијафру (данашња југоисточна Нигерија), 1968. године.

У време највећих сукоба грађанског рата, др Драган Херцог је радио у операционој сали монтажне болнице код Окигве и по шеснаест сати дневно. 

Власти Бијафре су потискивале побуњенике и евакуисале рањенике и болеснике 30. септембра, а тиму Црвеног крста који је предводио др Михајло Вучинић, оставили су радио-станицу и теренско санитетско возило. Нажалост, група распојасаних војника, без официра, опколила је болницу. Седморо чланова мисије изашло је испред грудобрана направљених од врећа са млеком у праху, а војници су отворили рафалну паљбу. Тада су погинули др Драган Херцог, Швеђанин Роберт Карлсон и брачни пар из Савета цркава. Међународни комитет Црвеног крста постхумно је одликовао др Драгана Херцога највећим признањем, медаљом „Анри Динан" ‒ за изузетне заслуге и посвећеност основним идејама Црвеног крста.

Др Херцог са својим пацијенотом

Др Херцог са својим пацијенотом

Основна школа „Др Драган Херцог"

Основну школу за децу са специјалним здравственим проблемима основала је Скупштина града Београда, 1969. године, а име др Херцога носи од 1971. године. Данас, 80 дефектолога и наставника, сваког дана, широм Београда, посећује болничке собе и домове деце на лечењу и тако образовање чини доступним сваком детету. „Ако болест спречава дете да дође у школу, школа ће доћи њему", то је мото те установе. Запослени негују сећање на изузетног човека чије име школа носи и на најбољи начин настављају његово дело.

Ниједна прича о племенитости, људској солидарности и хуманости никада није испричана до краја. Сигурно да ће се на предавању у Зрењанину појавити стари или нови сведоци, пријатељи, колеге, лекари, сународници, вршњаци или пацијенти др Драгана Херцога. Свака прича о алтруизму се шири, рачва у писменим сведочењима и потхрањује у сећањима и породичним причама. Тако и треба да буде...

Мирјана БЈЕЛОГРЛИЋ

150px-Radio-Televizija-Srbije-Logo.svg.p

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недјељу раслабљеног, 19. маја у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Литургију је служио протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и ђакон Илија Арзејкин.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница  саборног храма.
      Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић.
      ,,Браћо и сестре, ево нас у Четврту недјељу након Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. А ова недјеља, се још и зове и недјеља раслабљенога. Зове се тако управо по јеванђелскoj причи која се данас, на овој служби и читала у којој Господ исцјељује раслабљенога и смртнога човјека. Такође и грешнога и трулежнога човјека. Како Господ исцјељује свакога дана нас грешне људе“, казао је он.
      ,,Господ исцјељује грешнога човјека, исцјељује га Ријечју Својом, исцјељује га оном ријечју којом ствара свијет, оном ријечју којом ствара човјека, оном ријечју којом узима из пепела и праха и удахњује живот, оном ријечју којом је све створено, све видљиво и невидљиво“, објаснио је отац Бранко.
      Он је у свом даљем обраћању навео да страдања која се у животу дешавају, јесу ради гријеха али и исцјељења и коначног спасења, али и да та страдања требамо носити у трпљењу и смирењу:
      ,,Грешни смо и смртни смо, страдамо ради гријеха, страдамо да би дочекали исцјељење, а кроз исцјељење – опроштај гријехова и спасење. Ето нам поуке, ето зашто се нама дешавају страдања на личном плану, али и на свенародном. Због гријеха наших, због исцјељења нашег и спасења. Али само ако та страдања држимо у трпљењу, смирењу, не у негодовању – роптању“, упозорио је отац Бранко.
      ,,Зато, у благодарењу трпимо страдања, да заиста истински милошћу Божијом дочекамо васкрсење и спасење“,  закључио је своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје".

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким  мученицима, страдалим  од комунистичке репресије после Другог светског рата,  упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас.
       
      Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица.
      О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић.
      Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола  Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. 
      Овим издањем представљен је  низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом  Његове  Светости  Патријарха  српског  Иринеја. 
      Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама,  савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима.
      Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су  угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда.
      „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић.
      Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г.  која  се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и  судске пресуде о кривици.
      Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних  догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а  нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана.
      Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски  подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку.  
      „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу.
      Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић.
      Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа.
      У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије.
      Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају.
      О аутору
      Парохијски ђакон при  храму  Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду,  где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије,   филмом,  дизајном и иконописом. 
      Из области  историје до сада је објавио: 
      * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014.
      * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014.
      * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015.
      * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017.
      *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018.
      Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика
      Гологота Раковичке парохије
      Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима.
      Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа".
      Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа.
      Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У  Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша  Црква прославља  успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. 
      У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући  нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом.  Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао  из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим.  Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње."

       

       

       

       
      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ).
       
      Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста.
      Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe.
      Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице,  а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља.
      Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт.
      У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1]
      Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар)
      У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара.
      Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се.
      Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас!
      Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев!  Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим:
      Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама.
      Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње.
      Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо:
      „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио.
      Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве.
      „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне  песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ
      (Заамвона молитва празника Цвети)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      ----------------------------------------------------------
      [1] Протојереј Александар Шмеман „Тајне празникаˮ, Цетиње 1996. год.
       
      ИЗВОР: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
×
×
  • Create New...