Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Pozdrav svima 

Imam par pitanja i nedoumica i nisam sigurna sta je ispravno ili ne.

Zato bih zelela da  mi neko dogovori ko bolje poznaje materiju da li je u redu drzati nasu liturgiju u drugim crkvama (katolickoj, protestanskoj ) ili objektima poput kluba ukrasenog sa po par ikona i to bilo kojim danom ?Licno pitam svesteno lice da li je moguce da se moze drzati liturgija u jednom klubu koji je apsolutno namenjen nekim drugim ”radnjama” i dobijam odgovor da je bitno okupati  narod i drzati liturgiju a ne gde se drzi . Hm neznam sta da misli 

Drugo pitanje koliko ja znam (mozda pogresno ) da je pusanje djavolska rabota a onda na samnom ulazu nase crkve nailazim na  svesteno lice koje sedi i pusi totalno mi je konfuzija u glavi ?

Hvala unapred na odgovoru

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Литургије се негде служе по становима, црквама купљених од других деноминација. Некада су се хришћани окупљали у катакомбама, а не храмовима.

пре 7 минута, Ancica рече

Drugo pitanje koliko ja znam (mozda pogresno ) da je pusanje djavolska rabota

Погрешно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Ancica рече

Pozdrav svima 

Imam par pitanja i nedoumica i nisam sigurna sta je ispravno ili ne.

Zato bih zelela da  mi neko dogovori ko bolje poznaje materiju da li je u redu drzati nasu liturgiju u drugim crkvama (katolickoj, protestanskoj ) ili objektima poput kluba ukrasenog sa po par ikona i to bilo kojim danom ?Licno pitam svesteno lice da li je moguce da se moze drzati liturgija u jednom klubu koji je apsolutno namenjen nekim drugim ”radnjama” i dobijam odgovor da je bitno okupati  narod i drzati liturgiju a ne gde se drzi . Hm neznam sta da misli 

Drugo pitanje koliko ja znam (mozda pogresno ) da je pusanje djavolska rabota a onda na samnom ulazu nase crkve nailazim na  svesteno lice koje sedi i pusi totalno mi je konfuzija u glavi ?

Hvala unapred na odgovoru

Св. Литургија се може служити на било коме месту. Битно је да се савршава на Антиминсу (https://sr.m.wikipedia.org/sr/Антиминс). Наравно, цркве (објекти) се граде због тога (ради служења Литургије и осталих Св. Тајни) и то је природно место за литургијска сабрања, то јест парче освештаног простора које се разликује од остатка света. Међутим, пошто на неким местима (из различитих околности) нема услова за храмове, онда се из снисхођења дозовољава да се служи у просторима који нису освештани и предвиђени за богослужења. 

Што се тиче пушења. Ако гледамо искрено и прецизно, наравно да се ради о "ђаволској работи", јер сваки порок и свака греховна навика којој робујемо (а притом вршимо и геноцид и тихо убијање нашег тела) је везана за ђавола. То јест, све што није у сагласју са вољом Божијом, везано је за свет палих духова и нашу палу вољу и природу. Притом, пушење подгрева скоро све остале страсти и наркотички делује на човека и његово унутарње биће (убија осећај за истинско покајање, а тиме и способност за обожење - које је смисао и сврха живота) и савест. Тако да је пушење (као и сваки други порок, коме човек робује) директно сатанско дело, ма колико се то нама несвиђало и колико год ми желели да оправдамо оно што се оправдати не може.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pitanje je ko šta i ko koga osvecuje,hram zajednicu ili zajednica hram.U nemogućnsti da se negde izgradi hram,npr.u nekim evropskim zemljama,dopušta se služenje u hramovima  koji ne pripadaju Pravoslavnoj crkvi ili klubovima.Uvek treba razlikovati šta je primarno,a šta sekundarno.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.9.2018. at 17:43, Нифада рече

Pitanje je ko šta i ko koga osvecuje,hram zajednicu ili zajednica hram.U nemogućnsti da se negde izgradi hram,npr.u nekim evropskim zemljama,dopušta se služenje u hramovima  koji ne pripadaju Pravoslavnoj crkvi ili klubovima.Uvek treba razlikovati šta je primarno,a šta sekundarno.

 

Заједница освећује Храм, то се подразумева. Али, пошто Заједница освети Храм, онда се и учесници у Заједници освећују Храмом :).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Васијан рече

Заједница освећује Храм, то се подразумева. Али, пошто Заједница освети Храм, онда се и учесници у Заједници освећују Храмом :).

У том случају исто се може применити и на било који објекат у коме се заједница окупља ради службе Богу,односно Богослужења. :mahmah:

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Нифада рече

У том случају исто се може применити и на било који објекат у коме се заједница окупља ради службе Богу,односно Богослужења. :mahmah:

Не баш, јер постоји суштинска разлика између освећеног Храма (молитвеног дома) и неког другог простора коме се тренутно служе Свете Тајне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Васијан рече

Не баш, јер постоји суштинска разлика између освећеног Храма (молитвеног дома) и неког другог простора коме се тренутно служе Свете Тајне.

Tema je bila u vezi sa služenjem Liturgije u prostoru koji nije hram,zbog nepostojanja istog.Hoćeš reći da Liturgija koja se odsluži u nekom prostoru koji nije hram,nije potpuna Liturgija,niti da su se oni koji su se pričestili na takvoj Liturgiji zaista i pričestili? U tom duhu,verovatno su Liturgije koje se služe u velelepnim hramovima posebne Liturgije :pop:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Нифада рече

Tema je bila u vezi sa služenjem Liturgije u prostoru koji nije hram,zbog nepostojanja istog.Hoćeš reći da Liturgija koja se odsluži u nekom prostoru koji nije hram,nije potpuna Liturgija,niti da su se oni koji su se pričestili na takvoj Liturgiji zaista i pričestili? U tom duhu,verovatno su Liturgije koje se služe u velelepnim hramovima posebne Liturgije :pop:

Боже сачувај, ни говора говора :unbelieveble:

У питању је неспоразум. Последња моја порука се односила на то да нас обитавање (наравно, ако је свесно) у самом освећеном простору (молитвеном домз, светом местз итд.) освећује, како за време богослужења, тако и мимо њих.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто је уобичајена пракса у нашим храмовима да свештенослужитељи јако брзо и неразумљиво изговарају различите молитве у току Литургије и све генерално раде напето и брзо? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Може се служити и на ливади, зна се да  без антиминса не може.
 

пре 11 минута, Панарет рече

Зашто је уобичајена пракса у нашим храмовима да свештенослужитељи јако брзо и неразумљиво изговарају различите молитве у току Литургије и све генерално раде напето и брзо? 

Навика.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Панарет рече

Зашто је уобичајена пракса у нашим храмовима да свештенослужитељи јако брзо и неразумљиво изговарају различите молитве у току Литургије и све генерално раде напето и брзо? 

Nije to uobicajena praksa, pre da je nacin na koji neko to radi...sto kaze Dragana, navika ili jednostavno njegov nacin citanja. Neko cita jasno, razgovetno i polako a neko smandrlja nesto sebi u bradu...:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Скоро да је постало део стила...Понекад свештеник не сачека ни да ђакон заврши и већ почне "свој део"...Тужно је да ми хришћани који толико говоримо о Литургији заправо смо највише сморени и отаљавамо најузвишеније ствари...Код римокатолика је друкчије, кад сам тамо одлазио на Мису био сам импресиониран колико воде рачуна да све буде разговетно и свима јасно...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што се дувана тиче, свакако му није место међу људима, а поготово код верујућих. А на првом месту свештена лица не би требало да га користе, не толико због спасења свога, колико због потенцијалне саблазни које могу изазвати међу људима, доказ је аутор ове теме.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од matija_,
      Pomaze Bog. Mozeli neko da me posavetuje da li da citam molive iz molitvenika ili da ih citam iz sebe smisljajuci molitve. Nije mi problem vreme koliko ce trajati nego sta je bolje raditi pred Bogom.
    • Од JESSY,
      FILMOVI I KNJIGE “A da ja to ipak proverim?”: Kako se izboriti sa demonom zvanim OKP
      December 3, 2018 - by Marica Stijepović
      U Blizanačkoj trilogiji Agote Kristof jedan od likova kaže:
      Drugi lik mu odgovara: U pravu ste. Pisanje je nešto najvažnije. Ako se bavite socijalnim radom, floskula the world is saved one child at a time – svet se spašava tako što spašavaš jedno po jedno dete – verovatno vam je već dozlogrdila; pa opet, kada sam pročitala Nema kraja kornjačama Džona Grina, dva prethodna citata, jedan opskuran i maestralan a drugi rabljen, spojila su mi se u konglomerat koji otprilike glasi: svet se spasava jednom po jednom knjigom.
      Glavna junakinje knjige, Ejza, nije čak ni naizgled obična tinejdžerka; otac joj je dao ime koje obuhvata i početak i kraj abecede, tako da znaš da možeš da budeš šta god poželiš. Njeno ime je samo njeno, zvuk koji je samo njen. Dok sedi u trpezariji škole, razmišlja o svom digestivnom traktu i mikrobima koji žive i razmnožavaju se u njoj.
    • Од Danijela,
      Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali.
      Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi".
      Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom.
      - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo.
      Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme.
      - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo.
      Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit.
      - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin.
      Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države.
      - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P.
      Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima.
      - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka.
      Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca.
        - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona.
      U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo.
      - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S.
      Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta.
      - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka.
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: EPA-EFE/Sebastiao Moreira
      Širom sveta još sinoć su počeli da se formiraju redovi ljudi ispred tržnih centara, kako bi, kada se radnje konačno otvore na ovaj praznik za sve kupoholičare, prvi pokupili neverovatne popuste koji idu čak i do 80 odsto.
      Kako je nastao Black Friday?
       
      Navika da se kupuje nakon Dana zahvalnosti u Americi potiče od velikih parada koje su počele da se organizuju 1952. godine u sklopu marketinških kampanja robnih kuća, poput Macy’s i Eaton’s, u Filadelfiji.
      Budući da je Dan zahvalnosti najveći porodični praznik u Americi, kada se okuplja porodica iz svih krajeva zemlje, narednog dana u gradovima širom SAD nastaje potpuni kolaps u saobraćaju, zbog čega su upravo saobraćajci ovaj dan prozvali “crnim petkom”.
      Dvadeset godina kasnije, kada je ovaj fenomen postao poznat, prodavci su počeli masovno da koriste termin Black Friday, kao dan kada u svojim sveskama obeležavaju najveći profit.
      Crni petak od 2005. godine postaje najprometniji dan u pogledu trgovine i prodaje, a kako samo jedan dan nije više dovoljan, popusti najčešće traju i preko vikenda. Nastavak ovog praznika javlja se i u ponedeljak, kao Cyber Monday – dan koji je rezervisan za popuste na online kupovine.
      Kako izgleda Black Friday u svetu?
      Dugački redovi formiraju se od ranog jutra ispred prodavnica,a kako se kupci grabe za proizvode koji su tog dana na ogromnim popustima, jeftiniji nego bilo kog drugog dana u godini, često dolazi do stvaranja stampeda, koji se nekad završavaju tragično.
      Povrede su toliko česte da postoji sajt koji beleži na jednom mestu sve nesrećne slučajeve širom sveta, koje su prouzrokovane Crnim petkom.
      U poslednjih deset godina, u Americi je život izgubilo 10 osoba, a povređeno je 111.
      Pre dve godine, u tri odvojene pucnjave pred prodavnicama, dve osobe su izgubile život, dok je nekoliko osoba ranjeno.
      Dvadesetogodišnji mladić je ubijen ispred “Mejsija” u Nju Džerziju, dok je druga žrtva ubijena nakon svađe oko parking mesta ispred “Volmarta” u Nevadi.
      U američkim listovima se već danima najavljuje koje zemlje spadaju u najrizičnije po  broju nesreća, kao i gde je najbezbednije kupovati.
      Pa su tako Arkansas, Tenesi i Zapadna Virdžinija stavljeni na crni spisak najopasnijih, dok je najsigurnije u Vermontu, Oridžinu i Roud Ajlandu.
      Foto: Screenshot/ Reviews Crni petak u Srbiji
      Crni petak počinje danas, a popusti će važiti i tokom vikenda, kao i u ponedeljak. Cene će ove godine biti, prema najavama najvećih tržnih centara u Beogradu, i do 80 odsto niže, dok će najveći popusti biti za online kupovinu.
      Osim garderobe koja je uglavnom snižena za oko 50 odsto, najveće akcije važe za tehnologiju, nameštaj i kozmetiku.
      U galeriji možete pronaći spisak popusta u radnjama tržnih centara Delta City, Stadion kao i Big Fashion.
      https://www.danas.rs/drustvo/kako-je-nastao-crni-petak/
    • Од Милан Ракић,
      Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.

      Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“.
      Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.
      „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.
      Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.
      Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha.
      S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.
      Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi…
      Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

      Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića.
      U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović.

      Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.
      Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.
      U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može.

      Početak drugog puča
      Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića,  i generala Jurjevića.
      Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva.
      Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.

      Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.
      Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:
      Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao:
      “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.
      Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.
      Zaključak
      Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
      Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
×