Jump to content

Катихета Бранислав Илић: Осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу

Оцени ову тему


Препоручена порука

Осењивање Крсним знаком у богослужењу
У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном  сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом.
15.jpg.761ae7e8d0ec63fa1202b526345ecbe4.jpg
О осењивању Крсним знаком нам  говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…  Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ.  Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац  Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком:  „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“  Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву,  када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о  Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“
Данас  смо сведоци лоше и погубне  „праксе“,  да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често  се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација  престала би да буде вид индивидуалистичке  побожности.
Благосиљање у богослужењу
Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу).
Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свимаКао што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом.
Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово  И , а други уперен и мало савијен представљао слово  С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово  Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово  С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви,  којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу.
b2b29e0c8c5b229d7360b34ce4426ae3.gif.d33fa7f27e2649c8d48b0494505c8bf9.gif
Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу.
 
катихета Бранислав Илић
 
*Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      http://www.spc.rs/files/u5/2008/10/untitled-1_1.jpg
      На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.
      Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових Великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај свете Четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови Великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време Великопосног путешествија.
      Читање житија велике покајнице преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском Сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је  назив прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). 
      Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!
      Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.
      Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!
      Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)
       
      катихета Бранислав Илић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве  доносимо текст катихете Бранислава Илића о првом бденију које се у нашим храмовима служи у среду пете седмице Свете и Велике четрдесетнице. 
      http://www.spc.rs/files/u5/2008/10/untitled-1_1.jpg
      На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.
      Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових Великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај свете Четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови Великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време Великопосног путешествија.
      Читање житија велике покајнице преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском Сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је  назив прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). 
      Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!
      Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.
      Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!
      Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)
       
      катихета Бранислав Илић

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. "Будимо истрајни у молитви и послушности, са љубављу хитајући ка пресветлом Васкрсењу", истакао је између осталог новосадски катихета.    Звучни запис разговора  
        Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу.  
          Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања.  Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку,  дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се  подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.    У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.   Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење.  (тропар)   Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:   Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше.    Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ   Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном.       По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога.   Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света.  О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној  која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога.      Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар)   Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса.    Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак)   Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин  једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве.    И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.   И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ     Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...