Jump to content

Зоран Ђуровић: Мушовића потомци – Борбаши за неверу

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зоран Ђуровић: Мушовића потомци – Борбаши за неверу

 

И сотоне од борбаша за неверу потврдише да је Ава пророк! Наиме, послах 01 октобра 2018 обавештење Влади Димитријевићу, са којим се повремено приватно препишем, а који је ударна песница сајта „Борба за веру“, да сам објавио одговор Петровићу: „Послах и овим твојима да објаве одговор. Мада, какви су то бандити, не верујем да ће објавити“.

liCu35L.jpg

И оствари се пророштво! Следећег дана борбаши за неверу објавише приопћење, које вам преносим у целости, јер ја нисам јајара, што би рекао прост народ, као ови борбаши:   

 

Уредништво: Зашто Жељка, Ђуровићу?! Зашто?! Зашто Жељка???!!!

уторак, 02 октобар 2018

 

Недавно се, поводом текста др Миодрага Петровића, електронским писмом нашем сајту обратио папопоклоник у православној мантији, „свештеник“ Зоран Ђуровић, тражећи да објавимо његов одговор у складу са законом.

Није било никакве потребе да се дотични позива на законе, јер смо ми увек објављивали текстове одговора на полемике, чак и ако тамо има увредљивих израза на рачун сајта (типа „зурлоти“, и слично).

Објављивали смо све: од обичних па до екстремних екумениста и новотараца, какви су свештеници Милић Драговић и Велибор Џомић.

И сада бисмо објавили текст дотичног да он у том тексту није назвао брата Жељка Жугића Которанина, једног од најблиставијих канонских умова Православне Цркве, човека чистог и целомудреног, истинског православног хришћанина, ОБЕЛЕЖЕНИМ, ругајући се његовом телесном хендикепу и чињеници да он живи као мученик и страдалник овде на земљи.

zeljko.jpg

Тиме је несрећни Ђуровић показао да папољупство води ка душевном дну, описаном у Писму. Он наиме, спада, у ругаче, оне који ће у последње дане доћи и који ће живети по својим сопственим жељама (Друга Петр. 1,3), па излива свој ругалачки дух на све и свја.

Због тога не објављујемо његов текст, а Господ зна и види, па нека суди.

Напомена Уредништва:

Ово саопштење је, први пут од оснивања сајта, пре десет година, написано тако што су најпре неким члановима Уредништва РУКЕ "ОКОВАНЕ У ДВОЈЕ ВЕРИГЕ".

Који чита да разуме!

 

Захваљујем се борбашима за неверу на потврди пророчког дара којим ме Господ удостоји, као што сам се захвалио Петровићу што је за мој текст рекао да га је написао Институт! Неки пак борбу за неверу називају чорба за веру, јер су то плаћеници на задатку разбијања СПЦ. Нема раскола који они нису подгревали. Стално су држали артемитима страну док се Петровић није са њима раскантао, а равноземљаш Никодим, кога су гурали у раскол, одбио артемитску великодушну понуду да им се прикључи. Сада не преносе више Артемија; нити њих артемити – Једина Истина је Артемије, више не преносе. Пукла тиква међу ревнитељима! Ложили су бесомучно Никодима (равномозгаша), али кад овај прекину општење са СПЦ, погоди га damnatio memoriae, као и пре њега артемите. Онда су узели да пилатовски оперу руке од њега, рекавши да се држе Пирејског, који инсистира да се не прекида општење ни са екуменистима док их сабор не осуди.[1] Интересантно је да су са Артемијем наставили да имају сношај и кад је овај прекинуо опћење са СПЦ. Расколили су се са њима и предали их тами најкрајњој када су Влада Димитријевић и Никодим, његово духовно чадо, одбили придруживање артемитима и кад се Петровић са њима посвађао. Дакле, не руководе се чорбаши принципима, него интересима и секташењем. И са црним ђаволом би склопили савез ако би им то ишло у корист.

Pattocondiavolo-600-x-600.jpg

Један од најревоснијих борбаша, који је био главни апологета артемита, а и данас је на списку њихових аутора-лаика, је обележени Жељко Жугић Которанин.[2]

Да кажем коју о прокаженима и ругању. У Старом Завету 4Цар 2, 23-24, читамо о ругању на телесни недостатак: „Потом Јелисије отиде оданде у Ветиљ; и кад иђаше путем, изидоше мала деца из града и ругаху му се говорећи му: ходи, ћело! ходи, ћело! А Јелисије обазре се и видећи их прокле их именом Господњим. Тада изидоше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце“. Морал: Није лепо ругати се човеку са телесном маном.

У Новом пак Завету, Јн 9, 1-3: „И пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“. Стари су у оваквој болести видели обележеност од Бога неког човека због греха, па сад личног (овде би пак био обележен по предзнању Божијем, јер је овај слеп од рођења па није могао сам да сагреши) или наслеђеног, свеједно. Ис овде уводи и једну другу могућност, непознату Апостолима, а то је да би се прославио Бог, без обзира што је овај обележен, и говори нам да нису све болести и недаће последица греха. Зато бих упозори Владу Димитријевића, који воли да тумачи знаке, да буде мало опрезнији: Када крст Јн Павла Другог уби младића у колицима, да не ликује, јер изгибе силан свет приликом сахране Василија Великог, као што једнако гину људи кад иду на поклоњење Оцу Пију или Василију Острошком.

На крају, Апостолска правила, кан. 57: Да се одлучи онај ко се руга сакатом човеку. Дакле, Писма и Предање једнодушно осуђују овакво ругање. Где сам се ја то наругао Жељку као болеснику? Нигде. То само учитавају психопате од борбаша (ово им је медицинска дијагноза). Њима је требало само да нађу неки изговор, ма колико неоснован или глуп био, да не објаве мој текст у коме сам открио голотињу Петровића и њихову. Рачунају на глупост њихових читалаца јер их свакодневно хране смећем и лажима.

Они се само пројектују, као и њихов, такође психопата (као да је неко развалио врата Лазе), Чејовић који се руга папи Јн Павлу Другом.

myC96tY.jpg

Факат је да је Которанин обележен. Сад је питање да ли на добро или зло. Факат је да је и Хокинг био обележен. Ако верујемо да су нам и власи побројане, онда је свакако Стивен био обележен, што се види из тога да му је 1962 откривено да је оболео од амиотрофичне латералне склерозе и по прогнози лекара требало је да умре за 2 године, а он се пресели у бољи живот тек 2018! - за 56 година пробио црту! Свакако се радило о знаку. Свих тих деценија се борио са Богом, али је на крају узео да тврди да овај универзум нема потребе за Творцем. Да ли је тај прокламовани атеизам резултат протеста и неприхватања означености од Творца? Мени се чини да јесте. Поготово ако се узме у обзир да је он био сексуално здраво орјентисан и активан колико је могао са телом које је имао.

_normal.jpg

Наравно да ја нисам судија ни Хокингу ни Которанину. Рачуне сви полажемо заједничком Шефу. Оно што при свести осуђујем, као што и код Петровића осудих, је мржња према људском роду и интензиван злочиначки рад на разбијању СПЦ. Нека се не варају, и полажу наду што и званично нису изопштени из Цркве, јер су већ сами себе осудили. Которинана сам поменуо само у једној реченици као сарадника Петровићевог. На његове тезе немам шта да одговарам јер сам давно писао против артемитског лудила којему је овај био апологета. Жељко је неук човек, али га то не оправдава што пише глупости и што подгрева и производи расколе. Он ми није био тема.

Ко год је читао неки од мојих текстова сасвим јасно види да када помињем неке физичке мане да уствари говорим о духовној изопачености. Тако говорим о Злом Патуљку, искомплексираном човеку који се окружио високим калуђерима, који је исте спречавао да се школују, држао их у духовној потчињености, зомбирао их, опрелестио и извео из СПЦ; зато је он духовни патуљак. Велим потом за Максима Врљавог да је такав јер је врљав духовно па не разликује десно од левог; Николаја Туњавог који муца артемизам и у потаји наноси духовну штету онима који се исповедају код њега.

Vq9ny3E.jpg

Када се све ово зна, разуме се да су борбаши морали да нађу изговор. Разобличио сам им Академика са којим машу не би ли завели наивне. Портрет који је изашао је болан. Не изнех и овај бисер од Петровића, јер узех само да главно набројим, али сам већ имао у свести где се налазе хришћани у извору. Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића. У свом нападу пише на мој рачун: „Таква домишљања и подметања озбиљан научник никада себи не би дозволио. Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“.

Извантупио је Петровић, да се народски изразим, јер је он сам то био навео. Пише: „У 51. глави Законоправила  Светога  Саве пренет  је  византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди,  Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали...'“. Што би могли да кажемо у Петровићевом духу: Свети Сава у Законоправилу Латине назива хришћанима! Добро је да сам ја тај неозбиљни научник који подмеће.

Овај његов превод се налази у његовом тексту: „Томос  љубави“  и  „два  плућна  крила“ као  потпоре „папском примату" и унији, а објавио га је 20 априла 2009.[3] Давно беше, ко ће сада да се сети, а Ђуровић је ситничав.

e0cAB2V.jpg

Према томе, борбаши су по сваку цену морали да спрече да се објави мој одговор. Такође лажу да им је ово први пут, јер мени никад нису дали да код њих објавим неки демантиј. Јер они нису новинари, како рекох, него јајаре. Мора им се признати да су барем лукави као змије, а безазлени као сотона. Наиме, они су укапирали давно да сам за њих стрептомицин и највећа опасност из СПЦ. Интересантно је да кад год би ме неки од наших Владика нападао, они би одмах стали на њихову страну. Тако су држали страну Атанасијеву, па Амфилохијеву. Сутра да ме нападне Папа Франциско за нешто, они би стали на страну Папе!

Jbhv9Xe.jpg

Прошло је, чорбаши, време спаљивања књига. И неке Владике су покушале да ми урежу језик у грлу и у томе нису успели. И то екуменисти! Лепо вас опева Песник у Смрт Попа Мила:

Устави га турска стража

На капији од Никшића.

Каза им се, и нареди,

„Зовите ми Мушовића!“

Када чуше Турци ко је,

Отрчаше капетану;

Мало затим и Мушовић

На капију градску бану.

Па кад виђе попа Мила

На бијесном вранцу своме,

Доласку се изненадном

Обрадова његовоме.

„Откуд јутрос, Јововићу?“

Веселијем гласом рече,

„Зар од књаза црногорског

У мој тврди град утече?

Примамо те објеручке,

Све ћемо ти опростити,

Животу ти, харамбашо,

Вјеруј, неће ништа бити!“

Плану Мило: „Доста више!

Не будали без потребе;

Ја сам доша, капетане,

Да на мегдан зовем тебе!...

Те ријечи као муња

Погодише капетана.

Преблијеђе пред хајдуком

Из јуначке Марковине,

Јер је знао да од сабље

Његове се лако гине.

Не смје мегдан да прихвати,

Препаде се својој глави,

А на славу и на прошлост

Куће своје заборави.

Нијесу му као и он,

Страшљивице били стари,

Но јуначки, три вијека,

Са Никшићем управљали.

Излазили на мегдане

Најбољијем јунацима,

Сјекли главе црногорске

По брдима и кланцима.

Данас сабља Мујагина

Наче славу куће ове;

Нема срца да позиву

Јуначком се одазове.

Већ у страху, кукавички,

Знак на кулу стражи даде;

Јекну плотун са главице,

Поп погођен с коња паде.

Вранац стрекну и побјеже

Натраг, преко воде Зете,

А на Мила са сабљама,

Низ главицу Турци лете.

Па се грабе ко ће прије

Махнут сабљом по соколу,

За чије је име чуо

И цар Хамид у Стамболу.

Pop_Milo_Jovovich.jpg

Овим стиховима да разгалим мало срце мог другара Димитријевића, јер је он књижевник, само не знам да ли ће се и он препознати у овим стиховима, јер је у вашем друштву (не знам да ли се на владу односи она сибилинска реченица: што су... неким члановима уредништва руке оковане у двоје вериге). Не би ме изненадило ни да је Петровић интервенисао да се мој одговор не објави.

Јајаре од борбаша не дају да иде мој одговор, али су зато пустили пљувачину од Вукмана Чејовића,[4] човека који је учествовао у довођењу Мила Ђукановића на власт,[5] и који је по одласку за Немачку постао члан фашиста и зилот. Иако борбаши избегавају да од анатемисаних зилота објављују текстове, кад је Ђуровић у питању, ваља се! На Чејовићеве душевне онаније се нећу освртати.

Да су борбаши опседнути са мном, и да сам их ујео за срце тако што сам разобличио до краја Петровићеве неосноване тезе, види се и из тога што су пустили и други пљувачки текст од неког анонимуса,[6] а за кога мислим да је мој бивши цимер, О. В., шакал који је пред вратима зграде тукао свог оца. Наравно, текст је 80%  лажи и 10% полуистина, а остало гратис увреде. Лицемерје борбаша се види и у томе што је овај текст насловљен са: Отворено писмо Зорану Ђуровићу, а не дају моје одговоре! Но ваљда је свима јасно да је реч о полусвету који са хришћанством нема никаквих додирних тачака.

 

Зоран Ђуровић

Рим 7.10.2018

 

[1] Уредништво: О објави архимандрита др Никодима Богосављевића да прекида општење са владиком Милутином, http://borbazaveru.info/content/view/10813/77/

[2]  Последњи текст Српска Црква у загрљају јереси, су  му пренели јул 18, 2018, http://www.eparhija-prizren.org/?p=32645.

[3] http://borbazaveru.info/content/view/974/57/.

[4] http://borbazaveru.info/content/view/11039/1/.

[6] http://borbazaveru.info/content/view/11041/1/.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 30
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 53 минута, Zoran Đurović рече

Недавно се, поводом текста др Миодрага Петровића, електронским писмом нашем сајту обратио папопоклоник у православној мантији, „свештеник“ Зоран Ђуровић, тражећи да објавимо његов одговор у складу са законом.

Шта им значи "свештеник"? Колико знам, или је неко свештеник или није.

Иначе, не знам шта ти је требало то обележен. Мислим да је ружно, а ти како хоћеш. :skidamkapu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Онакав бисер од песме да искористиш за одговор оваквим ликовима - не иде, попе Ђуровићу. А што се осталог тиче, не знам што се уопште бакћеш са овим ликовима кад су у суштини маргиналци обични. Можда је у једном периоду (неких пар година је то трајало) било опасности да они постану нешто значајније, али откако су се раскантали са марковитима више нема потребе бавити се њима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović 

Знам да имате други задатак али упорно трошите енергију на нечије глупости.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

@Zoran Đurović 

Знам да имате други задатак али упорно трошите енергију на нечије глупости.

добро си ме подсетила... послах ти одговор. 

Иначе, донела ми жена кајмак из Србије, а нећете веровати од кога је! Од Грешног Милоја!:))12:smeha::)) Кајмак му није грешан!:))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Za Žugića sam čuo kad je tražio da se "slučaj Artemije" prenese u nadležnost Ustavnog suda....Bilo mi iskreno kao pravniku smešno da moj kolega koji je stručnjak za kanonsko pravo traži od Ministarstva vera zaštitu od SPC za episkopakopa koji ne poštuje odluke svoje SPCrkve.....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Смрт Попа Мила:

Устави га турска стража

 На капији од Никшића.

Каза им се, и нареди,

„Зовите ми Мушовића!“

Када чуше Турци ко је,

Отрчаше капетану;

Мало затим и Мушовић

На капију градску бану.

Па кад виђе попа Мила

На бијесном вранцу своме,

Доласку се изненадном

Обрадова његовоме.

„Откуд јутрос, Јововићу?“

Веселијем гласом рече,

„Зар од књаза црногорског

У мој тврди град утече?

Примамо те објеручке,

Све ћемо ти опростити,

Животу ти, харамбашо,

Вјеруј, неће ништа бити!“

Плану Мило: „Доста више!

Не будали без потребе;

Ја сам доша, капетане,

Да на мегдан зовем тебе!...

Те ријечи као муња

Погодише капетана.

Преблијеђе пред хајдуком

Из јуначке Марковине,

Јер је знао да од сабље

Његове се лако гине.

Не смје мегдан да прихвати,

Препаде се својој глави,

А на славу и на прошлост

Куће своје заборави.

Нијесу му као и он,

Страшљивице били стари,

Но јуначки, три вијека,

Са Никшићем управљали.

Излазили на мегдане

Најбољијем јунацима,

Сјекли главе црногорске

По брдима и кланцима.

Данас сабља Мујагина

Наче славу куће ове;

Нема срца да позиву

Јуначком се одазове.

Већ у страху, кукавички,

Знак на кулу стражи даде;

Јекну плотун са главице,

Поп погођен с коња паде.

Вранац стрекну и побјеже

Натраг, преко воде Зете,

А на Мила са сабљама,

Низ главицу Турци лете.

Па се грабе ко ће прије

Махнут сабљом по соколу,

За чије је име чуо

И цар Хамид у Стамболу.

Kompletna tablatura sa rasporedom prstiju ovde

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, nikola888 рече

Rece lepo Sveti Kozma Etolski ,,papu rimskog proklinjite za sve jer on je vinovnik 

лажове, дај ми извор ове тврдње. Не борба заневеру, него грчки оригинал где је ово штампано. И немој да лупеташ.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović 

Мислила сам на тајни задатак, а мали нема кад да одговара на питања.;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Zoran Đurović рече

лажове, дај ми извор ове тврдње. Не борба заневеру, него грчки оригинал где је ово штампано. И немој да лупеташ.

prvo ja lazov nisam .drugo preveli su ljudi koji znaju grcki ja ne znam ! to je valjda prorocanstvo Svetog Kozme 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, nikola888 рече

prvo ja lazov nisam .drugo preveli su ljudi koji znaju grcki ja ne znam ! to je valjda prorocanstvo Svetog Kozme 

Није. Питај било ког грчког теолога или владику. То је фалсификат а ти несвесно шириш лажи. Ако и даље наведеш ово као Козмину реченицу, онда си свесни лажов. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3. О ПАПИЗМУ

„… Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом…“ Архимандрит Јустин Поповић: Православна Црква и екуменизам, манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117. „… Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: „свејерес“… о. Јустин Поповић, (преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић: Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.) „… На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе – човека, Богочовек није заувек замењен пролазним „непогрешивим“ човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског организма – Цркве – треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам. Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и „светом“ инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса! Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила…“ Архим. Др. Јустин Поповић, професор Универзитета (Светосавље као философија живота; Ваљево, 1993, стр. 83,85)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

×
×
  • Креирај ново...