Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Литургијски прослављен јубилеј два века Старе цркве у Крагујевцу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу.

Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника.
 
Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве.
 
Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и  Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља:
 
„Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”.
 
Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом.
 
Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби.
 
Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка.
 
Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације.
 
Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године  који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд.
 
У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање.
 
До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном  Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем.
 
Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице.
 
После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић.
 
После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован.
 
Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости:
 
-Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас.
 
Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу.
 
Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота.
 
Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише.
 
Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо.
 
А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје.
 
Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити.
 
Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја.
јереј Владан Костадиновић,
протођакон Мирослав Василијевић,
ђакон Урош Костић
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У понедељак, 19. августа 2019. године, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у рудничком манастиру Благовештење. Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Драгољуб Ракић, Миладин Михаиловић, Спасоје Јанковић, Драгољуб Кеџић и Драган Васиљевић, протојереј Јован Биберџић, јереј Филип Милуновић и протођакон Иван Гашић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        По прочитаном Јеванђељу, владика Јован је подсетио да је сваки празник сећање на неки догађај из Господњег, Богородичиног или живота светитеља, а њихов смисао у свима нама побуђује духовно сећање на њега. Затим, говорећи о самом празнику Преображења Господњег, владика Јован је јеванђелским цитатом описао Господа Исуса Христа, рекавши: “Преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост (Мт 17, 2). Заиста, браћо и сестре, Христова светлост је била светлија од сваке створене светлости и то су, управо, видели апостоли Петар, Јован и Јаков”. Опоменувши да преображење није само моменат у једној епохи, већ непрекидно прослављање Христа у животу Цркве, епископ је рекао да је сваки човек сарадник Божији, када подстиче свој живот на преображај.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Велики хришћански празник којим се сјећамо славног и чудесног Преображења Господњег на Тавору када се  Христос пред апостолима преобразио и засијао као сунчева свјетлост, саборно, литургијски и освећењем грожђа прослављен је на острошкој гори у понедјељак 19. августа 2019. љета Господњег.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира у присуству више стотина вјерника началствовао је јеромонах Евстатије (Ивановић) игуман манастира на Ободу на Ријеци Црнојевића, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, протојереј Хаџи Милан Танасић из Београда и свештенођакон Дејан Денковић из Куманова. Одговарала је острошка братија.   После читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном Христовом преображењу, сабранима је празник честитао о.Евстатије, који је казао да је Преображење велики празник, који се прославља саборно и заједно.   -Чули смо у Светом Јеванђељу ријеч самог Бога Оца. Велико је то давање, браћо и сестре. То је највеће давање чути глас Бога Оца који каже „ово је Син мој љубљени, Њега послушајте“ – казао је о. Евстатије.   Преображење се осјећа и свједочи посебно у острошкој светињи, истакао је о. Евстатије.   -Налазимо се под освим страшним гредама острошким. Наизглед све је сурово, одбија, али кад се приступи другачије, са другом свијешћу, онда се свијест мијења и преображава. Тражећи преображење налазимо га у острошкој светињи – казао је он.     Сабрани који посте Богородичин пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.   Литургијском сабрању молитвено је присуствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији, који је управо на Преображење прије 50 година примио свештенички чин баш у острошкој светињи. У част значајног јубилеја, у име острошке братије о. Милуну је честитао о. Сергије и поклонио му икону Светог Василија Острошког.   Подсјетио да је о. Милун прије пола вијека на Преображење у острошку светињу дошао ноћу, ходећи по камењу кроз мрачну шуму, баш као апостоли који су трудом и созерцањем долазили до богосазнања.     -Баш тако је и прота Милун пипао камен по камен испод својих ногу, да би нашао пут и дошао до ове светиње и примио благослов свештенослужења. Ми му у то име честитамо – казао је о. Сергије уручујућу му поклон.   Заблагодаривши на дару и лијепим ријечима, прота Милун је сабранима честитао велики Господњи празник и подсјетио на свој свештенички пут у тешком времену комунизма.   Казао је да ипак вјерни народ никада није престао да походи острошку светињу, мјесто гдје се излива велика Божија благодат кроз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца.     Саслужитељи су потом благосиљали и освештали грожђе, што је древни обичај на овај велики празник у знак захвалности Богу на плодовима које даје земља, а потом га дијелили вјерном народу.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић. Прота Милун је овом приликом прославио јубилеј, 50 година свештеничке службе. Проти Милуну су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.   Пред Свету Тајну Причешћа, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је говорио овом приликом о истакнутом врлинском свештеничком животу који је водио и примјеру који тим животом даје отац Милун Фемић: ,,Сви смо се овдје окупили у заједници љубави, али и да прославимо један јубилеј. Данашњи јубилеј јесте јубилеј нашег уваженог проте - оца Милуна Фемића који данас слави пола вијека - 50 година свештеничке службе. И заиста Бога га је даривао да служи 50 година неуморно и Богу и народу без имало страха, са много љубави, пажње и жртве. Оно по чему се још прота Милун истиче, јесте да пише дјелују поезију и прозу, а таква је и његова душа. Пуна љубави - дјечије љубави." - нагласио је отац Далибор.   ,,Није му лако било током његове службе. То најбоље зна он и његова породица - попадија и 4 сина. Он је кроз ових 50 година прошао многа страдања, али, носио је крст, достојанствено, тихо и скромно." - подсјетио је он. Отац Далибор се у даљем обраћању осврнуо и на једну дирљиву анегдоту коју му је прота Милун испричао, повлачећи сликовито паралелу између тешког времена безбожног комунизма и страха народа и овог сада, када је нвјера у народу пробуђена, када је васкрснула у срцима људи:   ,,Прота ми је причао да је било тада такво вријеме, да када је долазио на станицу Беранску да путује, људи су се од њега склањали, прелазили су на другу страну. Не због тога што није био добар и цијењен човјек, већ због тога што је такво вријеме било, народ је био у страху и зазирао. Но, данас, у данашње вријеме Богу хвала, да дође у Беране, сви би прешли на његову страну и узели благослов од њега и да га поздраве." Отац Далибор је на самом крају честитао јубилеј проти Милуну пожељевши проти дуг живот, да буде здрав, да га Бог благослови. Након обраћања протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, свима сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић.   Он је у свом пастирском слову говорио о свим искушењима, мукама, недаћама, неприликама и подвизима које је носила његова свештеничка служба и његов живот у вријеме безбожног комунизма, али говорио је и о значају вјере, о значају имања повјерења и чврстог уздања у Бога, будући да Бог никда није заборавио народ свој и цркву своју, па и у најтежим временима.   ,,Ево нас је Господ све заједно сабрао овдје у овом светом храму у девету недјељу по Духовима у великом броју. Окупио нас је да заједнички молитвено учествујемо, да уздижемо хвалу Богу, будући да само постом и молитвом и исправном вјером можемо да савладамо препреке које су пред нама. Сви они који мисле да нам праве неку незгоду, коју ми њима не само да нећемо да радимо, него нећемо ни да помислимо да урадимо. Суд и правда су Божији, а наше је да се молимо и да чувамо своју вјеру и то ће нас водити исправним путем и бићемо побједници. Може неко да буде јачи, па нека буде и да је бољи, али, Бог је изнад свих." - поручио је прота Милун.   ,,Било је вријеме када је свега било 4-5 активних свештеника у читавој Црној Гори, а када је народа још мање од тога било у црквама за вријеме службе. Но, ево се Богу хвала изродише нове генерације које се уздижу и духовно и молитвено и образовно. Баш онда када се мислило да Цркве више неће бити, да ће се угасити и да више неће бити црквених служитеља - свештеника, ето баш тада, у преломном моменту све поче да васкрсава." - присјећао се отац Милун.   Он је у даљем свом излагању нагласио да није лако бити свештеник ни у једном времену, будући да су црква и свештенство увијек прогоњени, као што је и Господ био прогоњен, али је подсјетио да је снага у Богу и да је Бог изнад свега и свих:   ,, Бог је дао да имамо сада ове дивне генерације свештеника, заиста достојних свог позива. А требате знати да свештеник није лако бити ни у једном времену, јер ми смо на таквом простору гдје смо увијек имали људи који су нас прогонили. Али, сјетимо се, прогоњен је и Христос, прогоњени су апостоли, али у немоћи се сила Божија пројављује, Бог кад хоће и од малих људи учини велике људе."   Он је пак нагласио да је најважније да се хришћани држе своје тврде Божије вјере, да пребивају у милости и љубави Божијој и изразио да је увјерен да ће ситуација и код нас и усвијету бити боља:   ,,Надајмо се у Бога, без обзира на то каква времена могуће долазе, знајмо да кад смо са Богом, ако искрено вјерујемо, ако држимо пост, ако пребивамо у милости и љубави - онда Бог је на нашој страни и даће Бог да буде све боље и боље."   ,,Нека је слава Богу који нас држи, који нас кријепи, и који нам безусловно даје љубав и многе дарове, јер без Њега, без помоћи Божије ништа не може да се дешава на Земљи, нека је Њему слава и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање прота Милун Фемић.   Протојереј Милун Фемић који је данас молитвено прославио са свештеним братством Храма и вјерним народом свој полу-вјековни јубилеј свештенослужења, предано служи својој Цркви и роду 50 година. Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота он је морао да прође носећи бреме тешког времена невјере.    Он је своју службу започео у својим родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови, рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу, на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан, у манастиру Морачи, у чин презвитера. Рукоположио га је митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари, фини свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе.   Одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад, тек му је било 20 година. Био је зелен и неискусан, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да изврши преврат, да руши комунизам.   Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, цркви и народу, по пензионисању почео је да пише, тачније, почео је да пише збирке за дјецу. Аутор је њих многих, објавивши до данас чак девет књига: Поезију за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге.     Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици   Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму Саборни храм Христовог Васкрсења - Подгорица
      WWW.HRAMVASKRSENJA.ME У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је...
    • Од Логос,
      Народ из читавог Срема окупио се 12. августа 2019. године у манастиру Крушедолу да молитвено прослави Преподобну Мати Ангелину Српску.     Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије уз саслужење монаштва и свештенства Богом спасаване Епархије сремске. Пре почетка Литургије, Преосвећени Владика је произвео г. Бранислава Мисиркића, студента Православног богословског факултета у Фочи из Крушедола, и г. Марка Капетанова, свршеног ученика Карловачке богословије из Сланкамена, у чин чтеца.   За певницом су певали свештеници и студенти Епархије сремске. После заамвоне молитве Епископ сремски је преломио славски колач, док је настојатељ крушедолски архимандрит Сава (Јованчевић) поздравио све присутне и уручио део славског колача новом куму славе.   На крају свете Литургије владика Василије је одржао беседу у којој је честитао празник и славу народу Срема и подетио на чудесно житије Мајке Ангелине и значај светородне породице Бранковић и свештене обитељи крушедолске.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      На грчком острву Крфу у недељу, 12. августа 2019. године, поново је испоштована велика годишња традиција – обележено је чудо које је острвски заштитник учинио пре више од 300 година.     Ујутру је служена Божанска литургија у част Светог Спиридона, после чега је уследила литија улицама старог града са његовим светим моштима. Чесну литију је предводио Његово Високопреосвештенство Митрополит Крфа, Паксоса и Димапонтијских острва г. Нектарије заједно са још петорицом митрополита Грчке Цркве, преноси Ромфеа.   Владу је представљала министарка културе Лина Мендони.   За време литије није престајало свечано звоњење звона у свим црквама на острву. Према устаљеној традицији, становници су обасули улицу ловоровим гранама и повешали ћилиме на својим балконима.   После молитве, митрополит Нектарије је истакао да се свештене мошти Светог Спиридона носе улицама острва по великој суши - не само по временској, него и духовној - где се људска личност све више отуђује и прогони  се вера у Христа. Такође је напоменуо да Свети Спиридон и даље свакодневно чини чуда, као и пре 300 година, за оне који их искају искреном вером.   Године 1716. острво је опседала велика турска војска. 40-дневно сукобљавање умањило је одбрамбену моћ локалних становника. Надајући се божанској помоћи, беспомоћни људи су се окупили у цркви Светог Спиридона и у сузама уздизали молитве свецу. Изненада, у ноћи 10. августа, на мору је избила страшна олуја. Припремајући се за одлучујућу битку, острвски становници су сазнали за велико чудо које се догодило у ноћи: очевици су рекли да је Свети Сипридон, с непрегледним мноштвом анђела и пламеним мачем, протерао са острва многобројну турску војску.       Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...