Jump to content

Оглашени и да ли има смисла да у освећењу причешћа учествују они који сматрају да нису достојни да се причесте

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ово питање је покренуто на теми о кашњењу на литургију тј. о литургијском реду.

Ја мислим да би, што се тиче литургијског реда, било боље да се уведе ред око оглашених. Поставља се питање: да ли има смисла да у освећењу причешћа учествују они који сматрају да нису достојни да се причесте? Јер ако је неко под епитимијом или сматра за себе да није достојан причешћа како онда уопште сматра да је достојан да са осталима освећује то исто причешће које неће или не сме да прими? Како неко стоји и на "пијте из ње сви" каже "амин" а после петнаестак минута када стигне причешће каже "нећу"?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, Vladan :::. рече

да ли има смисла да освећењу причешћа присуствују и у њему учествују они који сматрају да нису достојни да се причесте

Нико није достојан, али смо удостојени. Мислим да одговор на ово питање лежи у разлици између достојан и спреман. Значи нико није достојан, сви смо удостојени али ако смо спремни ( ако смо се спремали)  Е сад, што увек нисмо спремни, што увек нисмо хришћани " на готовс ", то је већ друга проблематика. Јер да смо увек спремни,  могли би увек да будемо причасници и да никада не кажемо " нећу ". Ја мислим да (највероватније грешим, али ми се јавља :smeh1: ) да је изостављено битно( требало би да се подразумева, јер драги Бог је рачунао на нашу колико толику интелигенцију ) " пијете из ње сви који се спремате " . 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Значи оглашени су и они који су крштени, живе литургијски, али, рецимо у петак из непредвиђених или нежељених разлога нису постили, па се због тога устручавају од причешћа ( не сматрају себе под ептимијом нити им је свештеник дао исту) ?

П.С. ја сам негде дебело пропустила час, мислила сам да су оглашени они који се припремају за крштење...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Небитно је из ког разлога неко себе (или га неко други (ко га ставља под епитимију)) сматра недостојним или неспремним, питање је да ли да остаје на литургији ако зна да неће прићи. Ако је неспреман за причешће није спреман ни да га освећује јер сви заједно освећујемо дарове:

Свештеник: За предложене часне Дарове, Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.
...

Свештеник: За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.

Дакле не освећује дарове свештеник (сам) него сви који су тада у цркви и моле се заједно.

А ако неко од тих присутних није достојан/спреман да се причести како онда такав може да освећује дарове својом молитвом?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Milica Bajic рече

Значи оглашени су и они који су крштени, живе литургијски, али, рецимо у петак из непредвиђених или нежељених разлога нису постили, па се због тога устручавају од причешћа ( не сматрају себе под ептимијом нити им је свештеник дао исту) ?

На позив за оглашене би требало да излазе некрштени који се спремају за крштење и они под епитимијама. Данас ретко ко под епитимијом излази на оглашене него остају до краја али се не причешћују. Исто раде и они који су сами себе (из било ког разлога) ставили под привремену/трајну епитимију тј. практично под оглашене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, Рапсоди рече

Ја мислим да (највероватније грешим, али ми се јавља :smeh1: ) да је изостављено битно( требало би да се подразумева, јер драги Бог је рачунао на нашу колико толику интелигенцију ) " пијете из ње сви који се спремате " . 

Али не каже тако него:„Пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштења грехова."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Lady Godiva рече

Али не каже тако него:„Пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштења грехова."

Која ће се пролити за многе, али  не за све. 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Vladan :::. Нешто ми се јавља (Рапсоди :) ) да си ти радикалнији по том питању од оца Рафаила чији ти се став по питању кашњења није свидео...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Рапсоди рече

Нико није достојан, али смо удостојени. Мислим да одговор на ово питање лежи у разлици између достојан и спреман. Значи нико није достојан, сви смо удостојени али ако смо спремни ( ако смо се спремали)  Е сад, што увек нисмо спремни, што увек нисмо хришћани " на готовс ", то је већ друга проблематика. Јер да смо увек спремни,  могли би увек да будемо причасници и да никада не кажемо " нећу ".

На страно то око сличности и разлика између достојан и спреман... То свако гледа за себе како већ има благослов или сам расуђује.

Али зашто кажеш "господе помилуј" и "амин" ако знаш да то не мислиш? И знаш да ћеш после да кажеш "нећу"?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Milica Bajic рече

@Vladan :::. Нешто ми се јавља (Рапсоди :) ) да си ти радикалнији по том питању од оца Рафаила чији ти се став по питању кашњења није свидео...

ја само постављам питања а рекох на претходној теми да ми је то прихватљиво као неки прелазни период тако да нисам радикалан и искључив :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Vladan :::. рече

На страно то око сличности и разлика између достојан и спреман... То свако гледа за себе како већ има благослов или сам расуђује.

Али зашто кажеш "господе помилуј" и "амин" ако знаш да то не мислиш? И знаш да ћеш после да кажеш "нећу"?

Желела бих, али не смем, не нећу,....нисам спремна, нисам увек хришћанка каква бих требало да будем.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Рапсоди рече

Зар Дух Свети не освећује дарове ....????

Па онда нам не требају свештеници а и ми можемо и да не служимо литургију него само да се сакупимо у одређено време у цркви када је већ све готово... :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштења грехова."

Дискутабилно...

Да ли је први део реченице  императив или жеља Господња, а други део  пророчки  ??? И ја се питам ? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Hajmo se podsetiti ucenju Otaca o Epiklezi

I meni se javi Rapsodi :-)  Molimo se da Duh Sveti osveti darove; ko se moli? zajednica vernih (slabih I jakih ), angela, svetitelja I cele Crkve!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека.

       
      Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незавршених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Кино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Константина Кинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Крим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених америчких држава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везанa уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким.
      Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова…
      У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Кертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Кертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте.
      Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и  „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова  афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“.
      Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Као и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро.
       
      Неда Андрић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ.
      Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког.
      У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач.
      „Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког.
      У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав.
      На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић.
      Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина у Гајдобри, у оквиру свечаности поводом престоног празника Петропавловог храма у Гајдобри, организује предавање катихете Бранислава Илића, на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ
      Вести из Цркве за 06.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4
      Предавање ће бити одржано у петак, 9. јула 2021. године, са почетком у 19:00 часова, у читаоници месне заједнице у Гајдобри.
      Будући да су пароху гајдобранском на духовно старање поверена два храма, храм Светих апостола Петра и Павла у Гајдобри и храм Светог Василија Острошког у Новој Гајдобри, овим предавањем Црквена општина гајдобранска даје свој допринос молитвеном обележавању великог јубилеја који се у току ове године прославља на нивоу наше помесне Цркве – 350 година од упокојења светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког.
      Позивамо верни народ Гајдобре и осталих крајева Богом чуване Епархије бачке да својим присуством узму учешће и обогате ово молитвено-катихетско вече у сусрет храмовној слави, а у славу и част светога Василија Острошког.
       
      Црквена општина у Гајдобри

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона.

      На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“.
      Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић.
      На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској.
      Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...