Jump to content
Милан Ракић

OPERACIJA FOKUS: Ratna krila Mojsijevih sinova u Šestodnevnom arapsko-izraelskom ratu 1967

Rate this topic

Recommended Posts

Iznenadnim vazdušnim napadom na egipatske i jordanske aerodrome, izraelska vojska je 5.06.1967. počela „Operaciju Fokus“, čime je počeo Šestodnevni rat arapsko-izraelski rat u kome su Egipat, Sirija, Jordan doživeli debakl i poraz.

izrael-2.png

Operacija “ Fokus“ počela je koordinisanim vazdušnim udarima po aerodromima u Egiptu, Siriji i Jordanu. O tome kako je izgledao Šestodnevni rat iz ugla avijacije za blog Vojnopolitička osmatračnica piše vojni publicista Danko Borojević.

 

AUTOR: Danko Borojević

Izraelska država je od samog svog postojanja, konstantno u sukobu sa svojim arapskim susedima. Prvi rat sa Arapima, Izrael je vodio već 1948. godine. Taj rat je izbio kao posledica dugotrajne netrepeljivosti između Jevreja i Arapa i reakcije arapskih zemalja na stvaranje države Izrael na teritoriji Palestine. Rat je otpočeo napadom oružanih snaga članica tadašnje Arapske lige na Izrael. U početnoj fazi rata jedinice arapskih zemalja su imale više uspeha. Pod okriljem UN juna-jula 1948. godine vođeni su mirovni pregovori, što je Izrael iskoristio za reorganizaciju svojih OS i preduzimanje protivofanzive. Do februara 1949. godine izraelske snage izbile su na Sredozemno more. Posle te izraelske pobede Egipat pristaje na potpisivanje ugovora o primirju, što su kasnije učinile i ostale zemlje članice Arapske lige osim Iraka i Saudijske Arabije. Savet bezbednosti OUN je 11. avgusta 1949. godine priznao ugovor o primirju.

Izrael je ovaj rat završio u svoju korist, pri čemu je svoju teritoriju uvećao za oko 6700 km2.

Drugi rat je Izrael vodio kao saveznik Francuske i Velike Britanije protiv Egipta 1956. godine. Ovaj oružani sukob je poznat kao Suecka kriza. Povod za krizu i intervenciju Francuske, Velike Britanije i Izraela na Egipat bila je nacionalizacija Sueckog kanala od strane egipatske vlade. Sukob je otpočeo 29. oktobra 1956. godine napadom izraelskih snaga, kojem su sledili vazdušni udari britanskih i francuskih vazduhoplovnih snaga, po egipatskim aerodromima i pomorski i vazdušni desant britanskih i francuskih jedinica. Sukob je prekinut odlučnom akcijom OUN za prekid rata. Od samog svog stvaranja Izrael je zasnivao moć svojih odbrambenih snaga na jakom vazduhoplovstvu. Međutim, iako je novija istorija arapskoizraelskih odnosa puna sukoba, dva rata su možda i najvažnija kako za Egipat i Siriju, tako i za sam Izrael, u kojima je avijacija odigrala glavnu ili čak preciznije presudnu ulogu.

izrael 1

JUNSKI RAT 1967.

Šestodnevni rat, koji je poznat kao izraelsko-arapski rat 1967. godine ili Junski rat, vođen je između Egipta, Jordana, Sirije i Iraka s jedne strane i Izraela s druge strane.

Pored toga što je ovaj rat obilovao novim taktikama i novim oružjima, interesantan je po vanredno dobro smišljenoj i izvedenoj strategijskoj i taktičkoj obmani sa veoma teškim posledicama za obmanjenog.

U godinama koje su prethodile ratu, Egipat, Jordan, Sirija i Irak se užurbano pripremaju za odlučujući rat sa Izraelom. NJihove oružane snage su, uz izdašnu pomoć SSSR, brojčano nadmoćnije. Izrael se nije odrekao ispravke granica, pre svega vraćanju Jerusalima pod sopstvenu kontrolu. Izrael je imao podršku SAD. Situacija je bila eksplozivna.

Izrael je još 1963. godine počeo pripremu za agresiju. Izraelski stručnjaci su računarskom proverom raznih ideja ratnog plana u računarskom centru u Tulonu u Francuskoj, izračunali da mogu, uz minimalne sopstvene gubitke, razbiti arapski vojni potencijal (pre svega egipatski kao najopasnijeg protivnika) jedino ako munjevitim napadom unište avijaciju i oklopne snage protivnika. Takođe su izračunali da se to može izvesti uz najmanje gubitke ako se egipatske snage izvuku iz utvrđenih baza u improvizovane baze na Sinaju.

Upornim radom izraelske obaveštajne službe Mosad, Izraelci na poklon dobijaju 1966. godine najmoderniji arapski lovac MiG-21F13. To se dogodilo 16. avgusta 1966. godine zahvaljujući iračkom pilotu Muniru Rodfi, koji je svojim lovcem MiG-21F-13 prebegao u Izrael.

Na taj način Izraelci su nepunu godinu dana pred veliki vojni sukob s arapskim zemljama, dobili mogućnost da prouče najsavremeniji borbeni avion neprijateljske strane. Izraelski izviđački avioni mesecima su intenzivno izviđali egipatsku i sirijsku teritoriju, posebno aerodrome i raketne položaje. Lažni aerodromi, avioni i raketni položaji, kojih je bilo mnogo, izraelskim izviđačima nisu bili problem, jer nisu bili verodostojni (lažni aerodromi bez tragova stajanja aviona, piste bez tragova kočenja, lažni avioni loše postavljeni, slabo maskirani i bez života i sl.). Da bi postigao svoj cilj – izvlačenje egipatskih snaga i njihovo uništenje, Izrael je, kao uvod u borbena dejstva, proveo dobro zamišljenu, tačno planiranu i dosledno izvedenu obmanu koja se sastojala u lažnoj koncentraciji desantne flote u luci Elat i lažnu koncentraciju oklopnih snaga, koja je izvedena sa dve trećine lažnih tenkova.

izrael 4

Koncentraciju tenkova je 20. maja 1967. godine snimio egipatski izviđački avion, sa visine od 15000 m. Na snimcima lažni tenkovi se nisu razlikovali od stvarnih. Egipćani su već 15. maja prebacili svoje snage na Sinaj. To je dalo signal Izraelcima da počnu sa vazdušnim provokacijama. Pre početka neprijateljstava izraelski avioni lete svako jutro do granice Egipta na Sinaju. Time provociraju egipatske pilote, koji su već od 15. maja na Sinaju. Oni poleću u susret izraelskim avionima. Izraelski avioni skreću natrag u Izrael, egipatski avioni sleću, piloti doručkuju, a avioni se pune gorivom. Sledeća izraelska provokacija bila je u kasnim prepodnevnim satima. I to se ponavljalo svaki dan, tačno, uvek u isto vreme, tako da su egipatski piloti bili naviknuti na „vozni red“.

Odnos snaga u vazduhoplovstvima

Stanje vazduhoplovnih snaga sukobljenih strana uoči rata bilo je sledeće:

Izrael – 347 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona RV Izraela je imalo 72 lovca tipa miraž-IIICJ (Mirage-IIICJ), 24 super misteri (Super Mystere), 60 misteri-IV (Mystere-IV), 40 uragan (Ouragan) i 25 vautour-IIA/N (Vautour-IIA/N), 45 aviona za obuku fuga magister (Fouga Magister), 12 transportnih aviona noratlas (Noratlas), 42 helikoptera Sikorski S55 i S-58 (Sikorsky S-55 i S-58), 15 helikoptera super frelon (Super Frelon) i 12 helikoptera aluet (Alouette).

Egipat – 518 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu je bilo 30 bombardera TU-16, 40 IL-28, 20 lovaca-bombardera SU-7B, 130 lovaca MiG-21, 80 lovaca MiG-19, 100 MiG17, 50 MiG-15, 24 transportna aviona AN-12, 24 IL-14 i 20 helikoptera Mi4 i Mi-6.

Sirija – 153 aviona i helikoptera. Po tipovima tu su bili prisutni od lovaca MiG-15, MiG-17 i MiG-21, od bombardera IL-28, od transportnih aviona IL-14 i od helikoptera Mi-4. Irak – 135 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu su bili prisutni hoker hanter (Hawker Hunter), MiG-15, MiG-17, MiG-19, MiG-21, IL28 i TU-16.

Jordan – 38 aviona i helikoptera hoker hanter, vempajer (Vampire), aluet. Liban – 32 aviona i helikoptera (od tog broja 12 aviona tipa hoker hanter).

Iz gore navedenog vidi se da je najveću opasnost po RV Izraela predstavljalo RV Egipta. Stoga je odlučeno da se RV Egipta uništi na zemlji, i da se potom pruži nesmetana podrška sopstvenim kopnenim snagama.

Pakao na zemlji – trenutak odluke

Na dan napada 5. juna 1967. godine RV Izraela je postupilo na isti način kao i do tada. Posle „jutarnjeg izleta“ posade su doručkovale, a avioni su se punili gorivom. Za razliku od prethodnih dana, u 7č i 45 min., počinje istovremeni napad 120 izraelskih borbenih aviona na 10 egipatskih najznačajnijih aerodroma.

Izraelsko RV uspeva da uništi preko 300 aviona RV Egipta u tri napada u toku tri časa, uz gubitak 19 svojih aviona i 8 pilota. Istog dana, izraelsko RV u potpunosti je degradiralo jordansko, a velikim delom i sirijsko RV. U toku prvog dana rata, bombardovana su ukupno 23 egipatska, sirijska, jordanska i iračka aerodroma i uništena skoro sva borbena avijacija na zemlji uz minimalne sopstvene gubitke.

Krajem istog dana, Izraelci preventivno bombarduju i iračku vazduhoplovnu bazu H-3. Kao odgovor na izraelski napad 6. juna 1967. godine, jedan irački bombarder TU-16K bombarduje izraelski industrijski kompleks Natanija, a zatim biva oboren od strane izraelske lovačke avijacije.

Odmah nakon ove akcije iračkog RV, Izrael ponovo pokušava da bombarduje iračku vazduhoplovnu bazu H-3 pri čemu se suočava sa snažnim otporom iračkih i „preživelih“ jordanskih borbenih aviona tipa hanter. U ovom sukobu bivaju oborena najmanje tri izraelska borbena aviona. Nakon što je ostvarilo premoć u vazduhu, izraelsko RV prelazi na pružanje podrške jedinicama KOV Izraela.

izrael 5

Arapski gubici i posledice izraelske pobede

Ukupni gubici arapskih snaga su bila 452 aviona i helikoptera, od toga 60 je oboreno u vazdušnim borbama, 373 je uništeno na zemlji, 3 je oborila PVO i 16 ostalo.

Izrael je imao 46 izgubljenih aviona i helikoptera, od toga 12 u vazdušnim borbama i 34 ostalo.

Po državama i tipovima vazduhoplova gubici su bili sledeći:

Egipat – 100 aviona MiG-21, 29 MiG-19, 89 MiG-15/17, 14 jurišnika SU-7B, 30 bombardera TU-16, 29 IL-28, 10 helikoptera Mi-6, 1 Mi-4, 24 transportna aviona Il-14, 8 AN-12 i 4 ostala. Ukupno Egipat je imao 338 izgubljenih vazduhoplova.

Sirija – 33 lovca MiG-21, 23 MiG15/17, 2 laka bombardera IL-28 i 3 helikoptera Mi-4. Ukupno Sirija je imala 61 izgubljeni avion i helikopter.

Jordan – 21 lovac hoker hanter, 2 helikoptera i 6 transportnih aviona. Ukupno 29 izgubljenih vazduhoplova. Irak – 15 lovačkih aviona MiG-21, 5 hoker hantera, 1 bombarder TU-16 i 2 transportna aviona IL-14. Ukupno 23 izgubljena aviona.

Liban se pokušao suprotstaviti lovačkoj avijaciji Izraela, koja je preletala njegovu teritoriju na putu ka Siriji i izgubio je samo jedan lovac hoker hanter.

Zaslužni za ovaj uspeh izraelskog RV su i dobro planirana i izvedena obmana o pravcu i vremenu napada, let u malim grupama na malim visinama na kojima je bila PVO slaba i maksimalno korišćenje radio-dezinformacija. Nakon osvajanja prevlasti u vazdušnom prostoru RV Izraela se sledećih dana skoncentrisalo na pružanje podrške izraelskim kopnenim snagama.

Do 10. juna izraelska vojska je ovladala Sinajskim poluostrvom, zauzela Suecki kanal i ovladali Golanskom visoravni.

Za posledicu arapske zemlje su imale 30 hiljada poginulih i nestalih vojnika i oko 70% uništene celokupne vojne opreme. Naročito je teško stradala arapska avijacija.

Munjevitom akcijom svojih vazduhoplovnih i kopnenih snaga Izrael je zauzeo i anektirao stari deo Jerusalima, što je bila potpuna pobeda izraelske vojske. Uverljiva izraelska pobeda u Junskom ratu omogućila je Izraelu da odbaci sve pokušaje nagodbe sa arapskim susedima.

Rat je obustavljen posredstvom OUN..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Uoči velikog sukoba između arapskih zemalja i Izraela oktobra 1973. godine, period od završetka Junskog rata 1967. godine, pa do izbijanja novog otvorenog sukoba karakterističan je po intenzivnom elektronskom ratu između arapskih i izraelskih snaga. Taj period je bio satkan sa velikim brojem provokacija kako na zemlji tako i u vazduhu. Često je dolazilo do vazdušnih okršaja između izraelske i arapske avijacije. Nezadovoljstvo vojnim porazom i izdašna vojna pomoć SSSR, Egiptu i Siriji dovelo je do „vrelog primirja“. Period od 1968. godine do 1970. godine sada već pokojni egipatski predsednik Gamel Abdel Naser nazvao je „ratom iscrpljivanja“. To je bio manji granični rat između Egipta i Izraela uz često mešanje Sirije na strani Egipta. Otpočeo ga je Egipat u nameri da povrati Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Junskom ratu 1967. godine. SSSR je u tom periodu izdašno pomagao svog saveznika vojnim materijalom. Prelet transportnih aviona sovjetske transportne vojne flote, vršen je preko vazdušnog prostora SFRJ (dozvolu za prelet lično je odobrio predsednik SFRJ Josip Broz Tito). U operaciji „Kavkaz“ SSSR je angažovao između 100 i 150 svojih pilota i 36 lovaca tipa MiG-21MF. Sovjetski piloti i lovački  avioni MiG-21MF imali su egipatske vojne oznake i bazirali su na teritoriji Egipta. Samo odbijanje Izraela da pregovara sa Egiptom o sudbini okupiranih teritorija, dovela je do toga da je juna 1968. godine otpočeo egipatski artiljerijski napad na područje Sueckog kanala. Krajem marta 1969. godine egipatski aretiljerijski napadi uzduž celog Sueckog kanala su eskalirali, pri čemu je Izrael imao veće gubitke u ljudstvu. U napadu na izraelske pozicije uključeni su i lovci MiG-21 dobijeni iz SSSR.

Krajem šezdesetih godina XX veka Izrael je bio na vrhuncu vojne moći, i nije hteo da toleriše egipatske artiljerijske provokacije. Dolaskom odlučne Golde Meir na čelo izraelske vlade, Izrael menja strategiju prema egipatskim provokacijama. Golda Meir naređuje „asimetrični odgovor“ na egipatske provokacije, u čije sprovođenje će se uključiti i moćno izraelsko vazduhoplovstvo. Septembra 1969. godine otpočinje izraelska kampanja vazdušnih napada na egipatske položaje. U bliskim vazdušnim borbama 11. septembra 1969. godine izraelska lovačka avijacija obara 12 egipatskih aviona. I uz pilote školovane u Sovjetskom Savezu, pokušaji Egipćana da u borbama u vazduhu pariraju Izraelcima uglavnom su se završavali bezuspešno. Stoga će se u direktnim duelima sa izraelskim pilotima sukobiti sovjetski piloti. Izraelsko RV 7. januara 1970. godine napada egipatske ciljeve kod Sueckog kanala. Izraelci sumnjaju da u vazdušnim borbama na strani Egipta učestvuju i sovjetski piloti. SSSR će 4. aprila 1970. godine potvrditi izraelske pretpostavke, da su u vazdušnim borbama na strani Egipta učestvovali i sovjetski piloti. Za izviđanje egipatskih položaja na visinama od oko 15000 m Izraelci su koristili bespilotne izviđačke letelice teledajn rajan 1247 (Teledyne Ryan 1247). Posedovanje bespilotnih letelica Izrael je držao u velikoj tajnosti. Letelica je bazirala u tajnoj bazi na Sinaju, a let je lično odobravala izraelski premijer Golda Meir. Žestoka konfrotacija sukobljenih strana i otvoreno uplitanje Sovjetskog Saveza, primoralo je SAD da izvrši pritisak na Izrael kako bi ovaj prekinuo uništavajuće napade na Egipat. Naposletku uz veliki pritisak SSSR i SAD, sukobljene strane su potpisale primirje 7. avgusta 1970. godine. Očigledno je bilo da ovaj sukob i nije odgovarao velikim silama.

1

Egipat je izgubio 113 aviona (68 MiG21, 20 MiG-17, 23 SU-7 i 2 IL-28).

Sirija je imala 26 izgubljenih aviona (18 lovaca MiG-21 i 8 MiG-17).

Izrael je izgubio 16 aviona i to uglavnom od dejstava lovačkih aviona MiG-21MF kojima su upravljali sovjetski piloti. Izrael je izgubio sledeće avione: 1 A-4E skajhok (A-4E Skyhawk), 4 lovca miraž-III (Mirage-III), 9 lovaca F-4E fantom-II (F-4E Phantom III) i 2 izviđačka aviona RF-4E foto fantom (RF-4E Photo Phantom). Tokom svog angažovanja u operaciji „Kavkaz“ SSSR je imao izgubljena 4 lovca MiG-21MF, a tri pilota su poginula.

OKTOBARSKI RAT 1973. 

Iako je primirje potpisano na intervenciju velikih sila, Egipat je namerno prekršio primirje. U sklopu primirja koje je potpisano 7. avgusta postojala je dogovorena zabrana o svim vojnim aktivnostima u području kanala. Egipat je svesno prekršio taj dogovor razmeštajući stotinjak PVO baterija bliže Sueckom kanalu. Iako je Izrael uočio egipatske aktivnosti, on nije odgovorio na te provokacije i primirje se održalo. Počev od kraja 1970. godine pa do početka 1973. godine u Sovjetskom Savezu je kroz obuku u letenju na lovcima MiG-21, prošlo više mladih egipatskih pilota. Pored toga oni su izučavali i taktičku primenu lovačkih aviona u vazdušnim duelima. Obuka je bila teška i zahtevna. Trogodišnji vrhunski trening izvodili su odabrani

sovjetski instruktori. Zbog težine same obuke mnogo mladih egipatskih pilota je stradalo. Po nekim podacima više nego u prethodnim sukobima sa izraelskom avijacijom. Međutim, trud i napor mladih egipatskih pilota su urodili plodom, što će naročito biti vidljivo prvih dana Oktobarskog rata.

4

Tako je do prve vazdušne borbe došlo u proleće 1973. godine. Sa egipatskog aerodroma Beni Suef poletela su dva lovca MiG-21 navođeni sa zemlje. Piloti su imali isključivo naređenje da ne ulaze u konflikt sa izraelskom avijacijom. Leteći nisko iznad terena, piloti su se sakrili od vlastitih radara sa zemlje i pratili su poziciju šest izraelskih lovaca F-4E fantom-II. Vođa para egipatskih lovaca pilot Kemal Ahmed Mensuri je doneo odluku da napadne fantome, iako je bio svestan da to znači rat. Dva egipatska lovca su svesno uleteli u pripremljenu izraelsku vazdušnu zasedu, procena je bila da imaju veoma male šanse, ali da šanse ipak postoje, napad je morao biti munjevit i precizan. Iskoristivši pometnju koja je nastala, dva egipatska pilota su se velikom brzinom približavala izraelskim lovcima. Vođa egipatskog para je naredio pratiocu da prebaci na rakete, i da pod punim forsažem krene na neprijatelja. Izraelci sa zakašnjenjem uočavaju egipatske lovce. Ipak pošto su uočili dva neprijateljska lovca na sopstvenim radarima, Izraelci su ih smatrali lakim plenom, poučeni dotadašnjim iskustvom. Ipak, ovaj put to nije bilo tako. Sa daljine od kilometar, lovci MiG-21 lansiraju dve rakete vazduhvazduh na dva fantoma koji su služili kao mamac. Prva raketa promašuje cilj, dok druga pogađa jedan od fantoma u krilo, te ovaj gubi stabilnost i pada u more.

31

Na dvesta metara od pogođenog fantoma, vođa egipatskog para proleće iznad krhotina pogođenog izraelskog aviona koji se razbija o površinu vode. Zatim izvodi oštar manevar, kojim svoj avion dovodi lice u lice sa četiri izraelska fantoma i razbija njihovu formaciju. Zahvaljujući pre svega dobroj obuci u Sovjetskom Savezu, egipatski piloti uspevaju da sačuvaju svoje lovce od obaranja i izvlače se iz rejona borbe. Izraelski avioni odustaju od gonjenja zbog manjka goriva. Kapetan Kemal Ahmed Mensuri je za ovaj podvig odlikovan.

2

U leto 1972. godine predsednik Egipta Sadat (koji je na to mesto zamenio pokojnog predsednika Nasera) zatražio je od sovjetskih savetnika i instruktora da napuste Egipat, ostavljajući sebi veći manevarski prostor, za dalje poteze u novom ratu koji će uslediti. Pokušaj ministra odbrane Sadeka da spreči rat, tvrdeći da Egipat nije spreman, nije urodio plodom i usledila je njegova smena na mesto ministra. Do proleća 1973. godine u glavnim štabovima egipatske i sirijske vojske razrađen je plan o ograničenom ratu sa Izraelom pod kodnim nazivom operacija „Badr“. Izveštaj koji su sovjetski instruktori i savetnici poslali vrhu Sovjetskog Saveza, potvrdio je reči već bivšeg ministra odbrane Egipta Sadeka. Naime, u izveštaju je najviše kritike upućeno arapskom vojnom rukovodstvu, koga su savetnici ocenili nesposobnim za ozbiljniju i brzu ali uspešnu vojnu akciju. Ovaj izveštaj će biti vrlo brzo potvrđen, tokom druge faze rata kada je Izrael preuzeo inicijativu. Sovjetski instruktori su pozitivno ocenili osposobljenost egipatskih pilota, naročito pilota koji su prošli obuku u SSSR.

29
Oktobarski rat poznat je i kao Jom Kipurski (Dan pokajanja) ili Ramazanski rat, jer je počeo na dan tih verskih praznika. Istorijski gledano, Izrael je svoju strategiju superiornosti oružanih snaga zasnivao na jakim vazduhoplovnim i oklopnim snagama i brzoj mobilizaciji. Da bi se suprotstavio ovoj izraelskoj strategiji, Egipat je protiv jake izraelske avijacije naviknute na prevlast u vazduhu suprotstavio „neprobojni“ kišobran raketne PVO.

13

Veštim korišćenjem verskih praznika: muslimanskog Ramazana u egipatskim snagama sa dozvolom oficirima za „mala hodočašća“ i jevrejskog Jom Kipura, kada su u Izraelu 48 časova sve aktivnosti paralisane, brzim iznenadnim napadom postignut je cilj sprečavanje dovršenja izraelske mobilizacije i prelaska izraelske vojske u moćnu ratnu armiju. Koristeći se iskustvima iz rata u Vijetnamu, kao i poukama iz prvih sukoba na Bliskom istoku, u izraelskoarapskom ratu 1973. godine obe zaraćene strane su u svoju organizaciju i način upotrebe snaga unele brojne novine. Arapske snage su za ovaj rat izvršile temeljne i dugotrajne pripreme. Egipćani su u odnosu na 1967. godinu toliko unapredili svoj radio-saobraćaj i pravila ponašanja tako da i iz njega Izraelci nisu mogli pribaviti nikakve podatke koji bi ih upozoravali na predstojeći napad. U pripremama za rat egipatske i sirijske snage izvele su visokokvalitetnu strategijsku obmanu. Pored učestalog izraelskog izviđanja teritorije Egipta i Sueckog kanala, Egipćani su doveli skoro na samu obalu Kanala sve invazione snage s potrebnim zalihama i pontonska sredstva za forsiranje Kanala, a da nisu bilo čime upozorili izraelsko izviđanje na buduće dogođaje. Oklopne jedinice egipatske armije krenule su u napad iz velikih manevara, a pontonske jedinice došle su u noći pre napada.

RV Izraela, bez sumnje, bilo je iznenađeno, ili je potcenilo realnu snagu, efikasnost i obučenost RV arapskih zemalja, a pre svega RV Egipta, zbog čega su iskustva i šabloni iz 1967. godine primenjeni u prva dva dana rata doveli do neuspeha, gubitaka i neizvršenja osnovnog zadatka tj. nerealizacije prevlasti u vazdušnom prostoru i slobode vazduhoplovne podrške na bojištu.

3

Time su snage KOV Izraela bile hendikepirane, jer su bile naučene na punu podršku RV. Iz primenjenih načina manevra avijacijom i masovne upotrebe ubojnih sredstava, pri napadu na RJ PVO, vidi se da su Izraelci masovno koristili iskustvo iz poslednjeg perioda rata u Vijetnamu, kada su Amerikanci postizali značajne uspehe. Međutim, efikasna PVO Egipta, smanjila je okvire efikasne upotrebe i uloge RV Izraela.

Raspored PVO jedinica Egipta

Opšti raspored RJ PVO Egipta pokrivao je i glavnu grupaciju aerodroma uz Nil i zapadnije od njega. Na primer, pravac Ismailija – Kairo branile su dve brigade RJ PVO opremljene RS SA-75Mk dvina/ S-75M volhov (SAM-2) i S-125 neva (SAM-3) i jedan divizion opremljen RS 2K-12 kub (SAM-6) s 26 vatrenih položaja po dubini. U skladu s takvim grupisanjem RJ PVO i načinom upotrebe lovačke avijacije razvijena je i mreža VOJ i VOSt od Sueckog kanala u dubini, i to VOJ u dve i VOSt u tri linije.

Lovačka avijacija vodila je borbu pretežno na malim visinama, gde su osnovna sredstva PVO bili PAA oruđa 20, 23 i 30 mm. Skoro sva navođenja vršena su sa zemlje, a vršila ih je služba vazdušnog osmatranja i navođenja. U toku dana izvršavana su 1-2 izlaza (poletanja) lovačke avijacije. Pri zaštiti aerodroma uvođenje lovačke avijacije u borbu bilo je najranije na 20 a najkasnije na 4 km od aerodroma. Po rezultatima dejstva, RJ PVO ocenjene su kao visoko efikasne, s tim što je po ocenama Komande PVO Egipta najefikasniji bio raketni sistem 2K-12 kub, a zatim S-125 neva. Nema pouzdanih podataka o broju lansiranih raketa po svakom RS i oborenom avionu (prema nekim podacima ta brojka se kreće od 4 do 6 raketa po avionu).

10

Sadejstvo s lakim prenosnim raketnim sistemima nije dobro funkcionisalo, pa je oboren veliki broj sopstvenih aviona. Za RV Izraela podjednako iznenađenje je predstavljalo lansiranje u snopu do sedam IC raketa tipa 9M-32 strela-2, što je u velikoj meri pariralo „odvođenju“ rakete od aviona uz pomoć IC mamaca.

Odnos vazduhoplovnih snaga sukobljenih strana

Brojno stanje RV i PVO sukobljenih strana pred sam rat je bilo sledeće:

Egipat je kao najopasniji protivnik Izraela raspolagao sa 220 lovaca MiG21, 60 MiG-19S, 200 MiG-17, 120 SU-7B, 18 strategijskih bombardera TU-16, 10 lakih bombardera IL-28, 50 transportnih aviona IL-14 i AN-12 i 140 helikoptera Mi-1, Mi-4, Mi-6 i Mi8. Snage PVO su raspolagale sa 20 baterija RS SA-75Mk dvina i S-75M volhov, 85 baterija RS S-125 neva i 40 baterija RS 2K-12 kub. Pored toga tu je bilo prisutno i oko 1300 protivavionskih topova od čega 800 samohodnih ZSU-23/4 šiljka i vučnih topova 23 mm ZU-23 i oko 500 topova kalibra 57 mm kako vučnih, tako i samohodnih ASU-57/2. Kao dopuna svemu bilo je i stotinjak lako prenosnih raketnih lansera raketa Z-V 9M-32 strela-2.

 

Sirija je raspolagala sa 200 lovaca tipa MiG-21, 40 MiG-19, 80 MiG-17, 80 SU-7BM i 36 helikoptera Mi-4, Mi-6 i Mi-8. Neposredno pred rat Sirija je primila od SSSR i 16 novih jurišnika tipa SU-20 koje nije upotrebila u ratu. A neposredno pred kraj rata dobiće i tada najmodernije lovce tipa MiG-23M i MS ukupno 4 aviona. Avioni MiG-23 će se sukobiti sa RV Izraela tek 1982. godine. Od RS Sirija je raspolagala s 20 baterija RS SA-75Mk dvina i S-75M volhov, sa 17 baterija RS S-125 neva i 32 baterije RS 2K-12 kub. Tu je bilo i oko 900 protivavionskih topova od čega 160 samohodnih ZSU-23/4 šiljka, 260 ZU-23 i 300 kalibra 57 mm. Pored toga Sirijci su imali i RS Z-V 9M-32 strela-2.

14

Kao saveznici Egiptu i Siriji u ratu su učestvovali Alžir sa tri eskadrile aviona i to po jednom MiG-17, SU-7B i MiG-21F-13 i Libija sa 48 svojih aviona miraž-V (Mirage-V) na strani Egipta. Irak je učestvovao u ratu sa sirijske strane. On je sa svojim eskadrilama u kojima su leteli avioni hanter i MiG-21 aktivno učestvovao u borbama. Prema nekim podacima angažovano je više od 60 aviona (po nekim 73 aviona). Iračani su neposredno pred rat dobili nove bombardere tipa TU-22, koje nisu upotrebili u ratu. Alžirci su bili angažovani isključivo kao zaštita glavnom gradu Egipta Kairu i delimično su leteli iznad Sueckog kanala.

7

Izrael je u rat ušao sa 130 lovaca F-4 fantom-II, 160 jurišnika A-4 skajhok (A4 Skyhawk), 60 aviona miraž-III (većina proizvedeni u Izraelu pod oznakom nešer), 50 super misteri B-2 (Super Mystere B-2), 60 aviona misteri-IV i uragan, 10 vautour, 6 izviđača RF-4, 50 transportnih aviona C-47, noratlas, C97 i C-130 herkul (C-130 Hercules), 12 helikoptera super frelon, 8 CH-53, 25 AB-205 i 20 aluet. Pored toga, u PVO Izrael je imao 12 baterija RS MIM-23 houk (MIM-23 HAWK) i oko 1000 protivavionskih topova 20, 30 i 40 mm.

Tok i ishod rata

Egipćani su počeli vazdušne napade 6. oktobra 1973. godine oko 14 časova. Više od 200 aviona je napalo izraelske položaje, aerodrome i radarske instalacije. U operaciji „Badr“ egipatska avijacija je napala šest izraelskih aerodroma. Prvog dana rata Egipat je izgubio 16 aviona i 20 helikoptera, mada su Egipćani tvrdili da su izgubili 10 aviona. Egipćani su postigli iznenađenje. Za 50 minuta, umesto planiranih 3 časa, prešli su Kanal, zauzeli Bar-Lev liniju i uništili skoro sve izraelske oklopne snage na Kanalu. Zahvaljujući pre svega vatrogasnim šmrkovima, koji su bili odlično sredstvo za rušenje visokih nasipa peska, Egipćani su brzo osvojili utvrđenu Bar-Lev liniju. Probijaći BarLev liniju i zauzimajući desnu obalu Kanala, Egipćani su uništili 60% od 270 izraelskih tenkova koji su krenuli u kontranapad. Egipatski lovci MiG-21 su zaustavili izraelski vazdušni napad oborivši 4 lovca miraž-III uz gubitak jednog MiG-21. Isti dan sirijski avioni MiG-17 su napali izraelske položaje na Golanskoj visoravni. U napadu na Egipćane 6. oktobra nekoliko lovaca F-4 su napali helikoptere Mi-8 koji su prevozili komandose. Pet helikoptera Mi-8 je oboreno. Tokom prvog dana rata egipatski bombarderi TU-16 su napali Tel Aviv s raketama AS-5 kelt (AS-5 Kelt). Međutim, rakete nisu pogodile cilj zahvaljujući izraelskim lovcima koji su ih oborili.

5

Ujutro 7. oktobra RV Izraela je trebalo da pokrene masovne vazdušne napade, protiv egipatske PVO, ali je to otkazano zbog sirijskog napada na južni Golan. Do večeri 7. oktobra Egipćani su ovladali desnom obalom Kanala i većim delom Sinajskog poluostrva. U tim borbama Irael je izgubio 150 tenkova, a Egipat 20 tenkova i 280 ljudi. Istog dana na sirijskom frontu, Izrael gubi 36 aviona od dejstava PVO Sirije (30 A4 i 6 F-4). Gubitke im je naneo RS SAM6. Ono što je zanimljivo je to da je veoma mali broj pilota uspeo da se spase katapultiranjem. U jednom trenutku Izraelci su gubili iznad Golanske visoravni tri od pet aviona, koji su kretali u napad. Nakon što su ovladali Kanalom i većim delom Sinaja, Egipćani iznenada zaustavljaju dobro koordinisan napad. Ova fatalna egipatska greška promeniće ishod rata. Dana 8. oktobra avioni F-4E RV Izraela su napali sirijske aerodrome. Istog dana su bombama pokušali da napadnu egipatske pontone na Sueckom kanalu. Na četiri MiG-17 su dejstvovali vatrom.

6
Trećeg dana rata Izraelci su našli način da se suprostave sirijskim RS SAM-6. Do kraja dana 9. oktobra izraelski A-4 su uništili više od pola SAM-6 na Golanskoj visoravni. Izraelski F-4E i miraž-III su oborili 27 sirijskih aviona MiG u jednom danu iznad Golana. Istog dana izvršen je napad na sirijske snage u Damasku. Jedan F-4E je oboren, dok je drugi teško oštećen, ali je uspeo da se vrati kući. Na drugoj strani fronta kod Egipćana, Izrael gubi jedan F-4E pri napadu na aerodrome i elektrane u Egiptu. Sutradan 10. oktobra avioni F-4E su napali razne egipatske i sirijske baze.
Nije bilo gubitaka kod izraelskih aviona. Već 11. oktobra u vazdušnom duelu dva F-4E obaraju jedan egipatski MiG-21.

Pod pritiskom SAD i SSSR proglašava se privremeni prekid vatre na kopnu 12. oktobra, što Izraelu omogućuje da završi mobilizaciju svojih rezervnih snaga. Vazdušnim liftom koji su organizovale SAD za Izrael i SSSR za arapske saveznike uz snabdevanje i s mora koji je počeo 10. oktobra, sukobljene strane su dobile veliku količinu ratnog materijala. Sovjeti su Egiptu i Siriji isporučili 1200 tenkova, 300 aviona MiG-21 i zalihe municije ukupne tonaže 48000 tona (Egipat je primio 33000 tona a Sirija 15000 tona).

8

Po naređenju predsednika SAD Niksona, počinje operacija snabdevanja Izraela vojnim materijalom iz arsenala američkih oružanih snaga. Operacija je dobila kodni naziv „Nikl gras“ (Nickel Grass). Operaciju su izvršavali američki transportni avioni C-141 i novi C-5. Prelet je vršen do Portugala, gde su se avioni punili gorivom i onda leteli do Izraela. Tokom izvođenja te operacije Izrael je dobio jednomesečnu zalihu vojnog materijala od 27900 tona municije i 56 aviona. Avioni F-4E njih oko 36 su bili iz inventara RV SAD i to iz 4. taktičkog borbenog skvadrona i 401. taktičkog borbenog skvadrona RV SAD. Zatim su dobili i 20 aviona A-4 skajhok (tip aviona koji je imao najveće dotadašnje gubitke u borbenim akcijama). Dok je na nosačima aviona iz sastava RM SAD čekalo još 40 A-4 za slučaj potrebe.

9
Tokom leta sovjetskih i američkih transportnih aviona, ruta se preklapala, te je često dolazilo do bliskih susreta transportnih aviona velikih sila. Međutim, postojao je prećutni „džentlmenski“ sporazum o preletu između Sovjeta i Amerikanaca. Po sretanju, avioni bi samo nastavljali dalje ka svom cilju. Zahvaljujući vazdušnom liftu i završenoj mobilizaciji Izrael je spasen. Dana 13. oktobra jedan F-4 je teško oštećen od dejstava PAA, tokom napada na aerodrom u Damasku. Pri povratku avion se zapalio a posada se katapultirala. Do 14. oktobra Izraelci su vratili sve teritorije koje su izgubile na frontu sa Sirijom i prodrli su dvadesetak kilometara duboko u sirijsku teritoriju, čime je Sirija izbačena iz rata. Napadi na sirijske aerodrome prestaju 14. oktobra, dok su na egipatske još trajali.

11

Da bi omogućili sprovođenje plana svojim OMJ čiji je zadatak bio da slome oklopni klin egipatske armije, i da inicijativu na kopnenom delu ratišta preuzmu izraelske snage, avijacija Izraela će 14. oktobra u poslepodnevnim časovima izvesti napad kod El Mansoura.

23

Vazdušna bitka kod El Mansoura je jedna od najvećih bitaka u vazduhu tokom Jom Kipurskog rata. Bitka se odigrala iznad grada El Mansoura u blizini delte reke Nila, na čijem je obližnjem aerodromu bazirao 104. vazduhoplovni puk RV Egipta, koji je tokom celog toka rata predstavljao udarnu pesnicu lovačke avijacije Egipta u sukobu sa lovcima RV Izraela.

13

Zadatak RV Izraela je bio uništiti 104. vazduhoplovni puk i preuzeti potpunu kontrolu vazdušnog prostora, pri čemu je trebalo sprečiti isti da pruži lovačku zaštitu egipatskim oklopnim jedinicama, koje su istog dana krenule u opšti napad na izraelske oklopne jedinice. Izraelski avioni su se egipatskoj vazduhoplovnoj bazi približavali iz pravca Sredozemnog mora. Negde oko 15 časova i 30 minuta jedinice VOJIN su obavestile svoje snage da se vazduhoplovnoj bazi približava 60 aviona sa Sredozemnog mora u tri pravca. Jedan talas je prilazio iz pravca Port Saida, drugi iz pravca Damieta i treći iz pravca Baltima, zapadno od Damieta. Hosni Mubarak je naredio svojim lovcima da presretnu sve tri napadačke formacije neprijatelja. Odmah po poletanju 16 lovaca MiG-21 je formiralo zaštitni kišobran iznad grada. Zadatak te grupe lovaca bio je da razbiju formaciju izraelskih aviona, i da ih tako ranjive prepuste drugom talasu lovaca MiG-21 koji su upravo poletali.

24

Pored 16 lovaca MiG-21 koji su upravo poleteli u drugom talasu, kao ispomoć lovačkim snagama koji su u tom trenutku vodili borbu iznad El Mansoura, iz baze Tanta poletelo je 8 lovaca MiG-21.

Lovci MiG-21 su presreli izraelsku formaciju, desetak kilometara severno od El Mansoura. U 15 časova i 38 minuta egipatske radarske instalacije su otkrile drugu grupu izraelskih aviona. Ta grupa od 16 aviona dolazila je preko Mediterana u brišućem letu, na nju je iz baze Ebu Hamad poslato 8 lovaca MiG-21. Počela je ogorčena vazdušna borba. U jednom trenutku u vazdušnim duelima bilo je uključeno 64 lovca MiG-21 i oko 120 izraelskih aviona F-4 i A-4.

15

Nekoliko izraelskih aviona uspelo je da stigne do aerodroma i da ga bombarduje. U 15 časova i 52 minuta radari otkrivaju novi talas od 60 izraelskih aviona. Zadatak ovog talasa izraelskih aviona bio je da napadne ciljeve koje nisu uništila prethodna dva napadačka talasa. Prema toj grupi je poletelo 8 lovaca MiG-21, 102. vazduhoplovnog puka iz baze Inshas u blizini Kaira radi presretanja ovog poslednjeg talasa. Nakon što u potpunosti nisu postigli svoj cilj uništenje vazduhoplovne baze kod El Mansoura, izraelski avioni su se počeli izvlačiti iz borbe. Poslednji izraelski avioni napustili su ovaj prostor u 16 časova i 08 minuta. Ova vazdušna borba trajala je 53 minuta, Izrael je izgubio 17 aviona a Egipat 7 aviona. Iako izraelski avioni nisu u potpunosti ostvarili zadati zadatak, ipak su postigli drugi važniji cilj, omogućili su izraelskim oklopnim jedinicama pobedu u tenkovskoj bici koja se vodila u istom trenutku kada i vazdušna bitka kod El Mansoura.

30

Nakon što je Sirija izbačena iz rata, Izraelci počinju da smišljaju način da unište jake egipatske oklopne snage na Sinaju. Budući da su Egipćani iz nepoznatih razloga još 9. oktobra zaustavili svoj munjeviti prodor, Izraelci su imali vremena da izbace Siriju iz rata i da smisle klopku za egipatske tenkove.

Egipćani su svoje oklopne snage izvukli ispod PVO kišobrana i bez zaštite lovačkih aviona poslali u napad na izraelski oklopni bataljon. U cilju prodora kroz izraelsku odbranu i zaposedanje prevoja Mitla, Gida i Kamfija, Egipćani izvode napad samo s tenkovima. Izraelci su im pripremili dinamičnu zasedu, sastavljenu od tri elementa. Prva dva su činili tenkovi, a treći helikopteri i borbeni avioni. Kada je masa s više od 1000 egipatskih tenkova krenula u napad, suprotstavio im se izraelski oklopni bataljon koji se povlačio pod borbom. U tom trenutku aktiviran je mehanizam postavljene klopke.

35

Izraelski tenkovi koji su bili postavljeni bočno, zasuli su Egipćane ubitačnom vatrom tenkovskih topova s bliskih odstojanja, nanoseći im ogromne gubitke. Istovremeno su dejstvovali i helikopteri s protivoklopnim raketama tou (TOW). Iznad njih u napad su krenuli i avioni F-4E i A-4F uništavajući egipatske tenkove kasetnim bombama i vođenim raketama VZ AGM-65A mejverik (AGM-65A Maverick). Na zemlji je nastao pakao. U ovoj najvećoj tenkovskoj bici od Drugog svetskog rata, Izrael je egipatskim tenkovima suprotstavio 750 svojih tenkova. Izraelski avioni, helikopteri i tenkovi su uništili 250 egipatskih tenkova uz gubitak 25 svojih tenkova. Ovo je uspelo zahvaljujući, pre svega dobro smišljenom planu i izvlačenju egipatskih tenkova ispod PVO kišobrana SAM raketa. Budući da Egipćani nisu mogli da dejstvuju sa RS PVO SAM protiv izraelskih aviona, ovi su bez problema uspešno pružili vazdušnu podršku svojim tenkovima. Ova bitka je označila prekretnicu u ratu i početak kraja za egipatsku inicijativu u ratu. Inicijativa prelazi u ruke Izraelaca.

17

Dana 15. oktobra avioni F-4 su napali egipatske avione MiG-21. U toj vazdušnoj borbi jedan F-4 je oboren a drugi oštećen. U naredna tri dana, tokom izraelskih napada na egipatske SAM rakete tri aviona F-4 bivaju oborena a četiri teže oštećana. Dana 18. oktobra, četiri sirijska lovca MiG-17 obaraju izraelski lovci fantom-II koristeći nove rakete šafrir (Shafrir). Dva dana posle, nekoliko lovaca F-4 bivaju oboreni egipatskim raketama SAM. Do sredine oktobra, 37 aviona F-4 je izgubljeno većinom od dejstava SAM raketa i PAA. Dodatnih 6 je teško oštećeno tako da su morali biti otpisani.

31

RV Izraela je izgubilo i 53 aviona A4 skajhok. Gubici skajhok aviona su delimično nadoknađeni iz američke pomoći.

18

Izraelski general Ariel Šaron je još 12. oktobra zahtevao da mu se omogući napad na Egipćane i forsiranje Sueckog kanala. Taj zahtev će mu biti odobren 15. oktobra. Iste večeri izraelske oklopno-mehanizovane jedinice pod njegovom komandom, iskoristile su slabo branjeni prostor između 2. i 3. egipatske armije na području Gorskih jezera na Sinajskom poluostrvu i ušle su duboko na teritoriju koju su branili Egipćani.

27

U toj operaciji Izraelci su okružili 3. egipatsku armiji i ostavili je na milost i nemilost RV Izraela. A potom prelaze preko Sueckog kanala. Na zasedanju UN 24. oktobra usvojena je rezolucija broj 339, s pozivom svim sukobljenim stranama za prekid rata. Rat je završen izraelskom pobedom 26. oktobra 1973. godine.

16

Gubici sukobljenih strana

Za razliku od prethodnog Junskog rata 1967. godine, ovaj rat što se tiče gubitaka na obe strane imao je veće posledice. Pored velikih gubitaka u kopnenim snagama i vazduhoplovne snage sukobljenih strana su pretrpele teške gubitka Sirija je izgubila 135 aviona i 13 helikoptera. Iračani su izgubili 21 avion hanter i MiG-21. Alžirci su izgubili jedan MiG-17, koji je oboren u vazdušnim borbama sa izraelskim F-4. Libijci su izgubili 4 svoja aviona miraž-V, mada nikada nisu priznali te gubitke. Egipćani su prošli najgore jer su imali i najbrojnije vazduhoplovstvo. Izgubili su 235 aviona i 42 helikoptera.

20

Prema zvaničnim podacima Izrael je izgubio 105 aviona (od toga 43 lovca F-4 i 53 jurišnika A-4) i 5 helikoptera. Međutim, prema informacijam iz ruskih izvora, kaže se da je u ratu bila uspešnija arapska avijacija.

22

Naime, u 120 borbi u vazduhu koliko je vodila egipatska lovačka avijacija protiv izraelske, Egipćani su navodno oborili 76 izraelskih aviona, a izgubili su 54 lovca, ostvarivši odnos gubitaka 1,4:1. Sirijski lovački avioni su bili navodno uspešniji, jer su u 150 borbi oborili 103 izraelska aviona, a izgubili 52. Prema zapadnim izvorima Izrael je izgubio između 114 (15 u vazdušnim duelima i 99 oborenih od PVO) i 180 aviona.

28

Ako se sagledaju ova dva rata, Junski rat 1967. i Oktobarski rat 1973. godine videće se da su Egipat i Sirija uložili dosta pripreme za početni uspeh u Oktobarskom ratu. Međutim, i pored ogromne materijalne podrške Sovjetskog Saveza, početni uspeh arapskih snaga u ratu 1973. godine nije krunisan uspešnim arapskim završetkom rata. Očigledno je bilo da i Egipat i Sirija nisu bili spremni još za rat, te je zbog loših procena i brzopletosti rat završen izraelskim trijumfom. S druge strane, Junski rat je Izraelcima doneo vojnu superiornost i pogrešno uljuljkivanje u svoju vojnu moć. Iako je Šestodnevni rat u potpunosti vojni trijumf Izraela, za Jom Kipurski rat to se ne može reći. Bolje je reći da je uspeh pre svega Egipta rušenje „Mita o nepobedivosti Izraela“. Ipak Izrael je uspeo da se uspešno suprotstavi napadu i da inicijativu iz ruku Egipćana preotme.

32

Glavnu ulogu u preuzimanju inicijative odigrala je izraelska avijacija. Naime, dejstva izraelske lovačke avijacije karakterisala su se uglavnom, u formiranju i upotrebi udarnih grupa lovačkih aviona koje su izvodile iznanadan napad odozdo nagore. Zatim, dejstvom iz zasede u vazduhu, iza prirodnih maski, u blizini borbenog dodira. Radi stvaranja uslova koji garantuju uspeh u borbi, primenjivali su demonstrativna dejstva i primenjivali su taktiku lansiranja vođenih raketa u susretnim kursevima radi razbijanja borbenog poretka protivnikovih aviona.

33
U Oktobarskom ratu američki transportni avioni C-5 i C-141 isporučili su Izraelu za 33 dana (ukupno 815 letova) više od 27 hiljada tona vojnog materijala od vitalnog značaja. Prvi brod stigao je sa mnogo većim teretom, ali je do tada rat već bio završen. Takođe je i SSSR pomagao svojim saveznicima vojnim materijalom. Rat 1973. godine nije uopšte odgovarao ni SAD ni Sovjetskom Savezu, pa su velike sile vršile koordinisani pritisak na sukobljene strane da se rat završi. Premijer Izraela Golda Meir 1974. godine podnosi ostavku, dok se Egipat okreće SAD. Ono što uopšte nije mogao postići ratom, Egipat postiže Kempdejvidskim sporazumom marta 1979. godine. Ovim sporazumom Egipat je diplomatski priznao postojanje države Izrael, za uzvrat Izrael je Egiptu vratio Sinajsko poluostrvo. Nakon toga u sukobu sa Izraelom ostaju Sirija i PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija). Zbog otvorenih pretnji sa teritorije Libana, Izrael 6. juna 1982. godine pokreće operaciju „Mir za Galileju“, u kojoj će u potpunosti degradirati vazduhoplovne i snage PVO Sirije.

19

Scenario po kojem je vođena ova operacija skoro u svemu odstupa od uobičajenih metoda i s tog stanovišta predstavljala je prvorazredno iznenađenje za tadašnje istočne i zapadne vojne stručnjake. Moćno izraelsko vazduhoplovstvo i danas gospodari nad prostorom Bliskog istoka, spremno da u svakom trenutku pokaže svoje opasne zube zmije otrovnice.

Danko BOROJEVIĆ, vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Милан Ракић рече

Budući da su Egipćani iz nepoznatih razloga još 9. oktobra zaustavili svoj munjeviti prodor, Izraelci su imali vremena da izbace Siriju iz rata i da smisle klopku za egipatske tenkove.

Egipćani su svoje oklopne snage izvukli ispod PVO kišobrana i bez zaštite lovačkih aviona poslali u napad na izraelski oklopni bataljon.

7896634

Arapi i ratovanje...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Милан Ракић
      POSTAVLJA SE PITANJE ŠTA ĆE VLADIN AVION U FORMALNOM VLASNIŠTVU BIA? ZAŠTO JE NJEGOVA CENA DRŽAVNA TAJNA? I ŠTA ĆE TIM POVODOM REĆI DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA KOJA BI, PO ZAKONU, TREBALO DA KONTROLIŠE I TROŠENJE SREDSTAVA SLUŽBE? OSIM, AKO SE, POŠTO JE PRODAVAC KUPAC GALENIKE, NIJE POSTIGLA NEKA "KOMBINACIJA"

      Nekad, u vreme socijalizma, posebno u JNA, svaka sitnica je proglašavana za državnu i vojnu tajnu. Kod aktuelne vlasti ovaj trend je ponovo u uzlazu, a kulminaciju je doživeo famoznom kupovinom aviona "embraer legasi 600" za potrebe državnih organa.
      PITAJ ANU ZA AVION
      Da je državi potreban novi avion, nije sporno. "Lir džet 31a" (registarske oznake YU-BRZ, proizveden 1991. godine) ima dolet od samo 2.200 kilometara i nedovoljan broj mesta,

      a famozni "falkon 50" (oznaka YU-BNA, proizveden i u upotrebi od 1981) poznat je po čestim kvarovima.

      Oba ova aviona jednostavno ne zadovoljavaju potrebe državnih organa. Upravo "falkon 50" u kome udobno može da se smesti i putuje 12 putnika, često je bio u žiži javnosti zbog tehničkih problema, a koristio ga je Aleksandar Vučić, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, nekadašnji premijeri Mirko Cvetković i Ivica Dačić... Ovaj avion je posebno "taličan" za sadašnjeg ministra spoljnih poslova Dačića: poslednji put je morao da prinudno sleti u Atinu zbog pregrevanja akumulatora i direktne opasnosti da eksplodira.

      Dačić putuje "letećom krntijom" koja, bez obzira na redovno održavanje i poštovanje propisa i predviđenih servisa, uvek nosi potencijalnu opasnost zbog godina starosti, a novonabavljeni "embraer" stoji na aerodromu; očigledno je nabavljen za potrebe predsednika države Aleksandra Vučića iako mu je formalni vlasnik Vlada, preko svoje Avioslužbe.
      Izvesnu dozu humora čitavom slučaju, kada se otkrilo da je avion kupljen (treba priznati zaslugu za to specijalizovanom vazduhoplovnom portalu tangosix.rs, čiju su vest s početka septembra 2018. bezočno "ukrali" neki drugi mediji, uključujući dopisništva jedne ruske i jedne američke redakcije koje rade u Beogradu), dala je izjava Vučićeve savetnice za medije Suzane Vasiljević:

      "Vlada Srbije je vlasnik aviona, i kao takav na raspolaganju je ministrima i predsedniku države kada dobije odobrenje Vlade, to jest kada avion nije zauzet."
      Dakle, premijerka Ana Brnabić određuje kad Vučić može koristiti avion, a kad ne. To bi isto bilo kao da je nekadašnji premijer SRJ (avioni su nekad bili u sastavu Avio servisa Savezne vlade) Momir Bulatović zabranio Slobodanu Miloševiću da koristi "falkon" ili "lir džet", ili da, na primer, 2009. godine premijer Cvetković lupi šakom o sto i kaže šefu kabineta Borisa Tadića: "Ne može avion, treba meni, neka on putuje redovnom linijom". Takvo nešto je u domenu samo satiričnog portala Njuz.net.

      Avion "embraer legasi 600" je kupljen, obojen u oznake Srbije, čak ima i natpis "Republika Srbija" i oznaku YU-SRB. Slučajnu premijeru u javnosti imao je u oktobru u Turskoj, gde je Vučić putovao u zvaničnu posetu, kada su objavljene fotografije i snimci na kojima se vidi kako predsednik Srbije sa saradnicima izlazi iz letelice. Pre toga je jedan strani specijalizovani vazduhoplovni portal objavio istorijat aviona i gde je sve bio u upotrebi pod oznakom PT-SKW: kupio ga je u oktobru 2007. brazilski Aero-taksi Sao Konrado i 2013. prodao farmaceutskoj kompaniji EMS, a ona državi Srbiji, gde je registrovan u oktobru 2018. Dolet aviona je 6.000 kilometara i prima 13 putnika – jednog više nego "falkon 50" – s tim da ima tri salona i mnogo je udobniji.
      AVIJACIJA I FARMACIJA
      I tu počinje "zapetljancija". Najpre je u novembru 2018. Vuk Jeremić objavio da je avion kupila Bezbednosno informativna agencija (BIA) pod razdelom "poverljive nabavke" i bez tendera, a posada nije državna, nego je iznajmljena od "Pink aviation" (vlasnik kompanije Željko Mitrović). Na sve to, da nisu čista posla u pitanju, nadovezala su se i saznanja portala Insajder.net da je kompanija EMS, koja je prodala avion BIA, kupac Galenike. O kakvom poslu se radi, kolika je cena, da li su neke trange-frange kombinacije (tipa "Aneks maneks internešnal), pitanja su koja su kolala u javnosti i stručnim krugovima, ali su ostala bez odgovora. Da BIA ćuti o toj "poverljivoj nabavci" nije čudno, ali je zaćutala i Vlada, a premijerka Brnabić je dala objašnjenje dostojno svih izjava sa kojima istupa u poslednje vreme, u najmanju ruku je čudno i nerazumljivo.

      "Ja sam rekla da je to strogo poverljiva nabavka i bilo šta drugo da kažem, ja bih kršila zakon", bio je njen odgovor na sva pitanja o nabavci aviona. I onda je narodski konstatovala: "To nije avion Aleksandra Vučića ili Ane Brnabić, avion će ostati u vlasništvu Vlade Srbije".
      Od kojih para je BIA kupila avion i da li je bilo planirano budžetom za 2018, praktično je nemoguće saznati jer se u zakonu o budžetu više ne navode tačni razdeli za tu Službu. Zna se samo da je ona za 2018. dobila budžet od 5.305.654.000 dinara ili 51 milion dolara, a da je za njene "kapitalne projekte" izdvojen još 271 milion dinara, što je 2,6 miliona dolara. Zna se da svaka tajna služba u svetu ima crne fondove, stečene na razne načine, za potrebe tajnih operacija, pa ne čudi da se tako našao i novac za avion. Inače, cena novog "embraera 600" je 25 miliona dolara, dok se polovni, prema oglasima na specijalizovanim sajtovima, kreću od 4 do 14 miliona dolara. Trenutno je u ponudi aktuelan "embraer 600" proizveden 2006, za koji se traži 5,25 miliona dolara. Taj je proveo 4.303 sata u vazduhu i imao ukupno 1.603 leta. Avion BIA je, kada ga je prvi vlasnik prodavao farmaceutskoj kompaniji 2013, imao 3.880 sati u vazduhu i 1.565 letova.

      Let ovog aviona košta, zavisno od toga koliko ljudi putuje i kuda se ide, od 7.000 do 10.000 dolara, dok su troškovi godišnjeg održavanja od 800.000 dolara za redovno do 1,3 miliona ako su potrebne i vanredne intervencije. Sve to su podaci poznati javnosti pošto se u svetu svuda objavljuju. Ali za Vladu Srbije i BIA to predstavlja državnu tajnu. Kakvi su "bezbednosni aspekti" u pitanju, ne zna se. Međutim, zna se da je zbog novonabavljenog aviona naprečac svoj posao zaboravio i Direktorat za civilno vazduhoplovstvo u čijoj nadležnosti je registar svih letelica u Srbiji, koji je javni dokument. Taj registar je, slučajno (ako je tako, neko treba da odgovara jer ne radi svoj posao) ili namerno, poslednji put ažuriran 23. avgusta 2018. i u njega je upisano 445 vazduhoplova, bez "embraera 600", koji je registrovan u oktobru. Tako ispada da, prema zvaničnim državnim registrima, taj avion ne postoji.

      Naravno, neminovno se postavlja pitanje – šta će u formalnom vlasništvu BIA taj avion, koje je obrazloženje za kupovinu i šta će tim povodom reći Državna revizorska institucija koja bi, po zakonu, trebalo da kontroliše i trošenje sredstava Službe. Osim, ako se, pošto je prodavac kupac Galenike, nije postigla neka "kombinacija" tipa one scene iz filma "Ko to tamo peva", kad seljak kolje prase, daje ga Paji Vujisiću i kaže: "Ako imate vremena, kupite mi (u Beogradu) džak soli, pa ćemo prebiti od ovoga", a ovaj odgovara, nakon što je otpio podugačak gutljaj rakije iz flaše: "Jašta, brate".
      Nekad bilo, sad se ne pominje
      Sam Vučić je 2015, želeći da pokaže svoju skromnost i odlučnost da štedi, izjavio: "Ne, u ovom trenutku nemamo ni pravo ni novac da kupujemo novi državni avion, a ako hoćete, i ne dam pare. Država će o tome moći da razmišlja kad budu povećane plate u javnom sektoru i penzije, takav avion bi koštao oko milijardu (9,7 miliona dolara) dinara. Mi tu milijardu dinara nemamo, ako avion radi, radi, ako ne radi, naći ćemo neki drugi način da putujemo. Prioritet države je da ojača vojsku, kako bi se piloti, koji treba da štite građane, osećali bezbedno i da je to važnije od toga kako će državni vrh putovati. Suočavamo se sa tim da šta god uradite, nije dobro. Da kupimo novi avion, zar ne biste rekli – kupujete avion za vas dok narodu smanjujete plate."
      U međuvremenu, deficit je smanjen, Vučić se hvali velikim suficitom u budžetu, povećanjem plata i penzija i najavom još većih, pa je čudno zašto se onda avion, koji je stvarno neophodan, nabavlja tajnim kanalima.
      Simbioza
      Pored otkaza prouzrokovanih kvarom tehnike, "falkon 50" je 2015. imao i jedan problem uzrokovan ljudskim faktorom, i to kad je Tomislav Nikolić njime leteo za Vatikan, pa se morao vratiti zbog naglog propadanja aviona. Zvanična priča je bila da se prosuo sok, pa se tokom brisanja slučajno uključio prekidač zakrilca za sletanje, što je, pri toj brzini, moglo biti kobno. Iskusni kapetan Petar Romčević, bivši pilot MiG-21, na vreme je reagovao, isključio motore da zakrilca ne bi pukla od opterećenja i posle poniranja i smanjenja brzine uvukao zakrilca i startovao motore.
      Prema izvorima iz Avio-servisa Vlade, krivac za to je pilot ER Pinka, jedan od onih iz ove firme koje su posle dolaska Vučića na vlast počeli da dovode u Avio-servis. On je, naime, metalnim kaišem sata zakačio poklopac prekidača i otvorio ga, što je posle, tokom brisanja, dovelo do aktiviranja zakrilaca.
      Zašto piloti ER Pinka u Avio-servisu – izvori tvrde da je to rađeno da bi ostvarili dovoljan broj časova naleta za dalje doškolovavanje na većim avionima i kad su to postigli ponovo su se vratili u matičnu kompaniju. Zato ni ne čude tvrdnje da oni sad voze "embraer" BIA, a ne piloti Avio-servisa.

       
    • By Милан Ракић
      Prašnjava dolina na zapadnom rubu grada Nikšić u Crnoj Gori lokalno nazvana Kapino polje tog 24. septembra 1948. godine nije odavala utisak lokacije koja je već dobila svoju istorijsku ulogu. Sedam i po godina ranije, u oblačnom i tmurnom jutru 14. aprila 1941. godine, sa zemljane utabane staze koja je presecala veliku livadu čitavom dužinom kao improvizovana pista, poletelo je nekoliko aviona tadašnje jugoslovenske kraljevske avijacije. U modernim bombarderima nalazili su se poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, njegova vlada, istaknuti generali i tovar – sanduci puni zlata jugoslovenske narodne banke.
      Svi su bežali pred nadirućim kolonama nemačke vojske koja je napala zemlju nekoliko dana ranije. Ispostaviće se da je Kapino polje tako bila poslednja tačka na kojoj se okončala kratka i nestabilna istorija Kraljevine Jugoslavije onog trenutka kada su se točkovi aviona u kome je sedeo Petar II odlepili od crvenkaste zemlje u blizini lokalnog jezera Krupac.
      U jednom od udaljenih uglova Kapinog polja tog jesenjeg dana 1948. godine stajao je neobičan veliki četvoromotirni avion na čijem trupu se nisu uočavale nikakve oznake. Livada je tokom Drugog svetskog rata služila kao poljsko letelište nemačke avijacije čija tehnička služba je dodatno ojačala „pistu“ nabijanjem slojeva zemlje, a po rubu „aerodroma“ uočavali su se ostaci nekoliko olupina vazduhoplova koje su 1944. godine raznele bombe američke avijacije u napadima na nemačke jedinice na Balkanu. Međutim, elegantna letelica bez oznaka nije bila olupina i nije bila nemačkog porekla - da je u blizini „Kapinog polja“ bilo zainteresovanih i dovoljno verziranih posmatrača oni bi prepoznali karakterističnu siluetu američkog transportnog aviona „Daglas C-54 Skajmaster“. Dodatnu konfuziju bi im izazvalo i to što „Skajmastera“ nije bilo u naoružanju domaće vojske.

      Ipak, posmatrača nije moglo da bude jer su jedinice jugoslovenske vojske nekoliko dana ranije odjednom započele oružano obezbeđenje čitavog polja kome se više nije moglo prići iz pravca Nikšića. Država je već nekoliko meseci bila paralisana talasom hapšenja koji je usledio nakon što su se tog leta javno sukobili jugoslovenski lider Tito i vođa Sovjetskog saveza Staljin. Crna Gora, i posebno Nikšić, bili su deo Jugoslavije gde je ovaj sukob uzeo najveći danak: tajna policija je preventivno hapsila sve one kojima je Staljin bio draži od Tita i odvodila ih u zatvore i logore na nepoznatim lokacijama. Svaka znatiželja koja je uključivala osmatranje letelice na Kapinom polju mogla je da nosi veliku opasnost za zainteresovane.
      Usred takvih okolnosti, izolacije i straha, poljana je tog popodneva dočekala i sletanje šest aviona tipa „spitfajer“ kakve je jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo za razliku od parkiranog „Skajmastera“ već imalo u svom arsenalu još od 1944. godine kada su dobijeni od britanskih saveznika. Jedan od aviona je sleteo bez izvučenih točkova, zaoravši ledinu propelerom, ali su pilota izvukli nepovređenog. Ostali su nakon sletanja rulali do omanje šumice na obodu letelišta, tik pored američkog transportera i odmah su bili prekriveni maskirnim mrežama. Piloti koji su izašli iz uskih kabina ovog proslavljenog tipa engleskog ratnog aviona nisu imali uniforme jugoslovenske vojske niti su bilo šta govorili. Na njima nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazale o kojoj jedinici ili eskadrili je reč. Ipak, postojalo je par detalja koji su ukazivali da se na Kapinom polju tog dana dešava nešto neobično i tajanstveno: špicasti repovi letelica, odsustvo velikih filtera na nosu i četvorokraki propeleri jasno su ukazivali da je reč o modernijoj verziji od „spitfajera model V“ koji je JNA isključivo koristila, još od leta 1944. godine. Drugim rečima - avioni nisu bili jugoslovenski.
      Tek pedeset godina kasnije saznaće se kakav događaj se tog dana zaista odigrao kod Nikšića, odnosno, u kojoj supertajnoj akciji - koja se odvijala na čak dva kontinenta - su transporter i šest „spitfajera“ tako imali premijernu ulogu. Zahvaljujući istraživanjima istoričara dr Bojana Dimitrijevića otkriće se da je 24. septembra 1948. godine ustvari započela za jedan narod životno važna operacija „Velveta“ (Somot): reč je bila o naoružavanju tek osnovane države Izrael kako bi ona pobedila u ratu sa arapskim zemljama i obezbedila svoju egzistenciju.
      - Kada je po isteku britanskog mandata u Palestini 14. maja 1948. proglašena jevrejska država Izrael okolne arapske države odmah su joj objavile rat. Novonastala država Jevreja stavljena je tako pred najozbiljnija iskušenja od prvog dana svog postanka - kaže za VICE dr Bojan Dimitrijević.
      Dimitrijević navodi da je vazduhoplovstvo Izraela tokom leta iste godine već nabavilo čehoslovačke avione „Avia S 199“ koji su bili slabija varijanta nemačkog ratnog aparata „Meseršmit 109“, a koje su Čehoslovaci proizvodili na osnovu zaostalih ratnih proizvodnih planova Trećeg rajha.
      - Kako se taj avion pokazao izuzetno neefikasnim u ratnim dejstvima, usled čega je pretila ozbiljna opasnost da izgube i rat i mladu državu koju su tek stvorili, Izraelci su hitno počeli sa potragom za boljim borbenim avionima kojima bi preuzeli primat na nebu“, kaže Dimitrijević.
      Zemlje poput Čehoslovačke ili Jugoslavije - države u kojima je posle drugog Drugog svetskog rata uveden socijalizam kao model uređenja, takozvane narodne demokratije - odlučile su da pruže Izraelu vojnu pomoć.
       
      Spitfajeri koji su doleteli uz pomoć Jugoslavije u službi izraelske avijacije. Foto: IDF archives - Jevreji, pritisnuti na svom "mostobranu" u Palestini, bili su prinuđeni da se brzo naoružavaju dok je socijalističkim državama novac u gotovom koji su Jevreji davali za oružje bio više nego potreban. Zajednički jezik brzo je pronađen - objašnjava Dimitrijević osnove na kojima je uspostavljena tajna saradnja Izraela, Čehoslovačke i Jugoslavije.
      Avioni „spitfajer“ koji su sleteli na poljanu kod Nikšića 1948. godine bili su upravo iz sastava čehoslovačkog vazduhoplovstva - dobijeni su 1945. godine kao britanske ratne viškove. Reč je o verziji „model IX“: iako veterani Drugog svetskog rata, ove letelice su još uvek bile respektivne borbene mašine. Njihovo pojavljivanje na Bliskom istoku gotovo sigurno označava vazdušnu nadmoć u rukama onih koji će ih koristiti.
      Dr Bojan Dimitrijević je još krajem devedesetih na osnovu malo tragova - isključivo iz specijalizovanih britanskih i čeških izdanja - započeo dugu potragu za podacima koji će domaćoj istoriji premijerno otkriti postojanje tajne operacije u kojoj je Jugoslavija za novac pružala logističke usluge Izraelu u borbi protiv arapskih zemalja. Istih onih sa kojima će nedugo zatim uspostaviti izvanredne odnose, poput Egipta.
      Akcija je bila obavijena velom najveće tajnosti iz mnogo razloga: najviše zbog strahova da će Velika Britanija uočiti aktivnu ulogu Jugoslavije u naoružavanju Izraela (čemu se oštro protivila). Međutim, najveći razlog za višedecenijsku ćutnju bila je činjenica da će Tito samo par godina kasnije početi da naoružava arapske države i pokrete za nezavisnost, i sa njima osnovati „Pokret nesvrstanih“. Saznanje da je novi najbolji prijatelj Arapa bio jedan od ključnih „igrača“ u pobedi Jevreja 1948. godine na Bliskom istoku moglo je da opasno naruši novi veliki poduhvat jugoslovenskog vođe.
      - O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istoriografskim delima ni danas nema pomena. Domaći arhivi, vojni, a pre svega Uprave državne bezbednosti, pod čijim su se okriljem odvijale tajne operacije transfera naoružanja u druge zemlje, još su uvek zatvoreni. Sa druge strane, inostrana stručna javnost je u međuvremenu već napravila neke korake u istraživanju ovog istorijskog segmenta. Sve što sam do sada objavio o operaciji Velveta nastalo je na bazi tih radova - kaže Dimitrijević.
      Izraelci su 27. maja 1948. kupili 50 aviona za 23.000 dolara po komadu. Međutim, zbog okolnosti pod kojima se odvijala kupovina, kao i činjenice da je reč o procesu koji je imao globalne posledice već u trenutku u kome se odvijao, transfer aviona „Spitfajer Mk 9“ kupcima bio je vrlo problematičan. Iako je Staljin dao dozvolu da se Jevrejima proda oružje, zbog komplikovanih odnosa SSSR, SAD i Velike Britanije, avioni nisu mogli da budu prebačeni redovnim transportom. Čehoslovačka ponuda Izraelcima da se avioni pakuju u kontejnere, a zatim železnicom voze do jugoslovenskih luka i odatle brodovima u prvu jeverejsku državu, bila je prespora. Njima su borbeni avioni hitno trebali pa je odlučeno da prelete iz Čehoslovačke do Izraela po ugledu na neke slične operacije u Drugom svetskom ratu.
      Jugoslovenske vlasti su 15. jula 1948. godine dozvolile da se transfer aviona iz Čehoslovačke za Izrael obavi preko jugoslovenske teritorije. Zahvat je novoj jugoslovenskoj državi, izašloj iz rata sa ozbiljnim razaranjima, bio šansa da dođe do preko potrebnog novca: Jugosloveni su tražili 300 dolara po toni „tereta“ ali su Izraelci uspeli da spuste tu cenu na 200 dolara. Uz podršku dela jugoslovenskog političkog vrha koji je pored finansijskog razloga imao i simpatije za odbranu jevrejske države, postignut je dogovor.
      S obzirom na to da su dokumenti nedostupni i na činjenicu da se mozaik oko ove operacije i dalje veoma sporo i mukotrpno slaže - na osnovu isključivo inostranih izvora - još uvek je nemoguće precizno odrediti ko je sve od tadašnjih najviših državnih funkcionera bio umešan u operaciju, odnosno, ko je sve podržavao ovaj aranžam sa Izraelom. U svakom slučaju, samo je jedno sigurno: bez dozvole Josipa Broza Tita bilo bi u tom trenutku nemoguće upustiti se u takav poduhvat.
      Prva grupa „spitfajera“ poleteće jutra 24. septembra 1948. godine iz mesta Kunovice u Čehoslovačkoj, izbiće na obalu Jadrana negde u okolini Trsta i onda će, prateći samo vizuelno dalmatinski priobalni krajolik - jer piloti nisu smeli da međusobno komuniciraju radio vezom - prispeti iznad karakterističnog zaliva Boke Kotorske gde će zaokrenuti i sleteti u „bivšu Luftvafe bazu“, kako im je rečeno. U internoj komunikaciji izraelskih letača Kapino polje je dobilo naziv „Alabama“.
      Za komandanta izraelskog sastava na „Alabami“ kraj Nikšića postavljen je Gideon Šošat "Geda", raniji oficir britanskog vazduhoplovstva. Operacija je dobila šifrovan naziv "Velveta". Šest Spitfajera u preletu je pratio i transportni avion „Kertis C-46 Komando“ sa ukrcanim prethodno skinutim naoružanjem i opremom radi produženja doleta. Pod krila su improvizovano postavljeni dodatni tankovi za gorivo. Rezervoari, koji su pomogli da država Jevreja dobije svoje najmoćnije oružje u ratu za opstanak, u Kunovicama bili zaostali 1945. godine od nacističke Luftvafe.

      Ispod krila jevrejskih aviona vide se dopunski rezervoari nacisticke Luftvafe zaostali iz Drugogg svetskog rata. Foto: IDF archives Šestorku je predvodio ratni veteran američke avijacije Samjuel Pomerans, a ostali piloti su bili: Mordekai Aloni, Džek Koen, Sidni Koen, Boris Obrej-Senior i Tuksi Blou. Dan ranije, 23. septembra u Nikšić je sleteo veliki C-54 koji je trebalo da predvodi „spitfajere“ do Izraela u drugoj, 2.200 kilometara dugoj deonici leta. U toku prvog preleta pilot transportera C-46 sa oružjem i opremom se izgubio i sleteo na polje negde u Jugoslaviji. U najbizarnijem trenutku operacije, Izraelac je uspeo da od seljaka dobije saznanja gde se tačno nalazi i poleteo je dalje ka Crnoj Gori. Ali ni u nastavku leta nije uspeo da nađe nikšićki aerodrom već je prinudno sleteo 50 kilometara severo-istočno od Mostara. Iako je transporter ovog puta bio uništen, teret je ostao upotrebljiv.
      Da su Jugosloveni svoj moćan aparat tajne policije i vojske potpuno spremili za podršku Izraelcima svedoči sudbina pilota Džoa Sanderlanda: 26. septembra na drugom letu iz Kunovica prinudno se usled kvara spustio negde u Hercegovini. Meštani su obavestili miliciju, koja je stupila u kontakt sa tajnom policijom UDB, a ovi sa vojnim vazduhoplovstvom u Mostaru. Sve upotrebljivo iz slupanog aviona jugoslovenski organi su predali Izraelcima. U svom izveštaju pilot je ostavio sugestiju za druge izraelske avijatičare, ako bi se našli u istoj situaciji: "Uvek budite u dodiru sa UDB - om. Ne pominjite Izrael niti govorite o bilo čemu, samo pitajte za tajnu policiju."
      Dimitrijević objašnjava kako je dalje tekla riskantna i složena operacija „Velveta“.
      - U jutro 27. septembra 1948. godine, prvih pet aviona je poletelo u pravcu grčkog ostrva Rodos - koji je služio kao orjentir - i zatim ka Izraelu. Međutim, na Rodosu su dva aviona morala da se prizemlje zbog problema sa nemačkim dopunskim rezervoarima, pa su samo tri aparata dospela do konačnog odredišta. Piloti koji su sleteli na grčki aerodrom objašnjavali su sumnjičavim Grcima da su bili na daljinskom letu iz Izraela, kako je inače bilo naređeno pilotima da govore u slučaju da negde prinudno slete.
      Grčka je tada bila usred građanskog rata komunista i države pa su ova dva sumnjivca bila podvrgnuta dugom ispitivanju. Iako su piloti tvrdili da nisu komunisti, ostavili su ih u pritvoru. Samo jedan avion bio je vraćen Izraelcima, i to tek decembra 1950. godine.
      - Tako se prva etapa operacije Velveta završila sa pomešanim osećanjima za Izraelce koji su dobili na ovaj način svega tri spitfajera od prvih šest. Ovi avioni već su od 15. oktobra bili u akciji protiv egipatskih snaga iznad pustinje Negev i poluostrva Sinaj - kaže Dimitrijević.
      Ipak, Jugosloveni više nisu bili spremni za dalji nastavak „Velvete“. Prema Dimitrijevićevim saznanjima, izgleda da u tom trenutku još uvek nije bila uplaćena prva suma novca. Izraelci se u očajanju obraćaju Bugarskoj ali će ih njihova ponuda šokirati: Bugari su spremni da preuzmu ulogu koju je imala Jugoslavija ali – po desetostruko većoj ceni. Konačno, na prelazu u decembar 1948. godine, tek pošto su Izraelci Jugoslaviji platili 600.000 dolara - dug za prvu i avans za drugu etapu operacije - dogovoreno je da se nastavi sa daljim transferom aviona. Sledeći kontigent je već bio spreman za isporuku u Čehoslovačkoj odakle je upućeno deset vazduhoplova spakovanih u kontejnere vozom do jugoslovenskih luka odakle su otplovile brodovima dok je drugih 15 aviona bilo spremno za prelet.
      - Izraelski piloti su dobili specijalne instrukcije za ovu etapu preleta. Najpre im je naređeno da nikako ne sleću na Rodos, ni po kakvu cenu. Temeljno je pregledan svaki avion i uklonjeni su svi tragovi prisustva u Čehoslovačkoj. Takođe, niko od pilota nije smeo da poseduje nijednu jedinu ličnu stvar, već samo propisnu izraelsku uniformu sa potpuno praznim džepovima - objašnjava Dimitrijević.
      Isto je bilo naređeno i za sletanje u Nikšiću. Kontroli nisu prošle ni češke niti jugoslovenske cigarete, dodaje on.
      - Sve je bilo u funkciji priče da je reč o nekakvom eksperimentalnom daljinskom letu iz Izraela radi provere kapaciteta dodatnih tankova za gorivo na lovačkim avionima. Izraelci su dobili naređenje da se striktno drže te izjave.
      Jugoslovenska strana je u ovoj fazi zahtevala da svaka u grupi ne bude više od šest aviona. Posebno je traženo da svi imaju ofarbane jugoslovenske oznake na ruti do Nikšića da bi se prevarile budne oči mnogih obaveštajnih službi. Izraelci su uspeli da uz pomoć nekolicine čehoslovačkih majstora u noći pred poletanje na avionima nacrtaju oznake jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prema sećanju. Razlika će se videti tek 2001. godine kada su se pojavile prve i do sada jedine poznate dve fotografije ovih letelica na nikšićkom polju: iako nalik očito su odudarale od jugoslovenskog standarda. Obe grupe predvodili su transporteri „Komando“ koji su, da namerna konfuzija bude potpuna, u Čehoslovačku doleteli sa panamskim oznakama.

      Preostali primerak čehoslovačkog spitfajera iz operacije Velveta danas se nalazi u izraelskom ratnom muzeju. Foto via wikipedia.org/ korisnik: Oren Rozen; pod CC BY-SA 3.0 licencom. Tokom prvog preleta 18. decembra 1948. zla sreća pogodila hrabre jevrejske letače: negde iznad Jugoslavije formacija je uletela u sneznu oluju. Samjuel Pomeranc se sa svojim avionom srušio u planinama dalmatinskog zaleđa i poginuo. Drugi avion je prinudno sleteo negde u Hercegovini.
      Jedan od pilota, Moti Hod, ovako se kasnije sećao sletanja u Jugoslaviji: "Vreme nije bilo povoljno. Vođeni smo do jadranske obale u Jugoslaviji, a onda unutar zemlje do letelišta, isušenog jezera, i to nije bio aerodrom već samo bunker i pokazivač pravca vetra i mi smo sleteli jedan za drugim. Bilo je kasno popodne i u mom avionu otkriveno je curenje goriva iz trupnog rezervoara".Po pristizanju drugih šest letelica 20. decembra otpočelo je ucrtavanje plavih Davidovih zvezda umesto privremenih jugoslovenskih oznaka sa petokrakama. Uveče 23. decembra poletela je prva grupa za Izrael. Poletanje je bilo izuzetno teško zbog preopterećenosti gorivom. Let od Nikšića do izraelske baze Tel-Nof trajao je 5 časova i 20 minuta.
      Dva transportera su 29. decembra odletela za Jugoslaviju odakle su sledećeg dana dopremili dva neispravna „spitfajera“ u rasklopljenom stanju. Konačno 31. decembra jedan „Komando“ je odleteo da pokupi posadu tajne izraelske baze „Albama“ na Kapinom polju. Grupa je 5. januara 1949. godine bezbedno sletela u Izrael. Operacija "Velveta" bila je okončana.

      Jedan od izraelskih pilota 28. decembar 1948 na Kapinom polju pred let za Izrael. Foto: IDF archives Odmah po prispeću jedanaest aviona „spitfajer“ uzelo je učešće u izraelskoj ofanzivi na Egipćane na Sinaju. Izrael je izvojevao najvažniju pobedu nad najjačim neprijateljem u arapskom svetu. Sledeći transporti aviona, motora i rezervnih delova izvršeni su daleko sigurnijim putem, železnicom, jer je pobeda na Sinaju donela preko potrebno vreme i predah. Pošiljke su imale oznaku „gvožđe u komadu“ i išle su preko Mađarske do luka Split ili Rijeka odakle su brodovima domaćeg preduzeća „Trans-Jug“ otpremljeni za Izrael.
      Među pilotima na „spitfajerima“ bio je i kasniji izraelski predsednik Ezer Vajcman. Kada je Izrael sredinom 1950-tih prodao te letelice Burmi, Vajcman je zadržao jedan avion na kojem je, iako već odavno u eri supersoničnih mlaznih aviona, samostalno leteo kao komandant vazduhoplovstva sve do 1977. godine.
      Bane GAJIĆ, Bojan DIMITRIJEVIĆ
      VICE.com
    • By АлександраВ
      Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine pravi jedinstvenu bazu sa imenima i prezimenima poginulih i memorijalnom baštinom iz Prvog svetskog rata

        Генералштабни капетан Драгомир Васовић с ратним другом Стеваном Раденковићем (фотографија из 1914) (Фото „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата”) Posle prikupljanja fotografija i dokumenata učesnika Prvog svetskog rata i digitalizovanja kartona nosilaca Albanskih spomenica, Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine započeo je novi projekat: prikupljanje imena i prezimena stradalih i pravljenje baze memorijalne baštine iz perioda Velikog rata.
      Ideja je da se kroz projekat „Spomenici junaka iz Velikog rata” napravi jedinstvena baza podataka o stradalima, kao i o svim spomenicima u zemlji i inostranstvu vezanim za ovaj ratni period: krajputašima, spomenicima kulture, spomen-česmama, spomen-pločama... Sve lokacije, i groblja i memorijalna baština, biće unete na „gugl mapu”, a podaci će lako moći da se pretražuju i biće deo sajta „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata”, na kojem već postoji velika baza građe vezane za Veliki rat.
      Rad na popisu stradalih i spomenika koji se nalaze u inostranstvu već je započeo i, kako objašnjava Aleksandar Vasilić, rukovodilac projekta „Album sećanja”, oko 80 odsto tog posla je završeno.
      – U saradnji sa našim ambasadama i Srpskom pravoslavnom crkvom popisali smo sva groblja u severnoj Africi, Grčkoj (Krf, Zejtinlik, Vido), logore u Poljskoj, Češkoj, Francuskoj. Taj posao obavljamo isključivo sa arhivima i zvaničnim institucijama, koristimo njihovu dokumentaciju. Završili smo popis stradalih i spomenika u severnoj Africi, Grčkoj, Poljskoj i Francuskoj i za sada iz ovih zemalja imamo imena i prezimena oko 40.000 stradalih Srba – kaže Vasilić.
      Dodaje da se trenutno radi na unosu i obradi podataka koji se tiču stradalih u logoru Jindrihovice u Češkoj i onih koji su život izgubili u austrijskom Mauthauzenu.
      – Od češkog Vojnog arhiva dobili smo knjige mrtvih u kojima su popisani sahranjeni na vojničkom groblju u Jindrihovicama. Tu ima oko 7.000–8.000 stradalih Srba. Sličnu dokumentaciju dobili smo i iz logora Mauthauzen, gde je sahranjeno između 8.000 i 9.000 Srba stradalih u Prvom svetskom ratu – kaže Vasilić.
      Pre dve nedelje Savez potomaka ratnika Srbije dobio je blagoslov patrijarha srpskog Irineja za prikupljanje ovih podataka u našoj zemlji. Naime, Savez je zamolio sve eparhije SPC da im pošalju informacije o sahranjenima i spomenicima na njihovoj teritoriji, odnosno na crkvenim grobljima ili kod manastira. U septembru bi i građanima Srbije, kao i Srbima u regionu i dijaspori, trebalo da bude upućen javni poziv da se priključe i pomognu formiranje baze slanjem fotografija spomenika, lokacijom na kojoj se on nalazi i imenom i prezimenom stradalog.
      Sličnim javnim pozivom građanima, Savez je pre četiri godine započeo obeležavanje velikih godišnjica vezanih za Prvi svetski rat pokrenuvši projekat „Album sećanja”. Tada su objavili javni poziv svim građanima da dostavljaju fotografije, dokumenta, dopisne karte, ordenje, pisma svojih predaka koji su učestvovali u Velikom ratu. Iz tih porodičnih riznica do današnjeg dana prikupljena je impresivna baza sa više od 6.000 fotografija, od kojih je oko 3.000 postavljeno na sajt slavnim-precima.srb.
      – Nismo očekivali takav odziv građana, niti da će nam i četiri godine kasnije potomci i dalje slati fotografije i dokumenta. Prvi put smo digitalizovali i učinili dostupnim javnosti i 8.000 personalnih kartona nosilaca Albanske spomenice – kaže Vasilić.
      „Album sećanja” čuva uspomenu na obične ljude, male sudbine u velikim, turbulentima događajima. Priče o preživelima, onima koji su tragično stradali i onima koji su nestali. To su portreti vojnika, ali i fotografije sa fronta, sa proslave krsnog imena u Solunu, sa školovanja srpskih đaka u francuskom Banjer de Bigoru, ispred srpske državno-kraljevske štamparije na Krfu, iz bolnica, zatočeništva... Na nekim snimcima ima i poznatih istorijskih ličnosti, poput Ave Justina Popovića u vojničkoj uniformi ili engleske bolničarke Flore Sands uslikane sa pripadnicima Drugog voda čuvenog „Gvozdenog puka”.
      Izvor: Politika
       
    • By Милан Ракић
      Prošle godine obeleženo je 180 godina od uspostavljanja britansko-srpskih diplomatskih odnosa. Tokom skoro dva veka međusobni odnosi oscilirali su od nerazumevanja do poptune podrške i od ratnih savezništava do sukoba 1999. godine.

      U vreme Velikog rata Srbija i Britanija postale su neočekivano ratne saveznice. To je bilo neočekivano jer Britanija nije nameravala da ulazi u kontinentalni sukob, ali je u njega uvučena nemačkom invazijom na Belgiju. Uz to, događaji vezani za kraljeubistvo u Beogradu 1903. ostavili su veoma napovoljan trag na međusobne odnose koji su bili i formalno prekinuti tri godine.
      Uprkos nepovoljnom nasleđu, tokom Velikog rata došlo je do velikog preokreta u međusobnim odnosima. Otpor Srbije nadmoćnim protivnicima, stradanja stanovništva u epidemijama, i posebno pad Srbije krajem 1915, ostavili su dubok utisak na britansko javno mnjenje. Vesti o prvim srpskim pobedama odjeknule su u Britaniji 1914, kao i vesti o sve goroj sanitarnoj situaciji.
      Epidemija tifusa pogodila je Srbiju krajem 1914, a dosegla je vrhunac u prvim mesecima 1915. godine. Gotovo 400.000 ljudi obolelo je od ove bolesti, a najmanje 160.000 umrlo. Pri takvim okolnostima malobrojno medicinsko osoblje u Srbiji nije moglo da izađe na kraj sa zarazom. Zato je medicinska pomoć bila dragocena. U Srbiju je do marta 1915. stiglo 14 stranih medicinskih jedinica od od kojih je šest bilo britanskih, četiri američke, tri ruske i jedna grčka. Pojedinačno gledano u ovim jedinicama apsolutno su dominirali Britanaci kojih je bilo 64% ili 244 osobe, uz njih bilo je i 18% Rusa, 11% Amerikanaca i 7% Grka. Među Britancima bilo je Engleza, Škota, Velšana i Iraca. Zahvaljujući stranim medicinskim misijama u kojima su Britanci činili, u jednom trenutku, dve trećine osoblja spasene su desetine hiljada ljudi u Srbiji. Do juna 1915. u Srbiji je bilo 16 britanskih medicinskih misija, a ukupan broj stranih medicinskih radnika popeo se na najmanje hiljadu osoba.
      Pored medicinske pomoći, Srpski potporni fond Velike Britanije prikupio je ogromnu finanijsku pomoć koja je dolazila sa svih strana carstva, a organizovao je i prihvat srpskih dečaka za nastavak školovanja u Britaniji. U njemu se posebno istakla britanska katolkinja Getruda Florens Vajld koja je upamćena kao „srpska majka“. Ukupno je Fond tokom rata sakupio oko milion funti pomoći za Srbiju iz svih delova Britanskog carstva što bi bilo oko 90 miliona današnjih funti (ako uzmemo prosečan multiplikator za pet ratnih godina). Svu ovu pomoć sakupljali su prevashodno građani, a ne država, i to na privatnu inicijativu, a to svedoči o posvećenosti građana i građanki Britanije i Britanskog carstva da pomognu Srbiji tokom Velikog rata. Pomoć je stizala do srpskih vojnika na Solunskom frontu, ali i do Srba u ratnim logorima na područjima Centralnih sila.
      Tokom jeseni 1914. ispoljavaju se otvorene simpatije za Srbiju u britanskom javnom mnjenju. Taj odnos prerasta u posvećenost Srbiji 1915. i glorifikaciju ove balkanske saveznice 1916. godine. Dolazi do prosrspke euforije koja kuminira 1916. godine obeležavanjem Kosovskog dana, odnosno Vidovdana širom Britanije. Cirkular o Kosovskom danu štampan je u 85.000 primeraka i razaslan je školama, crkvama, novinama i raznim udruženjima. U nedelju, 2. jula, održane su službe u crkvama širom Britanije. Oko 12.000 osnovnih i srednjih škola u Britaniji prihvatilo je da obeleži Kosovski dan.
      Najzanimljiviji spomenik britanske naklonosti prema Srbiji predstavlja mural koji se nalazi u Forin ofisu, na centralnom mestu, na ambasadorskim stepenicama. Svaki novi ambasador prilikom prve posete ministru inostranih dela mora da prođe pored ovog murala koji je naslovljen Britannia pacificatrix.

      Glavnu temu murala čini alegorija Britanije prikazane u obličju boginje Atene. S leve strane prikazani su saveznici Britanije oličeni u ženskim likovima. U centralnom delu Atena-Britanija grli male saveznice Belgiju i Srbiju koje su prikazane kao anđelčići, a Britanija kao njihova zaštitnica. Tako je, uz obnavljanje nezavisnosti Belgije, i obnova Srbije prikazana kao simobilički veoma važan deo ratnog napora Britanije.
      Kada se zagledamo 180 godina unazad i pokušamo da izvojimo ličnosti koje su simbolizovale bliske kulturne i druge veze Britanije i Srbije dobijaju se dva izuzetna spiska. Lista istaknutih srpskih anglofila sadrži sledeća imena: Dositej Obradović, Vladimir Jovanović, Čedomilj Mijatović, Stojan Protić, LJubomir Nedić, Nikolaj Velimirović, Bogdan i Pavle Popović, Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. I spisak britanskih delatnika koji su pokazali posebnu posevećenost humanitarnim naporima da pomognu Srbiji, ali i da podrže kulturna i druga nastojanja u Srbiji i Jugoslaviji veoma je impozantan. Na njemu su velečasni Vilijam Denton, Ričard Kobden, arheolog ser Artur Evans, prva istoričarka Srbije Elodi Loton Mijatović, Adelajn Irbi, prva žena dopisna članica Srpskog učenog društva, premijeri Britanije Vilijam Gledston i Dejvid Lojd Džordž, ministar Eduard Karson koji je podneo ostavku zbog Srbije. Tu su i lord Kromer, istaknuti administrator Britanskog carstva i predsenik Srpskog društva, doktorka Elsi Inglis i niz britanskih doktorki i medicinskih sestara, admiral Trubridž, istoričari Harold Temperli i  Robert Vilijam Siton-Votson, spisatljeica Rebeka Vest, najuticajniji britanski istoričar u ΧΧ veku Ej Džej Pi Tejlor. Niz obuhvata i prelate Anglikanske i drugih crkava, uključujući i pojedine kanterberijske arhiepiskope, kao i reditelja Timotija Džona Bajforda koji je bio državljanin obe države. U novije vreme istaknuto mesto na ovom spisku, kao posrednica između dveju kutlura, zauzma spisateljica Vesna Goldsvorti.
      Tokom Prvog svetskog rata Britanija je 1916. širokih ruku primila srpske đake. Njih oko 370 nastavilo je obrazovanje u najboljim britanskim gimnazijama i na univerzitetima. Upisani su u poznatu školu Džordž Heriot u Edinburgu, ali i na univerzitete Kembridž i Oksford. Kasnije je primljeno i više desetina studenata teologije. Od tada nije prošla nijedna godina bez srpskih i jugoslovenskih studenata na britanskim univerzitetima.
      U prethodnih dvadesetak godina Britanija je finansirala boravak više stotina specijalizanata, studenata master studija i stručnjaka na studijskom boravku na najprestižnijim britanskim univerzitetima. Već niz godina nekoliko najboljih đaka Matematičke gimnazije u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu i Nišu, odlazi na studije u Kemrbidž, a ponekad i u Oksford. Danas u Londonu deluje Srpski Siti klub koji okuplja uspešne poslovne ljude koji rade u finansijskom centru Evrope, londonskom Sitiju, a koji su poreklom iz Srbije što pokazuje da se među srpskim iseljenicima u Londonu nalazi u poslovnom pogledu najuspešniji sloj ljudi.
      Odnosi Britanije i Srbije posle 2000. odvijaju se u senci intervencije NATO-a iz 1999, a opterećeni su i suštinski različitim odnosom prema pitanju nezavisnosti Kosova. Uprkos tome tokom prethodne dve godine čule su se veoma tople reči upućene Srbiji od strane princa od Velsa, koji je jedini govor tokom regionalne posete održao u zdanju Skupštine Srbije. Reči podrške čule su se više puta i od britanskog ministra inostranih dela Borisa Džonsona, koji je prošle godine bio domaćin prijema u Forin ofisu, povodom 180 godina međusobnih odnosa. Sve ovo govori u prilog tome da su odnosi Srbije i Britanije postali višedimenzionalni. Dve države i njihovi narodi spojeni su na najrazličitije načine od nauke i kulture, do privrede i sporta.
      Vek u kome živimo sadrži najrazličitije potencijale za razvoj čovečanstva i dalji razvoj nauke i obrazovanja. Na svim svetskim listama najbolji univerziteti u Evropi su upravo britanski. Ako 21. vek bude i vek nauke i obrazovanja nesumnjivo je da će dve kulture nastaviti živu saradnju u oblasti u kojoj je saradnja uspostavljena primanjem srpskih đaka u Britaniju tokom Velikog rata. Ta saradnja neprikinuto i uspešno traje više od jednog veka.  
      Slobodan G. Marković

    • By Iulianus
      Spasavanje američkih pilota u Zapadnoj Srbiji, u jesen 1944.
       
        http://www.danas.rs/specijalni_dodaci.844.html?news_id=362648&title=Specijal%3a+Operacija+HALIJARD+(PDF)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...