Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу

Rate this topic

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу

 

 

Одох прексиноћ тужан у кревет. Јер, скоро пре 5 година, када сам публиковао један дужи стручни текст[1], помолих се за човека против чијих тези сам писао да се не пресели у бољи живот или не падне у тешку депресију, јер му практично нисам оставио могућност за одступницу. Суровост и јасност аргументације није могла да се ублажи мојим позитивним и енкомијским тоновима на рачун др Миодрага М. Петровића. Он је сасвим добро разумео да је његова теза о поистовећивању Латина са богомилима у средњовековној Србији сасвим промашена и да је добар део његовог дугогодишњег рада обесмишљен.

250px-Z-djurovic.jpg

Зоран Ђуровић

Отишао сам тужан у кревет јер ми је молитва делимично услишена: човек се није преселио у бољи живот, напустио је артемитску секту, али је наставио да буде у депресији и да мрзи католике, што је Исус експлицитно забранио. Он нам је наредио да волимо своје непријатеље. Надам се само да М. Петровић неће ми изаћи са артемитском: Рећи јеретицима да су јеретици је љубав. Јер су артемити најпре почели да мрзе католике, а онда и све православне, притом злоупотребљавајући Максима.

M2368551-501x330.jpg

Миодраг Петровић

Тужан сам био и јер нисам добио одговор на текст који сам писао можда мало више од 6 месеци, а да сам притом прочитао стотине Петровићевих страница, док се он у овом свом памфлету[2] није бавио аргументима него је сав одговор инцентрирао чисто ad hominem. Имао сам прилике да писаним путем будем нападнут од еписопâ Амфилохија и Атанасија, који су ме такође у Христу и Молитвама Светих Отаца частили, али не колико Петровић. Он ме је частио достојно реторици артемита, од којих се удаљио физички, али не и духовно – ако се то сме називати духовношћу. Тако ме Професор части (у нотама дајем кратке изводе за оног ко чита он лајн или је скинуо у ворду овај историјски документ, тако да лако може наћи целе реченице):

Лукави Латин / латиномислећи;

Латинска труба;[3]

Папофил;[4]

Мрзитељ српства и православља, над којима је ироничан и против кога ради;[5]

– Римокатолички агитатор / послушник у службу римокатолицизма;[6]

– Ватикански васпитаник;

–Роб и оруђе римокатолика;[7]

Нестручан и неспособан;[8]

Недоучен;

Стиди се да каже да је свештеник;[9]

Ласкави дипломата;[10]

Произвољан и хаотичан;[11]

Подметач и неозбиљан научник;[12]

Довијач, жонглер, софиста;[13]

Свиња.[14]

Ишчашћава ме човек као најрођенијег! Интересантно је да у већини ових дисквалификација, Петровић није директан, као што су Писма и Оци (није учио од њих), него љигав као змија. Тако он неће директно казати: Зоран Ђуровић је свиња, него: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. Он се свакако не хрва са свињом, него са особом која је у преносном смислу свиња, а то је ЗЂ. Није шија него врат. – Смејао сам се кад сам први пут чуо како се псују суботари, па један каже другоме: Познам ти сестру! – И то није псовка, јер је изражена библијским језиком. Тако и весели (тако се вели у Шумадији, а ми смо земљаци) Петровић, уместо да узме да се бави научним аргументима које сам изнео, он узе да вређа и да ме узалуд денигрира, јер у кругу „отачествених“ ја сам давно оцрњен, а њему је било остало да ме још назове „језитским фратром“ и „ФрАвом“, па да исцрпе скоро све са богатог артемитског репертоара.

Квалификације: Лукави Латин, латиномислећи, Латинска труба, папофил, екумениста и сл. ме не тангирају, јер, да се нашалим на основу Лествице: Питају једног монаха како то да се он на свакојаке увреде братије не узнемирава, јер су помислили да је овај дошао до врхунског смирења, он им одговара: Пустите, то пси лају! – Наравно да се шалим са Седом главом, мада нисам сигуран колико правник коцкастог духа има смисла за хумор.

Смета ми пак, кад у намери да ме неко дисквалификује, каже: Мрзитељ српства и православља. То је потпуно депласирано, јер ми имамо сасвим различито поимање родољубља и одбране вере. Ја сматрам да талибани, у које спадају борбаши за неверу (тако називам стаф Борбе за Веру) и артемити, као и други зурлоти, раде на нашој пропасти. Не разумем Петровићеву потребу да мој лапидарни пресек око проблема у православним црквама окарактерише као мрзитељски, а да за исте борбаше за неверу тврди како су патриоте, а они у сваком другом-трећем посту пљују по СПЦ и другим црквама, износећи скандале, често и измишљене? Да ли Петровић чита шта објављује Борба за неверу? Чини ми се да само реторске победе ради, он, који се интензивно бави абровима у цркви, прави луд да није чуо за педерлук и ванбрачне односе наших епископа. Ниси чуо да службе безбедности имају своје кадрове у црквама? Па сам си ми причао како су те дебејци испитивали на захтев владика! Како да се сада ничега не сећаш?

Кажи ми који су позитивни за српство и православље плодови твог ангажмана у артемита? Плодови су да су артемити имали тебе као заставу за њихово разбијање СПЦ, а сада си доживео да те најгоре могуће куде Грешни Милоје и Врљави Максим, да се та полуписмена гамад иживљава над тобом! Касно си се пробудио и схватио да је Артемије славољубиви прелесник. Испало је, драги мој, да сам ја ипак био пророк, када сам као бруцош 1988 рекао да је Артемије зло коме на време треба стати на пут. Очигледно је да ти тај дар немаш, а сада ништа не можеш да поправиш јер су те поставили на мрежу и никад те неће са ње скинути, макар и да их тужиш. И даље прикупљаш душе за Марка Радосављевића.[15] На егзилском сајту си међу артемитским ауторима. Ти и обележени Которанин сте подржавали и образлагали безаконе хиротоније Артемијеве, против којих сам писао. Ја сам гледао да зауставим хеморалгију, а ти си нож, који је Артемије забио у тело Светог Саве, узео да окрећеш.

zdravica.jpg

Здравица шизми

Не секирам се ни на квалификације типа: Довијач, жонглер, софиста, произвољан и хаотичан, јер је то само сведочанство да сам успео да покажем неодрживост твојих теза. Твој утисак је да су то софизми јер си се нашао у чуду. Жалио си се како нема никог у Србији да ти одговори. Ја сам се нашао да ти услишим жељу за дијалогом, али испаде да ти исту ниси имао, па си остао у монологу, о чему сведочи и овај твој памфлет.

Смета ми пак да ме називаш свињом. Веруј ми, никада то од тебе не бих очекивао. То је јасан показатељ да си се артемизовао до коске. Сам се пак никад не бих спустио на тај ниво, а у томе те не правда ни моје болно показивање на научном нивоу неодрживости твојих теза.

Оно што може да ми буде непријатно, то су дисквалификације: Недоучен, нестручан и неспособан, али је то само мој проблем, јер на твој суд не могу да утичем. Проблем је пак што carta canta. Ја сам доктор са Првог Папског Универзитета, а тамо нам не поклањају дипломе. Специјализирао сам се у патристичким наукама, односно у бављењу са изворима (2002-2010). Добио сам диплому детектива. У том смислу ти постављам питање: Зашто би католици неком свом аспиранту шпијуну и борцу против срБства и православља поклонили диплому? Ваљда би га терали да студира тих 8 година крваво, како сам ја радио (јер овде имамо обавезна предавања), а не да он буде као бубрег у лоју и они да раде уместо њега? Не делује ли ти та теза мало сумануто? Чуди ме да су сада узели да примењују за израду докторских тема и мој истраживачки метод. Дакле, успео сам да и католике обогатим. Тако је Амфилохије у свом старом нападу на мене рекао да сам дилетант и нестручан, а сада се нуди да објави мој докторат. Преумио. Но, тај превод ће чекати.

Сада бих прешао на оно што нису само личне импресије Миодрага Петровића, него на његове безочне клевете. Јер док артемити и борбаши и он остају на гратис увредама (приглуп, нешколован, битанга, безбожник и сл.), то се да поднети, али кад крену да клевећу, то је за тужбе, мада лукаво користе моје одсуство и сиромаштво.

Дакле, главна клевета Петровићева је да ја нисам писао овај текст јер сам приглуп. Ту ме је и несвесно похвалио, јер испада да иза студије стоји институт, а можда и сам Дарт Вејдер српске теологије, Владика Иринеј Буловић! Пише без да га савест упозорава, јер му се иста вероватно, за време боравка у артемита, спалила: „Иза њега стоје разне информативне и научне римокатоличке институције које га снабдевају потребним подацима, а он, услед скромних интелектуалних и стручних способности, по оној народној, 'пева песму оног чији хлеб једе'“.Озбиљан је то шпијун, како се вели у Балканском шпијуну. Мене за сада зову Авом, али ми Петровић додаде и да сам озбиљна институција! Но, чуди ме што онда не узе да растури ту Институцију као Шешељ Хаг?!

darth_vader_PNG20.png

Дарт Вејдер

Морално посрнуће у овој клевети је да сам плаћен од католика. Нисам. Не радим ни у једној католичој институцији, нити ми они дају хлеба да једем, као што су то чинили са св. Марком Ефеским (Марко је добијао новац од Папе, како преноси Сиропулос у Мемоарима). Стављам руку на Јевађеље да нисам плаћен од католика. Да ли исто сме да уради клеветник Петровић? Он пак зна ко је Клеветник по антономазији. Ја сам приватник. Живим од сликања и писања и превођења, иако је добар део те списатељске делатности гратис. За овај текст против његове тезе ни од кога нисам добио динара. Такође немам плату као свештеник од православних, а овде, пошто је мисионарска парохија, нема пара. Водим и једну заједницу у Палерму, св. Марко Ефески (гле, какав апсурд, екумениста у цркви Ефеског!), која је састављена од православних Италијана, и ту добијем неки прилог, тако да ми по одласку тамо, који није редован, остане око 100 еу месечно.

589859-Coperta_Bestupid300dpi-277x431.jp

Бити глуп за успешан живот

Петровић се руга мом сиромаштву и цени коју плаћам за слободу, јер он не зна шта је живети од оног што ти наиђе. Пре 2 године смо имали ужасан период, тако да су ми пропали неки важни пројекти, а моја је кривица као некога ко би изгубио кућу у некој природној катастрофи. Годину дана нисам успео да платим кирију, јер све што је могло да крене наопако кренуло је, тако да смо остали без стана у коме смо били 13 година. И на самом крају судског процеса падне ми са неба један сликарски посао па сам могао да организујем селидбу и да платим 4 кирије унапред. Знам ја да су блажени сиромашни, али то није лако носити, јер ем што трпиш немаштину, ем ти се ревнитељи, који имају плате и пензије и здравствено осигурање, још ругају и кажу како си страни плаћеник! Но, тај крст носим, док ови нео-пагани се ругају и Исусовој: Љуби непријатеља свога! Па овај човек не љуби мене, који сам ђаконисао у цркви (кратко време) где је он певао за певницом, а камо ли да љуби непријатеља! Зашто ме је лагао у очи, када је прочитао мој завршни рад на студијама, који је изашао у ТП, да је одличан и написан домаћински? Да ми је тада рекао да сам ментално ограничен, спасио би СПЦ од оваквог ватиканског злотвора! Но, кажем, Петровић има дара за певање, али не и за пророковање.

Ту моју менталну ретардираност потврђује речима: „који је инструмент у рукама својих господара“. Ваљда мисли Петровић да се наопако закопчавам, да ме други воде? Наставља своју надахнуту анализу (не стављам, као он ироничне опсервације под знаке навода, јер рачунам са интелигентним читаоцима): „уз име Зорана Ђуровића као, тобоже, аутора, стоји написано: Патристички институт Августинајанум, Рим;“ То стоји јер су из ТП тражили да се стави где сам студирао. Не сећам се да ли сам тада предавао на Академији СПЦ у Бг за конзервацвију и рестаурацију, што сам такође радио гратис путујући из Рима 3 године.

iconobiblioteca.jpg

Икона безбожног ЗЂ која се налази на улазу библиотеке Августинијанума

Даље: „Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом;  по неуједначеном стилу и саставу види се да су најмање два лица састављала тај текст“. Човеку није добро. Као када би сада рекао да су овај текст писали двојица, јер му се у једном делу обраћам лично, а у другом пишем као о трећој особи, као што сада радим. Није ти добро, Миодраже (е, ово написа Институт, прискочи ми у помоћ!). Ти ниси завршио школе као ја, где се учи како се препознају стари текстови, где су грешке, где одузимања, где додавања и чиме су иста мотивисана. Нећеш ваљда да сада порекнеш себе и посумњаш у ватиканску школу? Ја се сећам твојих фотокопија Законоправила Савиног, рашчитавања и посла на њему. И приватници су ти платили за те копије. Нису те платили ни САНУ ни СПЦ. Мени пак не пада на памет да инсинуирам да си ти на том пројекту радио као непријатељ Државе или Цркве. Штавише, у више наврата сам писао и говорио да се паре траће на бесмислене ствари (прославе у Сава Центру) уместо да се дају теби да са неким уским тимом завршиш на критичком издању дела Св. Саве. За тај став и предлог се не кајем ни данас, иако сам суочен са твојим неморалом, јер ти не поричем стручност. Нисам ја Атанасије Јевтић и твоја дружба. Ја сам господин човек који држи до свог образа. Наставља:

Патристички институт Августинијанум у Риму уложио је велики труд да довијањем релативизује и оспори неоспориве средњовековне изворне податке о Латинима као духоборцима, дуалистима, богомилима, бабунима, катарима, кудугерима, азимитима (а не азаматима како погрешно пишу на стр. 366)“. Да ли би био љубазан да ми наведеш једно име са Августинијанума које је византолог? Ја сам морао да се расправљам, односно да објашњавам Нелу Ћипријанију око Паламе, јер он о њему скоро да нема појма. Човек је специјалиста за Августина, а ја сам био написао један рад о рецепцији Августина у Паламе. Што се тиче критике ових твојих оригиналних идентификација, о томе заинтересовани могу да виде у мојој студији. Ситничавост пак твог духа се види у потенцирању грешке у куцању. Вероватно сам те изнервирао твојим колосалним грешкама где бркаш имена и лажеш о делима? Тамо написах да се наш аутор не зове Михаило него Емануил (стр. 380). Да ли је словна грешка већа од бркања особа? Што се тиче лагарије у истом контексту, писах: „Даље, без икакве основе Петровић тврди да је спис, због оштре осуде папе и римокатоличког учења, скраћено објављен у Мињевој Патрологији. Текст је објављен у Charles Du Cange, Glossarium ad Scriptores mediae et infimae graecitatis, II, Λυών 1688, у апендиксу col. 113 и овде га у целости преносим“ – и пренео сам цела 3 реда! „Ово је цео текст и Петровић га није превео, али је извео закључке како Емануил критикује папу због надувености и назива га кудугером“. Наставља:

„...у њихов текст побочно су уткани извори који суштински немају везе са изворима које сам користио; као да им је циљ био да читаоце засене својом преученошћу“. Ја, а не институт, како опадаш, сам навео и изворе око богомила да би неупућенима било јасно о каквој јереси се ради и да нема везе са Латинима. Морао сам да ишчитам силне изворе да бих побио ову твоју бесмислену тезу. Зато и велим да сам потрошио најмање 6 месеци свог живота студирајући ове ствари. Јер вас добро познајем, односно вашу тактику да засењујете неуке и позивате се на њима недоступне и неразумљиве списе. Ко ће, леба ти, у Србији да нађе и успе да порочита Du Cange-а? То су радили и богомили, па су ишли са кукуљицом, одевени у скромне или расцепане црне мантије, рецитујући, мумлајући, неке неразумљиве молитве и варајући неук народ. Такође имаш и канон 42 са Трулског (скраћено): Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове и друже се са женама и мушкарцима, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе назвали. Нису ово богомили, него православни шарлатани, ка којима ти гураш људе. Ви сте сви ревнитељи, подвижници, чистунци и сл. Ми пак „екуменисти“ смо раслабљени и продане душе. Ти пак не можеш избећи осуду Отаца који су новацијане (а ти си новојављени новацијан) називали мрзитељима људског рода. Немој да се вараш да то ниси, јер иначе не би пао у грех клеветања једног православног свештеника да ниси мрзитељ Божије твари и противник Исусових заповести.

Опсцени Петровићев делиријум иде у крешендо: „Један од основних разлога што сам оценио да није потребно да на такав текст одговарам јесте и чињеница да његови аутори, у ствари, полемишући, нису свесни колико потврђују истинитост изворних података и закључака које сам из њих извео. Није без основа академик Добрица Ћосић у разговору са академиком Милорадом Екмечићем изјавио: Ако има открића у историографији овога века, то је то. Свесни своје немоћи наспрам јачине извора, Римљани су се послужили лукавством тако што су за аутора подметнули свог послушника Зорана Ђуровића, а за објављивање часопис Теолошки погледи, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Из Синода и преко њега ништа се не објављује ако 'благослов' не да епископ бачки др Иринеј [Овај је свом возачу, на путу од Београда према Новом Саду, рекао да треба проверити то што Петровић пише о богомилима]. Ништа ново. Средство је важно за постизање циља, односно циљ оправдава средство“. На страну самохвалисање преко комунистичког ауторитета, који су Петровићу драги људи, јер је радио уредно за време комунизма у Академији (да сам као он, рекао бих: комунисти га хранили хлебом), и понављање клевете да иза мене стоји институт, он у неком искривљеном огледалу види шта су извори и интерпретирање истих, јер се самоубио сопственим рукама; види као што јасно види имена која брка, а да их није бркао само у млађим данима, него и овде, навешћу касније. Узе да уплете у своју теорију завере и Иринеја, који никакве везе нема са овом причом, јер је прота др Александар Ђаковац објавио овај текст. Не знам колико времена по објављивању ове студије сам у некој прилици поменуо Иринеју да сам радио на овом проблему. Тада се заинтересовао, али ни данас не знам да ли га је и прочитао. Петровић, који најбоље обожава трачеве, помиње веселог возача који је омрзнуо Иринеја, али је реч била о стварима које су се већ десиле и можда је Иринеј тада имао у рукама ТП.

Једно не разумем како је Петровић допустио себи да се сроза на ниво клеветника, јер све и да ја јесам нечији плаћеник, он за то нема никакав доказ, а на њему је било да исте изнесе. Нико не би – ко држи до части – себи допустио и да издалека инсинуира да је то тако, а камо ли да то и напише! Истина је да су ме из СПЦ платили да урадим један пројекат који је против усташа, али то није антицрквени и антисрпски пројекат, само зато што су га платили „екуменисти“. С правом називам ове ликове борбашима за неверу, јер они не знају шта наша Црква ради не би ли сачувала веру и народ. Но, и то не значи да сам плаћеник СПЦ. Освештао сам овде једну кућу и извршио езорцизам јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу. Феномена није више било, иако су се редовно јављали поново и кад су им долазили католички и православни свештеници. Заценио сам се био од смеха кад ме је, пре тога, весела Тереза питала да ли ја знам неке посебне молитве? Како имам богатог искуства на овом пољу, ја јој рекох да се она ништа не брине, а ја вршим свој посао. Скоро су ме звали на ручак и оно што је пре годину личило на руину (њихова кућа са имањем), сада је као Спејс Шатл. Нисам ни њихов плаћеник. Само сам пријатељ грешника и Самарићана.

esorcismo_e1.jpg?w=640

Антипример сам овога што наведе Петровић:„На велику жалост, епископи папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. Ја сам од 92. ђакон, поп од 96., и после 26 година службе сам само поп. Ни протонамесник, ни протојереј. И то сматрам одликовањем. Као што сматрам комплиментом кад сам одбијен на Богословском факултету у Београду, са једним од образложења, да они немају доказ да сам завршио основну школу! Тиме сам надмашио и Владику Николаја, јер су њему барем део богословије признали па га послали у Русију да се доправослави. Ја једино добијам аплаузе на научним скуповима и у цркви кад проповедам. Тада знам да чиним право дело. И увек се људи изделе. Једном приликом је један католички свештеник скочио да ме задави, а у другој један васељенац је почео да лаје па се наша вучица са Калабрије, мати Стефанија подигла на ноге и изгрдила га пред свима. И Митрополит је стао на моју страну. Али за науку и рад са људима се не добијају ордења. Зато сам обећао себи да ћу одбити крст када се сете да сам крваво радио за народ.

Као што знам да сам грешан човек – и ово није реторичка фигура тапеинос – тако немам потребу да верујем у чуда, јер су ми она скоро свакодневница. Ја сам поп. Народски поп. Зато и бригујем о пастви и вери. Не знам колико адвентиста се обратило на православље јер су направили кобну грешку да се друже са мном (заборавили су на: човека јеретика треба се клонити), а овде су неки католици пришли православљу, иако сам их одговаро, јер сам их видео као здраве особе којима се наш „стил“ свиђа. Ја ни не прекрштавам католике нити вршим неку мисију међу њима, али када видим особе да им се нешто више свиђа, прихватам их отвореног срца. Никакве туге немам ни ако неко од православних оде у католике. Није отишао у пакао, него на другу сису, јер ако се сећаш, Немања је сисао из 2 сисе, а ти се изнервираш као лептир кад чујеш Папу Јована Павла Другог да говори о 2 плућна крила! Да је Немања сисао из 2 сисе, ко то рече? Неки јеретик или светац?

Да ти одмах уклоним дилему што се у научним текстовима не потписујем са титулом: Да никога не бих ставио у неку подређену позицију. Зато испред мог имена нема ни свештеник ни доктор. Ја желим да учим људе и да се учим од њих. Имам мноштво људи који имају само неки занат или основну школу, а за које тврдим да сам научио много од њих. Не интересује ме, друже, да имам широке рукаве и да их на тргу ширим или да још поздрављам на све 4 стране. Сав мој мотив зашто сам узео да те карам се састојао у томе што сам поп, а ти си ми драга особа, па не желим да упропашћаваш народ ширењем мрзилачке и лажне тезе да су Латини богомили и да су их Немањићи прогонили, водили крсташки рат против њих или некакву истрагу. То је глупост. Сасвим си машио, јер мрзиш католике. То је нездраво стање духа. Не тражим од тебе да се као св. Исаак Сирин молиш и за демоне, али барем да се молиш за ове које сматраш непријатељима. Тада ће се Утешитељ уселити у твоје срце. Тада ћеш моћи да опростиш и овима из СПЦ који су ти нанели неправде. Јер, шта радиш више од незнабошца, ако волиш само ближњег? То је Исус на гори питао једнако и тебе и мене. Ти си се бавио правом, законом. Ниси се бавио овим што нам је Исус донео. Ја сам из љубави узео да напишем текст „против“ тебе. Замисли неког ко 6 месеци стрпљиво чита твоје текстове и изворе да би ти одговорио са озбиљношћу? Није то мало времена. И ти, ни не размишљајући о мојој мотивацији, излетиш са овим сомнабулним клеветама и теоријама завере? Да си ме пљунуо у лице, можда би ми било лакше. Било ми је тешко што сам написао ту студију, али Господ наређује да будемо и сурови у ревности за истину. Те фигуре имаш и у Стефановом житију Немање. Ја сам рођен на свете Милутина, Драгутина и Јелену. Сви су били про-западни (немој да разумеш у смислу борбаша за неверу). Драгутин и Јелена су тражили од Папе Николе да им пошаље мисионаре да обрате богомиле у хришћане. Ти као да си заспао над тим аргументом, јер се види сва бесмисленост твоје аргументације, јер ко ће тражити од Папе да им католике преобраћа у католике? Фра Леополд из Београда ме је гледао бледо када сам му рекао да се захвале нашим православним свецима што су присутни на Балкану. Тако си и ти остао нем као овај фратар.

40209932_2043069359070854_64310762728723

Издаја православља од ЗЂ; насликао 2 иконе св. Леополда Мандића за Падову и Херцег Нови. Мисио са католицима у цивилу!

30516476_1845786582132467_50582680953497

Св. Леополд, аутор ЗЂ.

Зато бих ти саветовао да узмеш да поново простудираш тај мој текст. Да узмеш да се бавиш аргументима, а не теоријама завере. Да те не ложе борбаши за неверу. Да не падаш на форе Николаја Туњавог и Максима Врљавог. После они пусте на тебе Грешног Милоја. Њега памет не смета.

Такође бих посаветовао др Петровићу да се више сконцентрише када пише и чита, јер му пролете многе ствари. Нпр. у његовом памфлету нам поклања још један у низу бисера: „Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара, добра ствар, на пример, то што је у београдском римокатоличком храму урађена фреска са ликовима: Свети Методије (брат Светог Ћирила), Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава Српски. То је тако, иако је Римокатоличка црква, на Сплитском сабору 1059. године,  Светог Методија осудила као јеретика; иако је Свети Симеон Мироточиви (као Немања, 1166–1196) сазвао Сабор, фреском представљен у Сопоћанима, на којем он председава, а испред њега лево и десно, тј. одвојено, стоје у јасно различитим одеждама православни и Латини – 'нови' богомили, на том Сабору осуђени као јеретици; иако је Свети Сава и списима Латине представљао као јеретике. Али за римокатолике важан је циљ, а не средство. Јер, ту фреску у београдском римокатоличком храму београдска телевизија, кад се о Божићу и Васкрсу служи миса, више пута преноси, као што истовремено преноси и присуство обично викарног епископа и других свештених лица из Патријаршије. Можда је и то недавно, тачније 3. августа 2018. године,  дало повода патријарху српском Иринеју да захвали београдском надбискупу Станиславу Хочевару 'на посети и његовим напорима на неговању добрих међухришћанских односа'“.

Др Петровић је заборавио да помене како је на поменутој фресци из Криста Краља приказан и свештеник Зоран Ђуровић преобучен у Богородицу!:)) Кад се халуцинира, 'ајмо до краја! Пошто РТС свакодневно преноси мисе ових бабуна и нових богомила, Петровић није успео да упамти да је реч о најстаријој Бг жупи, цркви Криста Краља. Затим, не уме да наброји приказане свеце, а то су с леве (северне) стране: св. Иван Капистран, св. Никола Флуе и св. Кирило Александријски, а с десне (јужне): св. Кирило и Методије и св. Сава. Види се да је стручњак за споменике срБске средњовековне културе, вероватно под наитијем Светог Духа, све избркао. Кад би неко неупућен прочитао Петровићеве фантазије, помислио би да су Немањићи основали Католичку Цркву у Срба! Избацио је св. Кирила, а убацио непостојећег Немању!

36177374_10216347150015483_6462616485469

Црква Криста Краља са наведеним свецима 

Зашто је то урадио? Пробаћу да одговорим јер се дуго дружим са нашим талибанима, па знам како им мозак перверзно функционише: Избацио је Кирила јер знамо да је он почива у Риму, па није лепо то евоцирати, јер како то да такав просветитељ буде на месту где Сатана влада, а уз то крсташи га нису украли? Зато пак се сетио како је на Сплитском сабору Методије осуђен као јеретик. Неће да се сети да је била борба око територија која је стајала у позадини ове осуде. Да подсетим Петровића да су се Кирило и Методије обрели у Риму јер су ишли на ноге Папи Николи, кога је св. Фотије анатемисао, да се правдају (и они су имали своје Петровиће). Ту је Кирило и умро код Папе Хадријана. Петровић заборавља да је ово било време лаких анатема, па су пљуштале као киша. Св. Папа Никола је анатемисао св. Фотија, овај после њега, као што је анатемисао и св. Игњатија, свог конкурента за патријаршијски трон. Ове форе о анатемисањима Петровић може да продаје само борбашима за неверу. Јер, Кирило и Методије су заједнички свеци. То што неко некад попије анатему, није битно, него је битан потоњи суд Црква. Тако је св. Кирило Александријски анатемисао св. Јована Златоустог, и називао га Јудом, а Кирило није био зли католик.

Петровић хоће да каже да су католици толико подмукли па да и ове које су сматрали јеретицима, сада кобајаги прихватају, само да би претурили неупућене Србе и поунијатили их! То се, Петровићу, зове злонамерно спиновање. Саву су представили са ореолом, као свеца, јер га у неким крајевима католици чак славе као славу и фигурирао је у њиховим календарима. Не сумњају у његову светост, а како је он оснивач СПЦ, а они су скоро као гости у Србији, природно је да га изобразе са Просветитељима Словена.

163614_192564884091830_2335990_n.jpg?_nc

Икона св. Методија и Кирила, урађена за Београдску Надбискупију.

Још један доказ издаје Православља од ЗЂ. 

Петровић им у фреску убаци и Немању. Шта рећи на та фантазирања? Ништа, то је добро познати манир борбаша за неверу. После се љуте на мене када им кажем да су лажови, фалсификатори и шарлатани. Каже како је Немања сазвао Сабор против католика, што се види и на фрески из Сопоћана. Какви црни Сопоћени су те спопали, докторе? Тога тамо нема. Нешто ти се неда са Немањом... Како су ти се причинили католици на том сабору, тако ти се причинила и фреска у Сопоћанима. Реч је о фресци из цркве светог Ахилија у Ариљу, око 1296. Ја имам Ђурићеву монографију Сопоћана, као што сам са Блага скинуо све фотке фресака из Сопоћана, јер сам живописац, и гарантујем да те фреске тамо нема. Има је у Ариљу и ту фреску Петровић описује. Но, то је тек Плач Мајке Божије, јер Петровић не уме да чита иконографске преставе. Разуме се у фреске као ја у интеграле. Зато он као Мали Перица замишља да су фреске фотографије. Као када би неко видевши икону Јована Златоустог из 17. века у сакосу, помислио да је сакос постојао у 5. веку! Како ствари стоје, плашим се да би Петровић био у стању и то да нам докаже...

KoHBSG0.jpg

Немањин сабор, Ариље.

Ово је најлошији фрескопис из Ахилија, јер припада трећем мајстору. Фигуре су непропорционалне, нема лепоте и финоће израде коју срећемо у ктиторској композицији итд. Фреска приказује Немању као краља, а чак ни Петровић неће да се усуди да тврди да је овај био краљ. Дакле, ова фреска нема у себи никакве историјске веродостојности. Тешко је замисливо и да су епископи у Немањино време имали полиставрионе, а сама фреска је настала век после сабора, а тада су већ епископи имали полиставрионе. Такође немамо никаквог писаног трага да је Немања позвао „богомиле“ на овај сабор. То је крајње невероватно јер су на саборима били сазивани јеретици из једне Цркве. Натпис на фресци их ословљава са „полуверци“, који се у Душана разликују и од латинске јереси и можда од богомила. Према томе, свако позивање на ову фреску је депласирано. Но, има оних који по лету птица одгонетају ствари.

TpMy7xj.jpg

Детаљ.

wsm9dzT.jpg

Детаљ.

Што се тиче других Петровићевих тлапњи: Симеон Солунски, кога безочно фалсификује и Константин, довољно је речено у мојој студији, па свако може да провери. Ако узме да пресавије табак – као што сигурно неће, јер да је могао да нешто одговори сувисло то би и урадио, а не прибегавао пљувању на особу и клеветање – и одговори на моју научну анализу, свакако ћу му отписати. На даље пљувачине нећу одговарати. Ето му их артемити, Милоје грешни и борбаши за неверу. То су његови компари, моји нису.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 30.09.2018

 

[1]О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, inТеолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404.

[2] Проф. др Миодраг М. Петровић, Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство, уторак, 25 септембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11019/1/.

[3]„Свештеник Зоран Ђуровић превише мудрује у духу латинске лукавости, која се, у ствари, у другима рађа а преко њега се само преноси, иако апостол Павле саветује да не треба мудровати више него што је потребно мудровати. У својству „латинске трубе“, посластица му је да се окоми на ствари које одишу српством и православљем... тежи да сроза ауторитет православних помесних цркава“.

[4]„Папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“.

[5]„Питам се: чему толика иронија, проткана мржњом?!... не раде против православља, а у корист екуменизма“ (в. нота 4).

[6]„Послушника Зорана Ђуровића“.

[7]„Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара“.

[8]„Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом“.

[9]„Недоученог Зорана Ђуровића, који свом имену није, из њему знаних разлога, придодао достојанство свештеник“.

[10]„Права наука не трпи ласкања, дипломатију и довијања каква су аутори текста у Риму“.

[11]„Произвољност и хаотичност“.

[12]„Подметања озбиљан научник“.

[13]„Пуна довијања, смешне комбинаторике, софизама“.

[14]„Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“.

[15] http://www.eparhija-prizren.org/k/autori/miodrag-petrovic.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Broken рече

Отче Зоране, Бог вас је без сумње даровао многим даровима али смисао за одевање није међу њима.

:smeh1:

Невероватно је али најбоље обучени у нас је дуго био Синиша Михајловић. Кад су га питали ко му бира одевне комбинације он је искрено одговорио да у Италији купује гардеробу којом су обукли лутку у излогу. Дакле, неко све то среди а Синишко дође на готово и само иакешира. 

Размишљам, па лако је када се облачи у скупоценим миланским бутицима где неко већ то успе да уклавири, али хајде се Ви обуците у тоновима по модним законима живећи у Риму од 100 e  апанаже уз троје малолетне, да не кажем гладне деце, уз супругу која не ради и са константном пресијом у вези са основном егзистенције. 

Праштајте! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли сада морам да читам и 'аргументе' професора по тим Борбама? :D

Него кад смо већ установили да је поп плаћеник, ја бих да помогнем професору кроз скретање пажње на поп Ђуровићев самоинкриминирајући доказни материјал. :))

Вако:

пре 13 часа, Zoran Đurović рече

За овај текст против његове тезе ни од кога нисам добио динара

Пошто је поп лукави Латин :)) он је сигурно добио евре! Па сад је пун евра, а и не лаже да није добио динаре

Не мош на крај изаћи са Латинима, никако. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не изнех и овај бисер од Петровића, јер узех само да главно набројим, али сам већ имао у свести где се налазе хришћани у извору. Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића. У овом нападу пише на мој рачун: "Таква домишљања и подметања озбиљан научник никада себи не би дозволио. Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија".

Извантупио је Петровић, да се народски изразим, јер је он сам то био навео. Пише: "У 51. глави  Законоправила  Светога  Саве пренет  је  византијски  спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани,  Лонгобарди,  Франци  који  се  и  Германима  називају, Амалфићани, Венецијанци и остали...'". Што би могли да кажемо у Петровићевом духу: Свети Сава у Законоправилу Латине назива хришћанима! Добро је да сам ја тај неозбиљни научник који подмеће. 

Овај његов превод се налази у његовом тексту: „ТОМОС  ЉУБАВИ“  И  „ДВА  ПЛУЋНА  КРИЛА“ КАО  ПОТПОРЕ „ПАПСКОМ ПРИМАТУ" И УНИЈИ, а објавио га је Monday, 20 April 2009. Давно беше, ко ће сада да се сети, а Ђуровић је ситничав.:))  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.      Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!     *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?   Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах:  „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од  овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.   *Према речима преподобног Макарија Великог  „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?   Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.   *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?   Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека  „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике?  Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.   *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић,  реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?   Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.   *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?   Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.   *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници.    Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од  17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.   *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи  да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом?   Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.   *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?   О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7)  Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите  неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.   *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света.    Разговарао:  Катихета Бранислав Илић       *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
    • By Поуке.орг - инфо
      Преговори Митрополије црногорско приморске (МЦП) и Владе у вези са Законом о слободи вјероисповијести треба да се обнове али не могу трајати у недоглед, оцијенио је ректор Цетињске богословије Гојко Перовић наводећи да је тај акт потребно суштински промијенити јер је у супротности са Уставом и људским правима.     На питање када се очекује наставак преговора поводом тог закона, Перовић је одговорио да је митрополит Амфилохије, недавно у званичном допису подсјетио премијера Душка Марковића да та тема стоји отворена и да се чека одговор Владе.   „Црква спремно чека одговор Владе и са пажњом ће да саслуша њено коначно виђење ове теме“, казао је Перовић агенцији МИНА.   Он је подсјетио да су прво имали петосатни састанак владика и министара.   „Потом смо имали дуг и садржајан састанак такозваних експертских тимова, и више не видим ни потребе ни простора да се преговара у недоглед“, казао је Перовић.   Он је рекао да посебно нема дилеме у чему је проблем и поручио да Влада треба да одговори да ли ће закон бити мијењан или неће.   Перовић је подсјетио да су људи из експертског тима Владе, на посљедњем састанку, признали да су приговори цркве и аргументовани и правно утемељени.   „Мијењамо ли га суштински, тамо гдје је он у колизији са Уставом и основним људским правима, – или ћемо, не дај Боже, себе и јавност да обмањујемо неким фризирањем и уљепшавањем овог, по нама, накарадног текста“, навео је Перовић.   Он је казао да ће спор бити ријешен када буде „уклоњен“ Закон и усвојен бољи и поручио да нема ни говора о потписивању било каквих темељних уговора МЦП док је на снази „овај удар на правни поредак државе“.   Он је навео да можда изгледа да МЦП наступа по принципу „узми или остави“ односно да уцјењује Владу захтјевом да се уклоне спорни чланови Закона без чега нема даље приче ни о чему другом.   „До ове ситуације смо дошли тако што цијелу претходну годину цркву нико ништа није питао ни око чега. Мимо међународних препорука о инклузивном и транспарентном дијалогу Закон је донесен једнострано. Зато ми кажемо ‘промјена а не примјена’ Закона“, поручио је Перовић.   Неутемељене критике о политичкој позадини литија   Говорећи о наставку литија Перовић је рекао, да с обзиром да је здравствена ситуација све боља у МЦП очекују да ће„затворски услови“ попустити, и бити добијен амбијент демократског друштва у ком се подразумијева могућност јавног окупљања.   Упитан да ли ће литије бити и током кампање за парламентарне изборе, Перовић је рекао да их не занима, као цркву и као вјерујуће људе, кад ће и да ли ће бити парламентарни избори.   Он је казао да ако неко види везу између избора и литија тај треба да је тражи у чињеници да власт није жељела да квалитетно ријеши питање Закона прије његовог усвајања.   „Није га ријешила у моменту јасне грађанске манифестације негодовања против тог Закона. Власт је свјесно гурала тензије између себе и Цркве ка 2020. години, па онда још конкретније, према другом дијелу ове године“, оцијенио је Перовић.   Он је навео да у том смислу МЦП не интересују критике власти о политичкој позадини литија јер су непринципијелне и неутемељене и да се ради о политикантској флоскули и замјени теза.   Перовић је рекао да са друге стране све има своје политичке разлоге, јер је ријеч о закону који је изгласан у Скупштини и који се само и једино у њој, политички, може бити промијењен.   „Кад кажемо да је позадина политичка то онда не значи да се црква бави странкама, или да је склизнула у политиканство, него да смо, вољом државе, дошли до оне политичке теме, доношење закона о црквама и вјерским заједницама која се тиче цркве“, казао је Перовић.   Он је навео да је искључива политичка воља владајуће гарнитуре хоће ли се литије временски поклопити са одржавањем избора или са било којом другом политичком активношћу.   Политичким листама не требају црквени богослови   На питање да ли би МЦП подржала некога на изборима, с обзиром да се помиње могућност формирања листе за одбрану светиња, Перовић је одговорио да политичким листама не требају црквени благослови, нити црквена имена.   „Друга је ствар да ли међу политичарима, неко, из сопствених вјерских побуда тражи благослов за почетак неког посла. Такав и треба да га добије али да то не користи у политичкој пропаганди. Сваки нормалан, користан и добронамјеран посао црква благосиља“, казао је Перовић.   Перовић је казао да ако владајућа партија у изборе улази са кампањом да хоће да мимо Устава „подржави“ цркву, црквену имовину, без суда, припише себи онда она, свјесно, даје легитимитет опозиционој варијанти да се назове „не дамо цркву“ или „бранимо светиње“.   “Али то је ствар нечијих политичких процјена а никако жеље цркве да одређује и усмјерава, ни на који начин, било чију политичку активност”, рекао је Перовић.   Он је казао да су странке, партијашења, диобе нормалне ствари за парламентарну демократију, али да то није тема у коју би црква требало да улази и да се сврстава на нечију страну.   „Оно што би – у политичким пословима – евентуално могло да добије подршку цркве, нијесу подјеле и диобе, него нека идеја, неки процес или вриједност којима би ујединила сву Црну Гору“, казао је Перовић.    Најава формирања православне цркве националних Црногораца удар на темељ државе   Коментаришући поруке предсједника државе Мила Ђукановића да је могуће формирање православне цркве националних Црногораца, Перовић је оцијенио да је то удар на темеље државе.   „На овај начин предсједник руши Устав, који каже: држава и црква су одвојене, у организационом смислу. Не може и не смије држава или партија – оснивати нити обнављати Цркву“, рекао је Перовић.   Он је казао да Ђукановић дијели грађане, афирмишући национализам као принцип вјерског окупљања што је супротно и црквеним канонима, и начелима грађанског друштва.   Он је упитао шта значи утврђивање подјела по националној основи, нарочито између Срба и Црногорца у Црној Гори.   „Зар ми нијесмо браћа, кумови и најближи рођаци? На последњем попису приближно је једнак број националних Црногораца и говорника српског језика, као што је приближно једнак број националних Срба и говорника црногорског језика“, навео је Перовић.   Он сматра да то говори да Црногорци говоре српски, а да Срби говоре црногорски. „Уствари, то све значи, да су подјеле по том питању – једна велика бесмислица“.   Он је навео да се у предсједниковом говору, доводи у питање право цркве да се пита, да предлаже у вези правца будућег кретања и развоја Црне Горе.   „Ми свештеници и вјерници, истовремено смо и грађани ове државе. И имамо право на јавну ријеч, да кажемо шта нам се свиђа а шта не, да се међусобно договарамо, да савјетујемо једни друге“, рекао је Перовић.   Он је казао да је Црна Гора и њихова земља и да имају право да одлучују о њеној даљој судбини ништа мање него било ко из власти све у складу са прописима и важећим стандардима друштвеног живота.     Извор: Спутњик
    • By Поуке.орг инфо
      Фото: Илустрација
        Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вечеру са породицом у есклузивни ресторан 'Болоњ' у близини Тријумфалне капије. Са женом и двоје малолетне деце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта.
      Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави.
      Рекао је Стипету на српском:
      - Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу!
      Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су биле завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у 'Болоњ', незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. 'Злочинац' је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Зап. Босни...
      Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ 'библијска прича' о жртви, џелату и освети. Гулић је средином јуна 1942, год. са својим усташама као сатник извео из куће проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је Сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао.
      - Тебе нећу под каму. Хоћу Влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју српску пашчад! - Тог дана Прота Сава је заувек напустио цркву и дао се у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је 'паметни' Стипе већ дуже време капетан у партизанима... Да је негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи.
      Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Није га занимало што то није ни могао. Увек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала...
      Тражио је тог пса ко пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци Ту и све остале информације. Питали су га да они то 'обаве' за њега јер су знали за тај монструозни 'случај.' Он то није дозволио. Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот... Да му Он лично пресуди... Ипак у Савином злочину је било и 'достојанства'. Није му побио децу, жену. Крвник није, сматрао је да је свој рачун са Гулићем поравнао...
       
      ПРОТА САВА (1959. По истинитом догађају)
      SRPSKA-PORTAL.COM Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вече...  
    • By Ćiriličar
      Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова

       
      У лобирању за договор о подели Косова предњаче Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко и подржавају план директора америчких обавештајних служби Гренела
      Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије.
       
      Неколико дана у руској јавности се појављују текстови који имају за циљ да оправдају такозвану поделу Kосова, односно договор између Трамповог изасланика за Kосово и директора Националних обавештајних служби САД Ричарда Гренела и председника Србије Вучића. У лобирању за договор о подели Kосова предњаче господа Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко. Чудно је да они, иако руски наводно експерти за Балкан, подржавају план који заступа Гренел – директор Националних обавештајних служби САД и бивши амбасадор у Немачкој, човек који се неуморно борио против Северног тока. Kао професора међународног права на Правном факултету у Kосовској Митровици чуди ме да се руски држављани залажу за непоштовање српског Устава? Вучићева идеја о подели Kосова је у супротности са српским Уставом из 2006. Границе Србије и правни систем могу да се мењају само ако се обезбеди 2/3 већина у Народној скупштини и подршка народа на обавезном референдуму. Господин Вучић није у стању то да обезбеди па се зато нетранспарентно и незаконито договара са Американцима. Да ли руски Вучићеви лобисти смеју такав незаконити и штетан став да изнесу везано за своју земљу? У Русији се поводом промене и примене устава поступа онако како је уобичајено у правној и сувереној држави. Устав се мења у Думи и на референдуму.
      Србија ће договором о предаји територије добити само једну једину целу општину на северу Kосова – општину Лепосавић. Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије. С обзиром да је у међународном јавном праву одавно напуштена доктрина екстериторијалности (то знају и студенти на првој години правних наука за разлику од господина Бондаренка) губитак Пећке патријаршије би био трајан. Вучић ће тако, предајом договореном на 800 година аутокефалности СПЦ, успети да натера Србе на оно што ни моћна Османска империја, ни комунистички диктатор Хрват Јосип Броз Тито, ни најмоћније НАТО државе 1999. нису успели – да се добровољно одрекну Пећке патријаршије, вековног седишта СПЦ. Тако би Вучић довршио оно што је почео закључивањем Бриселског споразума 2013. којим је прихватио 2/3 Ахтисаријевог плана, плана којег је бивши српски премијер Kоштуница у много тежим околностима 2007. године одбио. На основу Бриселског споразума и допунских споразума, Србија је у периоду 2013-2020. укинула све оно што је уз велике муке сачувала и изградила на Kосову након бомбардовања 1999. Српски МУП на Kосову од 1.200 припадника, Цивилну заштиту основану 2006. од 800 припадника – углавном прекаљених војника, канцеларије МУП у предграђу Приштине и јужно од Ибра, српско правосуђе јужно и северно од Ибра, српске општине, управне органе. Србија је након доласка Вучића на власт применила споразум о граници који Приштини омогућава присвајање 35 милиона евра прихода годишње, предала је сецесионистима и енергетски систем и телекомуникације и међународни позивни број +383. Вучић је јавно позивао српске судије 2017. да се прикључе албанским сецесионистичким судовима. Такав позив од стране централне власти на кршење важећег Устава и изградњу сецесионистичких институција није забележен у модерној правној историји…
      Вашингтон је очигледно већ почео да испуњава свој део договора Гренел – Вучић тако што је организовао смену такозваног премијера Kосова Kуртија у марту 2020. Да ли ико ко није лобиста или нема лични интерес заиста мисли да Американци дају бесплатне уступке?
        Потписивањем договора о подели у Белој кући и тиме формалним признањем Kосова, Београд ће фактички ставити ван снаге Резолуцију 1244 СБ УН. Односно, исту ону Резолуцију која гарантује суверенитет Србије и коју званична Москва жестоко брани у Интерполу, УНЕСKУ, афричким, азијским и америчким земљама које повлаче признање независности Kосова (17 држава у протеклих неколико година).
      Тако ће главни дипломатски адут Москве на Балкану бити стављен ван снаге и нарушен међународни углед Русије.
      Да је један од елемената Гренеловог договора потискивање Русије из Србије показује и следеће. Након састанка Гренел – Вучић у Вашингтону, српски председник се све до 3. априла није обратио руском председнику за помоћ поводом Kороне иако је Србија процентуално у односу на број становника имала највећи број заражених у региону. У међувремену је упутио поруке Меркеловој, Сију, Трампу, Џонсону и шеицима из УАЕ. Kада је Русија у року од 24 сата послала Србији 11 великих транспортних авиона и 90 лекара, Вучић их чак није ни дочекао на аеродрому, иако је неколико дана пре тога уз помпу дочекао један једини кинески авион. Вучић, иначе носилац руског ордена, се за руску помоћ која је убедљиво била највећа „захвалио“ тако што је 15. априла на државној РТС више пута у ударном термину емитован антипутиновски и антируски филм „Путинови сведоци“, аутора Виталија Манског. Више су него смешне тврдње да је то урађено без Вучићевог знања. РТС се финансира из државног буџета и држава у потпуности контролише управни одбор РТС-а. Директору РТС је 2019. продужен мандат иако је стекао услове за пензију.
      Дакле, за поделу Kосова су директор националних обавештајних служби САД Гренел, који је на то место дошао и због доприноса заустављању Северног тока, и Вучић.
      Против поделе Kосова је српско јавно мњење, што показује Вучићево неуставно избегавање референдума. Против поделе је и СПЦ – показује саопштење Сабора СПЦ из маја 2019. Подела је противна међународном праву, односно Резолуцији 1244 као и Уставу Србије из 2006. Ономе ко није пословно везан за Вучића, више је него јасно шта је исправно.
      На крају, нека лобисти поделе у Србији и Русији дођу на KИМ да објасне народу зашто је боље да живе у албанској сецесионистичкој творевини и по албанским законима, а не у српској држави по српским законима.
       
      Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова
      GEOSTRATEGY.RS  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...