Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

[ANALIZA] Od pepela do ozbiljne borbene avijacije: Kako je Irak obnovio svoje vojno vazduhoplovne snage (i koliki je udeo srpske vazduhoplovne industrije u tome)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Invazijom i okupacijom Iraka koju su marta 2003. godine izveli zapadni saveznici predvođeni Sjedinjenim Državama svrgnut je režim Sadama Huseina, iračka vojska je prestala da postoji a samim tim i njene vojne vazduhoplovne snage koje su u operaciji ‘’Pustinjska oluja’’ 1991. godine kao i tokom 90-tih godina usled sankcija i izolacije zemlje bile gotovo uništene i zbog toga 2003. skoro da nisu ni bile upotrebljene.

iracki-Mi-35M-Hnd-X-850x350.jpg

Najbrojniji borbeni helikopter iračke Armijske avijacije koja je formirana oktobra 2010. godine. Nabavljeno je ukupno 28 Mi-35M od kojih su u sukobu sa tzv. Islamskom državom oborena dva a u udesima su izgubljena još tri primerka.

Već u aprilu 2004. godine okupacione vlasti odlučile su da započnu sa formiranjem novih vazduhoplovnih snaga Iraka, počeci su bili vrlo skromni a danas je RV ove zemlje dobro opremljeno, organizovano i sa velikim ratnim iskustvom koje je, počevši od 2014. godine sticano u borbi protiv tzv. Islamske države.

Prvi avioni i helikopteri

Prvi vazduhoplovi su nakon 2003. godine stizali kao donacija arapskih država, pre svega iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Jordana ali su naravno svi poslovi išli preko SAD. Bile su to letelice sa vrlo skromnim mogućnostima namenjene za obuku i izviđanje. Već 10. juna 2004. američka Centralna komanda oružanih snaga SAD potpisalo je ugovor sa jordanskom kompanijom Seabird Aviation Jordan vredan 2,3 miliona dolara o isporuci dva laka višenamenska aviona SBL7-360 ‘’Seeker’’.

Iraq-AF-SB7L-360-Seeker-001-800x445.jpg

Laki višenamenski SBL7-360 ‘’Seeker’’

Ugovor je takođe obuhvatao obuku pilota i mehaničara, rezervne delove i logističku podršku. Avioni su isporučeni na aerodrom u Basri sredinom jula 2004. a 18. avgusta iste godine izvršen je i prvi let ovih aviona koji je ujedno bio i prvi let novih iračkih vojnih vazduhoplovnih snaga. Avioni su ušli u sastav 70. eskadrile i bili su opremljeni osmatračkim elektro-optičkim sistemom Ultra 8500FW Gyro koja je imala dnevnu TV kameru i noćni infracrveni sistem za izviđanje koji imao mogućnost da otkrije čoveka na daljini od 3-3,5 km pri letu na visini od 600 m.

Ovaj tip aviona ipak nije dugo korišćen. Osnovna primedba je bila da je Seeker izuzetno osetljiv na jak vetar pa se mogao koristiti samo tokom zime, proleća i početkom leta. Zbog toga su posle samo dva isporučena aviona otkazane dalje nabavke iako je jordanski proizvođač imao nameru da Iraku proda bar 24 primerka. Sudeći po tome što su se narednih godina retko pojavljivali u javnosti i bili fotografisani, pretpostavlja se da nisu mnogo leteli a poslednji put njihove fotke su napravljene u hangaru 70. eskadrile 2010. godine.

Comp-Air-7SLX.jpg

Laki transportni i izviđački avion Comp Air 7SLX / Foto: U.S. Air Force, Staff Sgt. Stacy Fowler

Prva donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata realizovana je 13. novembra 2004. godine kada su RV-u Iraka dostavljena 4 laka transportna i izviđačka aviona Comp Air 7SLX američkog proizvođača Aerocomp Inc. Ubrzo su iz UAE stigla još tri takva aviona. Avionima Comp Air 7SLX je u vazduhoplovnoj bazi Kirkuk formirana 3. izviđačka eskadrila. Obuku za Comp Air 7SLX prošlo je šest pilota i osam pripadnika vazduhoplovnotehničke službe a 10. aprila 2005. godine je objavljeno da je eskadrila dostigla punu operativnu sposobnosti.

Osnovni zadaci posada ovih aviona bili su osmatranje naftnih postrojenja kao i iskorišćenje transportnih mogućniosti vazduhoplova. Međutim avion se pokazao kao vrlo problematičan a 30. maja 2005. dogodio se i prvi udes tj. katastrofa novog RV Iraka kada je u rušenju ovog tipa aviona došlo do pogibije iračkog i američkog pilota kao i još tri pripadnika RV SAD.

Komisiju za utvrđivanje uzroka udesa su, pošto pripadnici RV Iraka nisu još uvek bili sposobni za tako nešto, činili stručnjaci vazduhoplovnih snaga SAD. Oni međutim nisu uspeli da utvrde razlog rušenja aviona što je pokrenulo opsežna istraživanja o samom tipu aviona. Comp Air 7SLX je takozvani ‘’kitplane’’odnosno kupac je ima mogućnost da dobar deo aviona sam da sklopi, tada je bilo dopušteno da se samostalno sklopi čak do 50 procenata aviona.

Da bi se što bolje procenile letne karakteristike aviona i utvrdilo da li je bezbedan za letenje, iračka Centralna komadna zatražila je pomoć od SAD, odnosno od njihovog Centra za ispitivanje USAF. Pre nego što će američki tim stručnjaka, opitnih pilota, inženjera i mehaničara otputovati u Irak da izvedu osnovna ispitivanja aviona, oni su se prvo našli na Floridi gde su na avionima kompanije proučavali ovaj tip letelice a proverena je i sama njihova proizvodnja.

060417-F-1287F-057.jpg
Američko osoblje testira avion Comp Air 7SLX.

I tu je bilo problema jer je poslednjeg dana upoznavanja pilota s avionom u letu došlo do prinudnog sletanja zbog problema sa motorom. Zatim je usledilo ispitivanje aviona u samom Iraku, u avio-bazi Kirkuk, koje je bilo planirano za period od 7. do 14. oktobra 2005. godine a problemi su otkriveni veoma brzo. U zaštitnom kućištu motora uočene su rupe preko kojih su vreli gasovi ulazili u kabinu aviona a takođe je uočeno  da delovi oplate od lima nisu na propisan način pričvršeni za delove oplate od fiberglasa i da zbog toga tokom leta postoji velika verovatnoća raspada takve konstrukcije.

Američki opitni piloti su nakon ispitivanja u letu zaključili da su isporučeni avioni izuzetno teški za upravljanje a da je vrlo verovatno da su u UAE veoma loše sklopljeni uz značajna odstupanja od specifikacija i uputstava proizvođača. Uz to u Emiratima su urađene i određene dorade i modernizacije pa gotovo nijedan primerak nije bio identičan. Piloti iz SAD su dali svoje viđenje šta bi trebalo raditi sa tim avionima ali je preovladalo mišljenje da se oni povuku iz upotrebe i nabave drugi avioni.

Međutim na višem nivou je odlučeno da se avioni prebace u SAD i tamo dodatno ispitaju i dorade kako bi bili bezbedni za letenje. Šest preostalih aviona prebačeno je u vazduhoplovnu bazu Edvards, odlučeno je da se prvo na jednom avionu izvrše izmene i on postane prototip a da se ostali zatim dorade po njegovom obrazcu. Taj primerak stigao je u SAD 22. februara 2006.

I pored velikih napora, utrošenog vremena i novca, raznih dorada, američki stručnjaci nisu uspeli da učine ove avione upotrebljivim. Tome je doprinelo to što Comp Air 7SLX nije bio po vojnim standardima i nije imao potrebne sertifikacije, bio je težak za letenje a posao sklapanja u UAE je veoma loše urađen. U Iraku je, u bazi Kirkuk dorađeno 4 aviona ali je i nakon toga bilo problema u eksploataciji. Nakon prinudnog sletanja 22. jula 2006. definitivno je odlučeno da se prekine sa korišćenjem ovog tipa letelice.

Iraq-AF-Sama-CH-2000-YI-103-001.jpg

Laki izviđački avion CH2000-MTSA

Treći tip aviona koji je ušao u sastav iračkih vazduhoplovnih snaga jeste СН2000-MTSA (Military Tactical Surveillance Aircraft) čiji je proizvođač Jordan Aerospace Industries iz Jordana dobila tender za nabavku novih lakih osmatračkih aviona. Treba reći da CH2000 nije jordanski proizvod već da je to licencni kanadski Zenair Zenith 2000. Ugovor za isporuku 8 aviona vredeo je 5,8 miliona dolara a opcija za još 8 primeraka nije realizovana.

Prva dva CH2000 isporučena su 18. januara 2005. godine a proizvodnja preostalih 6 primeraka se odužila pa su poslednja dva predata tek 7. januara 2007. Četiri aviona ušla su u sastav 70. eskadrile u bazi Basra gde su zamenili SBL7-360 a preostala 4 u 3. izviđačku eskadrilu u Kirkuku gde su zamenili avione Comp Air 7SLX koji su povučeni iz upotrebe. Deo aviona CH2000 je kao i SBL7-360 i Comp Air 7SLX imao opto-elektronski sistem Ultra 8500FW.

iracki-OH-58A.jpg
Laki višenamenski helikopter Bell-206 / Foto: U.S. Air Force photo/Master Sgt. Andrew Leonhard

Nove vazduhoplovne snage Iraka primile su svoje prve helikoptere na samom početku 2005. godine. Prvo su iz UAE kao donacija stigla 4 korišćena (po nekim podacima 5) laka višenamenska helikoptera AB-206B-3 ‘’Jet Ranger III’’ koji su poslužili za obuku pilota helikoptera. Dalji prijem ovog tipa trajao je između 2007. i 2009. godine kada su SAD iz svojih viškova donirale 10 Bell-206B i B-3 kao i 10OH-58C ‘’Kiowa’’.

Ove letelice su nakon oktobra 2010. stiacionirane na aerodromu Al Tagadum, od toga helikopteri Bell 206 svih verzija u 200. a OH-58 u 300. trenažnu eskadrilu(prethodno su svi helikopteri Bell 206 i OH-58 bili u 22. trenažnoj eskadrili).

iracki-UH-1-II.jpg
Višenamenski helikopter UH-1H-II.

Prva 4 od ukupno 16 (po nekim podacima 18) doniranih bivših jordanskih vojnih UH-1H isporučena su januara 2005. a poslednji je stigao 2007. godine. Ovi helikopteri su naknadno dorađeni na standard UH-1H-II ‘’Super Huey’’ i to u američkoj firmi US Helicopters iz Ozarka u Alabami. Iz SAD je naknadno između 2005. i 2007. stiglo takođe 16 helikoptera UH-1H-II iz viškova američkih oružanih snaga.

Deo helikoptera UH-1 se kao i Bell-206/OH-58 nalaze u Vazduhoplovnom koledžu Armijske avijacije i to u 500. trenažnoj eskadrili. Ostali popunjavaju 2. izviđačku višenamensku eskadrilu, Transportnog helikopterskog puka u bazi Taji.  Dalje unapređenje transportnih sposobnosti usledilo je takođe u 2005. godini kada su SAD donirale tri korišćena transportna aviona C-130E ‘’Hercules’’.

Dalja ekspanzija i kupovina polovnih i novih letelica, radara i sistema PVO

Veoma brzo Irak je bio sposoban da kupuje vojne vazduhoplove a ne samo da ih dobija. Tako je od 2007-2009. isporučeno 11 aviona Cessna 208B ‘’Grand Caravan’’ od kojih su tri bila transportna Ce208B, tri su bila u varijanti za prikupljanje informacija Ce208B ISR a pet su bili borbeni AC-208B ‘’Attack Caravan’’. Cesne 208 su zamenile avione Comp Air 7SLX u 3. jurišnoj i izviđačkoj eskadrili, Izviđačkog puka u Kirkuku da bi kasnije ova eskadrila bila prebačena u bazu Balad.

iracka-AC-280A-Caravan.jpg
Laki transportni avion Cessna 208B “Grand Caravan“ / Foto: U.S. Air Force photo/Lt. Col. Scott Voskovitch

Iračani su se potrudili da vazduhoplovnu tehniku nabavljaju na više strana a odabirali su i tipove sa kojima su prethodno imali iskustva. Tako je u periodu 2005-2007. iz Rusije kupljeno oko 50 novih srednjih transportnih helikoptera Mi-17 u varijantama Mi-17-1V, Mi-171E, Mi-171Š i Mi-17V-5. Nabavku su ipak finansirale SAD a poslednja 22 isporučena primerka su dorađena u UAE za 245miliona dolara. Par helikoptera dorađen je novom avionikom i naoružanjem i u Srbiji, u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“.

Još tri Mi-17 stigla su iz Rusije u Irak 2014-15. Irak je nabavljao i polovne helikoptere Mi-8 pa su dva Mi-8T stigla iz jordanske kompanije ‘’Jordan Wings’’ koje je prvo koristila firma ‘’Iraqi Airways’’. Ove helikoptere je za 3,6 miliona dolara 2011-12. remontovao zavod ‘’Севастопольское авиационное предприятие’’ iz Sevastopolja, tadašnja Ukrajina.

iracki-polece.jpg
Srednji višenamenski transportni helikopter Mi-17V-5 na poletanju. Naoružan je sa 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm.

Helikopteri familije Mi-8 i 17 uvršteni su u nekoliko jedinica Armijske avijacije čija je Komanda formirana oktobra 2010. godine. Ovi helikopteri pre svega se koriste u Transportnom helikopterskom puku odnosno njegovoj 85. transportnoj eskadrilina aerodromu Al Kut i 4. višenamenskoj eskadrili baza Taji (prethodno u Basri). Ove vazduhoplove na aerodromu Taji koristi i 15. eskadrila za specijalne operacije, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva a za obuku na ovom tipu lete pripadnici 16. trenažne eskadrile, Koledža armijske avijacije u Al Tagadumu. Postoji plan da se deo helikoptera prebaci u bazu Al Kut.

iracka.jpg
Školski avion Cessna 172 / Foto: U.S. Air Force/Airman First Class Randi Flaugh

Ubrzo su usledile dalje nabavke iz SAD, za potrebe uspostavljanja sistema obuke pilota avgusta 2007. potpisan je ugovor vredan 10 miliona dolara za kupovinu 18školskih aviona Cessna 172 ‘’Skyhawk’’ čija je isporuka počela oktobra iste godine. Primopredaja prvih 8 aviona izvršena je 9. jula 2008. u bazi Al Mutana kada su primljene i prve tri Cesne 208. Prvi piloti koji su započeli letove na Cesnama 172 nisu bili novi, mladi već oni iskusni koji su leteli u RV Iraka za vreme Sadama Huseina a oni će kasnije postati i instruktori.

Treba reći da je Irak nabavio veoma modernu verziju Cesne 172 sa dizel motorom i vrlo moderno opremljenom kabinom tj. tzv. ‘’staklenim kokpitom’’ kao i GPS navigacijskim sistemom firme Garmin. To je između ostalog uticalo da cena pojedinačnog aviona bude 600 hiljada dolara. U početku su instruktori letenja bili samo Amerikanci, vremenom se povećavao broj obučenih iračkih instruktora a oktobra 2009. objavljeno je da je je na ovom avionu obuku završilo 100 studenata od kojih je svaki od njih na početku imao po 15 letova sa američkim instruktorima nakon čega bi oni prelazili u druge jedinice koje su opremljene drugim tipovima vazduhoplova. Prethodno je za samo oko godinu i po dana ova jedinica imala oko 5000 sati naleta.

Avioni Cesna 172 prvobitno su bazirali na aerodromu Kirkuk gde je oktobra 2007. otvorena letačka škola. U njenom sastavu se našla i 1. eskadrila sa ovim tipom aviona koja je marta 2011. preimenovana u sadašnju 201. eskadrilu a kasnije je ona prebačena na aerodrom Tikrit. Danas se ova jedinica nalazi u sastavu Letačkog trenažnog puka, Koledža iračkih vazduhoplovnih snaga.

iracki-B350.jpg
Transportni avion Beech King Air 350.

Iste 2007. godine u okviru programa ‘’Peace Dragon’’ potpisan je ugovor vredan 132 miliona dolara za 5 aviona King Air 350ER u varijanti za prikupljanje podataka (ISR). Prethodno je kao deo paketa od 160 miliona dolara nabavljen jedan transportni King Air 350 koji je služio i za obuku. 2015. godine  isporučen je još jedan primerak u verziji za ISR. Jedinica koja koristi ove avione jeste 87. izviđačka eskadrila, Transportnog puka na aerodromu Al Mutana. Za potrebe osmatranja vazdušnog prostora 2006. je nabavljen a 2009. isporučen jedan radar AN/TPS-77 dok je 2011. naručen još jedan koji je stigao 2013. a plaćen je 26miliona dolara.

Za naoružavanje aviona AC-208B 2009. nabavljeno je 20 protivoklopnih raketa AGM-114A ‘’Hellfire’’ dok je 2012. naručeno 200 AGM-114L za helikoptere Bell-407 čije će prva kupovina uslediti 2009. Prvo su naručena tri trenažna T-407 za 6,9miliona dolara, potom su 2009. kupljena 24 naoružana Bell 407 (iračka oznaka IA-407) za 60 miliona dolara koji su isporučeni 2012-13. Prethodno su 2011. stigla triprimerka.

ia-407_iraq.jpg

Laki borbeni helikopter IA-407 naoružan mitraljezom i lanserom nevođenih raketnih zrna.

Još 16 Bell-407GX isporučeno je 2014-2015 a za naoružane primerke je 2013-2014. stiglo još 175 AGM-114L a kao pomoć u borbi protiv tzv. Islamske države SAD su 2014. godine donirale još 1500 ovih raketa.  Trenažni T-407 kao i skoro polovina izviđačko-borbenih IA-407 čine sastav 21. jurišne helikopterske eskadrile, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva na aerodromu Taji. Malo veći broj IA-407 leti u 22. jurišnoj helikopterskoj eskadrili, Transportnog helikopterskog puka u bazi Al Tagadum.

iracki-T-6-TEXAN-II-IRAQ-AF-2011-AB-TIKR

Školski avioni T-6A “Texan II“ / Foto: U.S. Air Force/SrA Tyler Placie

Nakon nabavke Cesni 172 Irak je nastavio sa ulaganjima u avione za obuku kupivši 15 turboelisnih T-6A ‘’Texan II’’ (američka varijanta švajcarskog PC-9) za ukupno 257 miliona dolara od čega su samo avioni plaćeni oko 75 miliona. Avioni su isporučeni u bazu Imam Ali i ušli su u sastav 203. eskadrile (do marta 2011. 3. eskadrila) Letačkog trenažnog puka. Do skora su svi irački T-6A bili neoperativni a inicijativa za njihovo vraćanje u letno stanje pokrenuta je pre nekoliko meseci.

Imajući u inventaru Cesnu 172 i T-6 nastao je ogromni raskorak u obuci iračkih pilota i to zbog velikih razlika u konfiguraciji i performansama između ova dva tipa aviona, jedan je bio dvosed visokokrilac sa dizel motorom i rasporedom sedišta jedno pored drugog a drugi turboelisni niskokrilac sa rasporedom sedišta jedno iza drugog. Tako je Irak krenuo u potragu za rešenjem ovog problema a prethodno je još 2007. godine pokazao interesovanje za projekat srpskog školskog aviona Lasta.

iracka-161-rula.jpg
Irački pilot na obuci za avion Lasta-95N na aerodromu Batajnica / Foto: Dušan Atlagić

Iraku je Lasta sasvim odgovarala i ova država je kao prvi naručilac aviona postala ujedno i finansijer završetka njegovog razvoja. U 2007. godini naručeno je 20primeraka po jediničnoj ceni od 300 hiljada dolara a Laste su bile deo paketa naoružanja u vrednosti od 253 miliona dolara. Opcija za još 16 aviona nikada međutim nije realizovana. Prvi let prototipa Laste 95 izvršen je 5. februara 2009, a prototip iračke varijante Lasta-95N 24. februara 2010. Prve Laste Iraku su isporučene juna 2010., a poslednji avioni stigli su u Irak jula 2011. Do marta 2011. bili su u sastavu 2. eskadrile Letačkog trenažnog puka.

U pripremama za prijem aviona, 8 iračkih pilota je dva puta boravilo na aerodromu Batajnica gde su obučavani u Tehničko-optinom centru. Oni su kasnije predstavljali prve instruktore i nastavnike letenja na ovom avionu u Iraku. Zanimljivo da je Irak je za svoje primerke insistirao da mogu da nose naoružanje pa tako njihova verzija može da na dva potkrilna nosača ponese do 220 kg tereta pre svega kontejnere sa mitraljezima 7,62 i 12,7 mm i bombe kalibra do 100 kg.

Nakon nekoliko meseci probnih letova februara 2012. započela je obuka oko 200 kadeta na avionima Lasta-95N u vazduhoplovnoj bazi Tikrit u kojoj se nalazi Koledž iračkih vazduhoplovnih snaga. Međutim, samo mesec dana kasnije, nakon ukupno 600 sati naleta, flota je prizemljena zbog problema sa motorima Lycoming AEIO 580B1A. Rešavanje ovog problema ali i modifikacija komandi leta ekipe inženjera i tehničara VTI i fabrike aviona Utva započeli su sredinom maja 2013.

20988306_1573949679334311_87757777863765
Laste na jednoj od svečanosti povodom promocije novih pilota RV Iraka.

Srpski stručnjaci ustanovili su da je došlo do problema podmazivanja motora prilikom startovanja. Proizvođač motora Lycoming je priznao postojanje defekta i ponudio tehničko rešenje koje je primenjeno na iračkim Lastama nakon čega su normalne operacije aviona bile nastavljene ali uz smanjenje resursa motora i veću potrošnju ulja, što je povećalo realni trošak sata leta. Dorada komandi leta iračkih Lasta nastala je kao posledica tragičnog udesa koji se 26. septembra 2012. desio u Srbiji.

Intenzitet borbe protiv tzv. Islamske države značajno je porastao decembra 2013. godine zbog čega su početkom 2014. iračke Laste prebačene u bazu Imam Ali(bivši naziv Talil) što se pokazalo kao dobar korak jer su u leto 2014. bazu Tikrit napale formacije islamista i osvojile je pri tom ubivši najmanje 1566 studenata i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe. Do dolaska jurišnih aviona Su-25 početkom jula 2014. iračke vazduhoplovne snage imale su izuzetno skromne mogućnosti u dejstvima po ciljevima na zemlji. Imali su samo pet aviona AC-208B “Combat Caravan“, naoružane transportne helikoptere Mi-17 kao i školske avione Lasta.

Nakon dolaska jurišnih aviona Su-25 i borbenih helikoptera Mi-28 i Mi-35M, Laste su ponovo upotrebljavane samo za obuku pilota. Jedini udes iračkih aviona dogodio se 17. aprila 2017. kada je prilikom poletanja iz matične baze došlo do problema sa motorom zbog čega je posada morala prinudno da sleti a tom prilikom avion je uništen ali su pilot i kopilot preživeli. Iračke Laste se, kao što smo već naveli nalaze u bazi Imam Ali gde popunjavaju 202. eskadrilu Letačkog trenažnog puka.

16804151_1386816661380948_37063746069842
Srednji transportni avion C-130J-30 “Super Hercules“ / Foto: Facebook stranica RV Iraka

Značajno unapređenje transportne avijacije dogodilo se 2009. kada je za 293miliona dolara naručeno 6 transportnih avioniona C-130J-30 ‘’Super Hercules’’ koji su stigli tokom 2012. i 2013. Trenutno Super Herkulesi kao i stariji C-130E lete u 23. transportnoj eskadrili, Transportnog puka sa komandom u bazi Al Mutanakod Bagdada.

iracki-An-32-sa-bombama.jpg

Irački An-32 naoružan bombama.

Pre toga od Ukrajine je za 99 miliona dolara naručeno 6 An-32B koji su isporučeni 2011-2012. i čija je danas matična jedinica 33. transportna eskadrila, Transportnog puka takođe u bazi Al Mutana. Dva primerka su bila dorađena da nose bombe, prvi je nosio 4 spoljna nosača na bokovima trupa BDZ-34 za 4 bombe kalibra do 500 kg dok je drugi u tovarnom prostoru, u unutrašnjosti aviona mogao da na prenosivom valjkastom transporteru sa vođicama ponese 4 bombe kalibra 227 kg.

479.jpg

Dva laka višenamenska helikoptera Gazela na jednoj od vojnih parada.

Irak se u opremanju svojih vazduhoplovnih snaga oslonio i na Francusku nabavivši 2010. domaćim pilotima dobro poznate lake višenamenske helikoptere Gazela. Tada je iz viškova francuske avijacije  stiglo šest polovnih SA-342M ali je to bio samo deo velikog posla nabavke novih lakih višenamenskih borbenih helikoptera EC-135. Gazele baziraju na aerodromu Taji i lete u 88. jurišno-trenažnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka.

Iz Nemačke su 2009., preko Francuske, naručena 24 naoružana EC-635T2+ (vojna verzija helikoptera EC-135, sada H135) koji su koštali 360 miliona evra a isporučeni su tokom 2011. i 2012. Ceo posao pratio je korupcionaški skandal uz optužbe da su određeni irački generali primili mito kako bi se nabavka realizovala. U opremanju i naoružavanju ovih helikoptera je učestvovala Južnoafrička Republika od koje je u periodu 2010. do 2015. nabavljeno 380 protivoklopnih raketa Ingwe.

1-6KSefAuKpD-UEEUHif0R7A.jpeg
Laki izviđačko-borbeni helikopter EC-635T2+/ Foto: Ministarstvo odbrane Iraka

EC-635 su bili prvi ozbiljnije naoružani helikopteri oružanih snaga Iraka a nabavljeni su pre svega za osmatranje i prikupljanje informacija kao i za protivpobunjeničku borbu. Opremljeni su sistemom SAWS (Stand Alone Weapon System) koji omogućuje upotrebu elektro-optičkog osmtaračkog sistema sa televizijskom i infracrvenom kamerom, sistemom za zaštitu helikoptera od lakih prenosivih raketnih PVO sistema kao i upotrebu nevođenih i vođenih ubojnih sredstava.

Helikopteri su ušli u sastav 55. jurišne eskadrile Armijske avijacije koja se danas nalazi u sastavu 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva i bazira na aerodromu Taji sa detašmanom u bazi Al Rašid kod Bagdada. U borbi sa tzv. Islamskom državom jedan irački EC-635 je oboren 13. decembra 2014. u rejonu Bayji uz pogibiju oba člana posade.

iracki-1617.jpg

Višenamenski borbeni avion F-16IQ, varijanta F-16C Block 50/52 za Irak.

Svoje prve borbene avione Irak će naručiti 2011., izabran je američki F-16, za tri milijarde dolara kupljeno je 18 aviona Blok 50/52 u varijanti F-16IQ od toga 12jednoseda F-16C i 6 dvoseda F-16D. Prvi avioni trebali su da stignu leta 2014. ali je zbog bezbednosne situacije u zemlji to odloženo za sledeću godinu pa su prva četiri primerka stigla tek 14. jula 2015.

Januara 2016. je za dve milijarde dolara kupljeno i naoružanje za njih i to 150raketa vazduh-zemlja AGM-65D, G, H, K ‘’Maverick’’, 24 rakete vazduh-vazduh AIM-9M ‘’Sidewinder’’, 14120 bombi Mk 82 i BLU-111, 2400 bombi Mk 84 i BLU-117, 10 vežbovnih bombi Mk 82 i Mk 84, 400 laserski vođenih bombi GBU-10 i 8000GBU-12, jedan rezervni top M61 ‘’Vulcan’’. Pored toga nabavljeno je 20 nišanskih sistema na kacigi pilota JHMCS i 4 zemaljska sistema za proveru stanja vođenih avio-bombi. Od Nemaca je prethodno 2013. kupljeno 90 polovnih raketa vazduh-vazduh AIM-9L koje su dorađene na standard AIM-9L/I-1.

iracki-F-16D-1601.jpg

Dvoseda varijanta F-16D.

Za avione F-16 je 2012. kupljeno 20 nišansko-navigacijskih sistema AN/AAQ-33 Sniper za 32 miliona dolara. Još 18 F-16, takođe 12 F-16C i 6 F-16D narućeno je 2013. godine za 890 miliona dolara.  Potom je za iračku flotu ovih aviona 2015. naručeno i 2000 projektila WGU-59 APKWS koji su stigli tokom 2016-17. Prethodno su 2015. nabavljena 4 rezervna radara AN/APG-68(V)9 kao i 4kontejnera sa izviđačkom opremom DB-110 koja su koštala 71 milion dolara. Danas Irak ima 23 F-16 koji se nalaze u bazi Balad, u sastavu 9. lovačke eskadrile, Lovačkog puka.

20116847_1538300582899221_80380994154444
Artiljerijsko-raketni sistem Pancir-S1 je trenutno najmoćnije PVO sredstvo iračke vojske.

Jedinice za protivvazduhoplovna dejstva dobile su prve sisteme 2012. godine kada je iz Rusije nabavljeno 500 lakih prenosivih raketnih sistema Igla-S. Potom je 2013. od SAD kupljeno 8 lakih mobilnih raketnih sistema AN/TWQ-1 ‘’Avenger’’ malog dometa koji su ipsoručeni 2014. i plaćeni su 105 miliona dolara. Nešto ranije 2012. godine za njih je naručeno 200 raketa FIM-92 ‘’Stinger’’. U paketu naoružanja iz Rusije koji je vredeo 4,2 milijarde dolara a koji je potpisan 2012. godine našlo se i 24 (po nekim podacima 48) artiljerijsko-raketnih sistema 96K6‘’Pancir-S1’’ za koje je kupljeno 600 raketa.

Neke od poslednjih nabavki iz SAD realizovane su 2013. kada je kupljeno 13osmatračkih radara AN/MPQ-64 ‘’Sentinel’’ malog dometa koji se obično uvezuju sa sistemima PVO kratkog dometa. Iste godine naručeno je i 10 sistema malih bespilotnih letelica ScanEagle koji su predati Iraku 2014.

Zx2hlZshXHE.jpg

Borbeni helikopter Mi-28NE, primerak koji se na fotografiji nalazi na zemlji poseduje radar N025E koji se nalazi na jarbolu iznad nosećeg rotora.

Velika količina naoružanja i vojne opreme nabavljene iz Rusije za 4,2 milijarde dolara obuhvatao je osim već spomenutih PVO sistema Pancir i desantno-jurišne helikoptere Mi-35M kao i borbene helikoptere Mi-28. Svi pomenuti helikopteri ušli su u sastav Armijske avijacije i kojoj je Ratno vazduhoplovstvo u međuvremenu predalo većinu helikoptera sa kojima je raspolagalo. Isporučeno je ukupno 28 Mi-35M, 15 Mi-28NE i 4 Mi-28UB (označeni takođe kao Mi-28NE, verzija sa udvojenim komandama). Borbeni Mi-28 uvršteni su u 28. jurišnu eskadrilu, Borbenog helikopterskog puka u Al Kutu.

iracki-u-akciji-2.jpg
Desantno-jurišni helikopter Mi-35M dejstvuje po položajima pripadnika oružanih formacija tzv. Islamske države.

Irak se dakle odlučio da nabavi prave borbene helikoptere a ne samo da se osloni na naoružane Bell 407 i EC-635. Kupio je najsavremeniju verziju helikoptera Mi-24 sa kojim je već dugo godina imao iskustva. Ovoga puta stigli su moderni Mi-35M a prva isporuka realizovana je novembra 2013. a pripali su 35. jurišnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka na aerodromu Taji. U borbenim dejstvima protiv tzv. Islamske države 2014. godine oborena su dva helikoptera, jedan 16. juna a drugi 3. oktobra. U udesima su izgubljena još tri, jedan 22. avgusta 2015, drugi 4. aprila 2016 i treći 4. januara 2017.

iracki-na-paradi.jpg
Trojka iračkih jurišnika Su-25, prvi u formaciji, dvosed Su-25UBK pripadao je Iranu.

Kako je Irak u sukob sa snagama tzv. Islamske države dočekao bez borbenih aviona jer američki F-16 zbog loše bezbednosne situacije još nisu bili isporučeni, Iračani su odlučili da se nabave ruski Su-25 koje su pripadnici RV Iraka veoma dobro poznavali s obzirom da su ga pre 2003. godine već koristili. Prvi od, kako će se kasnije pokazati 5 Su-25 iz Rusije isporučeni su 28. juna 2014. i to su bili prvi pravi borbeni avioni u inventaru novog RV Iraka.

iracki-sa-domacim-fugasnim-bombama.jpg
Irački Su-25 na ispitivanjima fugasnih bombi domaće proizvodnje.

Potom je u pomoć priskočio Iran koji je poslao svih 7 aviona Su-25K i Su-25UBK koji su, što je interesantno, 1991. za vreme Prvog zalivskog rata, preleteli u Iran. Naknadno su 17. aprila 2016. isporučena još 4 ruska polovna Su-25 koji su remontovani u 121. remontom zavodu u Kubinki. U međuvremenu je sklopljen i ugovor sa Belorusijom od koje je kupljeno 9 polovnih Su-25 i Su-25UB koji su stigli tokom 2015-16. Iračke pilote obučavali su Iranci ali je deo njih kasnije poslat u Rusiju i Belorusiju. Prema poslednjim informacijama oko 20 Su-25 nalazi se u bazi Al Rašid kod Bagdada, u sastavu 109. jurišne eskadrile, Borbenog puka.

36362920_1889306117798664_33457349547083
Laki višenamenski borbeni T-50IQ, jedan od najmodernijih aviona iračkih vazduhoplovnih snaga / Foto: Facebook stranica RV Iraka

Krajem 2013. godine, tačnije 12. decembra sa Južnom Korejom je potpisan ugovor vredan 1,1 milijardu dolara za nabavku 24 školsko-borbena aviona T-50 ‘’Golden Eagle’’’ u varijanti T-50IQ koja predstavlja verziju lakog borbenog aviona FA-50. Osim aviona plaćena je obuka pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe kao i logistička podrška. Naknadno je sa Korejancima potpisan i ugovor o održavanju i to za narednih 20 godina što je plaćeno milijardu dolara.

Prvi irački T-50IQ poleteo je 13. jula 2015. a prvih pet primeraka je zvanično predato RV Iraka decembra iste godine. Za sada je isporučeno 12 aviona, prvih 6 stiglo je u Irak marta 2017. a drugih šest 5. juna ove godine. Avioni se nalaze u vazduhoplovnoj bazi Al Šajbah, u 204. trenažnoj eskadrili (do marta 2011. 4. trenažna eskadrila) iz sastava Trenažnog letačkog puka, Koledža iračkog RV.

Irak je nabavio još jedan tip borbenog aviona i to od nekada tradicionalnog snabdevača vojnim avionima – Češke. Za vreme ČSSR od njih su nabavljani školsko-borbeni avioni L-29 ‘’Delfin’’ a zatim i L-39 ‘’Albatros’’. 2014. godine potpisan je ugovor vredan 200 miliona dolara za kupovinu naoružanja a u paket su ušli i laki višenamenski L-159 ALCA uz isporuku 10 jednoseda L-159A i dvadvoseda L-159T1 od kojih je jedan bio prerađeni jednosed iz čeških viškova a drugi novoproizvedeni primerak. Još tri jednoseda nabavljena su kao izvor rezervnih delova.

iracki-par-u-letu.jpg
Irački piloti na preobuci u Češkoj za avion L-159 ALCA.

Prvi avioni predati su Iraku samo 88 dana nakon što je ugovor stupio na snagu a prva tri primerka (dva jednoseda i dvosed) su zvanično preuzeta 26. septembra 2015. godine da bi prva dva aviona sletela u Irak 5. novembra iste godine. Februara 2016. iz Češke se sa preobuke u Irak vratilo 6 pilota nakon čega su u matičnoj bazi započeli taktičku obuku. Već u maju su je završili i svoju prvu borbenu misiju izveli su 12. juna uz upotrebu klasičnih avio-bombi Mk-82.

Jedno vreme oba dvoseda su se nalazila u Češkoj radi obuke iračkih pilota a prvi od njih, novoproizvedeni primerak, predat je Iračanima decembra 2016. Na preobuku su poslati piloti koji su već imali solidno letačko iskustvo a za vreme preobuke na L-159 naleteli su obično 30-35 sati. Česu su u Baladu bili organizovali i tim savetnika dok je kompanija Aero Vodochody obezbedila vazduhoplovnotehničku službu za održavanje aviona u drugom stepenu koje su kasnije preuzeli Iračani.

Od naoružanja na iračkim L-159 su za sada primećene samo klasične avio-bombe Mk-82, za obuku se koriste kontejneri SUU-5003 koji osim što nose 6 vežbovnih bombi BDU-33, imaju mogućnost ispaljivanja 4 nevođena raketna zrna CRV-7kalibra 70 mm. Irački L-159 se nalaze u bazi Balad (prethodno poznata kao Al-Bakr, nakon okupacije tu su boravile američke trupe i baza je nosila naziv isturena operativna baza Anaconda u kojoj je u jednom trenutku bilo 30000 vojnika) 80 km severno od Bagdada u 115. taktičkoj eskadrili, Lovačkog puka.

Iako je ALCA već upotrebljen u dejstvima protiv tzv. Islamske države, puna borbena gotovost eskadrile biće postignuta krajem ove godine. U plani je modernizacija ovih aviona uz integraciju nišansko-navigacijskog kontejnera i vođenih ubojnih sredstava, pre svega vođenih bombi i raketa vazduh-zemlja kao i nabavka raketa vazduh-vazduh.

CH-4B_IRAQ.jpg

Kineska izviđačko-borbena bespilotna letelica CH-4B.

U borbi protiv Islamske države Iračani su prema dostupnim fotografijama i video snimcima, vrlo efikasno upotrebili borbene bespilotne letelice CASC CH-4Bkineske proizvodnje. 23. januara 2015. godine stiglo je 4 CH-4B a uz njih i 20malogabaritnih protivoklopnih raketa AR-1 i 20 malogabaritnih vođenih bombi FT-9. Jedinica koja koristi ove BPL odnosno 100. izviđačko-borbena eskadrila(prethodno 84. eskadrila iste namene) je direktno potčinjena Komandi Armijske avijacije i nalazi se na aerodromu Al Kut.

Iračani su osnovali i svoju obaveštajnu službu INIS – Iraqi National Intelligence Service koja je prema dostupnim podacima od SAD 2010. godine dobila 9 aviona i to tri DHC-6 koji su pripadali agenciji CIA i 6 U-28A (dorađeni švajcarski Pilatus PC-12). Ovi avioni poseduju opremu za prikupljanje informacija izviđanjem i osmatranjem, otkrivanje i identifikaciju ciljeva. Baziraju na aerodromu Al Rašid i pod komandom su Ministarstva unutrašnjih poslova. Prema dostupnim podacima danas se koriste dva DHC-6 i 4 U-28A.

Živojin BANKOVIĆ

tango-six.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Bugarske vazduhoplovne snage organizovale su 29. juna manifestaciju Otvoreni dan na kojoj su obeležene tri godišnjice vazduhoplova koji se trenutno nalaze u operativnoj upotrebi: 20 godina od uvođenja u naoružanje jednomotornog lakog višenamenskog i trenažnog helikoptera Bell 206, 30 godina dvomotornog borbenog aviona MiG-29 Fulcrum i 40godina jurišnog helikoptera Mi-24 Hind. Proslava je održana u vazduhoplovnoj bazi Graf Ignjatijevo, koja se nalazi severno od grada Plovdiv u centralnom delu Bugarske, oko 125 km jugo-istočno od glavnog grada Sofije.

      Jedan od slavljenika, desantno-jurišni helikopter Mi-24, već 40 godina na nebu Bugarske / Foto: Igor Božinovski
      Dan otvorenih vrata bio je mešavina dinamičkog i statičkog prikaza skoro svih tipova vazduhoplova koji danas služe u RV Bugarske. Događaj je počeo u 10 časova preletom jedinog, nedavno obnovljenog dvomotornog transportnog helikoptera Mi-17 (taktičkog evidencijskog broja 419) koji je nosio trobojnu nacionalnu zastavu. Nakon toga usledio je nastup srednjeg dvomotornog višenamenskog helikoptera AS-532AL Cougar (ev. broj 710) iz koga su sa visine od oko 800 m iskočili padobranci što je bio samo uvod u predstojeću demonstraciju borbenog traganja i spasavanja (CSAR) za izvlačenje pilota koji se katapultirao i prizemljio na neprijateljskoj teritoriju.
      Avion L-39ZA Albatros u ulozi izviđača / Foto: Igor Božinovski Akcija CSAR započela je izviđanjem iz vazduha jednomotornog trenažnog i lakog borbenog aviona L-39ZA Albatros (ev. broj 147) koji je baziran na aerodromu Dolna Mitropolija, čija je posada koordinisala vazdušni udar koji je izvršio par dvomotornih jurišnih aviona Su-25KFrogfoot-A (ev. brojevi 195 i 240) baziranih u Bezmeru. Simulirani razarajući efekti dejstva Su-25 su potom provereni helikopterom Bell 206B-3 (ev. broja 01) koji je na zemlji locirao oborenog pilota, da bi zatim njegov bezbednosni perimetar bio osiguran iz vazduha helikopterom Mi-24V Hind-E (ev. broj 142)  dok je FLIR-om opremljen helikopter AS-532AL (ev. broj 712) rasporedio spasilačke timove koji su se iz helikoptera spustili tehnikama fast rope i rappel nakon čega je usledila uspešna evakuacija nesrećnog pilota.
      Transporter C-27J bio je uljez koga su presreli i prizemljili lovci MiG-29 / Foto: Igor Božinovski Obzirom da je Graf Ignjatijevo dom bugarske flote MiG-ova 29, Otvoreni dan je naravno bio događaj kojim je dominirao ovaj tip aviona. Njegova primarna misija – kontrola vazdušnog prostora Bugarske – efikasno je demonstrairana kada je par aviona (MiG-29A ev. broja 15 i MiG-29UB 33) na Graf Ignjatijevo prizemljio dvomotorni taktički transportni avion Leonardo C-27J Spartan (ev. broj 073) koji je za tu svrhu imao ulogu uljeza.
      Bliska manevarska vazdušna borba lovaca MiG-29 / Foto: Igor Božinovski Portret poručnika Nedelča Bončeva na unutrašnjoj strani vertikalnog stabilizatora MiG-a 29UB bort 33 / Foto: Igor Božinovski Dominacija MiG-ova 29 je bila sasvim očigledna jer su jednosedi MiG-29A 15 i dvosedi MiG-29UB 33 pokazali osnovne borbene manevre, taktička kretanja koje su izveli avioni tokom manevrisanja u vazdušnoj borbi, takođe poznatoj i kao „dogfighting“. Značajno je reći da se na unutrašnjoj strani levog vertikalnog stabilizatora dvoseda mogao uočiti portret poručnika Nedelča Bončeva, bugarskog vojnog pilota koga je oborila nemačka protivavionska baterija u Stracinu, na putu Kriva Palanka-Kumanovo, u Makedoniji 8. oktobra 1944. godine, mesec dana nakon komunističkog puča izvedenog 9. septembra 1944. koji je Bugarsku učinio antifašističkom državom, u završnim danima Drugog svetskog rata ona  više nije bila sa silama Osovine.
      Solo nastup pilota MiG-a 29 / Foto: Igor Božinovski Dežurna para u sistemu PVO Bugarske / Foto: Igor Božinovski Dinamički program je takođe pokazao letačku demonstraciju kompeksnih manevara na maloj visini koji je izveo pilot u avionu MiG-29A ev. broja 37. Na Graf Ignjatijevu su bila uočena još 4 MiG-a 29 – na statici su bili izloženi jednosed “16“ i dvosed “12“ dok su na istočnom rubu piste, u režimu “spremni za poletanje na znak uzbune“ (dežurna para u sistemu PVO) bili jednosedi “23“ i “32“.
      Vazduhoplovna ubojna sredstva na statičkoj izložbi / Foto: Igor Božinovski Turboventilatorski motor Klimov RD-33 / Foto: Igor Božinovski Povrh svega, statička izložba pokazala je veoma interesantne elemente aviona MiG-29: tuboventilatorski motor Klimov RD-33, izbacivo sedište Zvezda K-36DM, različito naoružanje, uključujući top GŠ-30-1 kalibra 30 mm, visoko eksplozivne fragmentacijske bombe OFAB-100HB, razorne bombe FAB-250M54 i FAB-250M62, lansere B-8M1 i nevođena raketna zrna S-8KOM kalibra 80 mm, nevođene rakete S-24 kalibra 240 mm, infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh malog dometa R-60MK (AA-8 Aphid) i njena školska verzija UZR-60, infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh malog dometa R-73E (AA-11 Archer) i njena školska verzija UZR-73 i rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa Vympel R-27R1 (AA-10 Alamo).
      Letački prikaz nedavno remontovanog školskog aviona PC-9M / Foto: Igor Božinovski Nastup školsko-bobenog aviona Albatros / Foto: Igor Božinovski Bugarska već 20 godina koristi američke lake višenamenske helikoptere Bell-206B-3. 1999. godine nabavljeno ih je šest / Foto: Igor Božinovski Prikaz gašenja vatre iz vazduha protivpožarnim vedrom koje je nosio nedavno remontovani helikopter Mi-17 / Foto: Igor Božinovski Dinamički program koji je završen u 15 časova bio je značajno obogaćen letačkim prikazom složenih manevara na maloj visini, učestvovali su jednomotorni turboelisni PC-9M i to primerak “665“ koji je nedavno obnovljen nakon udesa, potom školsko-borbeni L-39ZA „147“, helikopteri Bell 206B-3 „01“ i Mi-24V „142“, kao i izvođenje gašenja požara iz vazduha protivpožarnim vedrom helikoptera Mi-17 “419“ koji je baziran na aerodromu Krumovo. Aeromiting je zatvoren preletom slavljenika – MiG-a 29A „37“, Bell-a 206B-3 „01“ i helikoptera Mi-24V „142“, poslednji je generatorima dima koji su bili montirani ispod krila, oslikao nebo u narandžasto.
      Na statici je bio izložen i veteran RV Bugarske, lovac-presretač MiG-21 / Foto: Igor Božinovski AS-532AL opremljen FLIR-om namenjen za borbeno traganje i spasavanje / Foto: Igor Božinovski Na statičkoj izložbi u Graf Ignjatijevu takođe je prikazan i par aviona MiG-21 koji su povučeni iz upotrebe: jednosed MiG-21bis Fishbed-L „243“ i dvosed MiG-21UM Mongol-B „28“. Takođe su bili izloženi turbomlazni motor R11F2S-300 i izbacivo sedište KM-1M. Pored toga, na aerodromu su bili parkirani helikopteri AS-532AL „707“ u transportnoj konfiguraciji i AS-532AL „711“ opremljen FLIR-om namenjenog za borbeno traganje i spasavanje. U vazduhoplovnoj bazi takođe je primećen i avion Aero L-39ZA Albatros „205“.
      Izložba protivvazduhoplovne odbrane pružila je gostima neposredan pristup elementima raketnim sistemima zemlja-vazduh S-200 (SA-5 Gammon), 2K12 Kub (SA-6 Gainful) i 9K32 Strela-2 (SA-7 Grail).
      Jedan od eksponata izloženih u krugu baze, lovac-presretač MiG-19PM / Foto: Igor Božinovski Jurišnik MiG-23BN / Foto: Igor Božinovski Iako još uvek u aktivnoj upotrebi, deo jurišnika Su-25 su već izloženi kao deo istorije RV Bugarske / Foto: Igor Božinovski Kao najveći aeromiting koji se ove godine održava u Bugarskoj, Otvoreni dan u Graf Ignjatijevu bio je izvanredna prilika da oko 10-15 hiljadadomaćih i stranih posetilaca vidi neke vrlo zanimljive, istorijske vazduhoplove koji su postavljeni širom prostrane vazduhoplovne baze: Antonov An-2 „026“, Aero L-29 Delfin „85“, MiG-15UTI „199“, MiG-17F „56“, MiG-19P „96“, gate-guard MiG-19S „04“, MiG-21PFM „66“, MiG-21bis „502“, MiG-23BN „63“, Su-25K „205“ i Jak-23 „51“.
      I pored toga što su lokalni mediji kao i avijacijski forum predstavili ovaj događaj kao “najveći“ (na bugarskom “strahotno“), ne može se izbeći primetiti da je, iako su aktivnosti u bazi bile dobro organizovane i domaćini izuzetno prijateljski raspoloženi, organizacija zakazala što se tiče logistike. Naime, prilaz Graf Ignjatijevu je bila svojevrsna avantura pošto su se ujutru 29. juna između Plovdiva i Graf Ignjatijeva formirale veoma duge kolone vozila koja su se sporo kretala što je uzrokovalo da za svakog ko je hteo da poseti aeromiting, vožnja jedinim mogućim putem prosečno traje sat i po vremena. To je na žalost prouzrokovalo da mnogi odustanu kao i da autor ovog teksta propusti otvaranje aeromitinga i veoma interesantan prikaz borbenog traganja i spasavanja koja je uključivala i letenje aviona Su-25 čiji je dalji opstanak u RV Bugarske pod velikim znakom pitanja.
      Igor BOŽINOVSKI

    • Од Милан Ракић,
      Nedavno obaranje bespilotne letelice RQ-4 Global Hawk američke Mornaricepokazalo je da je Iran razvio visoko sposobne domaće raketne sisteme za protivvvazduhoplovna dejstva. Iranci tvrde da je to bilo prva borbena upotreba PVO sistema 3. Hordad čija je raketa, prema poslednjim američkim zvaničnim podacima, pogodila BPL na daljini od 70 km od obale Irana i na visini od oko 6769metara (dakle ne na ‘’velikoj visini’’ kako su prvobitno saopštili Amerikanci).

      Kako u tom regionu nema položaja stacionarnih sistema PVO Irana, logično je da je upotrebljen mobilni sistem, poput sistema 3. Hordad koji pripada familiji raketnih sistema Raad. Spekulacije da je Iran upotrebio ruski S-300 demantovali su predstavnici američke Centralne komande koji su izjavili da Iran nije koristio svoj najsavremeniji PVO sistem ali pri tom nisu naveli tip rakete koja je pogodila RQ-4.
      Šarenilo u inventaru iranskih vazduhoplovnih snaga, na fotografiji se vide avioni Mirage F1, FT-7, PC-7, F-4, MiG-29, Jetstar, F-14, Su-24, F.27, C-130, B747, B707, kao i helikopteri Bell 214 i CH-47 / Foto: IRNA Očekivani odgovor SAD, odnosno udari po određenim cijevima u Iranu avijacijom i krstarećim raketama lansiranim sa brodova, nije usledio ali su izvedeni sajber napadi na iransku obaveštajnu službu i računarski sistem koji, kako su preneli američki mediji ‘’kontroliše lansiranja raketa’’. Iran je naveo da su ti napadi bili neuspešni a okarakterisao ih je kao teroristički čin.
      Ionako već jake tenzije između Irana i SAD naročito su pojačane ove godine nakon niza incidenata među kojima su i napadi na dva tankera sa naftom koji su izvedeni 13. juna a za koje su Sjedinjene Države optužile mornaricu iranske Revolucionarne garde. Prethodnog meseca Iran je osumnjičen da je napao još 6 tankera. Obaranje američke BPL dodatno je zateglo odnose i ponovo pokrenulo pitanje direktnog napada SAD na Iran koje je aktuelno već dugi niz godina a SAD su u maju, u region poslale čak i strategijske bombardere B-52.
      Iranski F-4E u bazi Čabahar. Za potrebe RV Irana nabavljeno je 213 F-4 od kjih je dana u upotrebi oko 40. Iran ima čime da se brani ali se smatra da su njegovi najjači faktori odvraćanja od napada potencijalnog agresora, balističke, krstareće i protivbrodske rakete sa kojima raspolaže. Tu je naravno i borbena avijacija kao i protivvazduhoplovna odbrana. Da li je RV i PVO Irana dovoljno jako da spreči ozbiljnije akcije SAD i njihovih saveznika (Izraela, zapadnih i bliskoistočnih zemalja) pitanje je kojim ćemo se baviti u ovom tekstu.
      Borbena komponenta Ratnog vazduhoplovstva Irana je, sa svega oko 250 borbenih aviona, danas bleda senka onoga što je ovaj vid iranske vojske nekada bio. Ukoliko se zna da operativnost nije velika onda je situacija što se tiče brojnosti vazduhopova, još gora. Na takvo stanje uticale su pre svega sankcije koje su, u manjem ili većem obimu, na snazi već skoro 30 godina ali i to što državni vrh favorizuje Revolucionarnu gardu čije se finansiranje gotovo nikada ne dovodi u pitanje. Sankcije i finansije ali i spoljni politički pritisci su tako sprečile Iran da tokom 90-tih godina nabavi 24 lovca-presretača MiG-31 kao i 12 srednjih bombardera Tu-22M3. Tada je Rusija takođe nudila i lovce Su-27 kao i višenamenske borbene avione Su-30.
      Inventar čine pretežno zastareli tipovi ili zastarele verzije borbenih aviona a ni domaće modernizacije i dorade postojećih borbenih aviona, u većini slučajeva, osim kod lovca-bombardera F-4 “Phantom II“ nisu mnogo pomogle da se borbena moć značajnije unapredi. Odavno je potrebna ‘’sveža krv’’ ali kako sada stvari stoje to se neće dogoditi uskoro a naročito kritičan period biće 2030-tim godinama kada će veliki broj aviona morati biti povučen iz upotrebe. Vazduhoplovno-tehnička služba kao i iranski remontni zavodi već 40 godina čine velike napore da održavaju i remontuju postojeću flotu.
      Raketni PVO sistem Talash iranske proizvodnje koristi rakete Sayyad 2. Za zamenu flote borbenih aviona Iran je poslednjih godina pokazao interesovanje za ruske MiG-29M i M2 i Su-30, kinesko-pakistanski JF-17 kao i kineske J-10. Konkretno, spominjana je moguća nabavka do čak 160 Su-30SME, 150 J-10 kao i 200 JF-17 (40 Block II i 160 Block III). Međutim uzevši u obzir sankcije (pre svega zabrana nabavke ofanzivnog naoružanja) kao i loše finansijsko stanje države, sve ove cifre čine se veoma nerealnim a neka skorašnja kupovina borbenih aviona gotovo nemogućim.
      Do revolucije 1979. godine Iran je vazduhoplovnu tehniku skoro isključivo nabavljao od SAD, a potom na početku 90-tih godina prošlog veka od bivšeg SSSR-a i NR Kine. Ipak nikada nisu ponovljene kupovine iz 60-tih a naročito 70-tih godina kada je od Sjedinjenih Država kupljeno oko 600 borbenih aviona i oko 200borbenih helikoptera. Takođe tada su nabavljane i velike količine američkih i britanskih raketnih sistema zemlja-vazduh kao i američkih raketnih PVO sistema na površinskim ratnim brodovima.
      Borbeni avion Saeghe-2 predstavlja iranski dorađeni dvosed F-5F. Tako je od SAD između 1965. i 1972. nabavljeno 140 lakih lovaca F-5A i B ‘’Freedom Fighter’’ kao i izviđača RF-5A. Naknadno je 1985. od Etiopije kupljeno još 5 F-5A i dva F-5B. Posle kupovine aviona ‘’Freedom Fighter’’ usledile su nabavke modernijeg F-5E i F ‘’Tiger II’’, između 1973. i 1977. u jedinice je stiglo 169 primeraka a od Etiopije 1985. još tri F-5E.
      Danas je u upotrebi samo oko 20 F-5A i B a većina njih je u programu nazvanom ‘’Simorgh’’ dorađeno kako bi postali trenažni avioni a jednosedi su prerađeni u dvosede. Jedina eskadrila koja ih koristi jeste 85. taktička lovačka eskadrila, 9. taktičke vazduhoplovne baze Esfahan. Što se tiče verzija ‘’Tiger II’’ u 5 eskadrila koristi se samo oko 31 jednosed F-5E i 17 dvoseda F-5F. U 9. taktičkoj vazduhoplovnoj bazi Dezful, Vahdati nalaze se stacionirane 41. i 43. , potom je tu 141. taktička lovačka eskadrila, 14. taktičke vazduhoplovne baze Mashad i 21. i 23. taktička lovačka eskadrila, 2. taktičke vazduhoplovne baze Tabriz. Iranski F-5E i F su naoružani infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J i P“Sidewinder“, avio-bombe Mk 82, 83, 84, M117, Snakeye, 19-cevni saćasti lanseri LAU-60/A nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm.
      Pošto su na avionima F-5 već odavno ovladali ne samo održavanjem, popravkama i remontima već i proizvodnjom rezervnih delova, Iranci su manji deo aviona i doradili i to u projektima Azarkash kao i Saeghe (druga generacija Azarkash-a)  i Saeghe 2. Iako ih Iran predstavlja kao domaće borbene avione to su u principu avioni koji su bazirani na F-5, Azarkash i Saeghe na F-5E i Saeghe 2 na bazi dvoseda F-5F. Takođe to nisu novoproizvedeni već modifikovani postojeći avioni iz sastava RV Irana. Čini se da su ovi prijekti više poslužili za propagandu nego da se nešto zaista ozbiljnije uradi na modernizaciji flote F-5. U naoružanje je uvedeno svega oko 6 aviona Azarkash koji se spolja gotovo ne razlikuje od F-5E a do danas je primećeno oko 10 aviona Saeghe i Saeghe 2 koji se od F-5 razlikuju pre svega po tome što imaju dva vertikalna stabilizatora.
      Kineska protivbrodska raketa C-802A integisana na deo iranskih F-4E. Drugi najbrojniji tip u RV Irana bio je lovac-bombarder F-4 ‘’Phantom II’’, između 1968. i 1979. godine nabavljeno je 213 F-4D i F-4E kao i izviđača RF-4E. Još 31 avion nije isporučen zbog revolucije. Prema nekim procenama sada se koristi 5 F-4D, 31 F-4E i 5 RF-4E i to u 5 eskadrila. Jedinice koje lete na F-4E danas su 91. taktička lovačka eskadrila, 9. taktičke vazduhoplovne baze, međunarodni aerodrom Bandar Abas, potom 61. taktička lovačka eskadrila, 6. taktičke vazduhoplovne baze Bušehr, 31. taktička lovačka eskadrila, 3. taktičke vazduhoplovne baze Hamadan, jedina eskadrila na F-4D je 101. taktička lovačka eskadrila 10. taktičke vazduhoplovne baze Čahbahar dok RF-4E koristi 31. taktička izviđačka eskadrila, 3. taktičke vazduhoplovne baze Hamadan.
      Od naoružanja avioni F-4 mogu da nose infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J, P i L “Sidewinder“ i R-73E, poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-7E “Sparrow“, televizijski vođene rakete vazduh-zemlja AGM-64A “Maverick“, laserski vođene bombe Paveway, elektrooptički vođene bombe GBU-78/A Qassed-1, TV vođene bombe GBU-67/9 Qadr, elektrooptički vođene rakete GBU-379/20 Zoobin, laserski vođene bombe Sattar-1, 2, 3 i 4, avio-bombe Mk 82, 83, 84, M117, inercijalno i aktivno radarski samonavođene protivbrodske rakete C-802 i njena iranske verzije Qa’em i Noor, protivradarske rakete AGM-78 Standard, 19-cevne saćaste lansere nevođenih rakertnih zrna kalibra 70 mm.
      Iran je do revoculije 1979. dobio 79 od 80 naručenih F-14. Poslednji tip borbenog aviona koji je nabavljen u SAD jeste lovac-presretač F-14 ‘’Tomcat’’ koji se i danas smatra najpotentnijim lovcem RV Irana. Naručeno je 80 aviona ali je između 1976. i 1979. isporučeno 79 primeraka zajedno sa 274 rakete AIM-54. Tri eskadrile danas koriste oko 40-44 F-14A od kojih dva modernizovana aviona koji nose oznaku F-14AM a postoji podatak da su operativna oko 24 aviona. Oni su stacionirani u 8. taktičkoj vazduhoplovnoj bazi Esfahan gde su bazirane 81, 82. i 83. taktička lovačka eskadrila. Od naoružanja imaju infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J, P i L “Sidewinder“, poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-7E “Sparrow“, inercijalno, poluaktivno i aktivno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-54A ‘’Phoneix’’ kao i domaća raketa Fakour-90 koja predstavlja kombinaciju rakete AIM-54 kao i rakete sistema zemlja-vazduh MIM-23 Hawk. Svoje F-14 RV Irana naoružava i avio-bombama Mk-82, 83, 84, M117.
      Nakon nabavki iz SAD usledio je rat sa Irakom koji je trajao od 1980. do 1988. i za to vreme gotovo da nije bilo skoro nikakvog zanavljanja tehnike a gubici u istoj nisu bili mali. Veliki priliv borbenih aviona neočekivano je stigao januara 1991. upravo od bivšeg neprijatelja Iraka kada je, za vreme operacije ‘’Pustinjska oluja’’ u Iran, radi izbegavanja uništenja, preletelo oko 140 iračkih vojnih vazduhoplova. Među njima je bilo i 40 jurišnih aviona Su-22, 24 lovca-bombardera Mirage F1, 24taktička bombardera Su-24MK, 9 aviona MiG-23, 7 jurišnika Su-25K i UBK, 4jurišnika Su-20, 4 lovca MiG-29B kao i transporteri Il-76 među kojima su bili i iračke verzije letećih radarskih sistema nazvanih Adnan 1 i Adnan 2.
      Kontakti sa NR Kinom ostvareni su još sredinom 80-tih goidna 20. veka i to, između ostalog u vezi sa nabavkom lovaca-presretača Chengdu F-7. Prema dostupnim podacima u periodu od 1986 do 1996. primljeno je u naoružanje oko 40aviona. Najveći deo kupljen je između 1993. i 1996. kada su nabavljeni avioni F-7N(varijanta F-7M) kao i dvosedi FT-7N. RV Irana trenutno, prema određenim pouzdanim izvorima ima u inventaru svega 17 F-7N i 13 FT-7N koji su raspoređeni u tri eskadrile i to u 51, 52. i 53. taktičkoj lovačkoj eskadrili, 5. taktičke vazduhoplovne baze Omidijeh. Naoružanje ovih aviona čine infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-7, bombe Mk 82 i Snakeye, 19-cevni saćasti lanseri LAU-60/A nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm.
      Stajanka iranskih 9.12B i 9.51B. Prve borbene avione Iran je od bivšeg SSSR-a naručio 1990, bilo je to 25 lovaca MiG-29 i to 18 jednoseda MiG-29B i 7 dvoseda MiG-29UB koji su isporučeni 1990. i 1991. godine. Namere da se nabavi 48 aviona osujetile su sankcije kao i loša ekonomska situacija. Zajedno sa iračkim primercima Iran je dakle imao ukupno 29aviona od kojih je trenutno u inventaru 17 MiG-29B i 6 MiG-29UB. Oni su raspoređeni u dve eskadrile i to u 22. taktičkoj lovačkoj eskadrila 2. taktičke vazduhoplovne baze Tabriz i 11. taktičkoj lovačkoj eskadrila 1. taktičke vazduhoplovne baze Mehrabad u glavnom gradu Teheranu. Uz MiG-ove 29 kupljeno je 400 infracrveno samonavođenih raketa vazduh-vazudh R-60MK, 300R-73E kao i 100 inercijalno i poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh R-27R1. Za napade na ciljeve na zemlji tu su 20-cevni saćasti lanseri B-8M1 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm i nevođene rakete vazduh-zemlja S-24B kalibra 240 mm.
      Taktički bombarder Su-24MK naoružan raketama vazduh-zemlja H-25ML / Foto: IRNA Skoro istovremeno iz bivšeg SSSR-a je naručeno 12 taktičkih bombardera Su-24MK, ti avioni stigli su 1991. a iste godine iz Iraka je pristiglo još 24 primerka. Samo jedna eskadrila koristi danas ovaj tip aviona, to je 72. taktička lovačka eskadrila, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz.  U arsenalu iranskih Su-24 nalaze se laserski vođene rakete vazduh-zemlja H-25ML i H-29L, TV vođene rakete vazduh-zemlja H-29T, protivradarske rakete H-58, laserski vođene bombe KAB-1500L, nevođene rakete vazduh-zemlja S-24B i S-25, klasične avio-bombe kalibra do 500 kg, kontejneri SPPU-6 sa šestocevnim rotirajućim topom GŠ-6-23M kalibra 23 mm sa 400 granata.
      Iranci su u inventar svog Ratnog vazduhoplovstva uspeli da uvedu i bivše iračke lovce-bombardere Mirage F1 i to oko 12-14 aviona od 24 koliko ih je stiglo u Iran. Reč je o verzijama jednosedima Mirage F1EQ podvarijanti EQ1 do EQ6 kao i dvosedi F1BQ. Danas popunjavaju samo 102. taktičku lovačku eskadrilu, 10. taktičke vazduhoplovne baze Čahbahar. Iako su u RV Iraka imali širok spektar naoružanja, Iranci za sada koriste samo nevođene avio-bombe. Najavljeno je integrisanje kineskih protivbrodskih raketa velikog dometa.
      Avionima Su-22 zamenjeni su jurišnici Su-25 koji su 2014. godine vraćeni Iraku. Još jedan tip borbenog aviona koji je ušao u naoružanje zahvaljujući velikom iračkom preletu 1991. jeste jurišnik Su-22 koji je, od kako je oko 40 primeraka doletelo u Iran, dugo vremena držan u skladištima. Uz pomoć Sirijaca koji su pomogli oko remonta i obuke pilota i tehničkog sastava, prvi avion poleteo je tek 2016. godine i do danas je u naoružanje uvedeno oko 12 aviona Su-22M3, Su-22M4 i dvoseda Su-22UM3-K. Njih su dobile vazduhoplovne snage Revolucionarne garde i oni su zamenili jurišnike Su-25 koji su 2014. godine vraćeni Iraku. Koristi ih lovačka eskadrila, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz. Smatra se da je Iran remontovao i manji broj aviona RV Sirije. Iranski Su-22 su modernizovani, paket između ostalog sadrži domaći elektrooptički i infracrveni kontejner Oghab-11 i domaće laserski vođene bombe Bina.  U toku je integracija kineskih protivbrodskih raketa C-703 i C-802A.
      Takođe, u vazduhoplovnoj bazi Širaz nalazi se i trenažna eskadrila popunjena sa oko 10 brazilskih školskih aviona EMB-312 ‘’Tucano’’ koji su nabavljeni između 1989. i 1991. Prema različitim podacima nabavljeno je 15 do 25 aviona a njih su isto tako dobile vazduhoplovne snage Revolucionarne garde. Do sada su iranski EMB-312 primećeni da od naoružanja nose lansere nevođenih raketnih zrna 70 mm kao i obične avio-bombe.
      Za dopunu borbenih aviona gorivom u vazduhu Iran je 1976. godine nabavio 6cisterni Boeing 707-3J9C od kojih su danas u inventaru 4 a aktivan verovatno samo jedan. Oni se nalaze u sastavu eskadrile tankera, transportnog puka na aerodromu Mehrabad. U istoj jedinici lete i dve cisterne Boeing 747-131F koji su zajedno sa još tri aviona nabavljeni kao polovni 1975-1976. Deo transportnog puka je i izviđačka eskadrila koja za prikupljanje obaveštajnih podataka elektronskim putem koristi jedan dorađeni avion 707-3J9C a tu je i jedan izviđač RC-130H.
      Patrolni avion P-3F RV Irana. Ratno vazduhoplovstvo Irana poseduje i mornaričke patrolne avione, u pitanju su američki P-3F ‘’Orion’’ nabavljeni 1975. godine. Smatra se da su u upotrebi 4 od 5kupljenih primeraka a koristi ih 71. eskadrila za protivpodmorničku borbu, transportnog puka, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz. Ovi avioni mogu biti naoružani dubinskim minama i bombama.
      Jedini tip borbenog helikoptera u iranskoj vojsci jeste američki Bell AH-1 ‘’Cobra’’ a osim armijskog vazduhoplovstva koristi ga i Revolucionarna garda. U periodu od 1974. do 1977. nabavljena su čak 202 AH-1J “Sea Cobra“ od kojih je danas u upotrebi oko 50. Takođe tu je i oko 11 modernizovanih helikoptera nazvanih Toofan 1 i Toofan 2 koji su dobili novi elektrooptički sistem, višenamenske pokazivače, sistem za upravljanje vatrom i novo naoružanje.
      Iranski modernizovani AH-1J nazvan Toofan. Po jedna armijska jurišna eskadrila raspoređena je u bazama Esfahan-Badr, Kerman, Kermanšah, Mashad, Masjed Sulejman i Zahedan stim što se u Esfahanu nalazi i jedna trenažna eskadrila koja u svom sastavu ima i AH-1. U Revolucionarnoj gardi, jedna jurišna eskadrila u bazi Fath, osim običnih AH-1J ima i modernizovane Toofan 1 i Toofan 2. Standardno naoružanje čine 19-cevnih saćastih lansera nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm a deo helikoptera nosi i protivoklopne rakete BGM-71 TOW dok modernizovani Toofan 1 i 2 imaju u svom arsenalu i iransku kopiju TOW-a sa oznakom Toofan a Toofan 2 i nove domaće televizijski i infracrveno vođene protivoklopne rakete BGM-80 Shafagh. Za Revolucionarnu gardu u toku je razvoj joše jedne PO rakete na bazi rakete vazduh-vazduh AIM-9 Sidewinder, raketa nosi oznaku AGM-9.
      Poslednjih desetak godina Iran je aktivno radio na razvoju borbenih bespilotnih letelica. Postoje četiri tipa iranskih UCAV, prva je veća letelica Shahed-129 koja je svoj prvi let imala 2012. godine, druga je manja borbena BPL Mohajer 6 čija je serijska proizvodnja počela prošle godine i tu je i treća Saegheh-2 koja, iako je nešto manja, bazirana na konceptu američke BPL RQ-170 do koje je Iran došao 4. decembra 2011. godine kada je iranska jedinica za protivelektronska dejstva prizemljila jednu letelicu koja je tom prilikom lakše oštećena. Poslednji tip iranskih UCAV je Hamaseh koja je ušla u naoružanje 2016.
      Shahed-129 ima dve generacije, proizvedeno je 22 letelice prve i do 2018. godine 28 od 40 planiranih letelica druge generacije. Bar tri su oborene u borbenim akcijama iznad Sirije. Ove BPL obično se naoružavaju sa 4 jedreće bombe Sadid-345 koje mogu imati infracrveno, lasersko ili optičko vođenje. Nalaze se u naoružanju vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde. Mohajer 6 nosi do dve infracrveni ili laserski vođene rakete Qaem i koriste je kopnene i mornaričke snage Revolucionarne garde. UCAV Saegheh-2 (poznata i kao Shahed-191) može da nosi laserski i TV vođene protivoklopne rakete Sadid-1 i nalazi se u upotrebi vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde.
      Kada su u pitanju jedinice za protivvazduhoplovna dejstva, može se reći da, u odnosu na veličinu teritorije, Iran ima skromne kapacitete što se tiče brojnosti sistema za PVO. Neke nezvanične procene od pre pra godina govore o tome da Iran poseduje oko 1700 protivavionskih mitraljeza i topova. Među njima se nalaze sovjetski dvocevni mitraljezi ZPU-2 i četvorocevni ZPU-4 kalibra 14,5 mm, sovjetski dvocevni top ZSU-23-2 kalibra 23 mm koji se proizvodio i u Iranu, iranski cevni sistem Mesbah-1 sa dva ZSU-23-2, infracrvenim i eletrooptičkim senzorom i radarom, samohodni PA topovi ZSU-23-4 Šiljka kalibra 23 mm (200 komada bilo je kupljeno 1977-1978), potom švajcarski dvocevni topovi GDF-002 kalibra 35 mm kao i njihova iranska verzija Samavat (92 u upotrebi), kineski topovi Type 55 37 mm, švedski PA topovi Bofors L/70 40 mm (100-180 u upotrebi), sovjetski dvocevni samohodni topovi ZSU-57-2 (100 primeraka bilo je kupljeno 1967-68, nepoznat broj danas u upotrebi) i topovi Sa’ir koji predstavljaju automtizovane sovjetske KS-19 kalibra 100 mm.
      Najnoviji iranski laki prenosivi raketni sistem PVO MIsagh-3. Iran je kupovao veliki broj lakih prenosivih raketnih PVO sistema a vremenom je, uglavnom na bazi istih razvijao i svoje sisteme. Od bivšeg SSSR-a je u periodu od 1977. do 1986. nabavljeno 2400 Strela-2, od NR Kine između 1986. i 1988. 500sistema HN-5A a od Švedske 1985. 200 (po nekim podacima 400) RBS-70. Novije nabavke uključuju 650 kineskih QW-11 koji su kupljeni u periodu 2006. do 2015. a na osnovu ovog sistema nastao je iranski LPRS Misagh-1 a potom i njegov naslednik Misagh-2. 2017. godine prikazan je i Misagh-3 a u međuvremenu je razvijen sistem Soheli koji predstavlja 4 lansera sistema Misagh-1 ili 2 na terenskom vozilu Safir.
      Još uvek se koristi određen broj britanskih raketnih sistema PVO malog dometa Rapier, 1972-1973. kupljeno je 45 lansera sa 1250 raketa a 1975. još 36 lansera sa 950 raketa. Od mobilnih raketnih sistema malog dometa tu su kineski FM-80(izvozni HQ-7, u Iranu nazvan Shahab Thaqeb), između 1999. i 2004. nabavljeno verovatno 6 baterija sa 250 raketa. Iran je napravio svoju kopiju bez licence koja nosi naziv Ya Zahra a nova generacija ovog sistema ima oznaku Herz-9. Iz Rusije je tokom 2006. i 2007. godine kupljeno 29 sistema Tor-M1 sa 750 raketa što je plaćeno 700 miliona dolara.
      Najbrojniji sistem do islamske revolucije bio je američki sistem srednjeg dometa MIM-23 HAWK. Od 1966. do 1979. kupljeno je verovatno 39 baterija sa 1961raketom da bi 1985. iz Izraela u programu ‘’Iran Contra’’ bilo nabavljeno još 25baterija sa 235 raketa. Deo sistema je unapređen na nivo I-HAWK a iranske verzije nose oznake Mersad i Kamin-2. Iz NR KIne je između 1985. i 1991. kupljeno 14diviziona raketnog sistema KSA-1 (HQ-2J) a Iran je vrlo brzo napravio kopiju sa oznakom Sayyad-1.
      Od sovjetskih raketnih sistema, Iran je prvo 1991. godine nabavio dva polovna diviziona S-200 ‘’Volga’’ sa 40 raketa a 1993. je određen broj kupljen i od Ukrajine. Potom su od Rusije 1995. i 1996. kupljena dva polovna diviziona sistema 2K12 ‘’Kub’’ sa 120 raketa. Najmoćniji i najsavremeniji ruski sistem u inventaru PVO Irana jeste S-300PMU-2, 2015-2016. isporučeno je 5 diviziona sa 150 raketa a to je plaćeno milijadu dolara. Prethodno naručen S-300PMU-1 bio je predmet sankcija koji je 2010. onemogućio isporuku.
      9. juna ove godine Iran je prikazao možda i najmoćniji raketni sistem PVO domaće proizvodnje koji nosi oznaku 15. Hordad. Jedan od raketnih sistema koji je Iranu poslužio za razvoj svojih, pre svega PVO sistema srednjeg dometa, jeste američki RIM-66B Standard koji je za opremanje brodova kupovan između 1974. i 1978. Na bazi rakete Standarda je u poslednjih desetak godina razvijena familija domaćih sistema Raad. Osim unapređenog Raad-1 familiju ovih sistema čine i 3. Hordad, Tabas, Alam al hoda i Raad-2. Pored ovih sistema srednjeg dometa razvijeni su i RS PVO velikog dometa Talash, Talash 2 i Talash 3. Devetog juna ove godine Iran je zvanično predstavio novi raketni sistem 15. Hordad dometa do 120 km. Još jedan sistem velikog dometa čiji je razvoj u toku jeste Bavar-373.
      Iranski osmatrački radar Kashef-2 / Foto: Wikipedia Osim kod raketnih sistema PVO, napravljen je i veliki napredak u razvoju domaćih osmatračkih radara.  U poslednjih 10-15 godina prikazani su između ostalih pasivni radar Alim velikog dometa, zatim Arash velikog dometa sa antenom koja ima faznu rešetku, potom 3D radar Asr takođe velikog dometa sa antenom fazne rešetke, 3D Ghamar velikog dometa, 2D radar Kashef-1 srednjeg dometa, Kashef-2 velikog dometa, VHF radari velikog dometa Matla-ul-Fajr i Matla-ul-Fajr 2, 3D sa antenom fazne rešetke Qadir  domet 1100 km, radar velikog dometa Nazir i zahorizontalni radar Sepehr dometa 3000 km.
      Pre uvođenja u upotrebu domaćih radara, Iran se oslanjao isključivo na nabvke iz inostranstva. Uz švajcarske protivavionske topove GDF-002 kupljeno je 1975-1976. 50 radara za kontrolu vatre Super Fledermaus. Istovremeno je iz SAD 1976. kupljeno 8 osmatračkih radara AN/TPS-43. Zajedno sa raketnim sistemom S-200 je 1991. iz SSSR kupljen jedan radar 5N69. Dalje nabavke iz Rusije nastavljene su 2010. kada su kupljena dva osmatračka radara 1L119 Nebo SVU, potom 2011. kada su kupljena dva sistema za radio-tehničko izviđanje 1L122 Avtobaza a 2013. nabavljena su i dva radara  Kasta 2E2. Uz raketni PVO sistem S-300 nabavljena su i dva radara 64N6. Saradnja je ostvarena i sa NR Kinom od koje su između 1999. i 2001. kupljena tri (prema nekim podacima šest) radara JY-14 dok su 2011. od Belorusije nabavljena i dva radara Vostok-E.
      Živojin BANKOVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      JEDAN DAVNI DOGAĐAJ IZ JUNA 1995, KOJI JE ČAK UŽIVO PRENOSILA I TELEVIZIJA BEOGRAD, TREBALO JE DA POSLUŽI ZA DIZANJE MORALA I BORBENOSTI KRAJIŠNIKA U HRVATSKOJ. MESEC DANA POSLE TOGA, KOLONE PREMA SRBIJI POSTAJALE SU SVE DUŽE
      Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva.
      Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze.
      ...predsednik Milan Martić i general Milan Mrkšić Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme.
      Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu.

      JEDINICA ZA DIZANJE MORALA
      Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora.
      Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj."
      Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta.
      Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković.
      On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete.

      RATNICI BEZ MOTIVACIJE
      KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima.
      MONETA ZA POTKUSURIVANJE: Izbegli krajišnici Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio.
      Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa.
      Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena.

      MOTRENJE NA SMOTRU
      Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu.
      Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde.
      Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom.
      Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini.
      Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život.
      Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom).

      KRAJ PARADE
      Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji.
      Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno.
      Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem.
      Istorija i posledice
      Teatralni govor na paradi je, nakon dodele ratnih zastava brigadama, imao Martić, a onaj ko mu je taj govor pisao nije štedeo na frazama.
      Dodeljujući zastavu komandantu 71. specijalne brigade potpukovniku Nikolu Gruboroviću, Martić, koga je Haški tribunal osudio i danas izdržava kaznu u zatvoru u Estoniji, govori: "Gospodine potpukovniče, i za vas vredi – ova zastava mora ponosno da se vijori do konačne pobjede, da ovim putem kojim smo krenuli završimo, i da nikad ne padne u ruke neprijatelju. Nadam se da ćete izvršiti zadatak."
      A u govoru, neko "inspirisan" ko ga je sastavio, pominju se: genocid, egzodus, "odbrana vjekovnih srpskih ognjišta", odbrana gole egzistencije, ustaška noga, tragična sjećanja na vreme Drugog svetskog rata, stradanje naših civila, pustošenje zemlje, pokušaji da se na ovim prostorima srpstvo zatre, neviđena međunarodna hajka protiv Srba, nehumane sankcije, zastrašujuća medijska kampanja…
      Mrkšić poručuje da će KSJ biti "jedan od najjačih na području bivše SFRJ" i da je ono što je prikazano "samo deo sredstava i snaga koje smo pokazali".
      Izgovarajući jednu rečenicu, Mrkšić je i nehotice bio u pravu i predvideo tok događaja. "Više neće moći biti od strane naših neprijatelja uzimanje parče po parče teritorija. Moraće da se suoče sa spremnom pokretnom jedinicom, koja će moći da spreči uzimanje prostora, ako treba da povrati sve izgubljene prostore."
      Hrvatska zaista više nije uzimala "parče po parče" teritorije RSK, uzela je sve odjednom. A navodno pokretna jedinica to ne da nije mogla, nego nije ni pokušala da spreči. Zašto? Možda zbog nekog dogovora postignutog u Karađorđevu ili negde drugde, da li preko posrednika ili lično, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su sasvim fino sarađivali.
      Šta je sa ostalim glavnim akterima parade? Pored Martića, u Hagu je osuđen i Mrkšić, koji je tamo i umro u avgustu 2015. Mesec dana kasnije umire i Novaković, od srčanog udara. Umrli su, kao penzionisani oficiri Vojske Srbije, i Gruborović i načelnik štaba KSJ pukovnik Velimir Bajat, a nedavno i komandant 2. gardijske brigade pukovnik Miloš Cvjetičanin.
      Komandant 2. oklopne brigade Stanko Letić penzionisani je pukovnik, kao i Kosta Novaković.
      Komandant KSJ Milorad Stupar, koga je Martić na paradi unapredio u čin generala, postao je kasnije komandant KSJ VJ i priznat mu je generalski čin. Za razliku od drugih oficira SVK, koji su po dolasku u Srbiju šikanirani i prebacivano im da su kukavice, Stupar je (sigurno ne slučajno) unapređen u načelnika Uprave pešadije.
      Zanimljiv je slučaj tada mladog potporučnika u oklopnoj brigadi Predraga Čučkovića, vanserijskog oficira koji je pokušao da organizuje kakvu-takvu odbranu na početku "Oluje", pa se susreo sa raznim oblicima izdaje. Stradao je kao kapetan VJ u maju 2001. godine na jugu Srbije, kada je jedna grupa odmetnutih pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja nije priznala sporazum o razoružanju, pucala na vojno vozilo, njega ubila, a još petoricu ranila.
       
      Zemunac pred sudom
      Mnogo godina kasnije, autor ovog teksta upoznao je čoveka čija sudbina najbolje ilustruje sve ono kroz šta su prošli prisilno mobilisani. Rođen je u Zagrebu kao dete vojnog lica, ali je u Novom Sadu završio i srednju školu i fakultet. I onda, početkom juna 1995, u policijskoj raciji je zbog mesta rođenjaodveden u policijsku stanicu, gde je zatekao još dosta takvih kao on. Potom su strpani u autobus i pravac Krajina – "specijalac", iako ograničeno sposoban za vojsku, zbog vida.
      Prošli su kako su prošli, uspeo je da se, polovinom avgusta, dokopa Novog Sada i kad je mislio da su sve njegove muke završene, policija ga ponovo pokupi na ulici, misli da je bilo njegovom greškom ("kad sam video da legitimišu, okrenuo sam se da pobegnem u bočnu ulicu, a tamo me sačekaju dvojica, koji su tu i postavljeni da zadrže one koji beže"), ista procedura, ovaj put još nešto gore – slanje u Arkanov kamp u Erdut.
      Na pitanje zašto se nije lagano okrenuo kad je video policiju na 100 metara i nonšalantno išao, a ne potrčao, odgovara: "Ajd’ sad, nemoj me i ti zajebavati. Znaš onaj vic o Zemuncu pred sudijom, koji, kad ga je već osudio zbog provale, pita: Ajd’ sad, bogati, reci mi kako to da ti je promaklo da u ormaru stoji 50.000 maraka, njih si prevideo, a uzeo si neke sitne pare i televizor. A Zemunac kaže: E moj gospodine sudija, sad i ti, dosta mi je što mi se čitav Zemun smeje i sprda se na moj račun zbog toga."
       

    • Од grigorije22,
      Ako covek nema posao i ne moze nigde da ga dobije kako sebi da organizuje zivot? Da placa racune da kupuje hranu i ostalo. Da li postoje zitija svetih u kome je opisano kako su pre sto i vise godina ziveli svetitelji koji nisu imali posao kao mirijani? Sta su jeli i kako su prezivljavali?
    • Од Милан Ракић,
      Želim potpune i točne informacije, pisalo je na komadu kartona koji je ponosno podigla jedna žena na demonstracijama protiv obveznog cijepljenja u petak popodne u Splitu, iz čega se da razumjeti kako ona vjeruje da se od nje krije istina. Vlasti su je, čini se, propustile upozoriti na sastojke tekućina u špricama i opasnosti od njih.
      No, koliko nas zapravo zna te informacije? Imam dvoje djece koja su redovito cijepljena, bogzna koliko puta, i baš nikad nisam posumnjao da je u tome nešto pogrešno. Kažite da sam neodgovoran roditelj, ali ni na trenutak mi nije pala na pamet stravična mogućnost da bi mi sin ili kći mogli stradati jer se bogzna zašto taji da se od cjepiva može dobiti nekakva bolest.
      Naprosto, vjerujem liječnicima. Bez izuzetka bih pustio da mene ili moje dijete pregleda Hrvat, Srbin, komunist, hadezeovac, pravaš, kršćanin, musliman, židov, lezbijka, Eskim ili crnac. Pedeset godina sam poživio vjerujući da su svi ljudi dobronamjerni i žele pomoći i nisam se mnogo puta razočarao. Naš svijet, napokon, ne bi postojao da je drugačije.
      Osim toga, što bih ja sa sastojcima cjepiva? Na internetu zacijelo negdje ima službena stranica Svjetske zdravstvene organizacije ili tako nečega, gdje je detaljno nabrojano sve što sadrži cjepivo protiv ospica i sve njegove indikacije i kontraindikacije, ali tko bi to čitao. Da i uzmem čitati, ne bih razumio.
      Prepustio bih stoga tu stvar stručnjaku, nekome tko je studirao deset semestara, stažirao, polagao državni ispit, specijalizirao se i subspecijalizirao, liječio tisuće pacijenata, pisao znanstvene knjige i članke. I kad mi netko takav reče da je cjepivo savršeno sigurno, skloniji sam mu vjerovati nego Branimiru Bunjcu, koji od svega medicinskog obrazovanja ima samo četverogodišnji studij povijesti.
      Suvišna ponavljanja
      Međutim, ima među nama čudaka kojima je draže kad ih Bunjac obmanjuje, kad saborski zastupnik na Fejsu objavi kako su "unutra GMO virusi, abortirani fetusi životinja i ljudi, embrij zamorca, razne vrste jaja, mišja krv i mozak, krv, srce i bubrezi različitih vrsta životinja, na primjer, majmuna, konja, svinja, ovaca, zečeva i pasa".
      Protivnici cijepljenja naprosto su takva vrsta ljudi. Napisat će na transparent kako žele potpune i točne informacije, ali oni zaista žele samo nekoga tko će potvrditi njihove zablude. Jedna je liječnica prekjučer u ovim novinama kazala jednostavnu istinu koju smo dosad bezbroj puta čuli, da su se milijuni nas u posljednjih pola stoljeća bez ikakvih loših posljedica višekratno cijepili protiv različitih bolesti, ali to je suvišno ponavljati.
      Tko je to želio shvatiti, davno je shvatio, a onima drugima jednostavno nema pomoći. Totalno je beznadno, njih nikakvim argumentima ne možete razuvjeriti. Njihov osjećaj da je svijet neprijateljsko mjesto i da im svi žele zlo ništa ne može pobijediti. I da im dijete umre od ospica, oni bi svejedno ustrajavati kako su cjepiva vještičji recepti, zavjera mračnih centara moći, farmaceutske industrije i slobodnih zidara.
      Stoga, kad jedna žena dođe ispred HNK s transparentom "Želim potpune i točne informacije", ponosno noseći iznad glave zahtjev da joj se kaže istina, bez uljepšavanja i okolišanja, kratko i izravno, u lice, može joj se zapravo kazati samo jedna stvar:
      "Potpuna je i točna informacija, draga gospođo, da ste vi, čisto medicinski gledano, glupi. Baš kao i ostatak vašeg smiješnog društva koje se protivi cijepljenju, i ako jednoga dana vi ili netko vaš otegne papke zato što ste odbili jednu malu, jednostavnu, bezbolnu i besplatnu medicinsku uslugu, bolje zapravo niste ni zaslužili".

×
×
  • Create New...