Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају.
       
      У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ
      Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење.
      У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ
      На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина.
       
      Из химнографије Свете и Велике среде:
       
      Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде)
      Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален)
      Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне)
      О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне)
      Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње)
      Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ  (Стихира на Господи возвах сирне недеље)       СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ПРВИ ДЕО) - сабрани прилози    СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ДРУГИ ДЕО) - сабрани прилози   ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ  (Стихира на Господи возвах сирне недеље)       СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ПРВИ ДЕО) - сабрани прилози    СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ДРУГИ ДЕО) - сабрани прилози   ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације:

       
      „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа.
      Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3].
      Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4]
      У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни  Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању  Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља.
      У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју  Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици.
      Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника.  У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи.
      Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5]
      Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника.
      Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6]  очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у  101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа  ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила.
      Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија  неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9]
      То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22)
       
      Теодор Јангу
×
×
  • Креирај ново...