Jump to content
  1. Milica Bajic

    Milica Bajic

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Митрополит мински и заславски Павле, патријаршијки егзарх све Белорусије, кружио је границама Републике Белорусије на авиону са чесним светињама Белоруске Православне Цркве - копијама крста Свете Евфросиније Полоцке, Жировицке и Державне  иконе Пресвете Богородице, и иконе светог Луке Кримског, и такође с крстом у којем је честица Животворног дрвета Крста Господњег и честицама моштију многих светих, преноси Патриархиа.ру.     Током ваздушне литије 2. априла 2020.  Његово Високопреосвештенство био је у пратњи архијереја Теодора Повнија, старешине парохије града Минска.   Високопреосвећени и свештеник обавили су молебан за  зауставили ширење вирусне инфекције и да Свемогући Бог заштити земљу и људе Белорусије од сваког зла. Током лета певан је Акатист Прветој Богородици, светој праведној Софији Слуцкој, Светом Луки, архиепископу симферопољском и кримском.   Пред лет митрополит Павле је упутио архијерејима, свештенству и благочестивом народу Белоруске Православне Цркве молбу „да заједно упутимо сугубе молитве да се  нашем народу подари милост Божја  и заустави даље ширење смртоносне опасности“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар)

      Преподобна Марија Египћанка   Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великог поста   Преподобни Јустин Ћелијски: Прва беседа у пету недељу Великог поста   Преподобни Јустин Ћелијски: Друга беседа у пету недељу Великог поста   Свети Владика Николај: Еванђеље о служби и страдању Сина Божјег   Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Пета недеља великог поста)   Архиепископ Аверкије (Таушев): Пета недеља Великог поста   Беседа Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2015. године у новосадском саборном храму (аудио)   Беседа Епископа јегарског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2014. године у Светоархангелској обитељи у Ковиљу   Протојереј Андреј Ткачов: Радујте се развратници покајани   Јеромонах Игнатиjе (Шестаков): Славољубље (Беседа у пету недељу Великог поста)   Ђакон Вељко Васиљев: О првом бденију   Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке   Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана   Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци    ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста (пета недеља Великог поста)   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Глувна   Радио Беседа: Недеља преподобне Марије Египћанке (аудио)   Радио Светигора: Пета недеља Часног Поста - Глувна (аудио)     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 
    • By Логос
      Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се свето причешће раздаје верницима.      У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Православна црква Украјине омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином.   У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа, те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима не обећава сигурну заштиту од заразе.   Елементи причешћа: разноврсност и еволуција   Једно од уврежених мишљења о источном литургијском обреду које се најчешће понавља јесте то да је он био једнообразан, те да је остао релативно непромењен у односу на своје апостолско порекло. Историчари литургијских обреда показали су да су литургије Истока и Запада коегзистирале као скуп различитих традиција од самог почетка. Заправо, новозаветни извештаји о Христовој Тајној вечери са његовим ученицима јасно испољавају ову разноликост. На пример, у Лукином извештају помиње се чаша пре и после вечере, а поредак обредне вечере који наводи Лука разликује се у односу на остале синоптичаре. Осим тога, Матеј и Марко наводе Исусове речи о испијању из чаше као начину учествовања у „крви завета“, позивајући се директно на Мојсија који је запечатио Божји савез са јеврејским народом тако што их је кропио крвљу (2 Moj. 24). Супротно овоме, апостоли Лука и Павле наводе да се Христос позива на чашу као на „нови завет у мојој крви“ (Јер. 31). Ови рани примери нам једноставно указују на то да су локалне апостолске заједнице, настале из јеванђелске проповеди, поседовале суптилне разлике у детаљима описа Тајне вечере која је прожимала њихове литургијске праксе. Од почетка Цркве није постојала литургијска једнообразност.   Разноврсност литургијске праксе била је доминантна од настанка хришћанства, па кроз цео средњи век. Након Константиновог едикта 313. године долази до еволуције евхаристије која од малог, кућног окупљања постаје велики, јавни догађај. У источном хришћанству била је уобичајена пракса да сами људи доносе приносе хлеба и вина који би се користили за евхаристију.   Цркве Истока и Запада наставиле су праксу у којој се причешћују сви – свештенство и лаици – хлебом и винoм, одвојено. Православна црква променила је ову праксу тако што је причешћивање кашичицом преовладало у једанаестом веку. Знаменити литургичар Роберт Тафт, који се првенствено бавио визинтијском литургијом, описујући обред причешћивања у Цариграду наводи да је на малим столовима било више позамашних дискоса са освећеним хлебом, који је један свештеник раздавао причасницима. Тафт указује на то да је увођење причешћивања кашичицом неко време наилазилона отпор. Напослетку, овај начин причешћивања се усталио, додуше само за лаике, јер се свештенство и даље причешћује хлебом и вином, одвојено.   Са изумом штампарије долази до масовног објављивања и ширења литургијских књига, што је знатно отежало процес локалне ревизије богослужења. У црквама византијског обреда раздавање причешћа кашичицом остало је непромењено до данас и допринело је да се њихови литургијски обреди схвате као непроменљиви. Према тексту Литургије Светог Јакова, лаици треба одвојено да се причесте телом и крвљу Христовом, но, ова се литургија ретко служи у Православној цркви. Јерменска црква је задржала праксу раздавања причешћа путем натапања – потапајући хлеб у вино у путиру и дајући га причаснику. Тафт наводи да се некада причешће на исти начин раздавало у Јерусалиму и на Западу, али мимо литургије, за причешћивање болесних.   У деветом веку западна црква почела је да мења начин раздавања светог причешћа. Забринута због просипања и непоштовања светиње, Црква је установила праксу према којој свештеник поставља тело Христово директно на језик причасника који клечи, док помоћници држе крпу испод његових уста како би ухватили комаде који падају. Црква је увела „фистулу“ (цевчицу) као прелазну промену. Фистула је метална сламка кроз коју је причасник примао освећено вино. Смањење вероватноће просипања био је главни мотив за повлачење путира из начина причешћивања лаика.   Римско свештенство се и даље причешћивало телом и крвљу одвојено, док су се лаици причешћивали само хлебом, чиме се правио јаз између свештенства и лаика у Римској цркви за разлику од Византијске цркве. Лутер је указивао на то да одустајање од причешћивања лаика из путира представља прво вавилонско ропство Цркве, средство за јачање моћи свештенства над лаицима, а затим је увео путир као део свог програма литургијске реформе. На Другом ватиканском концилу Римска црква дозволила је лаицима да се причешћују из путира, али је повремено одустајала од тог начина причешћивања за време здравствених криза – последњи пут 2009. године, током епидемије H1N1.   Претходни примери показују методе коришћене за раздавање причешћа свуда у Цркви и указују на то да је причешћивање телом и крвљу одвојено био најчешћи начин и за свештенство и за лаике, све док Византијска црква није установила кашичицу у једанаестом веку, а Римска црква повукла путир из причешћивања лаика у деветом веку.   У прошлости се такође спомињу варијанте, попут „интинкције“ потапањем хлеба у путир и „интинкције“ приликом припреме причешћа за болесне.   Можемо приметити да овде доминирају две тенденције: прво, не постоји једнообразни обред који настоји да препише поредак забележене Христове Тајне вечере са његовим ученицима. Друго, Црква уводи промене из практичних разлога (причешћивање болесних), као и теолошких (спречавање просипања и указивање поштовања евхаристијским даровима). Теолози су почели да уверавају хришћане у истинско присуство Христа у Евхаристији у четвртом веку, а њихови текстови сада служе као саставни део теолошке нарације о томе да је немогуће да се човек разболи од причешћа. Сада ћемо се, у другом делу овог есеја, окренути питању односа овог светотајинског реализма и болести.   Имајте на уму да овај део есеја упоређује свето причешће са богојављенском водицом јер оба обреда подразумевају конзумирање освећене материје. Наравно, јелеосвећење је црквени обред који је установљен ради исцељења душе и тела. Ипак, овде ћу искључити поменуту свету тајну пошто се при њеном вршењу уље не користи за јело и пиће.   Хлеб, вино и вода   Када је Христос одржао Тајну вечеру са својим ученицима, апостоли су записали добро познате речи установљења: „ово је тело моје“… „ово је крв моја“. Рани хришћани су држали Исусову заповест и окупљали су се у спомен на њега да би служили Евхаристију. Већ у другом столећу Јустин Мученик објашњава да „храна над којом се изговарају речи евхаристије постаје тело и крв оваплоћеног Исуса, како би се хранило и преобразило наше тело и наша крв.“   Хришћански пастири продубили су тезу о истинском присуству Христа у евхаристијским даровима – хлебу и вину. Епископ из IV века и мистагог, Свети Амвросије из Милана, поучавајући оне који треба да се крсте, уверава своју паству да хлеб постаје тело Христово:   „Хајде да разјаснимо ово. Како нешто што је хлеб може бити тело Христово? Којим речима се врши освећење и чије су то речи? То су речи Господа Исуса Христа… свештеник… користи речи Христове. Према томе, реч Христова је та која ову свету тајну савршава“   Свети Кирило, епископ јерусалимски из четвртог века, такође заступа светотајински реализам. Позивајући се на исте Христове речи изговорене на Тајној вечери, Кирило уверава неофите (недавно крштене) да „примају тело и крв Христову“. Кирилова следећа изјава указује на снажни светотајински реализам када тврди да су тело и крв Христова „подарени у нашим телесним елементима“, тако да причасници „постају удеоници божанске природе“, што је имплицитно упућивање на светотајинско обожење. Кирилова упутства неофитима о поштовању, односно о томе како треба да поступају док примају свето причешће указују на онај изузетан опрез који морамо да имамо приликом приступања Христовом телу и крви. Морате бити „опрезни… пажљиво гледати како не бисте дозволили да вам испадне мрвица драгоценија од злата и драгог камења“. Он поучава неофите да примају причешће у руку „као да примају Цара“ иговори им како треба да се помажу крвљу Христовом.   Значајно је да мистагози попут Кирила не своде светотајински реализам на елементе светог причешћа. Он користи исту методу аргументације када тврди да миро које се користи за миропомазање након крштења није обично уље: „Јер као што и евхаристијски хлеб после призивања Светога Духа више није обичан хлеб, него је тело Христово, па тако ни ово свето миро није више обично… након призивања, већ је дар Христа и Духа Светога који је савршен њиховом божанском силом.“ Позивајући се на миропомазање, Кирило два пута опомиње неофите да га „одржавају чистим“, то јест да га поштују на исти начин као што поштују тело и крв Христову.   Светотајинским реализмом Амвросија и Кирила обилује читава хришћанска традиција касне антике која се наставља кроз средњи век. Причасници су прихватили нове ритуале попут клечања, приликом примања причешћа на језик и, на Истоку, целивање путира у ком се налази тело и крв Господња.   Византијски мистагог касног четрнаестог века Свети Никола Кавасила изражава светотајински реализам сличан својим претходницима, Светом Амвросију и Светом Кирилу. Кавасила тврди да миропомазање „доноси самог Господа Исуса Христа“, и каже да Господња крв пролази кроз наше вене када примамо свето причешће. Кавасила је био осетљив на питање истинског присуства Христа у евхаристији до те мере да је правио разлику између великог входа на Божанској литургији од оног на Литургији пређосвећених дарова. Изрази поштовања прикладни су само у тренутку када улази Цар, а то је на Литургији пређосвећених дарова; не треба клечати када се на Божанској литургији уносе неосвећени дарови.   Традиције Истока и Запада међусобно су се разликовале, али су делиле заједничко веровање: Христос је истински присутан у евхаристијском хлебу и вину, у светом миру, али и у води освећеној на Богојављење. Традиција мистагогије објашњава да је примање светог причешћа присно удеоничарење у животу самога Христа.   Шта се догађа на светом причешћу?   Самим евхаристијским молитвама се моли да Бог да подари конкретне ствари онима који у њима учествују. Овакви благослови налазе се у деловима епиклетичким деловима ових молитава.   Тако, у византијској верзији анафоре Светог Василија молимо да нам Бог дарује јединство у заједништву Светога Духа, учешће без суда и осуде, те да нађемо милост и благодат са свима светима. Литургија Светог Јована Златоустог је слична, молимо за трезвеност душе, заједништво Духа Светога, испуњење Царства, дуготрпељивост и избављење од суда и осуде. У Литургији Светог Јакова – која се у византијској традицији ретко служи – молимо за освећење душа и тела. Анафоре Светог Јакова и Светог Василија укључују болесне у ходатајствену молитву. Међутим, приоритет молитве је јасан: молимо Бога да учествујемо у заједништву Светог Духа, у животу самога Бога. Евхаристијско богословље је есхатолошко, у питењу је све дубље понирање у божански живот. Ове молитве не траже нити обећавају да ће Бог излечити све болести или заштитити људе од сваке болести.   Благосиљање воде на Богојављење: Заштита од болести и лечење   За разлику од евхаристијских молитава, опсежна молитва у саставу чина благосиљања богојављенске водице изричито иште „заштиту од болести“ и „очишћење душе и тела“. Молба за заштиту од болести јавља се и у чину благосиљања крштењске воде, док је очишћење душа и тела специфично за богојављенску молитву. Богојављенски обред освећења воде садржи бројне примере Цркве која моли Бога за исцелење тела, што се најбоље види у молитви „Творче вода“ која је некада била део византијског и западно-сиријског обреда. Ова молитва иште од Бога да избави од било које болести оне који ће бити њоме покропљени. Њено постојање у византијском обреду датира из осмог века, пошто је уврштена међу молитве у Бaрберинијевом кодексу (Codex Barberini 336). Веровање да богојављенска водица пружа заштиту од заразе, али и исцељење од болести, не ограничава се само на прошлост. До данашњег дана људи учествују у обреду кроз пијење, кропљење и помазивање богојављенском водом, очекујући да ће Бог излечити њихове болести. Према сведочанствима извора, поред тајне јелеосвећења, богојављенска водица сматра се главним извором телесног оздрављења, након које долази свето причешће.   Светиње које се кваре и истинско присуство   Литургијска сведочанства указују на чврсто веровање Цркве да је Христос заиста присутан у освећеном хлебу и у чаши, као и у богојављенској водици. Чини се да је нелогично и противно интуицији сугерисати да би се материјални елементи испуњени Христовим присуством могли покварити и постати штетни.   Примери из историје и данашња пракса решавају ово узнемирујуће питање. У својој омилији о крштењу изговореној 387. године, Свети Јован Златоусти тврди да се вода освећена на Богојављење не квари две, па чак и три године. Христово присуство продужава животни век воде, али се она с временом треба заменити. Доситеј, монах манастира Филокалу у Цариграду, који је боловао од епилепсије, упокојио се због пијења богојављенске водице 1325. године. Цариградски синод наредио је манастиру да у будућности буду обазривији при чувању воде освештане на Богојављење. Другим речима, чак и освећена вода се на крају поквари.   Исто је и са евхаристијским даровима. Црква одређује Велики четвртак као дан када се врши освећење дарова (честица за причешћивање) које се користе за исцељење болесних током целе године. Не би било потребе да се ова светиња допуњава када она не би била подложна кварењу. Проблем кварљивости односи се и на освећени агнец припремљен за Литургију пређеосвећених дарова. Некада ce ови агнеци убуђају и покваре уколико нису довољно изложени ваздуху. Зато Црква упућује свештенике да закопају или спале честице за причешћивање болесних и богојављенску воду који су се укварили из различитих разлога. Проблем није у одсуству Христа у светињи. Христос остаје у потпуности и истински присутан, али материјални предмети који посредују божанско присуство остају материјални упоредо са Христовим божанством и зато су подложни пропадању и кварењу. У таквим случајевима, пастири се упућују да сазову литургијске скупове са циљем да се поново извши освећење воде, хлеба и вина ради освећења народа.   Поука овог излета у прошлост јесте та да је Бог онај који исцељује и спасава. Црква признаје да је Бог истински присутан и моли Бога да нас излечи и освети када учествујемо у овим светим даровима. Оно што нам Црква поверава суматеријални предмети који се кваре, па нас зато позива и да их заменимо када више нису употребљиви. Оно што је најважније, смисао две свете тајне о којима смо овде говорили је то да нам Бог на првом месту дарује отпуштење грехова и сједињење у заједницу Духа Светога. Ово су обележја новог човечанства које кроз крштење и евхаристијуЦрква постаје: Божји народ су они који су очишћени од грехова и сједињени са Богом и заједницом светих у Духу Светом.   Никола Денисенко Извор: Теологија.нет
    • By Логос
      Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра.      Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.   Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу.   Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала?   Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто  продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако.   Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света.  То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела.   То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости.   Др Пиа Софија Чаудари     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...