Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Мушовића потомци – Борбаши за неверу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Мушовића потомци – Борбаши за неверу

 

И сотоне од борбаша за неверу потврдише да је Ава пророк! Наиме, послах 01 октобра 2018 обавештење Влади Димитријевићу, са којим се повремено приватно препишем, а који је ударна песница сајта „Борба за веру“, да сам објавио одговор Петровићу: „Послах и овим твојима да објаве одговор. Мада, какви су то бандити, не верујем да ће објавити“.

liCu35L.jpg

И оствари се пророштво! Следећег дана борбаши за неверу објавише приопћење, које вам преносим у целости, јер ја нисам јајара, што би рекао прост народ, као ови борбаши:   

 

Уредништво: Зашто Жељка, Ђуровићу?! Зашто?! Зашто Жељка???!!!

уторак, 02 октобар 2018

 

Недавно се, поводом текста др Миодрага Петровића, електронским писмом нашем сајту обратио папопоклоник у православној мантији, „свештеник“ Зоран Ђуровић, тражећи да објавимо његов одговор у складу са законом.

Није било никакве потребе да се дотични позива на законе, јер смо ми увек објављивали текстове одговора на полемике, чак и ако тамо има увредљивих израза на рачун сајта (типа „зурлоти“, и слично).

Објављивали смо све: од обичних па до екстремних екумениста и новотараца, какви су свештеници Милић Драговић и Велибор Џомић.

И сада бисмо објавили текст дотичног да он у том тексту није назвао брата Жељка Жугића Которанина, једног од најблиставијих канонских умова Православне Цркве, човека чистог и целомудреног, истинског православног хришћанина, ОБЕЛЕЖЕНИМ, ругајући се његовом телесном хендикепу и чињеници да он живи као мученик и страдалник овде на земљи.

zeljko.jpg

Тиме је несрећни Ђуровић показао да папољупство води ка душевном дну, описаном у Писму. Он наиме, спада, у ругаче, оне који ће у последње дане доћи и који ће живети по својим сопственим жељама (Друга Петр. 1,3), па излива свој ругалачки дух на све и свја.

Због тога не објављујемо његов текст, а Господ зна и види, па нека суди.

Напомена Уредништва:

Ово саопштење је, први пут од оснивања сајта, пре десет година, написано тако што су најпре неким члановима Уредништва РУКЕ "ОКОВАНЕ У ДВОЈЕ ВЕРИГЕ".

Који чита да разуме!

 

Захваљујем се борбашима за неверу на потврди пророчког дара којим ме Господ удостоји, као што сам се захвалио Петровићу што је за мој текст рекао да га је написао Институт! Неки пак борбу за неверу називају чорба за веру, јер су то плаћеници на задатку разбијања СПЦ. Нема раскола који они нису подгревали. Стално су држали артемитима страну док се Петровић није са њима раскантао, а равноземљаш Никодим, кога су гурали у раскол, одбио артемитску великодушну понуду да им се прикључи. Сада не преносе више Артемија; нити њих артемити – Једина Истина је Артемије, више не преносе. Пукла тиква међу ревнитељима! Ложили су бесомучно Никодима (равномозгаша), али кад овај прекину општење са СПЦ, погоди га damnatio memoriae, као и пре њега артемите. Онда су узели да пилатовски оперу руке од њега, рекавши да се држе Пирејског, који инсистира да се не прекида општење ни са екуменистима док их сабор не осуди.[1] Интересантно је да су са Артемијем наставили да имају сношај и кад је овај прекинуо опћење са СПЦ. Расколили су се са њима и предали их тами најкрајњој када су Влада Димитријевић и Никодим, његово духовно чадо, одбили придруживање артемитима и кад се Петровић са њима посвађао. Дакле, не руководе се чорбаши принципима, него интересима и секташењем. И са црним ђаволом би склопили савез ако би им то ишло у корист.

Pattocondiavolo-600-x-600.jpg

Један од најревоснијих борбаша, који је био главни апологета артемита, а и данас је на списку њихових аутора-лаика, је обележени Жељко Жугић Которанин.[2]

Да кажем коју о прокаженима и ругању. У Старом Завету 4Цар 2, 23-24, читамо о ругању на телесни недостатак: „Потом Јелисије отиде оданде у Ветиљ; и кад иђаше путем, изидоше мала деца из града и ругаху му се говорећи му: ходи, ћело! ходи, ћело! А Јелисије обазре се и видећи их прокле их именом Господњим. Тада изидоше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце“. Морал: Није лепо ругати се човеку са телесном маном.

У Новом пак Завету, Јн 9, 1-3: „И пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“. Стари су у оваквој болести видели обележеност од Бога неког човека због греха, па сад личног (овде би пак био обележен по предзнању Божијем, јер је овај слеп од рођења па није могао сам да сагреши) или наслеђеног, свеједно. Ис овде уводи и једну другу могућност, непознату Апостолима, а то је да би се прославио Бог, без обзира што је овај обележен, и говори нам да нису све болести и недаће последица греха. Зато бих упозори Владу Димитријевића, који воли да тумачи знаке, да буде мало опрезнији: Када крст Јн Павла Другог уби младића у колицима, да не ликује, јер изгибе силан свет приликом сахране Василија Великог, као што једнако гину људи кад иду на поклоњење Оцу Пију или Василију Острошком.

На крају, Апостолска правила, кан. 57: Да се одлучи онај ко се руга сакатом човеку. Дакле, Писма и Предање једнодушно осуђују овакво ругање. Где сам се ја то наругао Жељку као болеснику? Нигде. То само учитавају психопате од борбаша (ово им је медицинска дијагноза). Њима је требало само да нађу неки изговор, ма колико неоснован или глуп био, да не објаве мој текст у коме сам открио голотињу Петровића и њихову. Рачунају на глупост њихових читалаца јер их свакодневно хране смећем и лажима.

Они се само пројектују, као и њихов, такође психопата (као да је неко развалио врата Лазе), Чејовић који се руга папи Јн Павлу Другом.

myC96tY.jpg

Факат је да је Которанин обележен. Сад је питање да ли на добро или зло. Факат је да је и Хокинг био обележен. Ако верујемо да су нам и власи побројане, онда је свакако Стивен био обележен, што се види из тога да му је 1962 откривено да је оболео од амиотрофичне латералне склерозе и по прогнози лекара требало је да умре за 2 године, а он се пресели у бољи живот тек 2018! - за 56 година пробио црту! Свакако се радило о знаку. Свих тих деценија се борио са Богом, али је на крају узео да тврди да овај универзум нема потребе за Творцем. Да ли је тај прокламовани атеизам резултат протеста и неприхватања означености од Творца? Мени се чини да јесте. Поготово ако се узме у обзир да је он био сексуално здраво орјентисан и активан колико је могао са телом које је имао.

_normal.jpg

Наравно да ја нисам судија ни Хокингу ни Которанину. Рачуне сви полажемо заједничком Шефу. Оно што при свести осуђујем, као што и код Петровића осудих, је мржња према људском роду и интензиван злочиначки рад на разбијању СПЦ. Нека се не варају, и полажу наду што и званично нису изопштени из Цркве, јер су већ сами себе осудили. Которинана сам поменуо само у једној реченици као сарадника Петровићевог. На његове тезе немам шта да одговарам јер сам давно писао против артемитског лудила којему је овај био апологета. Жељко је неук човек, али га то не оправдава што пише глупости и што подгрева и производи расколе. Он ми није био тема.

Ко год је читао неки од мојих текстова сасвим јасно види да када помињем неке физичке мане да уствари говорим о духовној изопачености. Тако говорим о Злом Патуљку, искомплексираном човеку који се окружио високим калуђерима, који је исте спречавао да се школују, држао их у духовној потчињености, зомбирао их, опрелестио и извео из СПЦ; зато је он духовни патуљак. Велим потом за Максима Врљавог да је такав јер је врљав духовно па не разликује десно од левог; Николаја Туњавог који муца артемизам и у потаји наноси духовну штету онима који се исповедају код њега.

Vq9ny3E.jpg

Када се све ово зна, разуме се да су борбаши морали да нађу изговор. Разобличио сам им Академика са којим машу не би ли завели наивне. Портрет који је изашао је болан. Не изнех и овај бисер од Петровића, јер узех само да главно набројим, али сам већ имао у свести где се налазе хришћани у извору. Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића. У свом нападу пише на мој рачун: „Таква домишљања и подметања озбиљан научник никада себи не би дозволио. Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“.

Извантупио је Петровић, да се народски изразим, јер је он сам то био навео. Пише: „У 51. глави Законоправила  Светога  Саве пренет  је  византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди,  Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали...'“. Што би могли да кажемо у Петровићевом духу: Свети Сава у Законоправилу Латине назива хришћанима! Добро је да сам ја тај неозбиљни научник који подмеће.

Овај његов превод се налази у његовом тексту: „Томос  љубави“  и  „два  плућна  крила“ као  потпоре „папском примату" и унији, а објавио га је 20 априла 2009.[3] Давно беше, ко ће сада да се сети, а Ђуровић је ситничав.

e0cAB2V.jpg

Према томе, борбаши су по сваку цену морали да спрече да се објави мој одговор. Такође лажу да им је ово први пут, јер мени никад нису дали да код њих објавим неки демантиј. Јер они нису новинари, како рекох, него јајаре. Мора им се признати да су барем лукави као змије, а безазлени као сотона. Наиме, они су укапирали давно да сам за њих стрептомицин и највећа опасност из СПЦ. Интересантно је да кад год би ме неки од наших Владика нападао, они би одмах стали на њихову страну. Тако су држали страну Атанасијеву, па Амфилохијеву. Сутра да ме нападне Папа Франциско за нешто, они би стали на страну Папе!

Jbhv9Xe.jpg

Прошло је, чорбаши, време спаљивања књига. И неке Владике су покушале да ми урежу језик у грлу и у томе нису успели. И то екуменисти! Лепо вас опева Песник у Смрт Попа Мила:

Устави га турска стража

На капији од Никшића.

Каза им се, и нареди,

„Зовите ми Мушовића!“

Када чуше Турци ко је,

Отрчаше капетану;

Мало затим и Мушовић

На капију градску бану.

Па кад виђе попа Мила

На бијесном вранцу своме,

Доласку се изненадном

Обрадова његовоме.

„Откуд јутрос, Јововићу?“

Веселијем гласом рече,

„Зар од књаза црногорског

У мој тврди град утече?

Примамо те објеручке,

Све ћемо ти опростити,

Животу ти, харамбашо,

Вјеруј, неће ништа бити!“

Плану Мило: „Доста више!

Не будали без потребе;

Ја сам доша, капетане,

Да на мегдан зовем тебе!...

Те ријечи као муња

Погодише капетана.

Преблијеђе пред хајдуком

Из јуначке Марковине,

Јер је знао да од сабље

Његове се лако гине.

Не смје мегдан да прихвати,

Препаде се својој глави,

А на славу и на прошлост

Куће своје заборави.

Нијесу му као и он,

Страшљивице били стари,

Но јуначки, три вијека,

Са Никшићем управљали.

Излазили на мегдане

Најбољијем јунацима,

Сјекли главе црногорске

По брдима и кланцима.

Данас сабља Мујагина

Наче славу куће ове;

Нема срца да позиву

Јуначком се одазове.

Већ у страху, кукавички,

Знак на кулу стражи даде;

Јекну плотун са главице,

Поп погођен с коња паде.

Вранац стрекну и побјеже

Натраг, преко воде Зете,

А на Мила са сабљама,

Низ главицу Турци лете.

Па се грабе ко ће прије

Махнут сабљом по соколу,

За чије је име чуо

И цар Хамид у Стамболу.

Pop_Milo_Jovovich.jpg

Овим стиховима да разгалим мало срце мог другара Димитријевића, јер је он књижевник, само не знам да ли ће се и он препознати у овим стиховима, јер је у вашем друштву (не знам да ли се на владу односи она сибилинска реченица: што су... неким члановима уредништва руке оковане у двоје вериге). Не би ме изненадило ни да је Петровић интервенисао да се мој одговор не објави.

Јајаре од борбаша не дају да иде мој одговор, али су зато пустили пљувачину од Вукмана Чејовића,[4] човека који је учествовао у довођењу Мила Ђукановића на власт,[5] и који је по одласку за Немачку постао члан фашиста и зилот. Иако борбаши избегавају да од анатемисаних зилота објављују текстове, кад је Ђуровић у питању, ваља се! На Чејовићеве душевне онаније се нећу освртати.

Да су борбаши опседнути са мном, и да сам их ујео за срце тако што сам разобличио до краја Петровићеве неосноване тезе, види се и из тога што су пустили и други пљувачки текст од неког анонимуса,[6] а за кога мислим да је мој бивши цимер, О. В., шакал који је пред вратима зграде тукао свог оца. Наравно, текст је 80%  лажи и 10% полуистина, а остало гратис увреде. Лицемерје борбаша се види и у томе што је овај текст насловљен са: Отворено писмо Зорану Ђуровићу, а не дају моје одговоре! Но ваљда је свима јасно да је реч о полусвету који са хришћанством нема никаквих додирних тачака.

 

Зоран Ђуровић

Рим 7.10.2018

 

[1] Уредништво: О објави архимандрита др Никодима Богосављевића да прекида општење са владиком Милутином, http://borbazaveru.info/content/view/10813/77/

[2]  Последњи текст Српска Црква у загрљају јереси, су  му пренели јул 18, 2018, http://www.eparhija-prizren.org/?p=32645.

[3] http://borbazaveru.info/content/view/974/57/.

[4] http://borbazaveru.info/content/view/11039/1/.

[6] http://borbazaveru.info/content/view/11041/1/.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 53 минута, Zoran Đurović рече

Недавно се, поводом текста др Миодрага Петровића, електронским писмом нашем сајту обратио папопоклоник у православној мантији, „свештеник“ Зоран Ђуровић, тражећи да објавимо његов одговор у складу са законом.

Шта им значи "свештеник"? Колико знам, или је неко свештеник или није.

Иначе, не знам шта ти је требало то обележен. Мислим да је ружно, а ти како хоћеш. :skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Онакав бисер од песме да искористиш за одговор оваквим ликовима - не иде, попе Ђуровићу. А што се осталог тиче, не знам што се уопште бакћеш са овим ликовима кад су у суштини маргиналци обични. Можда је у једном периоду (неких пар година је то трајало) било опасности да они постану нешто значајније, али откако су се раскантали са марковитима више нема потребе бавити се њима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović 

Знам да имате други задатак али упорно трошите енергију на нечије глупости.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

@Zoran Đurović 

Знам да имате други задатак али упорно трошите енергију на нечије глупости.

добро си ме подсетила... послах ти одговор. 

Иначе, донела ми жена кајмак из Србије, а нећете веровати од кога је! Од Грешног Милоја!:))12:smeha::)) Кајмак му није грешан!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Za Žugića sam čuo kad je tražio da se "slučaj Artemije" prenese u nadležnost Ustavnog suda....Bilo mi iskreno kao pravniku smešno da moj kolega koji je stručnjak za kanonsko pravo traži od Ministarstva vera zaštitu od SPC za episkopakopa koji ne poštuje odluke svoje SPCrkve.....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Смрт Попа Мила:

Устави га турска стража

 На капији од Никшића.

Каза им се, и нареди,

„Зовите ми Мушовића!“

Када чуше Турци ко је,

Отрчаше капетану;

Мало затим и Мушовић

На капију градску бану.

Па кад виђе попа Мила

На бијесном вранцу своме,

Доласку се изненадном

Обрадова његовоме.

„Откуд јутрос, Јововићу?“

Веселијем гласом рече,

„Зар од књаза црногорског

У мој тврди град утече?

Примамо те објеручке,

Све ћемо ти опростити,

Животу ти, харамбашо,

Вјеруј, неће ништа бити!“

Плану Мило: „Доста више!

Не будали без потребе;

Ја сам доша, капетане,

Да на мегдан зовем тебе!...

Те ријечи као муња

Погодише капетана.

Преблијеђе пред хајдуком

Из јуначке Марковине,

Јер је знао да од сабље

Његове се лако гине.

Не смје мегдан да прихвати,

Препаде се својој глави,

А на славу и на прошлост

Куће своје заборави.

Нијесу му као и он,

Страшљивице били стари,

Но јуначки, три вијека,

Са Никшићем управљали.

Излазили на мегдане

Најбољијем јунацима,

Сјекли главе црногорске

По брдима и кланцима.

Данас сабља Мујагина

Наче славу куће ове;

Нема срца да позиву

Јуначком се одазове.

Већ у страху, кукавички,

Знак на кулу стражи даде;

Јекну плотун са главице,

Поп погођен с коња паде.

Вранац стрекну и побјеже

Натраг, преко воде Зете,

А на Мила са сабљама,

Низ главицу Турци лете.

Па се грабе ко ће прије

Махнут сабљом по соколу,

За чије је име чуо

И цар Хамид у Стамболу.

Kompletna tablatura sa rasporedom prstiju ovde

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, nikola888 рече

Rece lepo Sveti Kozma Etolski ,,papu rimskog proklinjite za sve jer on je vinovnik 

лажове, дај ми извор ове тврдње. Не борба заневеру, него грчки оригинал где је ово штампано. И немој да лупеташ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović 

Мислила сам на тајни задатак, а мали нема кад да одговара на питања.;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

лажове, дај ми извор ове тврдње. Не борба заневеру, него грчки оригинал где је ово штампано. И немој да лупеташ.

prvo ja lazov nisam .drugo preveli su ljudi koji znaju grcki ja ne znam ! to je valjda prorocanstvo Svetog Kozme 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, nikola888 рече

prvo ja lazov nisam .drugo preveli su ljudi koji znaju grcki ja ne znam ! to je valjda prorocanstvo Svetog Kozme 

Није. Питај било ког грчког теолога или владику. То је фалсификат а ти несвесно шириш лажи. Ако и даље наведеш ово као Козмину реченицу, онда си свесни лажов. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

3. О ПАПИЗМУ

„… Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом…“ Архимандрит Јустин Поповић: Православна Црква и екуменизам, манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117. „… Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: „свејерес“… о. Јустин Поповић, (преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић: Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.) „… На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе – човека, Богочовек није заувек замењен пролазним „непогрешивим“ човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског организма – Цркве – треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам. Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и „светом“ инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса! Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила…“ Архим. Др. Јустин Поповић, професор Универзитета (Светосавље као философија живота; Ваљево, 1993, стр. 83,85)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом
       
      Када сам месеца маја писао да је Амфилохије са групом епископа кренуо у прављење раскола многи – чак и од мојих пријатеља – су казали да нешто није у реду са мојим душевним здрављем. Сада очекујем да ми се извине.
      Кратко ћу прокоментарисати захтеве у писму које је Патријарх одбио. Наиме, на прослави јубилеја 800 годишњице аутокефалије СПЦ, одржане 6. октобра у манастиру Жича, десила се жучна расправа патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који је на све начине гледао да да Патријарху захтеве групе сепаратиста. Видимо по тачкама:
      1. Одлука Светог Архијерејског синода да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава.
      - Крајње злонамерно подметање, јер је Синод објаснио зашто су одустали од позива других великодостојника сестринских Цркава: Да се не би погоршала ситуација јер Руси и Фанарци не служе заједно. Све ово Амфилохије зна, али продаје маглу преко антицрквених медија. Стварати злу крв њему није страно.
      2. По питању црквене ситуације у Северној Македонији, Синод од маја месеца ништа није предузео и тиме је дезавуисао важну саборску одлуку о наставку дијалога са делом Цркве у Северној Македонији која је у расколу. Оваквим понашањем остављамо утисак да нам је до јединства са свеукупним тамошњим народом понајмање стало и шаљемо двосмислену поруку васељенском Православљу.
      - Прошло је свега 4 месеца. Уследили су проблеми у Америци, Патријарх се разболео, био је и период одмора, Буловић је тек нешто радио по македонском питању и видели смо један текст поводом тога. Амфилохије је заборавио да је од 1985 епископ и да је више пута био члан Синода и заменик Павлов када је овај занемоћао. Ништа није урадио око македонског питања. Од мајског Сабора је гостио украјинске расколнике и призвао патријарха Вартоломеја да се уплете у наша црквена посла.
      3. Проблематично Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора, објављено 18. маја 2019. на сајту Српске Патријаршије, у коме су неке одлуке формулисане супротно вољи Светог Архијерејског Сабора, изазвало је негодовање међу јерархијом и народом. Један број архијереја је већ изразио протест и у виду демантија се оградио од поменутог саопштења, што је, међутим, пропраћено ћутањем и игнорисањем од стране Синода.
      - Синод је добро урадио да се не изјашњава око неутемељених тврдњи Амфилохија и оних око њега. Како је портпарол СПЦ Буловић објаснио, извештај је написан као и сви претходни. Да нешто није у реду код пучиста, види се и из чињенице да се пензионисани Атанасије потписао у протесту да извештај о раду Сабора није добар, а сам није био на Сабору! Затим је у писму Патријарху слагао (праштајте на јасном српском, јер и Таса је народски владика) да су 22 потписника, а било их је 8! Број од 22 не помиње случајно јер је то та апсолутна и жуђена већина.
      4. Забринутост због евентуалног признања независности КиМ, о чему постоје узнемиравајући сигнали, као и проблеми око црквене имовине у Црној Гори где се покушава наметнути антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама, траже ново оглашавање Светог Архијерејског Сабора наше најсветије Цркве. Време неумитно тече и одлагање дискусије и решавања проблема до мајског Сабора може нас скупо коштати.
      - Више пута је све потврђено од САС. Не мора на месец дана да се понавља.   
      5. Неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци досегли су, захваљујући медијским злоупотребама, шире размере и то тражи хитну и неодложну саборску расправу.
      - Нису «неспоразми» него се ради о самовољној сецесији и зато је Синод поништио све њихове одлуке. Кирило се жалио на то што су га изопштили, али у том случају испада да није обдарен интелигенцијом јер ништа није схватио, тј. није разумео «исправне» намере америчких владика. Реаговао је и Митрофан и сасвим стао на страну Синода. Амфилохије би хтео да је и он збуњиве природе.
      6. Такође, сматрамо за потребно да се саборски разговара о неутемељеној одлуци Светог архијерејског синода везано за повлачење благослова за предавање двојици професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Уз то саборску расправу потребује и најновија синодска одлука да се први пут у осмовековној историји наше Цркве, и то баш на ову свечаност, додели орден Светог Саве првог степена једном председнику Србије. Овим поводом огроман број верника је почео да шаље протесна писма па сматрамо да о тој одлуци треба да се саборски договоримо.
      - Максим и Вилотић су законски скинути са места предавача.
      И у мају је Вучић саборски позван. Тада је Тасићка причала да су Амфилохијеви захтевали да Патријарх абдицира. То се показало као лош потез, јер су после неколико месеци, када су се карте на столу помешале, медији који раде за Амфилохијеве узели да спинују и синодској линији (Буловић, Перић итд.) почели да приписују како они иду на рушење Патријарха!
      Амфилохије и Григорије in primis, али и Максим, су оркестрирали срамну хајку у време прославе, тако да је Бећковић дан пред држање говора у Жичи отказао (ако је прилика била добра, и Амфилохије је ту био, зашто не би и Матија? Ако није била добра, онда је Амфилохије бескичмењак, како и рече на посмртном говору Борислава Милошевића); затим су организовали „спонтане“ петиције, у Дечанима се изругивали ордену Светог Саве па су га давали свима...
      Занимљиво је да је пре само пет година на предлог Амфилохијев патријарх одликовао Филипа Вујановића, тадашњег председника Црне Горе, за време чијег мандата је Црна Гора постала независна држава и признала лажну државу Косово! Амфилохије је одликовао и «црвеног војводу» Шешеља, агностика и борца против веронауке. Одликовао је и Мирослава Мишковића, познатог српског тајкуна. Клео је свакога ко би се одрекао Русије, а нападе га изненада подмукли Шваба Алцхајмер, па заборави да је Путин, који је гарант и наше сигурности, одликовао тог истог АВ орденом св. Александра Невског!
      7. Подсећамо вас, такође, на одлуку прошлог мајског Сабора да се за ову јесен сазове Свети архијерејски сабор који би био посвећен црквеној просвети. Умољавамо Вас да ту одлуку поштујемо и спроведемо.
      Ваша Светости, ми знамо да они којима све наведено одговара скривају то од Вас, али Вам са жалошћу сведочимо да је углед наше најсветије Цркве и Вас лично нарушен. Због свега наведеног, после дужег суздржавања коначно смо били приморани да се огласимо и да заједнички покушамо – сабрани на Сабору у Светој Жичи – да што пре вратимо углед и стабилност нашој Цркви. Поводом свега овога умољавамо Вашу Светост да сходно Уставу сазове редовну седницу јесењег Светог Архијерејског Сабора. Могло би и ово Жичко Сабрање бити проглашено јесењим Сабором. Истичемо да је Патријарх Герман за 750-годишњицу наше Цркве сазвао ванредни Сабор. Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве.
      - То није била одлука Сабора.
      Ванредан сабор сазива Синод и то када процени да има разлога. Хумористично је да тај сабор тражи и еп. Лука који ни на редовном не може због болести да присуствује! И налази се у тим потписницима иако није био у Жичи!
      Најалармантнија је последња реченица у којој прете расколом: «Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве». Напокон и казаше шта им је на срцу. Мене су спиновали и троловали да умишљам некакве расколе, али сада и рекоше.
      Раскол је процес. Он се припрема како сам и показао у текстовима и коментарима око америчког и црногорског раскола. На свему већ годинама марљиво раде. И ћутали су све до сада да се народ не би досетио. Сада упорно користе Вучића као страшило и као некаквог издајника да би искористили општенародно незадовољство тешком економском ситуацијом.
      Ову екипу подржавају Весна Пешић, Ђилас, Иван Ивановић, Двери итд. Кампању су појачали и са свих страна опседају СПЦ, али и моју маленкост. Григорије је са ланца пустио Вука Бачановића, из СПЦ имамо Николу Станковића, кога плаћа Патријаршија и многе друге. Једноставно је немогуће испратити све наслове.
      Текст је смушен јер тражи сазивање редовне седнице јесењег Сабора, а онда се позива како је Герман сазвао ванредни Сабор. Амфилохије вређа нашу интелигенцију, јер канони говоре о 2 сабора годишње, али зашто их није било у СПЦ до сада? Што се тек данас сетио канона? (Он је пак познат како се држи канона па покрштава и крштене католике). Вређа нашу интелигенцију јер све то добро знамо, али пише текст за неуку рају. Да каже, као Артемије, како ми не поштујемо каноне. А сам је ишао само на 1 сабор годишње за свих 34 године своје службе! Неолиберашки медији напречац заборављају да Амфилохије куне, да хомосексуалце проглашава промотерима културе смрти итд. Интересантно. Чворовићу и сличнима напомињем да свака од помесних Цркава може прећутно да уређује своју праксу, како пише наш највећи каноничар светске славе еп. Никодим Милаш. Он је на основу тога писао да можемо да имамо и жењене епископе. И да за то не треба сазив Васељенског сабора. Такође, Милаш говори о томе да је неканонски да се епископ премешта са епархије на епархију, али је то наша пракса, а коју су користили управо Амфилохије и Атанасије. Тада се Амфилохије није сетио канона. И заиста, не постоји ниједан канон који то допушта, него сви забрањују. Али када треба да се продаје магла, црногорски није гадљив. Амфилохије је неканонски митрополит црногорско-приморски. Он је то само по милости СПЦ.   
      - Неки мисле да је Амфилохије писмо сочинио за време ручка и додела панагија. Није. Тада је сачинио промеморију, односно још један захтев да се Патријарх осврне на њихова тражења. Писмо је написано раније и било је предато Патријарху. Било је откуцано, а не писано руком. Потписе су већ били ставили. Како се Патријарх није обазирао на то, онда Амфилохије врши додатни притисак на њега, држи га за руку и препире се са њиме пред почетак приредбе. Даје му тај поновни подстицај. Максим је ту и наћуљио је уши (све се има на снимку), јер је директно заинтересован. Патријарх одбија, његов помоћник узима тај коверат. То ничим није уродило.
      Коаутор писма је Максим Васиљевић. Он и други су увукли Игњатија, декана ПБФ, у ово врзино коло. Дискурс о јединству одаје Максимово перо. Игњатија је Патријарх изгрдио јер је одуговлачио са давањем отказа Максиму. Када је видео да је враг однео шалу, Игњатије даје отказе Максиму и Вилотићу. Тиме се завршава део ове саге. Амфилохије предаје писмо својим медијима и оно бива публиковано. Моје лично разочарење је Јоаникијев потпис, јер сам мислио да барем једног Србина имамо у Црној Гори.
       
      Ваше Светости у Христу одана браћа и саслужитељи:
       
      Следи 15 потписа. Надам се да сам све потписе исправно рашчитао, јер их нам нису дали у доброј резолуцији.  
      Колона лево:
      Јустин жички
      Максим
      Лаврентије
      Кирило
      Лука
       
      Главна Колона:
      Амфилохије
      Јоаникије
      Атанасије милешевски
      Јован славонски
      Григорије
      Теодосије
      Димитрије
      Иринеј Добријевић
      Методије
      Игњатије

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом
       
      Када сам месеца маја писао да је Амфилохије са групом епископа кренуо у прављење раскола многи – чак и од мојих пријатеља – су казали да нешто није у реду са мојим душевним здрављем. Сада очекујем да ми се извине.
      Кратко ћу прокоментарисати захтеве у писму које је Патријарх одбио. Наиме, на прослави јубилеја 800 годишњице аутокефалије СПЦ, одржане 6. октобра у манастиру Жича, десила се жучна расправа патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који је на све начине гледао да да Патријарху захтеве групе сепаратиста. Видимо по тачкама:
      1. Одлука Светог Архијерејског синода да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава.
      - Крајње злонамерно подметање, јер је Синод објаснио зашто су одустали од позива других великодостојника сестринских Цркава: Да се не би погоршала ситуација јер Руси и Фанарци не служе заједно. Све ово Амфилохије зна, али продаје маглу преко антицрквених медија. Стварати злу крв њему није страно.
      2. По питању црквене ситуације у Северној Македонији, Синод од маја месеца ништа није предузео и тиме је дезавуисао важну саборску одлуку о наставку дијалога са делом Цркве у Северној Македонији која је у расколу. Оваквим понашањем остављамо утисак да нам је до јединства са свеукупним тамошњим народом понајмање стало и шаљемо двосмислену поруку васељенском Православљу.
      - Прошло је свега 4 месеца. Уследили су проблеми у Америци, Патријарх се разболео, био је и период одмора, Буловић је тек нешто радио по македонском питању и видели смо један текст поводом тога. Амфилохије је заборавио да је од 1985 епископ и да је више пута био члан Синода и заменик Павлов када је овај занемоћао. Ништа није урадио око македонског питања. Од мајског Сабора је гостио украјинске расколнике и призвао патријарха Вартоломеја да се уплете у наша црквена посла.
      3. Проблематично Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора, објављено 18. маја 2019. на сајту Српске Патријаршије, у коме су неке одлуке формулисане супротно вољи Светог Архијерејског Сабора, изазвало је негодовање међу јерархијом и народом. Један број архијереја је већ изразио протест и у виду демантија се оградио од поменутог саопштења, што је, међутим, пропраћено ћутањем и игнорисањем од стране Синода.
      - Синод је добро урадио да се не изјашњава око неутемељених тврдњи Амфилохија и оних око њега. Како је портпарол СПЦ Буловић објаснио, извештај је написан као и сви претходни. Да нешто није у реду код пучиста, види се и из чињенице да се пензионисани Атанасије потписао у протесту да извештај о раду Сабора није добар, а сам није био на Сабору! Затим је у писму Патријарху слагао (праштајте на јасном српском, јер и Таса је народски владика) да су 22 потписника, а било их је 8! Број од 22 не помиње случајно јер је то та апсолутна и жуђена већина.
      4. Забринутост због евентуалног признања независности КиМ, о чему постоје узнемиравајући сигнали, као и проблеми око црквене имовине у Црној Гори где се покушава наметнути антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама, траже ново оглашавање Светог Архијерејског Сабора наше најсветије Цркве. Време неумитно тече и одлагање дискусије и решавања проблема до мајског Сабора може нас скупо коштати.
      - Више пута је све потврђено од САС. Не мора на месец дана да се понавља.   
      5. Неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци досегли су, захваљујући медијским злоупотребама, шире размере и то тражи хитну и неодложну саборску расправу.
      - Нису «неспоразми» него се ради о самовољној сецесији и зато је Синод поништио све њихове одлуке. Кирило се жалио на то што су га изопштили, али у том случају испада да није обдарен интелигенцијом јер ништа није схватио, тј. није разумео «исправне» намере америчких владика. Реаговао је и Митрофан и сасвим стао на страну Синода. Амфилохије би хтео да је и он збуњиве природе.
      6. Такође, сматрамо за потребно да се саборски разговара о неутемељеној одлуци Светог архијерејског синода везано за повлачење благослова за предавање двојици професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Уз то саборску расправу потребује и најновија синодска одлука да се први пут у осмовековној историји наше Цркве, и то баш на ову свечаност, додели орден Светог Саве првог степена једном председнику Србије. Овим поводом огроман број верника је почео да шаље протесна писма па сматрамо да о тој одлуци треба да се саборски договоримо.
      - Максим и Вилотић су законски скинути са места предавача.
      И у мају је Вучић саборски позван. Тада је Тасићка причала да су Амфилохијеви захтевали да Патријарх абдицира. То се показало као лош потез, јер су после неколико месеци, када су се карте на столу помешале, медији који раде за Амфилохијеве узели да спинују и синодској линији (Буловић, Перић итд.) почели да приписују како они иду на рушење Патријарха!
      Амфилохије и Григорије in primis, али и Максим, су оркестрирали срамну хајку у време прославе, тако да је Бећковић дан пред држање говора у Жичи отказао (ако је прилика била добра, и Амфилохије је ту био, зашто не би и Матија? Ако није била добра, онда је Амфилохије бескичмењак, како и рече на посмртном говору Борислава Милошевића); затим су организовали „спонтане“ петиције, у Дечанима се изругивали ордену Светог Саве па су га давали свима...
      Занимљиво је да је пре само пет година на предлог Амфилохијев патријарх одликовао Филипа Вујановића, тадашњег председника Црне Горе, за време чијег мандата је Црна Гора постала независна држава и признала лажну државу Косово! Амфилохије је одликовао и «црвеног војводу» Шешеља, агностика и борца против веронауке. Одликовао је и Мирослава Мишковића, познатог српског тајкуна. Клео је свакога ко би се одрекао Русије, а нападе га изненада подмукли Шваба Алцхајмер, па заборави да је Путин, који је гарант и наше сигурности, одликовао тог истог АВ орденом св. Александра Невског!
      7. Подсећамо вас, такође, на одлуку прошлог мајског Сабора да се за ову јесен сазове Свети архијерејски сабор који би био посвећен црквеној просвети. Умољавамо Вас да ту одлуку поштујемо и спроведемо.
      Ваша Светости, ми знамо да они којима све наведено одговара скривају то од Вас, али Вам са жалошћу сведочимо да је углед наше најсветије Цркве и Вас лично нарушен. Због свега наведеног, после дужег суздржавања коначно смо били приморани да се огласимо и да заједнички покушамо – сабрани на Сабору у Светој Жичи – да што пре вратимо углед и стабилност нашој Цркви. Поводом свега овога умољавамо Вашу Светост да сходно Уставу сазове редовну седницу јесењег Светог Архијерејског Сабора. Могло би и ово Жичко Сабрање бити проглашено јесењим Сабором. Истичемо да је Патријарх Герман за 750-годишњицу наше Цркве сазвао ванредни Сабор. Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве.
      - То није била одлука Сабора.
      Ванредан сабор сазива Синод и то када процени да има разлога. Хумористично је да тај сабор тражи и еп. Лука који ни на редовном не може због болести да присуствује! И налази се у тим потписницима иако није био у Жичи!
      Најалармантнија је последња реченица у којој прете расколом: «Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве». Напокон и казаше шта им је на срцу. Мене су спиновали и троловали да умишљам некакве расколе, али сада и рекоше.
      Раскол је процес. Он се припрема како сам и показао у текстовима и коментарима око америчког и црногорског раскола. На свему већ годинама марљиво раде. И ћутали су све до сада да се народ не би досетио. Сада упорно користе Вучића као страшило и као некаквог издајника да би искористили општенародно незадовољство тешком економском ситуацијом.
      Ову екипу подржавају Весна Пешић, Ђилас, Иван Ивановић, Двери итд. Кампању су појачали и са свих страна опседају СПЦ, али и моју маленкост. Григорије је са ланца пустио Вука Бачановића, из СПЦ имамо Николу Станковића, кога плаћа Патријаршија и многе друге. Једноставно је немогуће испратити све наслове.
      Текст је смушен јер тражи сазивање редовне седнице јесењег Сабора, а онда се позива како је Герман сазвао ванредни Сабор. Амфилохије вређа нашу интелигенцију, јер канони говоре о 2 сабора годишње, али зашто их није било у СПЦ до сада? Што се тек данас сетио канона? (Он је пак познат како се држи канона па покрштава и крштене католике). Вређа нашу интелигенцију јер све то добро знамо, али пише текст за неуку рају. Да каже, као Артемије, како ми не поштујемо каноне. А сам је ишао само на 1 сабор годишње за свих 34 године своје службе! Неолиберашки медији напречац заборављају да Амфилохије куне, да хомосексуалце проглашава промотерима културе смрти итд. Интересантно. Чворовићу и сличнима напомињем да свака од помесних Цркава може прећутно да уређује своју праксу, како пише наш највећи каноничар светске славе еп. Никодим Милаш. Он је на основу тога писао да можемо да имамо и жењене епископе. И да за то не треба сазив Васељенског сабора. Такође, Милаш говори о томе да је неканонски да се епископ премешта са епархије на епархију, али је то наша пракса, а коју су користили управо Амфилохије и Атанасије. Тада се Амфилохије није сетио канона. И заиста, не постоји ниједан канон који то допушта, него сви забрањују. Али када треба да се продаје магла, црногорски није гадљив. Амфилохије је неканонски митрополит црногорско-приморски. Он је то само по милости СПЦ.   
      - Неки мисле да је Амфилохије писмо сочинио за време ручка и додела панагија. Није. Тада је сачинио промеморију, односно још један захтев да се Патријарх осврне на њихова тражења. Писмо је написано раније и било је предато Патријарху. Било је откуцано, а не писано руком. Потписе су већ били ставили. Како се Патријарх није обазирао на то, онда Амфилохије врши додатни притисак на њега, држи га за руку и препире се са њиме пред почетак приредбе. Даје му тај поновни подстицај. Максим је ту и наћуљио је уши (све се има на снимку), јер је директно заинтересован. Патријарх одбија, његов помоћник узима тај коверат. То ничим није уродило.
      Коаутор писма је Максим Васиљевић. Он и други су увукли Игњатија, декана ПБФ, у ово врзино коло. Дискурс о јединству одаје Максимово перо. Игњатија је Патријарх изгрдио јер је одуговлачио са давањем отказа Максиму. Када је видео да је враг однео шалу, Игњатије даје отказе Максиму и Вилотићу. Тиме се завршава део ове саге. Амфилохије предаје писмо својим медијима и оно бива публиковано. Моје лично разочарење је Јоаникијев потпис, јер сам мислио да барем једног Србина имамо у Црној Гори.
       
      Ваше Светости у Христу одана браћа и саслужитељи:
       
      Следи 15 потписа. Надам се да сам све потписе исправно рашчитао, јер их нам нису дали у доброј резолуцији.  
      Колона лево:
      Јустин жички
      Максим
      Лаврентије
      Кирило
      Лука
       
      Главна Колона:
      Амфилохије
      Јоаникије
      Атанасије милешевски
      Јован славонски
      Григорије
      Теодосије
      Димитрије
      Иринеј Добријевић
      Методије
      Игњатије
    • Од александар живаљев,
      Danas, 8. oktobar 2019.
      Nobelovska bolest
      Zoran Radovanović
      Svake jeseni, od 7. do 14. oktobra, dodeljuje se pet Nobelovih nagrada – za fiziologiju ili medicinu, fiziku, hemiju, ekonomiju, literaturu i mir. Nekada ih dobiju ljudi sa briljantnim idejama, nekada (bar za nauku) istraživači kojima se posrećilo, ali za sve njih zajednički je uporan i marljiv višegodišnji rad.
      Hroničari obično podsete da su zaobiđene neke stvarne veličine, poput Tolstoja, a da su slavom okićene danas zaboravljene ličnosti ili pojedinci za koje se ni u trenutku uručenja nagrade nije znalo čime su je zaslužili (Obamina nagrada za mir 2009). U celini gledano, ipak se ne može poreći da su Nobelovu nagradu dobijale osobe koje su svojim delima menjale ili obogaćivale ceo svet.
      Šta se dešava sa nobelovcima kada postanu slavni? Ako ostavimo po strani Pakistanku Malalu Jusafzai, koja je Nobelovu nagradu za mir zaslužila sa 14, a dobila sa 17 godina, mnogi naučnici su istraživanja po kojima su najpoznatiji obavili vrlo mladi, nekada i pre 30. godine života. Čekali su, doduše godinama ili decenijama da se njihovi rezultati potvrde i prihvate, ali su još uvek bili u punoj snazi kada su putovali u Štokolm.
      Neki su izdali principe za koje su se borili, poput Burmanke Aung San Su Ki, koju je vojna hunta skoro 15 godina držala u kućnom pritvoru zbog njene nenasilne borbe za demokratiju i ljudskih prava, da bi ona sama, kada je došla na vlast, dozvoljavala etničko čišćenje.
      Drugi su celog života bili neobični, za šta je primer Kari Malis, ovog leta preminuli pronalazač polimerazne lančane reakcije, tehnike bez koje se danas ne može zamisliti laboratorijska dijagnostika. On je celog života važio za čudaka, odricao je postojanje globalnog otopljavanja i ozonskih rupa, verovao je u posete vanzemaljaca, astrologiju i astralnu projekciju, negirao je da je HIV uzročnik side, pomagao je odbrani čuvenog američkog sportiste O.J. Simpsona koji je ubio svoju bivšu suprugu i njenog ljubavnika, osnovao je kompaniju za ugradnju DNK u nakit bogataša spremnih da plate tu uslugu, itd. Za Malisov bizaran pogled na stvarnost poznavaoci okrivljuju LSD, čije je korišćenje on zdušno propovedao.
      Međutim, ogorman broj nobelovaca bar prividno je ostao kakav je i bio, posvećen svom poslu. Upadljivo je jedino što su mnogi od tih ozbiljnih i vrednih ljudi, težeći novim otkrićima, nesvesno okrenuli leđa nauci i posvetili ostatak života paranaučnim fenomenima i praznoverju. Ta pojava je postala toliko česta da se označava kao nobelovska bolest.
      Na početku prošlog veka popularni su bili vidovitost, ekstrasenzorna percepcija i drugi paranormalni fenomeni, pa su se tim pravcem uputili Pjer i Marija Kiri i desetine drugih nobelovaca. Na kraju ove liste je fizičar Brajan Džozefson, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1973, koji je, pored paranormalnih fenomena, bio ubeđen u sposobnost vode da pamti, vrednost homeopatije i hladnu fuziju. Isti odnos prema pamćenju vode i homeopatiji ima i Lik Montanje, koji je Nobelovu nagradu za fiziologiju dobio 2008, 25 godina pošto je otkrio HIV. Ovaj Francuz je otišao dalje, pa tvrdi da se sida leči dijetom i da su vakcine opasne po zdravlje. Što se tiče hladne fuzije, Džozefsonu se pridružio još jedan fizičar, Džulijus Švinger svojim objašnjenjima kako je nuklearna reakcija moguća pri relativno niskim temperaturama.
      Čak je i Albert Ajnštajn prihvatao vidovitost, a fizičar Lord Rejli i fiziolog Šarl Riše poverovali su u duhove. Fizičari Oto Štern i Volfgang Pauli smatrali su da je moguće pokretanje predmeta snagom volje (telekinezija). Po nekoliko nobelovaca je pokušavalo da teoretski pravda rasizam, da negira evoluciju ili da dokazuje postojanje „inteligentnog dizajna“, uz još niz pojedinaca sa neobičnim zaključcima o intuiciji, misticizmu, navodnom odsustvu globalnog zagrevanja itd.
      Najkraćim periodom između dobijanja nagrade i javno izgovorene gluposti smatra se objašnjavanje Nikolasa Tinbergena koji je inauguracioni govor u Štokholmu iskoristio da iznese svoj stav o autizmu, o kojem je vrlo malo znao. S druge strane, opšte je mišljenje da je najopasnija zabluda nobelovaca zalaganje za eugeniku, dakle primenu selektivnog odabiranja radi „popravljanja“ ljudske vrste, čemu su se priklonila bar dvojica laureata.
      Ozloglašena teorija eugenike pripada prošlosti, pa je s današnje tačke gledišta verovatno najštetnije, zbog svoje skoro opšte prihvaćenosti, zalaganje dvostrukog nobelovca Lajnusa Polinga (za hemiju i za mir) da se unose velike količine koncentrovanog vitamina C. Dobro se zna da od toga nema koristi (osim za osobe na krajnje jednoličnoj ishrani), ali da srećom nema ni veće opasnosti za zdravlje, jer se višak vitamina C odmah izluči. Ipak je ta praksa štetna bar iz tri razloga: a) baca se uludo novac, b) stiče se lažni utisak da je zaštićeno sopstveno zdravlje, pa se ne preduzimaju druge, zaista celishodne mere, i c) vitamin C se najčešće uzima zajedno sa drugim vitaminima i minealima, a neki od njih mogu da budu opasni ako se prekorače dozvoljene doze.
      Suviše su složeni uzroci nobelovske bolesti da bismo ih detaljno raščinjavali. Sigurno je da je značajno samopouzdanje stečeno najvišim svetskim priznanjem („jednom u pravu, uvek u pravu“). Važna je i činjenica da su mnogi nobelovci u nenaučne vode zaplovili tek kad su ih sustigle godine, pa nisu više mentalno funkcionisali kao ranije. Tu je i uloga medija: malo nabrojanih čudnih pogleda na nauku bi našlo svoj put do uglednih časopisa, ali je nobelovska slava činila da njihove autore pažljivo slušaju i novinari i javnost.
      Nama ostaje zaključak da niko nema blanko tapiju na mudrost i nepogrešivost. Svaki stav ili postupak bilo kog čoveka treba kritički procenjivati, bez obzira na njegove ranije zasluge i autoritet.
      * Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicisnkog fakulteta u penziji
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...