Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Не пожели ништа туђе...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ova tema mu dodje kao sedenje oko vatre do kasno, pa ono - pricanje o svemu.
Odjednom - nevazno je ko je u pravu, ne gleda se ozbiljnost ili neozbiljnost... sve je prosto samo i duboko licno...

Moze ovde da izraste lepa prica, pa rek`o da se prijavim na temu... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako spojimo ovu, 10. Božiju sa Njegovom prvom "Ja sam Gospod Bog tvoj..."
dobijemo da kad god poželimo nešto što je Njegovo i u Njegovom domenu,
prekršili smo slobodu koju (već sada, nezasluženo) imamo u Hristu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Toma рече

Ako spojimo ovu, 10. Božiju sa Njegovom prvom "Ja sam Gospod Bog tvoj..."
dobijemo da kad god poželimo nešto što je Njegovo i u Njegovom domenu,
prekršili smo slobodu koju (već sada, nezasluženo) imamo u Hristu.

али све је Његово и у Његовом домену, наше је онда само оно што смо спремни да дамо :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С.     Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање.   У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан.   -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда.   На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце.   Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне.   Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји?   Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји.   А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо.   Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића).   Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара.   Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве?   -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке.   Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима.   Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји.   А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”.   Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева.   -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније!   Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске).   Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства.   Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије.   На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало.   Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив.   Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније.   Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима.   А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе!   Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства.   Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере.
       
      „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он.
      Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно.
      „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион.
      Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа.
      „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион.
      Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа.
      „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он.
      Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе.
      „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион.
      Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан.
      „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић).
      Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Tumaralo.,
      Директива о ауторским правима на интернету: За Србију ништа ново
      Катарина Стевановић ББЦ новинарка 14. септембар
       
      После усвајања предлога о промени приступа ауторским правима на интернету у европском парламенту, у онлајн свету завладале су бројне недоумице.
      Предлог реформе сада треба да усвоје и остала тела ЕУ, а коначно гласање планирано је за јануар 2019. Након тога ће све чланице заједнице одлучити како да те измене унесу у национална законодавства.
      Србија није чланица ЕУ и за сада није јасно како ће се и да ли нова регулатива, ако буде усвојена, примењивати, сматрају саговорници ББЦ-ја на српском.
      Србија ће, иако није чланица ЕУ, вероватно морати да се прилагоди променама, као када је о сваком другом законодавству реч, сматра Марко Мудринић из Нетокрације.
      „Како би примена требало да изгледа код нас - слободно могу да кажем да то нико сада не зна. Ситуација би могла да буде иста као са ГДПР-ом. У том случају на нивоу локала треба да постоје судови и они који прате примену, али и даље не постоје и питање је када ће", каже Мудринић.
      Међутим, Мудринић страхује да би ова регулатива могла да ограничи слободу интернета.
      „Интернет је настао управо на томе да се ствари деле и посматрају као колективно добро. Уколико будемо морали да се повинујемо тим законима, то неће бити добро за слободно новинарство, за блоговање и изражавање личног мишљења на интернету", каже Мудринић.
      Забрињава што посланици у Европском парламенту не схватају начин на који интернет функционише и на овај начин постају претња по његову слободу.
      „Интернет годинама није регулисан и изнедрио је фантастичне ствари и компаније. Сада видимо да полако и ЕУ и Америка крећу у регулисање. Који су тачно разлози за то, не знам, али ће ефекат по индустрију бити погубан", додаје.
      Шта доноси предлог реформе?
      Предлог реформе о ауторским правима Европски парламент је усвојио након вишемесечног лобирања технолошких компанија са једне стране и издавача са друге.
      Њиме је, између осталог предвиђена обавеза да технолошке платформе „филтрирају" садржаје које корисници постављају и да провере да ли је дошло до кршења ауторских права, односно да ли је аутор сагласан да његово дело буде подељено на мрежи.
      Такође, предвиђено је и да интернет компаније плаћају такозвани „порез на линкове". То значи да ће морати да плаћају пре свега агенцијама, новинама и часописима објављивање њихових наслова, фотографија и текстова на својим сајтовима.
      И адвокат Урош Недељковић, који се бави ауторским правима, сматра да се и даље не зна шта ће ново законодавство донети.
      „То све је и даље непознаница и нико не зна како ће функционисати у пракси. Можда се не деси ништа страшно, може да буде свашта.
      Иде се на то да велике компаније имају филтере који ће унапред гледати шта је заштићено ауторским правом, шта није и на основу тога дозвољавати да се садржај постави или не.
      То са једне стране може да буде добро за оно што се буде постављало под одређеним лиценцама, али ће са друге стране мале компаније имати проблем зато што су ти софтвери скупи и неће моћи да их имплементирају", каже Недељковић.
      Разлика између „великих" и „малих" доћи ће до изражаја и када је о такси на линкове реч, сматра он, јер ће „једни моћи да плате, док други неће знати шта да раде".
      Увођење такси на линкове би према речима Бојана Перков из Шер фондације значајно ограничило право да се информације од значаја за јавни интерес деле.
      „Основна сврха је да се порезом на линкове допринесе остваривању прихода самих медија, како би они ипак задржали право на ауторство у оквиру којег би на неки начин само они имали право да монетизују тај садржај, што сада није случај. Ипак, о овоме треба добро промислити, јер су бројни изазови у имплементацији", каже Перков.
      У Немачкој је, на пример, усвојен сличан закон и његови ефекти нису довели до веће зараде издавача и медијских организација, већ су само закомпликовали ситуацију и тумачење закона.
      Трамп оптужује Гугл, Фејсбук и Твитер за пристрасност
      Фејсбук први пут отворено о говору мржње у постовима
      Фејсбуков пролаз и улица Твитер збуњују људе у Оксфорду
      Традиционални медији, друштвени медији
      Идеја нове регулативе је да аутори добијају накнаду за дела која су пренели други портали и друштвене мреже.
      „Интенција је да медији почну да зарађују од садржаја, а не само Гугл и Фејсбук. Међутим питање је шта ће се десити с тиме.
      Вести се данас читају на друштвеним мрежама, а мало је оних који иду директно на сајтове. Свакако треба да се направи начин на који ће медији зарађивати. Проблем је ко ће се сматрати медијем - да ли само они који су регистровани у регистру медија или сви који објављују неки садржај", сматра Недељковић.
      Иницијативу за измене закона о ауторским правима, коју су у Бриселу популарно назвали иницијативом против ГЕФА, јер се односи на четири глобалне интернет платформе - Гугл, Епл, Фејсбук и Амазон - потписали су и директори 18 европских новинских агенција, укључујући и Танјуг. Циљ је да се интернет „гиганти" обавежу да део прихода плате новинским агенцијама, чији садржај сада бесплатно користе, пишу медији.
      Против предлога су се побунили интернет гиганти, а према речима Сијада ел Рамлија, генералног директора Еврпске асоцијације интернет платформи, „европски законодавци су одлучили да, упркос великом негодовању јавности, подрже 'филтрирање' интернета у корист великих предузећа из музичке и издавачке индустрије".
      С друге стране, присталице реформи су презадовољне одлуком Европског парламента. Председник Европског удружења ауторских група Андерс Ласен каже да „јучерашњи дан представља победу за Европу и њену независност од неколицине технолошких гиганата који су профитирали од застарелог закона".
       
      Усвајање овог предлога громогласно су подржала новинарска удружења.
      „Европски парламент усвојио је Директиву о ауторским правима на дигиталном јединственом тржишту коју светска и европска новинарска организација оцењују као велики искорак у заштити ауторских права", саопштило је Независно удружење новинара Србије (НУНС).
      Међународна федерација новинара и Европска федерација новинара у заједничком саопштењу су поздравиле гласање „које је пресудно за новинаре да осигурају зараду од свог рада и остану независни у извештавању, јер је од суштинског значаја за добро функционисање демократских друштава".
      Нова клаузула уводи обавезе извештавања о експлоатацији новинарских дела и остварених прихода.
      Новинари ће тако морати да буду обавештени о коришћењу њихових дела и прихода остварених тим коришћењем, било да је реч о онлајн сфери, штампи или електронском емитовању.
      Такође, мора им бити обезбеђена и одређена исплата.
      Према речима Светозара Раковића, генералног секретара НУНС-а, Европска федерација новинара и Међународна федерација новинара инсистираће да Савет Европе прилагоди своје регулативе са овом директивом.
      На тај начин би, како објашњава Раковић за ББЦ, она постала обавезна и за медије у Србији.
      https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-45511782
    • Од Логос,
      “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.   Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче.   “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он.   Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером.   “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га  принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац  Мирчета Шљиванчанин.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...