Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Поуке.орг инфо

Игуман Петар (Драгојловић): Не судимо неопрезно Патријарху Цариградском

Оцени ову тему

Recommended Posts

Видимо да поједина браћа и сестре, дају себи превелику слободу да Патријарха Цариградског називају јеретиком и расколником. Но, браћо и сестре, то није добро. Ако би боље познавали бурну Историју Цркве Христове, и како Црква Христова врло опрезно суди било коме, а посебно Патријарху Цариградском, не би сте упали у замку да Патријарха Вартоломеја, без обзира на све његове јавне слабости и грешке, називате јавним јеретиком и расколником.

Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима.

Jeromonah-Petar-Dragojlovic-774x633.png

отац Петар (Драгојловић)

Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој.

Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави.

Игуман Петар (Драгојловић)


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Слажем се са братом фарисејским буквоједом, да Несторије није имао титилу Патријарха, јер је ту титулу Цариградски Архиепископ званично добио на Четвртом Васељенском Сабору, 451. у Халкидону. Несторије је имао титулу Архиепископа Константинопољског. Но, ко пише, тај некад, у брзини и нехотично погреши. Али, то није грешка суштинског карактера за текст и циљ овог мог писања.

Што се остаог тиче, брат фарисејски буквојед, није у праву кад критикује мој став да не смемо некога брзоплето називати јеретиком и расколником, посебно не Цариградског Патријарха, без саборске одлуке. Ни неког другог Патријарха, а посебно не Цариградског. Ипак је он први међу једнакима, и предстојатељ Првопрестолне Катедре.

С поштовањем,

"необавештени" игуман Петар (Драгојловић)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, farisejski.bukvojed рече

Nije.

 

Imamo odluku Sabora Moskovske Patrijarsije.

 

Osim toga, ne radi se o posutpku Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, nego o odlukama Sabora Vaseljenske Patrijarsije.

Ако би могли брате мало да објасните ово?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не бих се сложио са оценом која произилази из контекста писања брата који се потписује под псеудонимом „фарисеј буквојед„ да је једна Синодска одлука, једне Помесне Аутокефалне Цркве, тј. Руске, заједно са одлукама Аутономне РПЦЗ, или пак УПЦ МП, довољна да ми некога називамо јеретиком или расколником, или да га не помињемо на Литургијама. Из више разлога то кажем.

Прво, у тим одлукама само Синода али не и целог Сабора те једне Аутокефалне Цркве, Руске, нема директне квалификације Цариградског Патријарха као јеретика или расколника.

Друго, то нису Саборске одлуке целе Цркве, већ само Синода једне Аутокефалне Православне Цркве.

Треће, то није одлука наше Помесне Цркве Српске. Нити нашег Синода нити нашег Сабора и нас не обавезује.

Четврто, Саборна одлука Цркве, је она одлука коју прихвати цело Православље, а не само једна Аутокефална Црква.

На пример, када је св. Кирило Александријски писао прва протесна и упозоравајућа писма Несторију, он га је и даље наставио помињати као Архиепископа Цариградског, и није га називао јеретиком, иако је овај већ почео јавно проповедати јерес.

Потом, кад га Несторије није послушао, св. Кирило Александријски организује Сабор епископа тог дела Африке, на коме одбацују и не прихватају Несторијево лажно учење, али га ни тада нису назвали јеретиком, нити се св. Кирило осмелио да прекине општење са Несторијем. Нити да га избаци из Диптиха.

Потом је св. Кирило Александријски тражио мишљење св. Целестина Првог, папе Римскога. И тада је и један локални Сабор у Риму, осудио учење Несторијево, али не и Несторија лично као јеретика. Ни тада се не престаје са помињањем Несторија. Он и даље остаје у Диптисима и у Риму и у Александрији. И у целом Православљу.

Папа св. Целестин Први, на крају предлаже Васељенски Сабор, да се коначно реши питање око Несторија, што св. Кирило прихвата. Тражило се дакле мишљење целе Цркве, а не само неког Њеног дела.

И тек на Трећем Васељенском Сабору, 431. у Ефесу, Несторије бива од целе Цркве и лично осуђен као јеретик, јер коначно и дефинитивно није хтео да се одрекне свог јеретичког учења.

Дакле, тако суди Црква. Врло опрезно и врло човекољубиво. Без брзања. Без панике. Са пуно љубави, вере и наде. И никог коначно не назива јеретиком или расколником без Саборске одлуке целе Цркве.

То је дакле поента мог писања.

Наравно, немам ништа против брата који се представља под псеудонимом фарисејски буквојед (можда је то баш брат Бранислав). И помолићу се за њега, а нека се и он помоли за мене.

И лично се слажем са Вама брате, да Цариградски Патријарх нема право на свевасељенско поимање 28. правила Халкидонског Сабора. А и одлуке мини Сабора Цариградске Патријаршије из септембра ове године, по питању Украјине су погрешне, небратске и неканонске.

Но, ни тада, ми немамо право било кога да називамо јеретиком нити расколником, јер те одлуке Цариграда још увек нису коначне и остварене на делу, а нити су епископи Цариградске Патријаршије осуђене Саборски, од целе Цркве. Све то важи лично и за Цариградског Патријарха.

О коментару да Константинопољ није Првопрестона катедра, већ како рече наш брат, „другопрестона" не бих ни да расправљам, јер је очигледност промашаја мог опонента, тако јасна.

С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић).

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, farisejski.bukvojed рече

Nadam se brate da sam objasnio odgovorom ocu Igumanu.

Сада ми је јаснији Ваш став. Мада, мислим да нисте добро разумели изнето у горњем тексту, јер се, колико сам ја схватио, о. Петар бави нечим другим, а то је осуђивање некога, у овом случају једног Патријарха, мимо осуде Цркве.

Саборска одлука Московске Цркве нема никакве везе са овим о чему говори о. Петар, јер он прави паралелу са рашчињењем и анатемисањем Несторија, док се одлука Руске Цркве односи само на административни прекид општења и ни по чему није обавезна за Српску Цркву, све док се сама СПЦрква не одлучи на такав корак.

Дакле, не постоји никаква Саборска одлука која оправдава "приватно" анатемисање Пт. Вартоломеја и Цг Цркве.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче Петре да ли сте свесни да у Украјини већ траје прогон православних, а да ће ако се ова аутокефалија да дође до крвопролића и оружаног војног напада на храмове и манастире једине православне Цркве.Да ли сте свесни да ако Русија не реагује може доћи до грађанског рата у Русији, а ако реагује до светског рата?

Да ли знате да Порошенко у парламенту говори да се ради о политичком и државном питању и да Стејт департмент говори да Украјини мора да се да аутокефалност?

Ако неко прогони цартиградског патријарха и чини му неку штету онда је то Турска и НАТО.

Зар ми не смемо по вама да помислимо да Вартоломеј погрешио а он доводи до руба пропасти и православље и цео свет?

Шта ми Срби то радимо Вартоломеју?

Шта ћете рећи кад почне да прави аутокефалне цркве по бившим републикама СФРЈ што је и најављаено за Македонију?

Да ли је баш сада највећи проблем да својим мислима не повредимо Вартоломеја?

Да ли знате  да је међу његовим "архоонтима" и такав лик као Михаил Горбачов?

Да ли Ви говорите са позиције православног српског свештеника ?

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Брате Августине, не разумем Вас. Чему та срџба и нестрпљење? Откуд у Вама толико подозрења па и неке врсте огорчености и панике? Постављате ми „сто педесет и шест питања„ у пар реченица и то као да уопште не читате оно што сам написао. Или Вам је моје писање небитно а битно Вам је да, пошто пото, избифлате нека Ваша подозрења и фатаморгане?

Ко овде уопште говори о повреди Патријарха Вартоломеја „мислима„ - како Ви то претеривачки, подметачки и фалсификаторски закључисте? Где сам то говорио о мислима и осуђивању у мислима? Говорио сам и писао само о томе да нико не треба пре Саборске одлуке, унапред, пре времена, појединачно, одокативно, самоиницијативно, брзоплето, јавно осуђивати Патријарха Вартоломеја као јеретика или расколника.

Говорио сам и о томе, и то великим словима нагласио у свом тексту, да постоји у историји Христове Цркве нешто што се зове ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ.

Како ли се тога не сетисте и то не приметисте у мом тексту?

Куда сте се драги брате залауфали? Или мислите да сам пао са Марса и не видим неке ствари о којима и врапци знају? Није поента у томе. Поента је да се људи науче да не осуђују брзоплето било кога, а посебно не првог међу једнакима у Православљу. Да почну да гледају очима вере, наде, љубави и стрпљења. Посебно у овим тешким временима препуним саблазни и искушења.

Или мислите да ће јавно и брзоплето осуђивање Патријарха Вартолимеја, као јеретика и расколника, и поред његових очевидних грешака око Украјине, било шта променити на боље?

Писао сам дакле о томе, ако Вас уопште интересује шта сам писао, да нико не треба и нема право да било кога, а посебно не Патријарха Цариградског, без одлуке Сабора називати јавним јеретиком и расколником.

Ви као да не читате да сам одлуке мини Сабора у Цариграду око Украјине, из септембра ове године, већ назвао "погрешним, небратским и неканонским", јер да сте то прочитали не би изфантазирали и подметали ми да Вама или било коме забрањујем и помислити нешто против одлука Патријарха Вартоломеја и Цариградске Патријаршије? Не знам зашто се бавите подметањима? Или Вам је то просто забавно?

Стога ми и не пада на памет да Вам одговарам на сва Ваша, с брда с дола и конфузно набацана питања, очевидно настала из неке својеврсне еуфоричне паничности и подозрења неке моје, од  Вас измишљене, апсолутне подршке Патријарху Вартоломеју, у свему и свачему.

И сада, као и у предходном мом одговору брату који се представља као фарисејски буквојед, одговору који као да нисте ни прочитали, поновно сведочим, да не подржавам цариградско свевасељенско тумачење 28. канона Халкидонског Васељенскиг Сабора из 451. године.

Но, брате Августине, ако баш желите или Вас то посебно забавља, слободно постављајте нова бесмислена питања, потпуно ван контекста онога о чему иде реч. Нема проблема. Хартија и интернет скоро све трпе. А и не бих да Вас на силу спречавам у било чему, па ни у фантазирању и подозревању, нити мене нити било кога.

Све Вам је слободно, мада Вам све није на корист.

Једино немојте очекивати да ћу се и убудуће нешто посебно бавити Вашим ветрењачама, јер нити сам Дон Кихот, а нити ми пада на памет да трошим речи на злонамерне, изфантазиране и испразне коментаре.

С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић).

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Kifa рече

Постављате ми „сто педесет и шест питања„ у пар реченица и то као да уопште не читате оно што сам написао.

Svatá Dyslexie, čitaju ali ne razumiju tome pročitanome, otče, česta i dosta raširena stvar ovdje na forumu, trebaju to pročitati nekoliko puta! :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оче игумане док на Украјини свештеници народу говоре да им се спрема Вартоломејска ноћ и стрепе за своје животе сматрам да је Ваш текст у најмању руку неуместан.

Мене ништа не забавља нити ја ишта подмећем као што ви говорите него саосећам са нашим народом тамо. Сматрам да је много потребније објаснити шта се тамо дешава јер има их нажалост који не разумеју.Ја се нисам залауфао нити сам употребљавао шатровачке изразе али ипак не могу да схватим да се оно најбитније поставља као споредно, а пише о неким споредним стварима.

Увредили сте ме кад кажете да ме нешто забавља.Превише сам прошао да би ме такве стваро забаваљале.Нек Вам Бог опрости на таквим речима и да свако добро.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

пре 23 минута, Августин рече

Оче игумане док на Украјини свештеници народу говоре да им се спрема Вартоломејска ноћ и стрепе за своје животе сматрам да је Ваш текст у најмању руку неуместан.

Мене ништа не забавља нити ја ишта подмећем као што ви говорите него саосећам са нашим народом тамо. Сматрам да је много потребније објаснити шта се тамо дешава јер има их нажалост који не разумеју.Ја се нисам залауфао нити сам употребљавао шатровачке изразе али ипак не могу да схватим да се оно најбитније поставља као споредно, а пише о неким споредним стварима.

Увредили сте ме кад кажете да ме нешто забавља.Превише сам прошао да би ме такве стваро забаваљале.Нек Вам Бог опрости на таквим речима и да свако добро.

Брате Августине, Ви опет подмећете, и чините класичну замену теза.

Да ли уопште читате оно што сам написао или не? Или читате само онако како желите да сте прочитали? Као и у Вашој првој реплици, пишете и оптужујете ме за нешто што нисам нигде написао, и плус ме оптужујете да немам саосећања према страдајућим хришћанима у Украјини, иако сам неколико пута врло јасно рекао да Патријарх Вартоломеј греши, и да је по питању Украјине небратски и неканонски поступио. Можда сте Ви очекивали неки други текст од мене, а можда ће он и доћи, али допустићете ми толико личне слободе, да сам бирам теме о чему ћу писати. Или би сте желели да се Вама прво обраћам са питањем: Брате Августине, шта мислите да би требао писати?

Брате мој у Христу, подвлачим Вам, нигде у тексту нисам написао да Вас то забавља, већ управо супротно, питао сам Вас директно да ли Вас то просто забавља,па причате неке приче које немају везе са темом, и да се потом још налазите увређеним. Стога, не подмећите, јер то није хришћански.

Ево, и да Вас подсетим мојих речи из прошле реплике:

"Ви као да не читате да сам одлуке мини Сабора у Цариграду око Украјине, из септембра ове године, већ назвао "погрешним, небратским и неканонским", јер да сте то прочитали не би изфантазирали и подметали ми да Вама или било коме забрањујем и помислити нешто против одлука Патријарха Вартоломеја и Цариградске Патријаршије? Не знам зашто се бавите подметањима? Или Вам је то просто забавно?"

И на крају, замолио бих Вас, да се не понашате као увређени Перица, већ будите елементарно коректни, и пратите смисао и циљ мог текста, ако то уопште желите.

Ја сам се само запитао, због чега се бавите подметањима и да ли Вам је то просто забавно? Нисам написао ... Вама је брате Августине просто забавно да тако пишете. Једно је констатација а сасвим друго упитни облик или конструкција реченице. 

А сада, братски Вам ово кажем, запитајте се шта радите и шта пишете.

Моју пак бригу и бол за Украјином и страдалним народом у Украјини не мешајте са Вашим погрешним читањима и погрешним разумевањима мојих речи.

П.С. Управо док сте ми слали Ваше последње некоректно реаговање, превео сам још један текст који Вас директно разобличава у Вашем небратском подметању да не саосећам са свештенством и верним народом у Украјини.

С поштовањем, игуман Петар (Драгојловић)

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево мог превода једног дела недавне беседе Митрополита Онуфрија, јединог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини. Да ли ће и сада неко да ме оптужи за несаосећајност према страдајућем свештенству и верном народу у Украјини? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Kifa 

Imam ja jedno pitanje oce: sta u stvari cilja ova tvoja rec da ne treba da "sudimo neoprezno Patrijarhu Carigradskom"?

Da li to znaci da smo mi neki temperamentni i prgavi samo preostri u recima, ili znaci da svi treba jednostavno da cutimo na sve ovo?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.      Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!     *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?   Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах:  „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од  овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.   *Према речима преподобног Макарија Великог  „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?   Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.   *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?   Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека  „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике?  Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.   *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић,  реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?   Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.   *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?   Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.   *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници.    Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од  17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.   *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи  да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом?   Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.   *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?   О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7)  Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите  неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.   *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света.    Разговарао:  Катихета Бранислав Илић       *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске >Синаj< је у току непуне три године свог постојања, поред немалог броја других наслова, објавила неколико књига које наше читатељство уводе у упознавање са личношћу и дјелом Светог Фотија Великог.     Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске >Синаj< је у току непуне три године свог постојања, поред немалог броја других наслова, објавила неколико књига које наше читатељство уводе у упознавање са личношћу и дјелом Светог Фотија Великог. Наш богословски простор је оплемењен зборником у којем је своје мјесто нашло неколико списа Светог Фотија Цариградског, међу којима најзначајнији јесте Мистагогија о Духу Светоме / у преводу са енглеског језика Сестринства манастира Светог Василија Острошког у Бијељини и Наташе Колунџић/, као и студијама о личности и дјелању овог Цариграђанина Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880) аутора презвитера Филипа Зимариса /у преводу са грчког језика Ладе Јагушт – Акад/ и Свети Фотије Велики писца Константина Кацаниса /у преводу са новогрчког и старогрчког језика Маријане Милуновић/.   + + +   Спис Мистагогија о Духу Светоме је други дио пневматолошког мозаика у којем је Црква кроз уста најблиставијих у њој представила своје искуство откривења Духа Светога, Којег исходи Отац и Којег Цркви од Оца дарује Син. Поменути мозаик има три велика дијела и безброј мањих и малих каменчића, који се и данас њему додају. Први дио је настао у четвртом стољећу у Кесарији Кападокијској. На позив свог пријатеља Светог Амфилохија Иконијског, Свети Василије Велики – притијешњен аријанском и евномијанском кризом – пише своју студију О Духу Светоме. Други дио се пише у деветом вијеку, када Свети Фотије Велики – притиснут изазовом сабраће из Рима – пише спис Мистагогија о Духу Светоме. И коначно, у четрнаестом стољећу Свети Григорије Палама, не могавши остати нијем на неистините пневматолошке исказе самоизопштене браће са Запада, казује своје бесједе које су остале забиљежене под заједничким именом О Исхођењу Светога Духа. Благодарећи Епископу зворничко-тузланском Господину Фотију и прегаоцима и преводиоцима наше Издавачке куће, имамо благословену могућност да пером Светог Фотија Великог будемо руковођени кроз изразе искуства постојања и дјелања Духа Светога. Исправно расуђују они који кажу  да се искуство Бога у Тројици никада не исцрпљује језиком, али је тачно и да не можемо отићи даље од језика у исказивању опита. И зато, светоотачка дјела су насушна при (труду на) опису Неописивог.   + + +   Докторска дисертација презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880) доноси – поред историјског свједочанства о најзначајнијем сабору Цркве од Сабора у Никеји 787. године, последњег који је стао у низ васељенских, до исихастичких сабора из четрнаестог стољећа – исјечак из епохе у којој је Предстојатељ Новог Рима, не одступајући ни педаљ од новозавјетног исповиједања вјере и чувања поретка од Отаца преданога, покушавао да превлада сукобе са Предстојатељем Старог Рима, настојећи да нико не буде поражен и покушавајући да донесе мир. Али, (и) збивања која су услиједила (стољећима) након овог Сабора су потврдила да је мир дар долазећег Царства и нико осим Господа није кадар да га – без остатка – донесе.   + + +   Књига Свети Фотије Велики писца Константина Кацаниса је невелика, али њена структура је знаковита: животопис Светог Фотија Великог – преглед његових дјела – изводи из појединих списа – Служба Светом Фотију Великом. Намјера аутора је представити што више димензија ренесансне личности и свестране активности Епископа Константинопоља, усвојити његове поуке и учинити их надахнућем наше праксе, а све у циљу молитвеног прослављања човјека који никада – ни у цариградским тамницама – није престајао прослављати Богочовјека. Свака страница животописа Светог Фотија Великог се може читати као историјска студија о Цркви, држави и друштву Ромеја у том, препуном парадокса, деветом вијеку, а чини се да су нарочито инспиративни мисионарски подухвати Светог Фотија Цариградског – посебно у нашем трауматичном, али мисије жедном,  контексту – будући да мисија никада није једноставна, а особито у сложеним историјским околностима у којима се данас браните од најезде Словена, а сутра сте позвани да им проповиједате вјеру у Господа Који их је поразио под зидинама Константинопоља.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Опело  и сахрана игумана манастира Светотројично-Сергијеве лавре архимандрита Тихона (познатог и као Барсуков) одржана је 7. маја 2020.  године у Москви. Он се преставио у Господу 6. маја 2020. године.     Према званичном сајту Руске Цркве, он је преминуо због компликација изазваних вирусом короне. Неколико свештеника и људи је присуствовало опелу на отвореном држећи се безбедносних мера. Додатно, сандук је затворен због истих разлога. Покојни архимандрит Тихон је био главни лекар манастира и управо он  је указао на опасност на ширење вируса короне.   Подсећамо да су верници вршили  велики притисак на манастир Свете Тројице и Богословску духовну академију чим је најављено затварање манастира. Њима је било дозвољено да учествују у богослужењима, и услед тога су се ректор  Академије митрополит Питирим, свештенство и неки студенти заразили  вирусом корона.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “О преблаги, тихи учитељу,  Слатка ли је света бистра вода С источника твога бесмртнога! Од Твога су св’јетлога погледа Уплашене мраке ишчезнуле, Од твога су хода свештенога Богохулни срушени олтари; Воскресењем смрт си поразио, Небо Твојом хвалом одјекује, Земља слави свога Спаситеља!“     Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни.   Презвитер Александар Р. Јевтић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...