Jump to content

Митрополит Кијевски Онуфрије: Грешноме човеку никакав Томос о аутокефалији неће помоћи

Оцени ову тему


Препоручена порука

Блажењејши Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, приликом проповеди на Литургији у Спасо-Преображенском Саборном храму у месту Болграду, 30. септембра 2018.г, позвао је православне хришћане да не слушају политичаре већ да се занимају делом личног спасења – преноси Православная жизнь, позивајући се на Информационо-просветитељско одељење Украјинске Православне Цркве.

„Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве.

Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“.

„Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир.

Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије.

„Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата.

 

 

Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html

 

За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић).

  

 

 


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота-     Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави.      Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. 
          Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије.      Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују.      Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика.      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). 

       
      Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али  је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје.
      Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније.
      Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа.
      Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства.
      И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и  декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.
       
                                                      Ђакон Стефан Милошевски
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". 

      *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе.
       
      Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч.
      Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву.
       
      *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас?
       
      Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу.
      Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. 
      Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. 
      И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског.
       
      *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас?
       
      Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). 
      Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара.
      Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу.
       
      *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама?
       
      Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара.
      Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки  господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. 
      Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара.
      Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање.
       
      *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама?
       
      Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. 
      Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара.
      Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. 
      Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. 
       
      *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе?
       
      Порука не би била упућена само њима,  можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“.
      А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. 
      Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“.
      У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини.
      Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“
      И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас.
       
      *Хвала Вам на овом разговору. 
       
      Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. 
       Свако добро.
       
      Разговор водила:
      Сандра Момчиловић,
      новинар Радија Глас
       
      Извор: Радио Глас
      *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас
    • Од александар живаљев,
      Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол!
      Од  ИН4С -  29/07/2021
       
      Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол!
      Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика.
      Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска.
      Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан.
      Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине.
      Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши:
        „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“
      Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља;
      „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ!
      Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“
      (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html)
      Опет, дакле, некакав „неспоразум“.
      Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи.
      Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“.
      Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем?
      У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)?
      Ствар је, ипак, објашљивија.
      Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом.
      Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом.
      У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь).
      Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио.
      Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“.
      Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј.
      Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“.
      Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је.
      Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини.
      Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“
      То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу.
      Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског:
      „Наше Право, нам решать.
      Наше Право, что сказать.
      Да, я помню на каком языке,
      Мне бабушка в детстве читала сказки…“
      Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“:
      „Хоч би як це було непросто,
      Але ми із тобою живем у одному просторі.
      І висячи над прірвою на різних сторонах терезів,
      Ми тут із вами однаково рівні усі““
      „и ма како то било тешко
      Ти и ја живимо на истом простору
      И висећи на кантару изнад понора на различитим странама
      Ми и ви смо ипак исти сви.“
      Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...