Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Унапређење верске службе у Војсци Србије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Министар одбране г. Александар Вулин присуствовао је 6. октобру 2018. године трећем Фестивалу хришћанске културе у Зајечару и у пратњи припадника Војске Србије обишао Саборну цркву.

Министар се затим састао са Епископом тимочким г. Иларионом, архијерејем надлежним за рад војних свештеника у Министарству одбране и Војсци Србије. Том приликом, министар Вулин је истакао да Министарство одбране и Војска Србије поклањају велику пажњу верској служби.

-Све верске конфесије су код нас равноправне и заступљене. Све уживају велико поштовање Министарства одбране и Војске Србије. Српска Православна Црква, као стуб нашег народа и као неко ко не само што чува духовност нашег народа, већ и оне традиције које су нас учиниле великим и вредним, јесте један од најважнијих партнера Министарства одбране и Војске Србије, рекао је министар одбране и нагласио да ће систем одбране наставити да развија верску службу, да је у плану повећање броја војних свештеника.

-Као што Војска помаже да стекнете нова знања и искуства, тако ће вам увек помоћи да у потпуности развијете свој дух и своју личност, јер Војска управо за то и служи, истакао је министар војни и додао да Војска Србије изражава велико поштовање према Српској Православној Цркви и свему оном што је она учинила за очување нашег народа и наше традиције, додавши да је сигуран да ће се сарадња између Војске и Српске Православне Цркве и даље развијати.

-Данас јсмо прославили празник Зачећа Светог Јована и дан јављања Пресвете Богородице у Зајечару 1944. године, када је Пресвета Богородица заштитила град од бомбардовања. Уједно, данас је завршетак Фестивала хришћанске културе и ми смо почаствовани што су и војна лица ту, са министром Александром Вулином, рекао је Епсикоп тимочки г. Иларион нагласивши да ће, попут својих претходника, свесрдно радити на унапређењу сарадње с Војском.

Фестивал хришћанске културе одржава се од 20. септембра до 6. октобра у Зајечару, у организацији Епархије тимочке и уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије.

Овогодишњи фестивалски дани били су богати бројним духовним и културним садржајима - предавањима еминентних говорника, концертима и промоцијама нових књига савремених аутора. Осим тога, одржан је и међународни Филмски фестивал документарно-духовног филма. У програмској понуди издвојили су се Дан на Ромулијани, отварање изложби слика и фотографија, дечија недеља, као и наступи културно-уметничких друштава из Зајечара и суседних градова.

 

Извор: Министарство одбране


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане.

      На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.
      Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
      На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.
      Долгоденствуј, Свјатјејшиј Владико!
    • Од Логос,
      Другог дана 22. Скупштине Српске Православне Цркве у Америци и прославе 800 година аутокефалности Српске Цркве, 15. јула 2019 године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерјску Литургију у манастиру Новој Грачаници.

      Желећи да достојно прославе спомен Полагања ризе Пресвете Богородице, Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони из све три епархије Српске Православне Цркве у Америци. Одговарао је многобројни мешовити хор, чији су чланови путовали стотине миља да би учествовали на централној прослави 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве.
      Радост празника увеличала је и годишњица архијерејске службе владике Иринеја, који је пре тринаест година у Саборном храму у Београду хиротонисан за Епископа аустралијско-новозеландског.
      Светој чаши приступили су, поред служашчих, многобројни свештеници и ђакони и мноштво верног народа, посебно младих који учествују у раду Скупштине.
      На крају свете Литургије, владика Иринеј је поздравио све присутне и захвалио им на њиховој љубави и жртви што су учествовали на светој служби. Владика је посебно захвалио многобројним члановима хора на њиховом труду и дивном појању и честитао годишњице службе оцу Радомиру Плавшићу и јеромонаху Нектарију (Тешановићу), који су такође рукоположени на исти празник.
      Долгоденствуј, драги Владико, на многа и блага лета!

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Милан Ракић,
      На стрелишту „Шуматовац“ код Алексинца одржана је атрактивна комбинована вежба тактичког нивоа, на којој су припадници специјалних јединица Војске Србије и Оружаних снага Републике Грчке демонстрирали врхунску ватрену оспособљеност и способност да ефикасно изврше задатке противпобуњеничке борбе уз употребу специјалног десанта.

      Вежби су присуствовали заменик команданта Здружене оперативне команде генерал-мајор Илија Тодоров, командант Специјалне бригаде бригадни генерал Мирослав Талијан, начелник Здружене оперативне команде за специјалне операције грчке војске генерал-мајор Георгиос Цицикостас, војни изасланик Грчке у Србији капетан бојног брода Харалампос Гавалас и други гости.
       
      Бригадни генерал Мирослав Талијан истакао је одличан и синхронизован рад учесника вежбе на терену, док је генерал-мајор Георгиос Цицикостас подвукао значај вежбе за унапређење обуке и одличну организацију целокупне заједничке обуке српских и грчких специјалаца.

      На вежби се могло видети више сегмената, обједињених у целину, попут падобранског скока, блокаде рејона, хеликоптерског десанта уз помоћ ужета, противпобуњеничке борбе и борбе у урбаној средини. Вежба је осмишљена да развије и унапреди борбену способност и увећа интероперабилност специјалаца армија Грчке и Србије.

       
    • Од Логос,
      Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића). Поводом овог јубилеја доносимо кратку биографију преосвећеног Владике, приступну беседу на дан хиротоније, 4. јула 2004. године, као и звучни запис интервјуа са Владиком Јованом који је водио катихета Бранислав Илић.

      Кратак животопис Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића)

      Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. 
      Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу.

      Младен, будући епископ Јован,  уписује и са одличним успехом завршава  Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике.
      Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана.
      На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици.

      Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија Иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. 


      Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом "Икона" који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима. 
       
      Приступна беседа на дан хиротоније у епископски чин, 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици


      Ваша Светости,
      Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре
      Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20).
      И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако?


      Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља.
      Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег.

      Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ.
      Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство.

      На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин. (текст приступне беседе доносимо са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске)
       
       
      Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем)

      Звучни запис интервјуа - радио Светигора:
      https://svetigora.com/razgovor-sa-episkopom-dr-jovanom-puricem-od-naseg-odnosa-prema-bogosluzenju-zavisi-nas-misionarski-zivot/
       
      НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО!
       
       
      Прилог приредио
      уредник насловне стране Портала Поуке.орг 
    • Од Логос,
      Навршило се 35 година архијерејске службе Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана који је 1. јула 1984. године у Саборној цркви у Београду хиротонисан за епископа моравичког.

      Епископ Лукијан рођен је у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI.
      Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелић) духовника манастира Дивостин за викарног епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима: браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Његова Светост Патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј, извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење 10 свештеника и 8 ђакона. Хиротонији су присуствовали епископ браничевски Хризостом, епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан, епископ зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетску свете Литургије, Патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка).
      Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући Патријарху Герману у вршењу бројних обавеза.
      Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, Епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату.
      Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и Епископ Лукијан. Владичански Двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене.
      Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са Међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом ''Бљесак''. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан.
      Оно што се дешавало тих дана најбоље је описано у извештају којег је Епископ славонски Лукијан поднео Светом Архијерејском Сабору СПЦ - ''Око 17 часова видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце према Босни јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време моји свештеници спасавали су цивилно становништво а пре свега жене и децу из својих парохија....''
      ''Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. -Све иде по плану- како рече председник Србије поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима а завидим им и ја.''
      Након пада западне Славоније, 1995 године, Епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године.
      Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Након упокојења епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао Епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске.
      Изузетан допринос Епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви.
      Према томе Епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је 12 минеја, Октоих, Посни и Цветни Триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења.
      Говори руски, немачки, енглески, мађарски, румунски и грчки језик.

      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...