Jump to content

Јерођакон Силуан Светогорац: Идеја о себи

Оцени ову тему


Препоручена порука

Предавање јерођакона Силуана Светогорца на тему ,,Идеја о себи“, одржано 23. септембра 2018 године у манастиру Подмаине у Будви. На почетку предавања оца Силуана најавио је домаћин, игуман манастира Подмаине, јеромонах Рафаило (Бољевић).

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован.

       
      Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека:
      1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе.
      2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж.
      3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна.
      4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао.
      5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова.
      6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти.
      7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога.
      8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио?
      9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу.
      10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити.
      11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру.
      12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање…
      13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога…
      14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони.
      15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности?
      16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.”
       
      Старац Пајсије Светогорац: 
      “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу”
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду 7. априла 2021. године, када Света Црква молитвено прославља празник Благовести, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у манастиру Светог Романа у Ђунису који данас прославља своју храмовну славу.
      Повезана вест: 
      Свештени чин монашења у светој обитељи манастира Светог Романа

       
      Звучни запис беседе
       
      Пред почетак Свете Литургије, Преосвећени Владика рукопроизвео је најпре у чин чтеца, а потом и у чин ипођакона оца Николаја Јоцића.
      На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Дамаскин Грабеж, игуман ове свете обитељи, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јеромонах Ефросин Уко, клирик Епархије источноамеричке, протосинђел Нектарије Ђурић, протођакон Александар Грујовић, клирик Епархије жичке и ђакон Ђорђе Филиповић.
      По благослову Његовог Преосвештенства по прочитаном Светом Јеванђељу, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић поучио је верни народ говрећи о данашњем празнику.
      Свету Литургију посебно је красило предивно појање певнице манастира.
      Храм је био испуњен свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама из Епархије нишке и других Епархија наше Помесне Цркве као и верним народом.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство је положио своје руке на главу ипођакона Николаја Јоцића и рукоположио га у свештени ђаконски чин.
      Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове и пререзао колач.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 33. по Педесетници, 24. јануара 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј.

       
      „Хришћани се ни по чему другом нису разликовали нити се данас разликују од остатка света – ни по одећи, ни по понашању, ни по свакодневним обавезама и службама – осим својом вером у Господа Исуса Христа, коју су не само речима исповедали него својим животом и својим делима посведочавали. Тек кад се човек покаје може примити у себе и предокусити у себи плодове и дарове Царства небескога. Још је у Старом Завету записано да милостиви Господ Бог стоји на вратима нашег срца и куца, и чека да ли ћемо Му отворити да се Он усели у наше срце и да се тако ми сјединимо са Њим. Предукус свега тога осећамо и доживљавамо већ у Цркви Христовој, јер кроз сваки празник, кроз свако свето богослужење, кроз сваку свету Евхаристију ми већ у себе примамо предукус Царства Божјега, предукус спасења и живота”, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи.
      Прота Миливој је поделио са присутнима у Саборном храму и један важан догађај из личног живота. Наиме, на основу испуњених услова за пензионисање, на дан празновања Светога Саве, 27. јануара ове године, после више од 38 година плодотворног мисионарења и ширења јеванђелске речи међу верним народом широм Епархије бачке, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов ће отићи у мировину. 
      „Дозволите ми да, најпре, заблагодарим и узнесем хвалу Господу Богу што ме је уопште позвао и прихватио овако недостојнога да будем служитељ светога Олтара, да будем свештеник и пастир Цркве Христове; да Га замолим да и дане који су предамном, а чији број једино Он зна, исто тако буду на моје лично добро и на спасење, да ми дарује здраву памет, духовну и телесну снагу, и да богослужим докле год сам жив на овој земљи. Наискренију благодарност узносим Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју за његово очинско и архипастирско старање током протеклих година. Пуних 30 година моја недостојност службује под окриљем освештане деснице Његовог Преосвештенства, слушајући и наслађујући се богомудрим речима које из његових архипастирских уста излазе. Свака реч коју Господин Епископ изговори заиста је – за онога ко има уши да чује и жели да чује – спасоносна и душекорисна. Била ми је велика част и привилегија да у Новом Саду будем и један од сарадника Епископа, да му и на томе захвалим, на свим послушањима која је ставио пред мене, а ја сам се, у својој слабости и немоћи, трудио да на његово поверење одговорим својим радом и својом ревношћу. Ако сам у томе успео ма и колико зрно горушичино, сматраћу да сам у свему одговорио и показао се достојан његовог поверења. Ако нисам, молим да ми опрости, јер сам то чинио не по незрелости, него искључиво по људским немоћима. Једнаку захвалност дугујем и браћи свештеницима. Неизмерну захвалност дугујем свима вама што сте пажљиво, током протеклих година, слушали моје речи током проповеди. Нека вас Господ поживи да свагда долазите у храм Божји, да из храма Божјег увек излазите бољи него што сте у њега ушли. Тиме ћемо показати да смо заиста достојни да се назовемо хришћанима”, истакао је прота Миливој у свом опроштајном слову.

      У име братства Саборног храма у Новом Саду, дирљивим и братским речима, архијерејског намесника новосадског првог поздравио је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ светиње. „Наш драги прота Миливој, од дана када се родио, на Светога Саву, у свештеничкој породици, узео је – као дете, у она давна времена – крст свој животни и полако почео да га носи. Проту сам упознао пре богословије, јер је, са његовим оцем, дошао код нас да ми објасни какав је живот у богословији. То што он одлази у мировину не значи да и даље није са нама, то не значи да његова пастирска служба престаје. Живео на многа и блага љета”, навео је прота Ђорђе, уручивши протопрезвитеру-ставрофору Миливоју Мијатову напрсни крст, у име братства Саборног храма, као лепу успомену на служење у Саборном храму и проведене заједничке дане. „Ово је знак наше љубави према њему и наше захвалности”, казао је настојатељ новосадског Катедралног храма.

       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси.

       
      Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу?
      Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст?
      Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара?
      Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност.
      Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили.
      Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”.
      И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити.
      Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31.
      На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”.
      Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати.
      А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима!
      Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега.
      Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе.
      Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење.
      Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа.
      Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност.
      Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо.
      св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
×
×
  • Креирај ново...