Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Јесте ли оставили паре поред иконе

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ушли смо у храм, мајка је одмах запалила свећу, а онда укочено, потпуно непомично гледала у пламен дуго, дуго, све док свећа није потпуно изгорела. А онда је наставила да гледа у место где је стајала изгорела воштаница...

saint-george--sveti-djordje-f-pixa.jpg

Био је то врео летњи дан у Мелбурну, празне улице и препуне плаже. Пријатељ ме назвао и панично замолио да одем до његове мајке и одвезем је до најближе цркве јер он не може да напусти посао.

Његова мајка и он су били избеглице које су прошле све голготе Сарајева и некако на крају стигли до краја света, у Аустралију.

Он је некако, ипак, колико толико, за собом оставио горке успомене, али мајка то није могла. Живела је у тешкој депресији, причала је врло мало, а никда не помињући прошлост. 

Пријатељ ми је само објаснио да га је мајка назвала у врло лошем стању и преклињала да мора до цркве да запали свећу.

Одмах сам отишао до њихове куће па мајку одвезао до најближе српске цркве у радничком предграђу. Црква је била закључана, али поред храма је парохоијска кућа.

melbourne-%20most%20city%20f%20pixa.jpg

Врата ми је отворила локална попадија, дала ми је кључ и кратко објаснила да када завршимо вратим кључ, а да паре можемо да оставимо поред иконе.

Ушли смо у храм, мајка је одмах запалила свећу, а онда укочено, потпуно непомично гледала у пламен дуго, дуго, све док свећа није потпуно изгорела.

А онда је наставила да гледа у место где је стајала изгорела воштаница.

god-candle%20sveca%20crkva%20f%20pixa%20k.jpg

Тихо сам јој пришао и што сам могао опрезније рекао да би могли сада да се вратимо кући. Тргла се, а онда одсутно и мирно без речи кренула из цркве.

Вратио сам попадији кључ и кренули смо до паркираних кола.

Тада је са веранде супруга свештеника што је могла гласније узвикнула: „А јесте ли оставили паре поред иконе”!

Био је то врео летњи дан у Мелбурну, празне улице и препуне плаже. 

 

Предраг Вучинић, Мелбурн

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/411625/Jeste-li-ostavili-pare-pored-ikone

Share this post


Link to post
Share on other sites

tuzno je sto je nas narod neodgovoran prema svojim spomenicima, svojoj proslosti,  svojoj prirodi, svojim hramovima, od tud i ovakvi ruzni odnosi prema posjetiocima hramova, ne mozes na liturgiju otici a da ti u pola liturgije ne nabiju kosaru pod nos da das pare, zalosno je to sto se sa nasim narodom tako mora, to je nasa slika, nisu samo svestenici krivi, svi smo krivi, tako je najpostenije reci, nikako se svrstavati samo na jednu stranu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

На вратима једног нашег православног  храма у западној европи пише на три језика "не делимо милостињу"  док је минимална  цена једна свеће око 50 еуроценти ( око 60 динара). Знам да су цркви потребна средства али овај натпис скроз одудара од појма православне цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Ромејац рече

супруга свештеника што је могла гласније узвикнула: „А јесте ли оставили паре поред иконе”!

Popadija je institucija za sebe. Nema to veze ni sa popom ni sa crkvom. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, kordun рече

tuzno je sto je nas narod neodgovoran prema svojim spomenicima, svojoj proslosti,  svojoj prirodi, svojim hramovima, od tud i ovakvi ruzni odnosi prema posjetiocima hramova, ne mozes na liturgiju otici a da ti u pola liturgije ne nabiju kosaru pod nos da das pare, zalosno je to sto se sa nasim narodom tako mora, to je nasa slika, nisu samo svestenici krivi, svi smo krivi, tako je najpostenije reci, nikako se svrstavati samo na jednu stranu.

Lepo si rekao "posetioci"... Posetioci su oni kojih crkva ne zanima kao liturgijska zajednica, te tako ni taj tas koji se gura pod nos, kao jedan od načina da crkva kao zajednica postoji i živi. Računi za crkvu, obaveze, porezi, struja, grejanje... se ne plaćaju na lepe oči. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Blaženi su siromašni duhom, jer njihovo je carstvo nebesko. :)

Tako i ova popadija, koja na reč daje ključeve crkve, a novac za sveću nek ostave pored ikone. ;)

Nije ona mislila loše, već je imama poverenje u ove.

Meni je bilo samo žao ove iz Sarajeva koja je ceo život izgubila :(

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Dragi рече

Tako i ova popadija, koja na reč daje ključeve crkve, a novac za sveću nek ostave pored ikone

Да. ово је мало ко приметио у тексту.

Шта је лоше у томе што је рекла да новац оставе поред иконе или где већ? Него, свако види оно што хоће... тако је то...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Поуке.орг инфо рече

Lepo si rekao "posetioci"... Posetioci su oni kojih crkva ne zanima kao liturgijska zajednica, te tako ni taj tas koji se gura pod nos, kao jedan od načina da crkva kao zajednica postoji i živi. Računi za crkvu, obaveze, porezi, struja, grejanje... se ne plaćaju na lepe oči. 

Ја бих рекла да је @kordun овде мислио да ми сами о својој цркви треба да бринемо, да не чекамо да нам се тражи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Milica Bajic рече

Ја бих рекла да је @kordun овде мислио да ми сами о својој цркви треба да бринемо, да не чекамо да нам се тражи. 

Поштована @Milica Bajic, до тога код нас готово никада неће доћи. Иначе, још у старој цркви у првим вековима постојао је тас (о овој или некој другој форми) који се одвајао за заједницу, за сиромашне, за удовице... о томе говори црквена историја, литургијска пракса итд... Наравно, увек је било оних и који су то злоупотребљавали на овај или онај начин. Имате у предавањима проф. Милошевића на Богословског Факултета где је изричит у томе да се тас не избацује из праксе цркве, јер је он још било какав принос (некада је то било вино, хлеб...) за служење Литургије.

Наравно, ми често многе ствари у Цркви превиђамо и судимо по нашим мерилима. Црква по нашем кроју... 

Мислим да нико не треба да има ништа против таса. 

А овај текст не знам шта би требало да нам каже, шта нам сугерише? Да је попадија никаква? Не бих рекао. Пре бих рекао да је веома пажљива и за народ и за цркву.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, JESSY рече

nisam dozivela pricu kao neku kritiku...vise mi lici na neku prozu...tipa - crtice iz zivota xxx...

Шта знам... искористиће се као критика, то је сигурно....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Предавање на тему Свете Иконе и победа Православља одржао је Митрополит загребачко-љубљански гоподин др Порфирије. Митрополит Порфирије се у свом излагању дотакао најважнијих ствари везаних за сам настанак Великог поста, за припремне недеље пред Часни пост, као и о недељама посвећеним посебним догађајима и личностима из живота наше Свете Цркве. Митрополит је, такође, говорио о светим иконама, о њиховом историјском развоју и теологији светих Икона, да би на крају своје предавање завршио са догађајем из 843. године када је Православље донело коначну победу над свим јересима и од тада је установљен празник који се празнује сваке прве Недеље Часнога и Великог поста. Предавање је одржано 05. марта 2017. године, под сводовима свечане сале СКД Просвјета у Загребу.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег.

      Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј  (Фото: FoNet/AP)
      У питању је вечна судбина масе света на огромном простору.
      Не може им баш свако помоћи.
      „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише.
      Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима.
      Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише.
      Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом.
      Хох теологи.
      Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“
      А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла.
      Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера.
      За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква.
      Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама…
      Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама.
      И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника.
      Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа.
      Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…)
      Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини.
      Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ
      Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст.
      Епископ Максим Васиљевић
      Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње.
      Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће?
      На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу.
      Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим…
      Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј.
      И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни.
      И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.)
      Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим.
      По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима.
      У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову.
      Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини.
      На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне.
      За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор.
      Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019.
      Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље.
      Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици.
      У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији).
      Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје.
      Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац.
      Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље.
      У закључку
      Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада.
      Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ.
      Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“.
      Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха.
      Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини…
      Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх.
      У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго.
      По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив.
      За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград.
      На крају једна лична нота
      Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд.
      Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем.
      То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије.
      Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини…
      Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу
      https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg
    • Од Логос,
      У четвртак 28. фебруара 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, катихета Александра Дубак, одржала је предавање на тему: Канонизоване чудотворне иконе Пресвете Богородице у Српској Православној Цркви. Благодарећи Радију Тавор, доносимо звучни запис предавања.
       
       
    • Од Логос,
      У недељу месопусну, 3. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Николаја у Прибојској Бањи. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски, јереј Ненад Тешић, парох Бањски и ђакон Горан Крстић. За певницом је, дивним појањем, одговарао игуман Теофило са неколико својих парохијана и гостију.
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Изражавајући своју бригу за спасење рода људског, наша Света Црква установила је богослужбени поредак који нас усмерава ка Царству Небеском и који нам олакшава тај пут. Следујући тој идеји помоћи верном народу, Епископ Атанасије је поучио верне, који су дошли у храм да чују реч Божију и оснаже своје душе и своја срца, како би лакше савладали све препреке које стоје испред нас и тиме се што више саобразили Богу: – Господ нам је данас, у овом светом храму, разведрио душу својом речју. Он је Цар, Он нас призива к себи, да са Њим будемо у Његовом Царству. Господ свакоме ко заслужи да буде у Царству Његовом припрема место. А Царско место припада само Цару. И то нас радује, јер знамо да Господ мудро управља овим светом и води га ка крајњем смислу – Царству Небеском.
      – Подсетимо се како Господ уређује овај свет, према ономе што смо данас читали. Господ жели да овај свет тако буде уређен да у њему све личи на Њега. И ми људи да будемо Њему слични, да наликујемо на Њега. И Господ ће, када буде сажимао историју, нама судити на основу тога колико смо се усличили Њему, колико смо успели да на Њега наликујемо. А он је пун доброте, пун љубави. То су основне Његове карактеристике. Господ нас толико воли да је себе учинио сличним нама. И онда хоће да ми изгледамо као Он. Да и ми осећамо љубав према другима као што је Он осећа, према другима који гладују, који су болесни, који страдају.
      – Највећа пропаст човеку, највећа несрећа, јесте у томе да не буде налик Богу. Јер онај ко не наликује на Бога неће му ни бити близу. Спас овоме свету јесте у томе да људи наликују на Бога. И што више има у овоме свету, у једном народу, људи који наликују на Бога то је већа срећа и већа нада томе народу, томе месту, томе граду, томе селу. Да има што више људи који наликују на Бога. Добро је имати добре програме, и економске и градитељске и просветне, али то неће спасити човечанство. Човечанство ће спасити заједништво наше са Богом и наше наликовање на Бога, поучио је верне Епископ Атанасије.
      Након Свете Литургије игуман Теофило приредио је заједничку трпезу за све учеснике литургијске радости за којом је настављено, кроз богоугодне разговоре, поучавање у идењу ка Царству Небеском.

      Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Некадашњи игуман острошке светиње Преосвећени епископ Г. Јован (Пурић), служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, у понедјељак 4. фебруара 2019. љета Господњег, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола Тимотеја и Преподобног мученика Анастасија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, Владика Јован је сабранима око кивота Светог Василија Острошког Чудотоврца честитао данашњи празник и казао да је Апосотол Тимотеј био дивни сарадник Светог апостола Павла.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        -ФОТОГАЛЕРИЈА-       – Њему је Свети апостол Павле дао много лијепе поуке које сваки од нас и епископ и свештеници и монаси и вјерни народ треба увијек да прочитају, како треба да се хришћански понашамо, шта значи слушати старјешине црквене – казао је Владика Јован.     Истакао је да је служба апостолска велика и узвишена. – Ми прије свега и изнад свега говоримо и разговарамо са Богом и Бог нам говори. Понајмање ми о Њему говоримо, али најважније је да будемо у Њему и да с Њим славимо најсветије име и да се покажу истинске ријечи на нама који смо призвани на ову службу, да је најважније очувати благодат Божију, благодат крштења, а она се највише обнавља покајањем – нагласио је Преосвећени владика.   Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће.         Извор: Манастир Острог
×
×
  • Create New...