Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

"NE ŽELIM DA IDEM U VRTIĆ" Mališan ostavio roditeljima poruku

Оцени ову тему

Recommended Posts

McZk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

 

Poznato je da prvi dani u vrtiću, predškolskom i u školi nisu baš omiljeni za klince koji se tek adaptiraju na nove drugare i okruženje, pa su plakanje i rečenice "neću da idem, hoću da ostanem kući da se igram" sastavni deo jutra svakog roditelja.

Ipak, kao uostalom u u samom životu, neka deca su kreativnija od druge, pa je tako jedan polaznik vrtića svoj revolt što mora da ide u vrtić, iskazao transparentnom "ispisnicom", uz sve izvinjenje što je njegova poruka takva.

 

Ne znamo kako da mu saopštimo činjenicu da ga čekaju još nešto više od dve decenije školovanja, a verujem da ni njegovim roditeljima nije lako.

Međutim, sudeći po talentu za pisanje koji je već sad ispoljio, pred njime je velika i svetla budućnost.

 

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/ne-zelim-da-idem-u-vrtic-malisan-ostavio-roditeljima-poruku-koja-je-raznezila-celu/87tfzy8

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
1 hour ago, JESSY рече

Kakva su iskustva sa vasom decom...?

Za klinca sam plakao u kolima kad sam ga ostavio prvi put, za cerku javljam sledece nedelje kako je proslo... trudicu se da budem jak

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, kopitar рече

Mislim da bi trebalo djetetu dati više vremena za prilagodbu i izbjegavati barem za početak duže od 4 sata boravka.

Код нас је баш ова метода упалила. Миц по миц, прво на 15 минута па пола сата итд. Све укупно трајало је привикавање око месец дана, тек је после две - три недеље први пут преспавао. Сад баш воли да иде, хвала Богу. А био је баш мали кад је морао да крене, са годину и по дана, мрвица...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Milica Bajic рече

Код нас је баш ова метода упалила. Миц по миц, прво на 15 минута па пола сата итд. Све укупно трајало је привикавање око месец дана, тек је после две - три недеље први пут преспавао. Сад баш воли да иде, хвала Богу. А био је баш мали кад је морао да крене, са годину и по дана, мрвица...

Moj je sa 3.5 kreni i još nije ni mjesec dana i upravo tako je išlo sa privikavanjem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, kopitar рече

Moj je sa 3.5 kreni i još nije ni mjesec dana i upravo tako je išlo sa privikavanjem.

А ми већ ево изгурали годину дана са другарима :)

кад се тако постепено навикне, после све промене ( соба, васпитачица и сл.) лако прихвата, показало се сасвим успешно код нас. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

polazak deteta u vrtic stvarno moze biti jedno veoma bolno iskustvo, kako za dete, tako i za roditelja...( posebno za majku )...lepo je sto danas postoje veoma raznovrsni periodi adaptacije i velika tolerancija, bar sto se tice privatnih vrtica, ali nije oduvek bilo tako...

s tugom se secam svog iskustva sa prvim detetom...budjenje u ranim jutarnjim satima (jer u 7h treba biti u kancelariji), trcanje do vrtica, ne zna se ko vise place...prvo odvjajanje...cerka mi se bas dugo privikavala na novo okruzenje i kolektiv...imala je svoju omiljenu vaspitacicu...kada ona nije tu, nece da ostane...eto i prilike da se napomene i znacaj vaspitaca u tom periodu...

sa sinom je to bilo lakse, a samim tim  i meni...plakao je samo prvi put...(valjda zato sto je musko....hahah..)...

u svakom slucaju , jedan neophodan period u zivotu, za koji bi se trebalo potruditi da bude sto bezbolniji za sve strane...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mi smo uglavnom izbegli, imali smo tu sreću da vrtić nije neophodan, na čemu smo zahvalni. Probali sa svom decom pomalo oko treće godine, odustali kad je bilo plakanja i "Tata, nemoj da ideš! Nemoj da me ostavljaaaš!" Nismo imali srca da forsiramo odvajanje nespremne dece ako nije bilo neophodno, a imali smo dobru volju da probamo jer nam se činilo da će možda želeti da se druže, igraju... Pa smo se igrali sa drugarima uz prisustvo bar jednog roditelja. Samo najstarija je stvarno uživala u vrtiću jedno vreme, od treće do četvrte godine, ali onda joj je sestra dovoljno porasla da bude zanimljiva za igru i nije htela da se odvaja od nje. Zanimljivo je da od prvog dana vole predškolsko/školu, valjda prosto budu dovoljno zreli u tom trenutku.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      https://www.facebook.com/ninonline/?hc_ref=ARRv7eeaZTLbAkBlMCI0D3BOqr6GjrM9kUZpZNrlcOemUH_05xZ49qub4nJqqFmUuHE&fref=nf&__tn__=kC-R
      ...
      Ako gubim državu, šta me briga za sve drugo
      Mi smo toliko slabi da Albanci nemaju više nikakvu potrebu da nas pritiskaju. Nego to čine naši ljudi. Sad opet šapućemo i u školi, kao što smo nekad zbog Albanaca, priča nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice
      Jedan nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice postao je pred posetu predsednika Srbije Kosovu i Metohiji viralna zvezda s pretnjom da zaseni događaj. Munjevito je, međutim, Bogoljub Milošević dobio odgovor od direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića, nakon što je odlučio da na društvenim mrežama objavi svoju izjavu o tome zašto odbija naređenje direktorke škole u kojoj radi da organizovano ode na završni miting predsednikove posete KiM u Kosovskoj Mitrovici. Đurić je, naime, kazao da „Vučić upravo ovde, na KiM, uživa 80 posto podrške, nasuprot lažima koje pokušavaju da plasiraju ljudi poput Bogoljuba Miloševića koji ovde ne mogu ni 30 posto da okupe“, izloživši na taj način javnoj osudi nastavnika Osnovne škole „Desanka Maksimović“, jedine u Kosovskoj Kamenici koju pohađaju srpska deca. Da „kritika“ bude moćnija odgovorio mu je i predsednik Vučić tokom saopštavanja naciji svoje odluke o putovanju, dok ona još nije bila izvesna. Nikakve prinude nema, bio je izričit Vučić.
      Direktorka škole Jadranka Vasić nije demantovala Miloševićeve tvrdnje niti da je zahtevala da se pismeno izjasni ako odbija da organizovano krene na ovaj „izlet“ sa istoka na sever Kosova. Odbijanje da pruži podršku Vučiću na mitingu Milošević je obrazložio s dva razloga - jer „ne podržava politiku predsednika Srbije o konačnom rešavanju statusa KiM“ i zato što ne želi da ide „pod prinudom, jer odlazak na miting treba da bude odraz moje volje, a ne naređenje“. U razgovoru za NIN Milošević, nastavnik biologije sa 32 godine staža, kroz svoj slučaj saopštava i nedaće Srba koji žive južno od reke Ibar.
      Smatrate li da je i sama direktorka Vasić bila ucenjena da vas „poziva“ na miting ili je njen postupak posledica uverenja da su spiskovi politički podobnih legitimna demokratska sredstva?
      Direktorka je postavljena kao kadar SNS. Došla je na to mesto po političkoj liniji, nezavisno, a ako mogu tako da kažem i suprotno svojim kvalifikacijama. Verovatno čini pritiske, jer je i sama pod pritiskom. Njih, direktore, pozovu u Kosovsku Mitrovicu na sastanak školske uprave, gde druga tačka dnevnog reda bude poseta predsednika Vučića. Ali siguran sam da tu ima i njene potrebe da se dobro kotira u tim strukturama i da bez prisile, a samo da bi se „šlihtala“, radi podobne stvari. Prvi mandat je pri kraju, za drugi je već spremna glasačka mašina, a tu su i prosvetne vlasti kod kojih se visoko kotira.
      Autor:Dragana Pejović
      Opširnije u štampanom izdanju NIN-a

    • Од АлександраВ,
      Zdrava i vitalna, francuskinja Žaklin Ženusel u 74. godini planira da 2020. poslednji put razgovara s mužem i trojicom sinova. Proslaviće 76. rođendan, zajedno će jesti i piti, a nakon toga planira odlazak u Švajcarsku gde će je eutanazirati. Ona, kao lekarka organizacije "Lifecircle" želi da joj ubrizgaju dozu potrebnu da ode "na onaj svet".

      Iako je potpuno zdrava, ne želi više da živi i želi da završiti svoj život sa 76 godina.
      "Razmislila sam o svemu. Čovek je sa 76 godina star i nije više potpuno zdrav, kvalitet života pada. Vidim to po svom seksualnom životu, koji nije tako dobar koliko bih ja htela", rekla je novinaru "Le Tempsa".
      Za nju, starost nije ništa više od "neizlečive bolesti koja je fatalna u svim slučajevima".
      Dodala je da je uživala u životu i sad želi da umre pre nego što oseti sve što starost nosi.
      "Ne želim da umesto strasti u životu osećam sažaljenje", rekla je i otkrila da će eutanaziju da plati 10.000 švajcarskih franaka i da Francuska nije legalizovala eutanaziju pa zbog toga ide u Švajcarsku.
      Cela porodica je podržava u odluci, niko je ne sprečava, a trenutno ona daje nebrojene intervjue o svojoj odluci.
      Izvor: Index
      link
    • Од JESSY,
      Centri za socijalni rad često uzimaju decu porodicama i poveravaju ih hraniteljima. Učestala upozorenja na zloupotrebe. Rešenje o oduzimanju, nadležni centri dostave tek pod pritiskom javnosti
       
      Srećku i Cveti Glišić oduzet je sin Viktor / Foto M. Marković
       
      Briga o deci po diktatu EU: Štede samo na ljubaviDA javnost nije skrenula pažnju na sudbinu porodice Glišić iz Mladenovca, ko zna da li bi se i kada saznalo kuda je odveden njihov dvoipomesečni Viktor. Centar za socijalni rad, bez rešenja i bilo kakvog obrazloženja, oduzeo je Srećku i Cveti sina, njihovu prvu prinovu. Ekipa centra s bebom je odnela i njene stvari: odeću, pelene, flašicu sa mlekom, čak i ostatak hrane koju su zatekli u kući Srećkove majke. Tek kada je javnost pritisla, Glišići su dobili rešenje, ali, četiri nedelje po oduzimanju deteta. Tada su saznali da je njihov sin u hraniteljskoj porodici u jednom selu kod Malog Iđoša, na dvesta kilometara od Mladenovca, a četrdeset minuta vožnje do mađarske granice.
      Mera mladenovačkog centra da malenog Viktora, po hitnom postupku, izmesti iz biološke porodice i poveri hraniteljima, podigla je na noge meštane. Potpisivana je peticija da se dete vrati Glišićima koji su u agoniji od samog dečakovog rođenja. Isti centar je pokušao da ga oduzme roditeljima dok je, kao prevremeno rođena beba, bio u Institutu za neonatologiju. Glišići se nisu smirili. Tražili su pomoć gde god su mislili da je mogu naći. Tužilaštvu su prijavili oduzimanje deteta i posvedočili da im je ponuđen novac.
      Dečačić je iz biološke porodice oduzet (izmešten, kako se navodi u rešenju) 31. maja, pred kraj radne nedelje i radnog vremena u danu oduzimanja deteta. Glišićima je rešenje stiglo 28. juna, preko komšije, mada je pošiljka označena kao lična dostava. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog navedeno je da je "stručni tim centra ustanovio životnu ugroženost deteta", pa je zato, po hitnom postupku, moralo da bude sklonjeno na sigurno. Glišići su upućeni na pravo žalbe višoj instanci.
      NAČIN na koji je dete oduzeto biološkoj porodici Glišić nije usamljen primer u Srbiji. Naprotiv, svi pokazatelji navode na zaključak da je izmeštanje dece iz bioloških porodica "po hitnom postupku" i poveravanje hraniteljima na brigu i staranje - pravi hit.
      Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje kontroliše rad svih centara, a centri svoje partnere, hranitelje - u proteklih pet godina (od početka 2013. do kraja 2017) biološkim porodicama oduzeto je 5.668 dece (za tekuću godinu nema evidencije). Centri za socijalni rad u ovom poslu imaju ključnu ulogu. Oni procenjuju podobnost biološke porodice, stepen ugroženosti deteta, pozivaju se na pravo hitnosti i izmeštaju dete, bez saglasnosti roditelja i sudske odluke. Određuju da li će i kada roditelji imati priliku da posete dete, koliko će taj susret trajati i ko će da ga nadzire.
    • Од Милан Ракић,
      Hrvatski tportal preneo je pre četiri dana da je Ministarstvo odbrane Hrvatske (MORH) tek nakon tri meseca zvanično odgovorilo na njihovo pitanje o tome ko je dobio posao remonta helikoptera Mi-171Š iz sastava hrvatskog Ratnog vazduhoplovstva. Ova odluka doneta je na sednici Vlade još 16. novembra prošle godine kada je tportal po drugi put tokom 2017. godine postavio ovo pitanje, prvi put je to bilo u julu mesecu kada se uveliko spekulisalo da će to biti Rusi.

      Jula meseca portalu je iz MORH-a odgovoreno da im ne mogu dati takve infromacije jer je tender bio u toku a u novembru je iz tog ministarstva saopšteno da se taj podatak ne krije već da se smatra da u tom trenutku nije korektno posebno isticati navedenu infromaciju s obzirom na to da ugovor još nije bio potpisan. Odgovor portalu na postavljeno pitanje stigao je tek 12. februaraove godine.
      – Vezano za vaš upit možemo vas izvestiti da je ugovor o remontu deset helikoptera Mi-171Š u vrednosti 206.943.143,20 kuna s PDV-om potpisan decembra 2017. godine s Zrakoplovno-tehničkim centrom. Inostrani partner ZTC d.d. u sprovođenju predmetnog remonta je ruska kompanija ’’Russian Helicopters’’ iz Ruske Federacije s svojom tehničkom podrškom. Radovi remonta vršiće se u ZTC-u d.d. (konstrukcija, stajni trap, monokok) te u gore navedenim organizacijama održavanja u sklopu JSC ’’Russian Helicopters’’ gde će se izvršavati radovi remonta pojedinih agregata helikoptera. Radovi su započeli rastavljanjem prva četiri helikoptera – saopšteno je za tportal iz MORH-a.
      Remont je dakle formalno dodeljen Zrakoplovno-tehničkom centru (ZTC) iz Velike Gorice ali kako taj centar nema neophodne sertifikate za takvu vrstu remonta helikoptera Mi-171Š, već na njima može raditi određene vrste pregleda, popravke i servisa, bilo je jasno da će se za posao generalnog remonta morati angažovati strani partner.
      Novac za remont helikoptera osiguran je upravo na sednici Vlade 16. novembra 2017. kada je rečeno da će se taj posao sprovesti tokom 2018. i 2019. godine.Odluka o remontu je kasnila zbog nestabilne političke situacije u Hrvatskoj pa je usled toga RV Hrvatske juna proše godine ostala bez poslednjeg operativnog Mi-171Š dok je prvi helikopter tog tipa prizemljen još novembra 2016. godine kada je konačno pokrenut postupak za realizaciju njihovog remonta. U informacijama koje smo narednih meseci nezvanično dobijali iz hrvatskih medija, spomenute radove u Rusiji obaviće 810. avijacijski remontni zavod iz Čite, na istoku Rusije.
      Iako je Hrvatska članica NATO-a i ima svoje vojne trupe koje su raspoređene u Poljskoj kao i vrlo blizu ruske granice, u Litvaniji, što se Rusiji naravno nimalo ne dopada, ruska strana je i pored toga insistriala da u remont budu uključene ruske firme koje su kvalifikovane za takve radove.
      Takođe, hrvatsko političko rukovodstvo nije imalo mnogo izbora što se tiče odabira stranog partnera u remontu helikoptera Mi-171Š. Razlog pre svega leži u tome što je to relativno nova verzija helikoptera Mi-17 za čiji generalni remont u svetu malo ko ima potrebne sertifikate koje može izdati samo ruska vazduhoplovna industrija. Ti sertifikati se obnavljaju periodično, na svakih par godina ali se može desiti da Rusi to jednostavno ne produže.
      Deset transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ iz fabrike Ulan Ude) Hrvatska je nabavila od Rusije putem naplate dela duga bivšeg SSSR-a prema bivšoj Jugoslaviji i to u iznosu od 65 miliona dolara. Prvi Mi-171Š isporučen je 5. decembra 2007. godine da bi poslednji stigao krajem 2008. Ove letelice nalaze se u sastavu eskadrile transportnih helikoptera 91. vazduhoplovne baze Pleso.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Odmah nakon Interlibera (kada svi ispucaju svoje izdavačke metke, u zatišju, topom ću se oglasiti) – imam knjigu. Izdanje VBZ-a pod nazivom ”U što vjerujemo mi koji u Boga ne vjerujemo?”, a ovdje ću pokušati objasniti zašto sam odlučio sastaviti to djelo te zašto smatram da će ova knjiga biti hit.

      Pitao sam se: koliko stvarno ima ljudi oko nas koji ne vjeruju u Boga, te zatim: u što onda vjeruju?
      O tim pitanjima intenzivno razmišljam otkako sam pročitao knjigu pokojnih velikana duha i riječi, bibličara, rektora rimske Gregorijane i milanskog nadbiskupa, kardinala Carla M. Martinija i romanopisca, esejiste, filozofa i lingviste sa Sveučilišta u Boloniji Umberta Eca (”U što vjeruje tko ne vjeruje”, Izvori, Zagreb, 2001.).
      Jürgen Moltmann mi je u jednom razgovoru rekao: ”Tko kaže da časti Boga, a odbacuje nevjernike nije konzistentan i griješi”. Mislim da to vrijedi i za nevjernike. Cijenim kada znaju opravdati svoju nevjeru. I jednima i drugima želim mir
      Knjiga Martinija i Eca je zamišljena kao rasprava, odnosno razmjena pisama i napeti je dokument jednog dijaloga kakav se rijetko vodi. Na primjer, pravo na prekid trudnoće, položaj žene u Katoličkoj crkvi i druga pitanja, koja se sva svode na pitanje svih pitanja, ono o Dobru i Zlu. Kako možemo odlučivati što je moralno ispravno u novom tisućljeću u kojem će ljudske moći prijeći granice danas još nezamislive. Može li nam u tome samo Bog pomoći ili postoji li, kako Umberto Eco u svome briljantnom odgovoru pokazuje, i za nevjernike mjerilo razlikovanja Dobra i Zla?

      Razmjena pisama te dvojice autora, jednog katoličkog i drugog ateističkog, izazvala je najveću pozornost u Italiji. Ja sam doista bio pod jakim dojmom nakon čitanja pisama Martinija i Eca i želio sam napraviti nešto slično. Ali sam se ipak odlučio dati priliku poznatim hrvatskim ateistima i agnosticima da nam kažu svoje vlastito iskustvo bez mojih uredničkih intervencija.
      Zašto? Zato jer sam se vrlo često, nažalost prečesto, susretao s prijateljima i poznanicima, ateistima i agnosticima, koji su se žalili da su zbog svog svjetonazora u Hrvatskoj smatrani građanima drugog reda te da njihov odabir vjerničkoj većini nije prihvatljiva stvar.

      Želio sam, naime, jer sam vjernik i kršćanski teolog, pokazati puno poštovanje svojim prijateljima i sugrađanima nevjernicima i dati poticaj svima onima koji se tako osjećaju, a more ih je, da to stanje u Hrvatskoj prestane, to jest, da bude apsolutno slobodno prakticirati, bez negativnih posljedica, bilo kakav svjetonazor ako je u duhu Ustava.
      Premda sam se u svom novinarskom radu često susretao s ljudima koji su govorili da ne treba baš previše držati do statistika, pogotovo u ovoj oblasti jer se mnogi još ne osjećaju udobno u samodeklariranju, ipak smatram da treba navesti podatke Državnog zavoda za statistiku od prosinca 2012. godine, naime rezultate popisa stanovništva u Republici Hrvatskoj 2011. godine.
      Ti rezultati odnose se, između ostalog, i na popis stanovništva po vjeri, odnosno svjetonazoru.
      U Republici Hrvatskoj ukupno je tada živjelo 4,284.889 stanovnika, a pripadnicima Katoličke crkve izjasnila su se 3,697.143 građana, pravoslavcima 190.143, protestantima 14.653, muslimanima 62.977, židovima 536, ostalim kršćanima 12.961, te agnosticima i skepticima 32.518 osoba. Ateistima i onima koji nisu vjernici izjasnilo se njih 163.375, dok se 93.018 osoba nije izjasnilo, a za njih 12.460 je određenje nepoznato.
      Nama akutno treba dijalog i zato sam priredio i uredio knjigu koja će, uvjeren sam, predstavljati među u našem društvu jer nakon nje više neće biti nepopularno ili nepoželjno izjasniti se kao agnostik ili ateist
      Dakle, u odnosu na 2001. određene su se promjene dogodile u vjerskoj strukturi stanovništva. Katolička crkva izgubila je 200.000 vjernika. Prije deset godina bilo ih je 3,897.332, a 2011. godine 3,697.143.
      Velik rast bilježe ateisti. Njih je otprilike 67 posto više nego na prošlom popisu. Tada se 98.376 ljudi izjasnilo kao nevjernici. Broj agnostika i neizjašnjenih je podjednak –  s 132.532 pao je na 125.536 osoba.
      Živi li u Hrvatskoj samo nešto manje od 5 posto ljudi koji ne vjeruju u Boga ili ih je u stvarnosti daleko više?
      Neki će reći da to nije važno. Sve dok se nevjernici budu smatrali građanima drugog reda i sve dok bude građana koji smatraju da se ne poštuje ustavno načelo koje jamči jednakost svjetonazora, pitanje će biti važno.
      Jedan dobar teolog, Jürgen Moltmann, mi je u razgovoru rekao: ”Tko kaže da časti Boga, a odbacuje nevjernike nije konzistentan i griješi“. Mislim da to vrijedi i za nevjernike. Cijenim kada znaju opravdati svoju nevjeru. I jednima i drugima želim mir.

      Moja velika zahvala, kao urednika ove knjige, ide svim tim meni dragim ljudima, izuzetno poznatim i utjecajnim osobama našega društva, koji su se odvažili hrabro svjedočiti o vlastitoj nevjeri, izložiti nam u što vjeruju kada već u Boga ne vjeruju i ohrabriti sve one koji se tim pitanjima muče ili smatraju da ih vjernička većina na bilo koji način ”muči” zbog toga što ne vjeruju u Boga.
      To su:
      Neven Barković, Sandi Blagonić, Ivana Bodrožić, Rada Borić, Nadežda Čačinović, Nenad Jarić Dauenhauer, Srđan Dvornik, Zoran Ferić, Mirela Holy, Ivo Josipović, Saša Kosanović, Pero Kvesić, Oleg Mandić, Dragan Markovina, Ivica Maštruko, Vili Matula, Anto Nobilo, Boris Pavelić, Nikola Petković, Marko Pogačar, Željko Porobija, Čedo Prodanović, Vesna Puhovski, Zoran Pusić, Borivoj Radaković, Tanja Rudež, Ines Sabalić, Sanja Sarnavka, Seid Serdarević, Velimir Srića, Aleksandar Stanković, Ante Tomić i Danilo Vranić.
      Odmah nakon Interlibera (kada svi ispucaju svoje izdavačke metke, u zatišju, topom ću se oglasiti) – imam knjigu. Izdanje VBZ-a pod nazivom ”U što vjerujemo mi koji u Boga ne vjerujemo?”, a ovdje ću pokušati objasniti zašto sam odlučio sastaviti to djelo te zašto smatram da će ova knjiga biti hit
      Bilo je nužno da, slijedeći princip ravnopravnosti, nađem adekvatnu formulu za predstavljanje uglednika koji će nastupiti u knjizi, pa sam se odlučio da svjedočanstva poredam po abecednom redoslijedu prezimena autora/ica.
      Žalim, dakako, što su me mnogi odbili jer im je, čini se, nedostajalo hrabrosti da budu dio ovakvog važnog društvenog eksperimenta.
      Nama akutno treba dijalog i zato sam priredio i uredio knjigu za koju sam uvjeren da će predstavljati među u našem društvu jer nakon nje više neće biti nepopularno ili nepoželjno izjasniti se kao agnostik ili ateist.
      Knjiga predstavlja jednogodišnji rad i moje nastojanje da uvažimo jedni druge. Bio bih presretan da dobijem komentare čitatelja: d.pilsel@zamir.net
      Ponekad valja htjeti i nemoguće kako bismo dosegnuli moguće. Na kraju, još samo jedno: mojoj braći i sestrama nevjernicima – uz vas sam!

       
×