Jump to content

Sergej Trifunović: Zašto mi moramo da radimo njihov posao

Оцени ову тему


Милан Ракић

Препоручена порука

"JA BIH NAJVIŠE VOLEO DA MI, ‘PODRŽI ŽIVOT’, NE MORAMO DA POSTOJIMO. NAJVIŠE BIH VOLEO DA JE TAJ DRŽAVNI FOND DOVOLJAN ZA SVE, ALI OČIGLEDNO NIJE ČIM POSTOJIMO I MI I ŠAPIĆEVA FONDACIJA. A I TO JE MALO..."

1340559_0201_ls.jpg

Sa Sergejom Trifunovićem razgovaramo istog dana kad je ministar zdravlja Zlatibor Lončar nešto ranije na televiziji N1 izjavio: "Čuvajte se SMS akcija, svašta će tu da ispliva." Ova izjava pobudila je sumnje da će sada razne inspekcije navaliti na fondacije koje prikupljaju sredstva za bolesnu decu. Trifunović, međutim, kaže da mu ne pada na pamet da komentariše Zlatibora Lončara: "Interesantno je, što reče neko na Tviteru, da je to osoba čiji je nadimak ‘Doktor Smrt’ i koji je radio za Zemunski klan, jednu od najvećih kriminalnih grupa u ovoj zemlji ikada. Nemam ništa više od toga da kažem o Zlatiboru Lončaru", kaže on na početku razgovora za "Vreme".

"VREME": Posle ove njegove izjave, da li bi vas iznenadilo kad bi vam upala neka inspekcija i počela da vam prevrće svaki papir?

SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ja molim boga da nam uđe inspekcija. Jedino što mogu da nađu je da su nam dve slike na zidu okačene ukrivo, to pričam svaki put kad tamo uđem u kancelariju. Ali ja stvarno molim boga da uđe inspekcija. Pri tome, oni nisu glupi. Oni vrlo dobro znaju šta smo i ko smo. Da znaju da postoji neka nepravilnost, do sad bi nam već nekoga poslali. Ali nama nikada nijedna inspekcija nije ušla u fondaciju. I evo, pozivam bilo koju da dođe iako ne verujem da će to da se desi. Mi radimo njihov posao, ono što bi oni trebalo da rade. Nemaju šta da nađu. Imamo takvog pravnika da, kad bi mu neko stavio pištolj na glavu i naredio da potpiše nešto sumnjivo, njegove poslednje reči bi bile: "Ali ovo nije po zakonu."

Ovo nije prvi put da se krene krizni PR države svaki put kad neko uspe da skupi pare za neko bolesno dete.

Meni je žao što smo bili brži od države, žao mi je što država nije sposobna. Da je država sposobna, ja ne bih imao ovu fondaciju, nego bih se bavio samo glumom. Dva i dva su četiri i sad će Lončar da nam dokaže da je šest. I to me uči ministar zdravlja koji ima sliku sa Dušanom Spasojevićem i koji vodi nekakav fond iako već postoji RFZO, i taj Fond za lečenje u inostranstvu ima u startu četiri miliona evra. Ne znam šta je s tim parama uradio, mi smo petoro dece do sad poslali na lečenje, a on ih je odbio.

Koliko često vam se javljaju roditelji dece koju je taj fond odbio?

Javljaju se po četvoro-petoro odbijenih. Čak se u jednom trenutku desilo da se pojavio slučaj dečaka koji je odbijen, mi smo ga prihvatili. Održali smo konferenciju za štampu na kojoj je dečak rekao da ga je fond odbio, ali ga je prihvatila Fondacija "Podrži život". Lončar je odmah reagovao i javio se telefonom, pošto njima ne treba loš marketing, nego samo ovakav, dobar i odmah ponudio isto ovako teatralno i novac i helikopter. Onda se uopšte više nije bavio tim detetom, tako da... Manite me tih njihovih priča.

Lončar tvrdi da roditelji nisu podneli zahtev Fondu za lečenje u inostranstvu. Koliko je verovatno da neko na internetu ne ume da pronađe Fond za lečenje u inostranstvu, a ume da pronađe referentnu kliniku koja je najbolja za njegovo dete?

Pa eto, očigledno da taj fond nije transparentan i da nije poradio na svom imidžu, da bi ljudi prvo došli kod njih. Očigledno je do fonda, nije do nas, nama se svi obraćaju, što znači da za nas znaju, a za njih ne. Ovo sad im je odličan PR, 250.000 evra, ali to može da se reši sistemski, mnogo bolje. Ja bih najviše voleo da mi, "Podrži život", ne moramo da postojimo. Najviše bih voleo da je taj državni fond dovoljan za sve, ali očigledno nije čim postojimo i mi i Šapićeva fondacija. A i to je malo... Mi ne određujemo roditeljima ništa, oni sami odaberu kliniku, čak im ništa ni ne sugerišemo. Čim nađu kliniku, sakupljamo novac i uplaćujemo bolnici.

Da li je vama Vučić praktično preoteo humanitarnu akciju?

Nije ništa novo da se u ovoj zemlji neko kiti tuđim perjem. Za nekoga ko živi u nekom selu i ima samo RTS i Pink, informacija glasi da je Vučić spasao neko dete, da sam ja drogoš i ološ. Vučiću ti glasači trebaju i to je vrlo jednostavno. Ništa ova vlast sada nije uradila što bi me posebno iznenadilo. Ne znam da li su u stanju, kad bi se potrudili i seli da urade nešto super ni da li bi me to iznenadilo.

Pa, da li vas je onda iznenadilo kad ste dan nakon što je vaša fondacija skupila pare za jedno dete, označeni kao "ološ" i "narkoman"?

Šta vam je, pa ja sam to čekao. Dobio sam tu naslovnu stranu dan pre nego što je izašla i odmah je okačio na Instagram i pokvario im veselje. Tako da je ta naslovna strana izašla na mom Instagramu pre nego što su njima izašle novine.

Vučić kaže da će država dati 250.000 evra za Dušana. I sad je Dušan udarna vest, a pre toga ga nije bilo u medijima.

Nije Dušan najbitniji, ima toliko druge dece, jednako bitne, koja nisu dospela u žižu. Ja ne pravim razliku ni između jednog deteta. To je razlog zašto nikad nisam želeo da upoznam nijedno dete za koje smo sakupili novac i koje je izlečeno. Ne želim emotivno da se posebno vežem za neko od njih, jer su ona jednaka i jednako im je potrebna pomoć. I to je nešto o čemu je teško pričati.

Šta može da se uradi za ovih 250.000 evra od Vlade Srbije?

Ne znam, legle su pare u ponedeljak, sad treba lekarska komisija da odredi šta je hitno, šta nije, koje su sume potrebne. Lepo im je to rešenje, ali šta ćemo za mesec dana? Pri tome, mi ćemo se snaći, ovo društvo ima ozbiljnu empatiju i ozbiljnu svest o tome. Ja sam ovde samo generator akcije, nisam ja skupio pare, nego ljudi, građani. I oni će sutra opet da skupe pare, nije to problem. Pitanje je da li je to zapravo njihov posao ili posao države u kojoj svake godine nestane 30.000 ljudi, što zbog bežanja napolje, što zbog bele kuge. Dakle, posao države je da sistemski rešava stvari. Pa sad vi meni objasnite zašto one ovce u parlamentu čekaju da Maja Gojković, kao da im je čobanica, pritisne zvonce kako bi oni glasali protiv zakona koje predlaže opozicija, čak i kad je u pitanju Aleksin zakon ili Zojin zakon. Najhumaniji mogući zakoni koji mogu da postoje. Niko od tih poslanika nema svesti, oni samo čekaju zvonce.

Jovana GLIGORIJEVIĆ, VREME

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од VegaVege,
      Pomaže Bog,sestre i braćo!

      Potreban mi je savet, kako da nađem posao ličnog kuvara u nekoj hrišćanskoj porodici? Plata nije toliko važna koliko da se ima zaseban smeštaj sa zasebnim kupatilom.

      Hvala unapred!
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
×
×
  • Креирај ново...