Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви (ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ)

Rate this topic

Recommended Posts

01_8.jpg
 
Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви.
 
Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија.
 
Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве.
 
Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије.
 
Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока.
 
Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред  свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово.
 
Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете.
 
приредио: епископ бачки Иринеј
 
aa_0.jpg
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Епархија бачка Српске Православне Цркве финансијским средствима пружила је подршку здравственом систему у борби против ширења короновирусне заразе, приложивши по два милиона динара Аутономној Покрајини Војводине и Граду Новом Саду.       Исто су учинили, колико је мени познато, и Епархија сремска, а и Епархија банатска. Ми смо уплатили, до сада, четири милиона динара за ове потребе, и надамо се да ће и многи други следити наш пример. Добротворна служба Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ организује поделу пакета основних животних намирница пензионерима и другим суграђанима којима је помоћ потребна, а све то у договору са Кризним штабом и Црвеним крстом Новог Сада. Слична ситуација је и у Сомбору, и у Суботици, и у другим већим градовима у нашој Епархији, рекао је протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, у изјави за Радио-телевизију Војводине.   Прота Владан се осврнуо и на богослужење у време ванредне ситуације. Ми имамо могућност да – у непромењеном временском периоду – вршимо света богослужења у храмовима, која се преносе како преко наше Информативне службе, тако и преко ваше телевизије, истакао је секретар Епархије бачке.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / РТВ
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, данас, у пету недељу Великог Часног поста, 05. априла 2020. године, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Свјатјејшем је саслуживао протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник Световаведењског манастира.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Извор: Радио Слово љубве
    • By Логос
      “Људи који не могу да присуствују богослужењима, због разних неприлика које наступе по људским слабостима, гдје год се налазили припадају Цркви и том сабрању и моле се живоме Господу да и њих освешта и благослови, његујући дух покајања и милостивости, човјекољубља”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије у пету недељу Великог и Часног поста, недељу Свете Марије Египћанке, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.   У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да Света тајна причешћа која у себе кроз вјекове сабира милине људи призива и нас у ову Светотројичну, Светобогородичну и Световасилијевску светињу да приђемо и исповједимо своју вјеру и да се поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме. Подсјетио је да нас данашње Свето јеванђеље на то позива, као што је Господ позвао Своје прве ученике и открио Тајну: да Син човјечији иде и да ће бити разапет, убијен, да ће пострадати, али да ће трећи дан васкрснути. Они као сви људи кроз времена, казао је владика, нијесу имали осјећања за те Његове ријечи, међу њима и апостоли Јаков и Јован који су тражили да их Он кад уђе у Царство своје, мислећи да је то земаљско царство, постави да сједну један с десне а други са лијеве стране Његове.   “Господ им каже: Не знате шта тражите. Онај који хоће да добије своје мјесто, он мора да се крсти крштењем којим се Ја крштавам и да понесе крст који Ја носим. Можете ли ви то?  А они одговорише: Може. А Исус им прориче понијећете крст који Ја носим и крштење којим се Ја крштавам, али то мјесто са десне и лијеве стране то припада онима којима је то одређено од воље Божије који су се припремили за ту Свету и велику тајну.”   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је истакао да ријеч Црква на свим језицима европским значи сабрање и да Црква није ни поп ни владика, ни један вјерник, него је сабрање вјерних. Призивам неког на сабрање – то значи ријеч Црква.   “То је иста ријеч која је наслијеђена од древних пророка. Дакле сви су призвани да се саберу у име Господње, да буду заједно са Господом у Цркви Његовој у том сабрању, тој заједници светој сабраној око живога Бога. То су они који су Црква Божја. И зато богослужење без народа Божјега није богослужење. Народ Божји је призван.”   Нагласио је да по људским слабостима наступе разне неприлике те да људи не могу да присуствују богослужењима, али зато свако гдје год се налазио, у своме дому, на своје мјесто, припада тој Цркви и том сабрању:   “И моле се живоме Господу да и њих освешта и благослови, његујући дух покајања и милостивости, човјекољубља, попут жене грешнице, блуднице, из данашњег Јеванђеља која је излила нардово миро на Исусову главу и својом косом и сузама обрисала Његове ноге.”   Владика је истакао да онај који има много покајања, њему се много гријехова опрашта и да је зато Господ жену грешницу загрлио и опростио њене гријехе јер је имала много љубави:   “Свој гријех је претворила у истинску праву покајничку љубав. Тајна покајања је мјера хришћанскога, људскога живота, промјене ума и срца и душе. И овај свети пост којим се припремамо за Христово васкрсење није ништа друго него пост покајања, пост милости Божје. И душевно и тјелесно постимо да би душевно очишћени могли да приђемо као ова жена грешница Господу да га цјеливамо, да би Господ нас цјеливао Својим божанским устима и да у исто вријеме добијемо опроштење својих грехова кроз Тајну покајања.”   Објаснио је да у исто вријеме држимо и тјелесни пост, уздржавање од претеране хране да би оно што одвојимо од својих уста могли да дамо сиротињи. Тако је било од памтивијека а нарочито треба да буде данас када је наступила ова велика несрећа, пошаст на све људе и земаљске народе.   “Да се побринемо за оне који немају и којима је потребито а у исто вријеме да подсјетимо оне који не могу да дођу у свете храмове тамо гдје се они налазе свештеници ће доћи да их причесте Тијелом и Крвљу Господњом, да их Господ помилује и подари здравље и очишћење и спасење. Зато се и молимо на овим Светим службама за све оне који страдају, за одсутне и за присутне, молимо се за сву Цркву Божију, за све оне који се брину о сиротињи, за љекаре и њихове помоћнике који се брину за обољеле. За све њих се молимо да им Господ подари снаге, здравља и очишћења и да им подари силе Божије да би могли да помогну својим ближњима. А ми који се у ово вријеме боримо за светиње у Црној Гори да се потрудимо да никад не заборавимо да је највећа светиња над светињама сваки човјек, свако људско биће.”   Митрополит је казао да је сваки човјек наш ближњи и да нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје, као што је Христос жртвовао Себе за ближње Своје и том љубављу нас испунио и обдарио, подстакао да и ми овдје на земљи имамо ту и такву љубав христолику према свима и свакоме, нарочито у ове дане Светога поста припреме за Христово васкрсење.   “Дај Боже да нам Господ даде здравља, спасења, да обдари све људе, да их исцијели од свих болести, па и од овога вируса, као и других болести још опаснијих који владају људима, нарочито од болести безакоња које је завладало у овоме свијету. Да их ослободи Господ да би могли са љубављу да загрлимо и цјеливамо Господа и примимо Тијело и Крв Његову, Његову љубав вјечну. Да се у исто вријеме научимо љубави једни према другима, жтрвујући се и за Бога, за вјечну истину Божију, али и за ближње своје, за све људе. У тој љубави управо се и садржи наш хришћански живот, живот Цркве Божије којој је глава сам Господ Бог који је љубав а ми чланови те Цркве Божије призвани на ту и такву љубав, љубав Оца и Сина и Духа Светога”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије.     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Сверуски патријарх је одлсужио јутрењу уз читање Акатиста Пресветој Богородици.     Дана 3. априла 2020. године, уочи суботе 5. недеље Великог поста – празника Похвале Матери Божјој (акатистна субота), Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је јутрењу с читањем Акатиста Пресветој Богородици пред чудесном Серафимо-Дивјејевском иконом Матере Божје „Умиленије“ у  Богојављенском катедралном собору  у Елохови, у Москви.   Пред почетак богослужења, Предстојатељ  Руске Православне Цркве обавио је обилазак Москве са иконом Матере Божје „Умиленије“, пред којом се молио преподобни Серафим Саровски.   Икона Серафимо-Дивјејевска  Мати Божја „Умиленије" - келијска икона преподобног Серафима чува се годину дана у цркви Владимирске иконе Матере  Божје при Патријарховој резиденције у ул. Чистиј переулок у Москви. По традицији, уочи акатистне  суботе икону Предстојатељ Цркве доноси  у Богојављенски катедрални саборни храм.   Претходно је Свјатјејши Владика упутио позив верницима да, док су у својим домовима, заједно се моле, почевши са читањем Акатиста Пресветој Богородици и додају молитву за избављење од велике опасности - заразе вирусом корона -  почев од 16:00 ч. по московском времену (од почетка обиласка).   По обављеној литији Његова Светост патријарх Кирил вратио се у у Богојављенски саборни храм.   За време литије певао је хор при Богојављенском саборном храму, а два ТВ канала су пратила литију  уживо све време.   Извор из Москве наводи да је са Сверуским патријархом у молитвенмом ходу учествовало више архијереја ове Свете Цркве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се свето причешће раздаје верницима.      У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Православна црква Украјине омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином.   У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа, те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима не обећава сигурну заштиту од заразе.   Елементи причешћа: разноврсност и еволуција   Једно од уврежених мишљења о источном литургијском обреду које се најчешће понавља јесте то да је он био једнообразан, те да је остао релативно непромењен у односу на своје апостолско порекло. Историчари литургијских обреда показали су да су литургије Истока и Запада коегзистирале као скуп различитих традиција од самог почетка. Заправо, новозаветни извештаји о Христовој Тајној вечери са његовим ученицима јасно испољавају ову разноликост. На пример, у Лукином извештају помиње се чаша пре и после вечере, а поредак обредне вечере који наводи Лука разликује се у односу на остале синоптичаре. Осим тога, Матеј и Марко наводе Исусове речи о испијању из чаше као начину учествовања у „крви завета“, позивајући се директно на Мојсија који је запечатио Божји савез са јеврејским народом тако што их је кропио крвљу (2 Moj. 24). Супротно овоме, апостоли Лука и Павле наводе да се Христос позива на чашу као на „нови завет у мојој крви“ (Јер. 31). Ови рани примери нам једноставно указују на то да су локалне апостолске заједнице, настале из јеванђелске проповеди, поседовале суптилне разлике у детаљима описа Тајне вечере која је прожимала њихове литургијске праксе. Од почетка Цркве није постојала литургијска једнообразност.   Разноврсност литургијске праксе била је доминантна од настанка хришћанства, па кроз цео средњи век. Након Константиновог едикта 313. године долази до еволуције евхаристије која од малог, кућног окупљања постаје велики, јавни догађај. У источном хришћанству била је уобичајена пракса да сами људи доносе приносе хлеба и вина који би се користили за евхаристију.   Цркве Истока и Запада наставиле су праксу у којој се причешћују сви – свештенство и лаици – хлебом и винoм, одвојено. Православна црква променила је ову праксу тако што је причешћивање кашичицом преовладало у једанаестом веку. Знаменити литургичар Роберт Тафт, који се првенствено бавио визинтијском литургијом, описујући обред причешћивања у Цариграду наводи да је на малим столовима било више позамашних дискоса са освећеним хлебом, који је један свештеник раздавао причасницима. Тафт указује на то да је увођење причешћивања кашичицом неко време наилазилона отпор. Напослетку, овај начин причешћивања се усталио, додуше само за лаике, јер се свештенство и даље причешћује хлебом и вином, одвојено.   Са изумом штампарије долази до масовног објављивања и ширења литургијских књига, што је знатно отежало процес локалне ревизије богослужења. У црквама византијског обреда раздавање причешћа кашичицом остало је непромењено до данас и допринело је да се њихови литургијски обреди схвате као непроменљиви. Према тексту Литургије Светог Јакова, лаици треба одвојено да се причесте телом и крвљу Христовом, но, ова се литургија ретко служи у Православној цркви. Јерменска црква је задржала праксу раздавања причешћа путем натапања – потапајући хлеб у вино у путиру и дајући га причаснику. Тафт наводи да се некада причешће на исти начин раздавало у Јерусалиму и на Западу, али мимо литургије, за причешћивање болесних.   У деветом веку западна црква почела је да мења начин раздавања светог причешћа. Забринута због просипања и непоштовања светиње, Црква је установила праксу према којој свештеник поставља тело Христово директно на језик причасника који клечи, док помоћници држе крпу испод његових уста како би ухватили комаде који падају. Црква је увела „фистулу“ (цевчицу) као прелазну промену. Фистула је метална сламка кроз коју је причасник примао освећено вино. Смањење вероватноће просипања био је главни мотив за повлачење путира из начина причешћивања лаика.   Римско свештенство се и даље причешћивало телом и крвљу одвојено, док су се лаици причешћивали само хлебом, чиме се правио јаз између свештенства и лаика у Римској цркви за разлику од Византијске цркве. Лутер је указивао на то да одустајање од причешћивања лаика из путира представља прво вавилонско ропство Цркве, средство за јачање моћи свештенства над лаицима, а затим је увео путир као део свог програма литургијске реформе. На Другом ватиканском концилу Римска црква дозволила је лаицима да се причешћују из путира, али је повремено одустајала од тог начина причешћивања за време здравствених криза – последњи пут 2009. године, током епидемије H1N1.   Претходни примери показују методе коришћене за раздавање причешћа свуда у Цркви и указују на то да је причешћивање телом и крвљу одвојено био најчешћи начин и за свештенство и за лаике, све док Византијска црква није установила кашичицу у једанаестом веку, а Римска црква повукла путир из причешћивања лаика у деветом веку.   У прошлости се такође спомињу варијанте, попут „интинкције“ потапањем хлеба у путир и „интинкције“ приликом припреме причешћа за болесне.   Можемо приметити да овде доминирају две тенденције: прво, не постоји једнообразни обред који настоји да препише поредак забележене Христове Тајне вечере са његовим ученицима. Друго, Црква уводи промене из практичних разлога (причешћивање болесних), као и теолошких (спречавање просипања и указивање поштовања евхаристијским даровима). Теолози су почели да уверавају хришћане у истинско присуство Христа у Евхаристији у четвртом веку, а њихови текстови сада служе као саставни део теолошке нарације о томе да је немогуће да се човек разболи од причешћа. Сада ћемо се, у другом делу овог есеја, окренути питању односа овог светотајинског реализма и болести.   Имајте на уму да овај део есеја упоређује свето причешће са богојављенском водицом јер оба обреда подразумевају конзумирање освећене материје. Наравно, јелеосвећење је црквени обред који је установљен ради исцељења душе и тела. Ипак, овде ћу искључити поменуту свету тајну пошто се при њеном вршењу уље не користи за јело и пиће.   Хлеб, вино и вода   Када је Христос одржао Тајну вечеру са својим ученицима, апостоли су записали добро познате речи установљења: „ово је тело моје“… „ово је крв моја“. Рани хришћани су држали Исусову заповест и окупљали су се у спомен на њега да би служили Евхаристију. Већ у другом столећу Јустин Мученик објашњава да „храна над којом се изговарају речи евхаристије постаје тело и крв оваплоћеног Исуса, како би се хранило и преобразило наше тело и наша крв.“   Хришћански пастири продубили су тезу о истинском присуству Христа у евхаристијским даровима – хлебу и вину. Епископ из IV века и мистагог, Свети Амвросије из Милана, поучавајући оне који треба да се крсте, уверава своју паству да хлеб постаје тело Христово:   „Хајде да разјаснимо ово. Како нешто што је хлеб може бити тело Христово? Којим речима се врши освећење и чије су то речи? То су речи Господа Исуса Христа… свештеник… користи речи Христове. Према томе, реч Христова је та која ову свету тајну савршава“   Свети Кирило, епископ јерусалимски из четвртог века, такође заступа светотајински реализам. Позивајући се на исте Христове речи изговорене на Тајној вечери, Кирило уверава неофите (недавно крштене) да „примају тело и крв Христову“. Кирилова следећа изјава указује на снажни светотајински реализам када тврди да су тело и крв Христова „подарени у нашим телесним елементима“, тако да причасници „постају удеоници божанске природе“, што је имплицитно упућивање на светотајинско обожење. Кирилова упутства неофитима о поштовању, односно о томе како треба да поступају док примају свето причешће указују на онај изузетан опрез који морамо да имамо приликом приступања Христовом телу и крви. Морате бити „опрезни… пажљиво гледати како не бисте дозволили да вам испадне мрвица драгоценија од злата и драгог камења“. Он поучава неофите да примају причешће у руку „као да примају Цара“ иговори им како треба да се помажу крвљу Христовом.   Значајно је да мистагози попут Кирила не своде светотајински реализам на елементе светог причешћа. Он користи исту методу аргументације када тврди да миро које се користи за миропомазање након крштења није обично уље: „Јер као што и евхаристијски хлеб после призивања Светога Духа више није обичан хлеб, него је тело Христово, па тако ни ово свето миро није више обично… након призивања, већ је дар Христа и Духа Светога који је савршен њиховом божанском силом.“ Позивајући се на миропомазање, Кирило два пута опомиње неофите да га „одржавају чистим“, то јест да га поштују на исти начин као што поштују тело и крв Христову.   Светотајинским реализмом Амвросија и Кирила обилује читава хришћанска традиција касне антике која се наставља кроз средњи век. Причасници су прихватили нове ритуале попут клечања, приликом примања причешћа на језик и, на Истоку, целивање путира у ком се налази тело и крв Господња.   Византијски мистагог касног четрнаестог века Свети Никола Кавасила изражава светотајински реализам сличан својим претходницима, Светом Амвросију и Светом Кирилу. Кавасила тврди да миропомазање „доноси самог Господа Исуса Христа“, и каже да Господња крв пролази кроз наше вене када примамо свето причешће. Кавасила је био осетљив на питање истинског присуства Христа у евхаристији до те мере да је правио разлику између великог входа на Божанској литургији од оног на Литургији пређосвећених дарова. Изрази поштовања прикладни су само у тренутку када улази Цар, а то је на Литургији пређосвећених дарова; не треба клечати када се на Божанској литургији уносе неосвећени дарови.   Традиције Истока и Запада међусобно су се разликовале, али су делиле заједничко веровање: Христос је истински присутан у евхаристијском хлебу и вину, у светом миру, али и у води освећеној на Богојављење. Традиција мистагогије објашњава да је примање светог причешћа присно удеоничарење у животу самога Христа.   Шта се догађа на светом причешћу?   Самим евхаристијским молитвама се моли да Бог да подари конкретне ствари онима који у њима учествују. Овакви благослови налазе се у деловима епиклетичким деловима ових молитава.   Тако, у византијској верзији анафоре Светог Василија молимо да нам Бог дарује јединство у заједништву Светога Духа, учешће без суда и осуде, те да нађемо милост и благодат са свима светима. Литургија Светог Јована Златоустог је слична, молимо за трезвеност душе, заједништво Духа Светога, испуњење Царства, дуготрпељивост и избављење од суда и осуде. У Литургији Светог Јакова – која се у византијској традицији ретко служи – молимо за освећење душа и тела. Анафоре Светог Јакова и Светог Василија укључују болесне у ходатајствену молитву. Међутим, приоритет молитве је јасан: молимо Бога да учествујемо у заједништву Светог Духа, у животу самога Бога. Евхаристијско богословље је есхатолошко, у питењу је све дубље понирање у божански живот. Ове молитве не траже нити обећавају да ће Бог излечити све болести или заштитити људе од сваке болести.   Благосиљање воде на Богојављење: Заштита од болести и лечење   За разлику од евхаристијских молитава, опсежна молитва у саставу чина благосиљања богојављенске водице изричито иште „заштиту од болести“ и „очишћење душе и тела“. Молба за заштиту од болести јавља се и у чину благосиљања крштењске воде, док је очишћење душа и тела специфично за богојављенску молитву. Богојављенски обред освећења воде садржи бројне примере Цркве која моли Бога за исцелење тела, што се најбоље види у молитви „Творче вода“ која је некада била део византијског и западно-сиријског обреда. Ова молитва иште од Бога да избави од било које болести оне који ће бити њоме покропљени. Њено постојање у византијском обреду датира из осмог века, пошто је уврштена међу молитве у Бaрберинијевом кодексу (Codex Barberini 336). Веровање да богојављенска водица пружа заштиту од заразе, али и исцељење од болести, не ограничава се само на прошлост. До данашњег дана људи учествују у обреду кроз пијење, кропљење и помазивање богојављенском водом, очекујући да ће Бог излечити њихове болести. Према сведочанствима извора, поред тајне јелеосвећења, богојављенска водица сматра се главним извором телесног оздрављења, након које долази свето причешће.   Светиње које се кваре и истинско присуство   Литургијска сведочанства указују на чврсто веровање Цркве да је Христос заиста присутан у освећеном хлебу и у чаши, као и у богојављенској водици. Чини се да је нелогично и противно интуицији сугерисати да би се материјални елементи испуњени Христовим присуством могли покварити и постати штетни.   Примери из историје и данашња пракса решавају ово узнемирујуће питање. У својој омилији о крштењу изговореној 387. године, Свети Јован Златоусти тврди да се вода освећена на Богојављење не квари две, па чак и три године. Христово присуство продужава животни век воде, али се она с временом треба заменити. Доситеј, монах манастира Филокалу у Цариграду, који је боловао од епилепсије, упокојио се због пијења богојављенске водице 1325. године. Цариградски синод наредио је манастиру да у будућности буду обазривији при чувању воде освештане на Богојављење. Другим речима, чак и освећена вода се на крају поквари.   Исто је и са евхаристијским даровима. Црква одређује Велики четвртак као дан када се врши освећење дарова (честица за причешћивање) које се користе за исцељење болесних током целе године. Не би било потребе да се ова светиња допуњава када она не би била подложна кварењу. Проблем кварљивости односи се и на освећени агнец припремљен за Литургију пређеосвећених дарова. Некада ce ови агнеци убуђају и покваре уколико нису довољно изложени ваздуху. Зато Црква упућује свештенике да закопају или спале честице за причешћивање болесних и богојављенску воду који су се укварили из различитих разлога. Проблем није у одсуству Христа у светињи. Христос остаје у потпуности и истински присутан, али материјални предмети који посредују божанско присуство остају материјални упоредо са Христовим божанством и зато су подложни пропадању и кварењу. У таквим случајевима, пастири се упућују да сазову литургијске скупове са циљем да се поново извши освећење воде, хлеба и вина ради освећења народа.   Поука овог излета у прошлост јесте та да је Бог онај који исцељује и спасава. Црква признаје да је Бог истински присутан и моли Бога да нас излечи и освети када учествујемо у овим светим даровима. Оно што нам Црква поверава суматеријални предмети који се кваре, па нас зато позива и да их заменимо када више нису употребљиви. Оно што је најважније, смисао две свете тајне о којима смо овде говорили је то да нам Бог на првом месту дарује отпуштење грехова и сједињење у заједницу Духа Светога. Ово су обележја новог човечанства које кроз крштење и евхаристијуЦрква постаје: Божји народ су они који су очишћени од грехова и сједињени са Богом и заједницом светих у Духу Светом.   Никола Денисенко Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...