Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године.
       
      Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. 
      У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године.
       
       
      Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-­1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те свете обитељи. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића).  
       
      Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком.
      На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма.
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом ”Земља живих”.
      Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. 
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом Земља живих. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. 
      Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку одласка Митрополита Порфирија са места игумана, бројало 25 монаха.
       
       
      Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014).
      Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију
      Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.).
      Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената.
      Програм свог пастирског деловања митрополит Порфирије је представио у приступној беседи на устоличењу, у јуну 2014. године, рекавши: 
      „Увек ћу бити спреман да учествујем у изграђивању мостова између људи и народа, потпуно свестан да има оних који ће и са једне и са друге обале бацати камење на мостоградитеље. Али, на то ме обавезује сам Господ који је у Сину своме Јединородном премостио јаз између Бога и човека.“
       
       
      О свом идентитету и темељним вредностима на којима заснива своје послање Митрополит је том приликом рекао: „Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију”. 
      Митрополит Порфирије негује пријатељске и сарадничке односе са бројним представницима Римокатоличке цркве и других верских заједница, као и са многим научним и културним прегаоцима у Загребу.
      Слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја, материјална обезбеђеност сваког појединца су оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи.
      Био је домаћин Осмог састанка Свеправославне мреже за проучавање религија и деструктивних култова који је, под покровитељством Епархије загребачко-љубљанске, одржан септембра 2015. године у Љубљани. 
      Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској.
       
       
      Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“.
      Признање Удружења за верску слободу у Републици Хрватској за 2019. годину додељено је Митрополиту Порфирију за миротворни допринос у промовисању културе дијалога и верских слобода.
      Докторску тезу Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог Владика Порфирије одбранио је на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини 2004. године. Исте године је постао доцент на Катедри за катихетско и пастирско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На тој је катедри наследио академика Владету Јеротића, са којим је дуги низ година на многим пољима блиско сарађивао.
       
       
      Као ванредни професор Православног богословског факултета, од 2015. године, изводи наставу на предметима основних студија Пастирско богословље са психологијом и Теологија Новог Завета, као и на другим предметима мастер и докторског студијског нивоа. Учествовао је у покретању и промовисању Библијског института при Богословском факултету.
      Аутор је књига Лицем к Лицу – Библијско-пастирска промишљања о Богу, човеку и свету (Београд – Загреб, 2015) и Премудрост у Тајни сакривена – Огледи из Теологије апостола Павла (Београд, 2020), тридесетак научних, стручних и популарних радова објављених у домаћим и међународним часописима. Збирка интервјуа и обраћања, које је дао током прве две године од постављења за Митрополита (2014-2016), објављена је 2016. године под насловом Загреб и ја се волимо јавно.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Драга браћо и сестре, данас прослављамо три велика светитеља Цркве Божије, три дивна сасуда мудрости Божије и благодати Божије, три чудесна свједока живога Бога и његовог пристуства у историји, у људском животу, у људској судбини.
      Прослављамо Св. Василија Великога, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустога. У њихово вријеме, и у вријеме послије њиховог земног живота, препирали су се хришћани који је већи од њих тројице. Велики су сва тројица, али су неки мислили да је већи Св. Јован Златоусти, други су мислили да је то Св. Василије Велики, трећи да је то Григорије Богослов. По људској слабости су се дијелили: једни су били Јовановци, други су били Василијевци, а трећи Григоријевци. Црква Божија, која има вјечну и непролазну мудрост, да би измирила хришћане који су били у опасности да се заваде, основала је овај празник Три јерарха, који ми данас прослављамо. Тиме је потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овдје на земљи. Три свјетила, три свјетилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих.
      Св. Василије Велики је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световнога знања. То се види из његових списа који су сачувани, нарочито из тумачења настанка свијета. Чувена је његова књига “Шестоднев”, која је преведена на све језике, па књига о Духу Светоме (коју је написао на молбу његовог савременика Св. Амфилохија Иконијског), затим бројна писма (која су тако дубока и садржајна, да је свако од њих једна посланица у којој се тумаче најдубље истине вјере) и чувена монашка “Правила”. Не само што је био мудрац и зналац тајни Небеских и тајни земаљских, него је био и велики подвижник. Живио је у пустињи, био је оснивач монашке заједнице тога времена и учитељ свих монаха православних до наших врмена. Чувена су његова “Правила” монашка, гдје је он из свога искуства и подвига оставио правило како да се подвизавају и живе монаси православни. Св. Василије Велики је био бранитељ вјере (увијек је Црква Божија нападана и гоњена), и пролазио је све опасности и гоњења ондашњих безбожника, лажних учитеља и владара. О томе је рекао: “Облачак је, проћи ће!” Знао је да је људска за времена, а да је Божија свевремена. Оно што је истина Божија, не може бити избрисано, не може бити уништено, не може Бог бити прогнан из људских срдаца, не може бити оскрнављена истинска правда Божија и оно што је сам Христос открио. Ми мислимо да само данас постоје безумници који хоће да разоре Свету цркву Божију. Ово што се нама данас догађа, то је мала ситна стварчица у односу на те велике опасности у којима се Црква налазила у вријеме Св. Василија Великог. Тада је била подржана јерес духобораца од владара, императора и царева, и није било лако борити се њима и са многима који су постали присталице тих заблуда и лажних учења о Духу Светоме, против којих се борио Св. Василије Велики. Чувао је чисту, кристалну вјеру у Св. Тројицу – Оца и Сина и Духа Светога. Нарочито је бранио учење о божанству Духа Светога, које је потврђено на другом Васељенском сабору, 381. године. Тако је и учење о Божанству Сина Божијега Јединороднога потврђено на I Васељенском сабору 325. године, за вријеме великог цара Констатина, који је у своје вријеме владао и овим нашим крајевима. Иза њега су остали многи дивни трагови, па је чак могуће, да је и Златица из времена цара Констатина. Древна Диоклија сигурно јесте и они храмови који су порушени у њој. Нашли смо на Превлаци, гдје је било прво сједиште Митрополије зетске, остатке крстионице из времена цара Душана, па чак и крстионице из IV вијека, из времена цара Константина и новчић са његовим ликом. Тај велики цар, Божији човјек, дао је слободу Цркви хришаћанској. У тим тешким и погубним временима, борио се Св. Василије и успио, својом мудрошћу и снисхођењем, читаву Понтијску област да врати Цркви Божијој и спасе од јереси, лажних учења и заблуда.
      Колико је било тешко то вријеме IV вијек, види се по томе што, када је Св. Григорије Богослов дошао за патријарха цариградског, ни једне једине цркве православне у Цариграду није нашао. Све су заузели јеретици, духоборци који су порицали тајну Св. Тројице. И шта је урадио Св. Григорије Богослов? У дому у коме је боравио, отворио је једну капелу и посветио је Св. Васкрсењу (Св. Анастасији), а када је отишао из Цариграда, сви храмови су поново били у рукама православних. Велика је снага била у том великом и дивном подвижнику и човјеку. Морао је да напушта Цариград у вријеме Васељенског сабора, јер су га оптужили да је наводно дошао у Цариград без дозволе Цркве, да би запосјео велики трон цариградских патријараха. И отишао је у Назијанз, мали градић у Малој Азији, и тамо је служио Богу и Цркви Божијој, и оставио у славу Божију дивне текстове и пјесме. Чудесно његово дјело је спис “Богословска слова”, по којима је и назван Богословом. Само три светитеља Цркве Божије носе тај часни назив Богослова. То су: Свети Јован Богослов, онај који је црпио мудрост из њедара Христових, наслонивши се у вријеме Тајне вечере на Његове груди; Св. Симеон Нови Богослов; и Св. Григорије Богослов, који је созерцавао и удубљивао се у ту велику и неизрециву тајну Св. Тројице, у којој је врхунско и најдубље богословље, најдубља тајна. Удубљивао се озарен силом Духа Светога, тумачећи, колико је то људима могуће, ту велику и свету тајну. Како је то могуће да Бог буде један, а да буде тројичан? Да буде једно божанство, а да буде Отац и Син и Дух Свети? Велика је то и неизрецива тајна. Ту тајну је на најчудеснији начин тумачио и објашњавао Св. Григорије Богослов, говорећи о својству Бога Оца као Нерођенога, говорећи о својству Бога Сина као Онога који се вјечно рађа од Бога Оца, и говорећи о својству Духа Светога који исходи од Оца. Ми данас то понављамо у нашем “Символу вјере”, што су записали Св. оци I и II Васељенског сабора. “Симбол вјере” који ми читамо данас широм васионе, то је “Симбол вјере” који су саставили оци I Васељенског сабора и оци II Васељенског сабора, на коме је учествовао Св. Григорије Богослов.
      “Вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави”. То је записано у “Симболу вјере” у вријеме ових великих отаца Цркве Божије. Поштовање према Духу Светоме као трећем лицу Св. Тројице, који је исте части, исте силе, истог божанства, исте љубави, исте природе, као што је Бог Отац и Бог Син. Једно божанство, а три лица – Отац и Син и Дух Свети. Бог као вјечна љубав, која из љубави ствара свијет, из Своје стваралачке силе ствара људску природу и људско биће, и промишља о сваком створењу које овдје на земљи живи.
      То је био Св. Григорије Богослов, пјесник, дивни пјесник, један од најдивнијих пјесника у историји рода људскога. Само једну пјесму да вам наведем. Св. Григорије Богослов се једанпут завјетовао да у вријеме Великог поста – Васкршњег, не проговори ни једну ријеч. Само је с Богом разговарао у своме срцу. Постећи најстрожије колико је могуће човјеку, тих 50 дана ни једне ријечи није изговорио. Кад је прославио Васкрс, онда је записао пјесму, па каже Господу у тој пјесми: “Господе, Оче и Творче неба и земље, Ти који си вјечни ум, просвијетли ум мој, да Твоја вјечна свјетлост у Њему почива и да Га обасја”, а онда додаје: “А Ти Логосе Божији, Слово Божије вјечно, Ријечи Божија, Јединородни Сине Божији освештај ријечи моје, да ријечи моје које записујем и које говорим буду Твоје ријечи, да буду испуњене Твојом силом, Твојом мудрошћу, да се Ти уселиш у моје ријечи, и да ја будем свједок Твој. А ти, Душе животворни”, додаје у тој својој пјесми, “који живи и дише, и оживљава све што живи и што дише, освештај душу моју, срце моје, ум мој, тијело моје, сваки атом бића мога, да бих и тијелом и душом, и умом и срцем, и разумом и духом својим, да бих прослављао Тебе, Бога мојега, и да бих се једино клањао Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу моме, коме је нека слава и хвала у вјекове вјекова”.
      То је пјесма Св. Григорија Богослова. А шта да кажемо о Св. Јовану Златоустом? Св. Златоуст, то је пучина, то је море, то је океан мудрости, и данас постоји 18 томова његових бесједа, и његових проповиједи, и његовог тумачења Светога писма Старога и Новога завјета. Има, понекад се види, и једна икона Св. Јована Златоустог како он пише и тумачи Св. апостола Павла, а Св. апостол Павле стоји њему иза главе па му шапуће, објашњава му Апостол Павле шта је он то мислио кад је то записао у својим посланицама. И тачно њему се и јављао Апостол Павле док је он тумачио молећи се Апостолу Павлу и Господу. Он је тумачио тако дубоко, тако прецизно и тако савршено да ево до данас сви тумачи колико их има и на Истоку и Западу ( то су хиљаде и хиљаде књига и тумачења ), нико није до данас превазишао тумачења Светога Јована Златоустога. Велики бесједник, златна уста, зато се и назвао Хризостом, златна уста Цркве Христове.
      То је чудо Божије, какво је то дубоко познавање тајни божанског бића, тајни Божијих, али и тајни људских. Нико тако дубоко није познавао људску душу, људску природу, оно што је у човјеку здраво, природно и исконско божанско, што је Богом дано, и разликовао је од онога што је демонско, што је унакажено, што је зло, што разара људску природу. Нема психолога равнога Св. Јовану Златоустом, нема зналца људских тајни равног Св. Јовану Златоустом, иако је то што је писао, и што је тумачио, било у IV вијеку. Колико вјекова је прошло и дан данас кад то читамо као да је данас писао те своје бесједе и изговарао, као да је данас своја тумачења Старога и Новога Завјета написао. Откуд њему таква мудрост, и такво знање и такави дар ? И он је био цариградски патријарх и архиепископ. Управо зато што је сваки атом свога бића посветио Господу, и храбар био. И као што су Григорије Богослов, и Василије Велики, били гоњени и прегонили се са владарима обезбоженим онога времена, тако исто чинио је и Св. Јован Златоусти. Чувена је његова бесједа ондашњој царици која је била гонитељка Цркве, изговорена у Цариграду близу двора царскога, у Храму Св. Софије, (ено и данас тај храм постоји). У тој бесједи Св. Јован каже :” Опет бијесни Иродијада, опет тражи главу Јованову, она је тражила главу Јована Криститеља, а ова Иродијада тражи главу Јована Златоустога.”
      Чувена и чудесна његова бесједа. Наравно, послије те бесједе царица га је и протјерела, и он је умро негдје на путу у Азији, прогнан од моћника онога времена. Али дјела тих моћника смрде нечовјештвом. И да није било Златоустог, не би се они ни спомињали, а Св. Јован Златоусти, како вријеме пролази, и како вјекови пролазе све је чудеснији, све је присутнији у људској историји, у животу Цркве. Његова ријеч, његов примјер, његова храброст, његова мудрост и његова вјерност Христу Господу.
      Дакле, није Црква само гоњена у ова наша времена, а нама се чини да је ово данас најтеже. Није. Каква је Црква прошла искушења, на каквим распећима је била вјековима, ово што се нама догађа, то је мало, облачак је, проћи ће. Ове појаве разних обезбожених наших људи, међу којима је и тај несрећни Дедеић, који је пљунуо на Крст часни, на Светињу, на ћивот Св. Петра и продао душу, продао вјеру за вечеру, за интересе некаквих полуписмених и незнавених политичара и њихових идеја. Мало и ситно је све то, проћи ће то. Тугујемо због тога и жао нам је сваке душе, јер је за сваку душу Господ крв своју пролио. Међутим, то ће да прође као и што су прошла многа друга гоњења Цркве Христове кроз историју, па и гоњења у временима ова три велика Јерарха Цркве Божије, па и гоњења најновијих времена, па и гоњења нашега времена ће проћи, а остаће живо и живоносно име Божије, и присутно име Пресвете Тројице, које су служили и коме су се клањали тројица Јерараха и писали и тумачили ту велику и Свету тајну, неизрециву тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога Тројичнога, једнога по природи и по божанству своме.
      Остаће њихови списи, њихов примјер, њихова дјела, њихово свједочанство, и учиће се на њиховом примјеру и васпитавати на њиховим списима покољења будућа до краја свијета и вијека, као што су се васпитавали покољења до данашњега дана, као што се и ми данас учимо на њиховом светом примјеру, и црпимо мудрост из њихових светих дјела. Господу Богу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, једноме Богу у Тројици, дивноме у тројици својих дивних сасуда Јовану, Григорију, и Василију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
      https://mitropolija.com/2021/02/12/besjeda-mitropolita-amfilohija-na-praznik-sveta-tri-jerarha/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У продукцијска кућа "Jesus-Portal" премијерно је објавила на свом Јутјуб каналу 24. јануара 2021. година, документарни филм Митрополита волоколамског г. Илариона (Алфејева) о храму Светог Саве на Врачару.
       

       
      О Светом Сави, највећем светитељу Српске цркве, као и о храму који му је посвећен говорио је Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.
      Чућете и речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећеног Владике нишког Арсенија и других јерарха и свештенослужитеља СПЦ.
      Како у документарном филму каже Митрополит волоколамски Иларион, Саборни храм Светог Саве „заувек ће остати и споменик руско-српског пријатељства и сведочанство о јединственом односу који се развио између Руске и Српске православне цркве“.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Својевремено је, са мјеста кардинала, ових дана бољашчи папа Бенедикт XVI веома оштро критиковао сагу коју је о борби добра са злом написала млада самохрана мајка Џоана Кетлин Роулинг. На први површан поглед, природно је критиковати нешто што предрасудно није у сагласју са основним претпоставкама хришћанства. Међутим, дубљим увидом у дату материју и креирани свијет, не сумњам да би се лако указао закључак о заједничком пресјеку у елеметарним јеванђељским истинама. 

       
      Претпостављам да је Његова светост управо то схватио доласком на престо римског епископа, а што се може наслутити из ставова објављених у ватиканском листу L’Ozervatore Romano, гдје бива констатовано да серија  књига о Потеру „повлачи јасну црту између добра и зла”. И уистину, у томе је суштина тог необичног производа епске фантастике, који на себи својствен начин, уводи младе нараштаје у дубине тајни постојања и опстајања човјека у овом свијету. Његова улога је тиме већа, ако се осврнемо на ововремено друштво у коме је веома захтјевно, па и мучно, одржати оно што јесте Црква, те је и неопходно осмислити нови начин за приближавање срцу и срцем. Како рече један мудар и вазда очима насмијан човјек: „Потребно је разликовати Цркву и црквену идеологију, иако смо склони да другом мијењамо Прву”. Самим тим, нама је несумњиво теже но оцима Цркве из првих вијекова.
      Управо је борба добра са злом нешто што је одликовало црногорску историју, а нарочито опстанак наше свете Цркве у том вријемепростору на граници свјетова. Током посљедње три деценије, било је неопходно разгрнути и распалити жар вјере запретан пепелом комунизма који је настојао да опустоши Црну Гору, превасходно духовно, а потом и материјално. И у оном тренутку смркавања, када се губи посљедња нада у спасење, чуо се глас вапијућег у пустињи: „Очекујте мој долазак са првим свјетлом. У зору погледајте ка Истоку!” Морачки син густих веђа, дубоких очију и строгог монашког лица, вратио се у своју постојбину да чворноватим штапом разгрће камење, крштава рођене, вјенчава стасале и сахрањује умрле. Укратко, да мири Црну Гору. И није му било лако… Кршевита је и уска стаза којом ходају праведници попут блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског др Амфилохија Радовића. Намјерно инсистирам на титули коју су деценијама оспоравали разни сегедински и сомборски, имајући двоструке аршине, а која неодољиво подсјећа на оних неколико имена премудрог Албуса Персивала Вулфрика Брајана Дамблдора. Ни помен ове личности фикције није случајан, те да не знам да књижевница није упознала владику Амфилохија, помислио бих да је инспирацију пронашла баш у њему и његовој борби.
      Митрополит Амфилохије је оввјенчан својим монашким трпљењем, али и невјероватним психолошким стрпљењем, радио у црногорском каменолому, тешући грубе монолите домаћег крша и брусећи их до најфиније камене пластике. Везивао је за Христа и обликовао младе нараштаје, водећи се оном Његошевом да младице треба на вријеме навијати. И у томе је била сва његова сила – у чињеници да је схватио и безрезервно играо своју улогу проводника Божије благодати. Његова брига за Цркву огледала се у бризи за сваког човјека, чиме је испуњавао своју пастирску мисију. Иако је у медијима често приказиван као незгодни и љути старац који бљује ватру и сипа муње из рукава, желећи да спржи све оне који нијесу укалупљени, суштина је увијек била далеко од тога. Тај човјек неизмјерне љубави је у пећини свога срца налазио мјесто за свакога, ма какав тај други био. Такав је грлио, тјешио и поучавао многе невољнике и страдале, не осуђујући их. Било је ту мучитеља, силоватеља, убица, проститутки, хомосексуалаца, трансродних, лудих и многих других које би свакодневни смртник назвао девијантним, а које је митрополит Амфилохије исповиједао и гледао их као дјецу Божију и дјецу своју. Тиме је свједочио истинитост оних ријечи да нијесу наше способности оно што одређује ко смо, већ наши избори.
      И све се у Црној Гори сводило на изборе. Личне, кадровске, пословне, парламентарне… Тако је један од избора био и дати подршку Ђукановићу у критичном времену деведесетих, када се представљао пријатељем Цркве и јединим гарантом стабилности на простору Балкана. Многи су то осудили, иако лично сматрам да је баш тада и тиме почео коначни црногорски обрачун са злом у који није било могуће ући без предуслова – заложити дио себе. И управо током три деценије, Митрополит је својом неизмјерном љубављу разарао све оне трагове братомржње и осталих комунистичких остатака који су контаминирали свијест и савјест нашег човјека. Уништавао је све оне хоркруксе у којима је била распоређена душа црногорске злобе, која је животарила управо захваљујући том древном покушају достизања бесмртности. Било је потребно некога или нешто убити, да би душу подијелио ограничен број пута, како би и у случају смрти имао одакле да се повратиш. Паклена работа коју није могуће побиједити, осим да систем разориш изнутра. И то је била скупоцјена улазница. Паралелно са тим, Ђедо је градио, обнављао, окупљао и умножавао повјерену му паству све до коначног обрачуна.
      Након парламентарних избора, који су извојевани прије свега захваљујући чињеници да је црногорски Волдемор постигао кобни аутогол задријевши у црквена питања, постало је јасно гдје заправо лежи spiritus movens Црне Горе. Ауторитети митрополита Амфилохија и владике Јоаникија су имали пресудан утицај на мобилисање духовних и физичких снага нашег народа, кроз којег је дјелао Бог. Побиједили смо. Рад у духовном винограду, политички се персонификовао у личности честитог и доброг хришћанина, који је постао мандатар за састав прве демократске Владе у новијој црногорској историји. И све је изгледало лако, готово и ријешено… Међутим, није било ни приближно тако. Зло се и даље комешало, притисци расли, проблеми гомилали. Као да нико од оних који су процес, на овај или онај начин, изнијели на својим плећима није био дорастао тренутку и побједи. Постало је јасно, било је потребно начинити још једну жртву. Посљедњу жртву.
      Овдје се аналогија са „реликвијама смрти” наставља. У посљедњем дијелу  Хари Потер саге, након што су уништили све хоркруксе, дружина схвата да је посљедњи управо сам главни јунак, у кога је Волдемор усадио дио своје душе покушавши да га убије по рођењу. Да би коначно добро завладало, било је неопходно принијети самога себе на жртву. Управо то се догодило и са вољеним архипастиром Црне Горе и Брда. Принио је себе као посљедњу жртву за ослобођење и оздрављење Црне Горе. Знао је Митрополит и када да умре. Како рече један епископ, упокојио се у право вријеме и то из два разлога: 1. да му се старост не наруга и 2. да се духови у Црној Гори примире и договори постигну. Библијско дјело и светитељска кончина црногорског Мојсија кога је цијели његов Израиљ достојно испратио, свједочећи да се никада неће раздвојти. И ево, притичу му ријеке дјеце и стараца да изнова чују чувено: „Благо мени!”
       
      Божо Кнежевић
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...