Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Liga Džentlmena

    Liga Džentlmena

  • Сличан садржај

    • Од Trifke,
      https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ
       
      Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).
      “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."
      'Pročišćenje istinom'
      Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.
      “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.
      Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.
      Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.
      Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 
    • Од Поуке.орг инфо,
      Dragan Marković Palma, predsednik Skupštine grada Jagodine danas je obišao sa saradnicama najdužu liniju autobuskog prevoza na teritoriji Jagodine, gde je sa građanima razgovarao. Svi se besplatno voze na teritoriji grada Jagodine od 20. januara, piše Kurir.

      -Grad Jagodina je jedini grad u Evropi koji je svim svojim građanima povećao plate koji rade na teritoriji grada Jagodine, preko gradskog budžeta. Prevoz je besplatan od 20. januara na celoj teritoriji grada Jagodine za sve i sve poslodavce i privatne preduzetnike sam zamolio da ne ukidaju svojim radnicima putne troškove, iako im je besplatan autobuski prevoz.
      Kada su javna preduzeća u pitanju i sve ono što je ingerencija lokalne samouprave, kao što je i prosveta, svi koji rade kao i do sada će primati putne troškove, a besplatno će se voziti. Imajući u vidu dosadašnje cene mesečnih i dnevnih karata za zaposlene, u zavisnosti od udaljenosti od grada jednoj višečlanoj porodici, ostajati će na mesečnom nivou u kućnom budžetu od 12 do 20 hiljada dinara, rekao je danas Dragan Marković Palma – predsednik Skupštine grada, dok se vozio na relaciji selo Rajkinac – grad Jagodina autobusom.
      Marković je bio i u ulozi ‘konduktera’ danas i svakog građanina pozdravio koji se vozio danas autobusom na toj relaciji i pokazivao u šali putne karte i poklanjao ih rekavši građanima da stave kod kuće te karte kao eksponat, kao što su u vreme najveće inflacije 90-ih godina prošlog veka stavljali nekadašnje pare sa visokim apoenima.
      -Dok je u Jagodini na vlasti ova koaliciji, koalicija Srpske napredne stranke i Jedinstvena Srbija – SPS, svi građani će se besplatno voziti, zaključuje on.
      Prisutan je bio i načelnik Pomoravskog okruga koji je izjavio da bi bilo dobro da donesu odluku o besplatnom prevozu i sve ostale opštine na teritoriji ovog okruga po uzoru na Jagodinu i onda bi, kako kaže Milosavljević, sa takvom odlukom to bio prvi okrug u Srbiji.

       
      http://pozitivmedia.info/palma-usao-u-autobus-kao-kondukter-i-pokazivao-gradanima-karte-nosite-ih-i-drzite-kao-eksponat-karte-su-besplatne-dok-je-ova-vlast-video/?fbclid=IwAR1VnyUGQXCzhKxPWUJMmfMLKf3E8KpBspfQhqLb9EwMxix9aUwXcDM_Nbg
    • Од Поуке.орг инфо,
      текст на линку https://www.24sata.hr/news/papa-porucio-neka-licemjerni-krscani-radije-zive-kao-ateisti-607297
    • Од Милан Ракић,
      Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše…
      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži,
      odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć
      još mračnije glasilo Druge zapovedne linije,
      Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju
      za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade
      osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz
      pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto
      neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž
      (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući
      koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda
      boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji 
      i televizija nisu raspirili požar rata u
      Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora
      – dovoљno je samo zaviriti u komentare o
      meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi
      tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no
      od tih novih momenata koji osvanu u najavi,
      jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi
      da ono što prelije čašu između њenog muža
      Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete,
      bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao
      pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad,
      toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte
      ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera
      iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to
      što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo
      živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav.
      Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja.
       
      I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu
      na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam
      na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan
      pandur pipnuo, budući sam jedini išao od
      Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile
      u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.
       

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje
      Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu
      (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani
      Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog
      narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod
      ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju
      Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general
      Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije
      kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi 
      i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg
      natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu
      kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.
      Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi,
      piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako
      je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove
      pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku,
      fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju
      Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred
      živim љudima, zazivao tenkove takozvane
      JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi,
      velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi
      na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost
      hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću.
       
      Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme
      slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina,
      ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu
      pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao
      majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je
      svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se
      ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim
      љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna)
      jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad
      bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi
      bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane.

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a
      Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano
      piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz
      potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle
      mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši
      da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on
      o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad,
      razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo
      već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu
      gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča
      odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju,
      zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre
      toga objavi neke svoje umotvorine, gde se
      maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja)
      uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput
      u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica
      da se već neko vreme opaža moje odstupaњe
      ili odskakaњe od (њihove) partijske linije.
      Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me
      opiše kao kombinaciju derišta i zločeste
      usedelice, koji napada onoga koji se
      ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.
      A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese
      dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino
      pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao,
      na koji je avionom stigao (on ne bi nikom
      zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na
      avion trošio, to podmetne zato da ispadne
      kako je i pre tri desetleća isti status imao).
      No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim
      kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina,
      pošto o tome nisam vodio računa, naime,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      očito se goste na takve stvari poziva. Dakle,
      kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude
      uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato,
      smesta mu donesu paravan i toalet papira.
       
      Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo
      izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis
      moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom
      slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo
      ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi
      umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu,
      trebalo staviti – neautorizirano – ali
      ko bi onda kupovao i u to poverovao?
      Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve
      bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka
      (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba),
      piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet
      zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre
      šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me
      da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem
      da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom,
      i poseti, i koja je potpuno ista kao i
      na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka
      iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac,
      kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe,
      i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je
      prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas.
      To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada
      primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno
      kao autor pokupi trideset hiљada evra;
      tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni
      sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo,
      uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko,
      prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko
      o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.
      Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari
      tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane.
      Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu,
      a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale.
       
      Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva
      razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me
      samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre
      toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko,
      što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže.
       
      Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga
      astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa
      dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu
      nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo
      način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta,
      dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga),
      već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj
      pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak
      u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu
      agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto
      izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga),
      a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to
      nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu,
      jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju
      da ista osoba ima autorstvo i kopirajt,
      kao i da sam snimio veliki broj albuma i
      prodao ih u velikim nakladama, pa su se
      osamdeset i treće skupili veliki iznosi
      poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije
      uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam
      prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna
      netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo
      zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj
      piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo,
      već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe
      dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije
      mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer
      beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene
      novce povratili, ali računali su mi trošak
      pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada,
      a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih
      preko svog žiro računa...
       
      Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna
      kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene
      tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute
      To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji,
      kao organizator i urednik toga nedela, 
      i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto
      maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo),
      u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno
      bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa,
      to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega
      ne kači. Zatim izda dve moje biografije i
      u њima faksimile mojih pesama za koje nije
      imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe,
      nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira,
      već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do
      koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku –
      uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac,
      što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj
      kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge
      (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne
      krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao
      sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka
      toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi
      Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku
      mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog
      mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

      Photo: Dražen Kalenić
      naše familije nisu srele (čudovišno kako im
      takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko
      doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo
      potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce.
       
                                                      ...Shodno i Horvat u
      svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu
      i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko,
      umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko
      popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto
      postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu
      na jabuku uputi, ča redom i Adama navede
      jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici,
      sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan,
      jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi
      osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta
      izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda,
      budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni
      posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše
      posetom delomično skromnija zato što je rat bio
      pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo,
      ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i
      nastupao (po običaju bez ikakve reklame).
      Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom:
      њega sam plaćao da bih se u formi održavao
      i neodložan rad ne prekidao, budući sam na
      vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)...
                                                                  ...Posledično,
      uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da
      radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada
      u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći
      (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe).
      Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze,
      ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome?
       
      I kako samo taj helot Babojedac masno laže,
      pa to nije normalno. On uopšte nije postojao
      u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu
      i poslu; kaže da je diskografija dozvolila
      i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u
      skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je,
      bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh)
      donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od
      dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih
      kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle
      (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe),
      uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem
      cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po
      svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao
      Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši 
      i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti 
      u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača
      (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt
      nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl,
      ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca
      ne samo magnetofon zatezao, nego što nije
      bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena
      vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se
      onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah
      primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog
      prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti
      htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog
      raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac)
      da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili
      najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za
      sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti
      što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu,
      ali treba još.' I diskografi bi poslušali i
      produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je
      bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam,
      što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao,                                   
      i donosio gotove snimke, a oni bi samo
      naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi
      urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad
      imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše
      upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se
      od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa
      nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio.
      Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe
      činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak
      za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar
      zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me
      doma unakazili. Tim načinom, organiziravši
      sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove
      albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane
      i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o
      prvom delu karijere i albumima koji su se
      najviše prodali), a oni su ih objavili samo
      zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom,
      inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan
      očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve
      ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti,
      kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju
      urađene i obe katastrofalne, kao što su
      i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni
      proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik
      ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja
      zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i
      pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?),
      a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se
      i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno
      raspolagati, a Jugoton nije imao prava
      u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo
      tipski šestomesečni ugovor po ploči imali
      (kao student servis), koji su u vlasnički preveli
      istim obrascem po kojem su nacionalizirani.                                         

      Photo: Kamenko Pajić
      Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari
      plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo
      vino i mineralna voda, a mineralna voda je
      voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao
      nacionalizirano preduzeće za štampaњe
      plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan
      (kako samo laskaju sebi kao diskografima,
      partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima
      postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima),
      što se produži i po њihovom rasturaњu Juge
      (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u
      novim okolnostima operu novce), budući
      u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez
      ikakvih problema, i, kao da se ništa nije
      desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko
      društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u
      Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno
      isto kao i pripravnički tipski šestomesečni
      papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike,
      ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada,
      kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza,
      medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju)
      zato što su gazdinska filijala za otimaњe
      para....................... ali što oni propuste
      to na kraju godine država (takođe avetiњska
      gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom
      zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi
      samo zato da se nedela okade, jer ko drži

      Photo: Damil Kalogjera
      novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju,
      pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici,
      to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija.
       
      Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla
      vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac
      sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve,
      kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je
      Babogredac od sedamdeset devete posjedovao
      tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli
      da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto
      i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih
      mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu
      proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte,
      ali je radio samo s originalnom tročlanom
      postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da
      ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati,
      jer pun je bisera kao rak govana), znači posle
      leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada
      Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam
      u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih
      studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već
      da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo
      skupa putovali, a kamoli da me on vozio
      na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka.
      Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je
      automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok.
      Bilo je to prvi put da je izašao iz države
      na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio
      što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa
      u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme,
      publika je već počela izlaziti iz dvorane",
      govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio
      dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku
      i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala
      ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno
      sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine,
      rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije,
      u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa,
      premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta.  
                                      
      Te iste godine Želimir Babogredac s њim je
      putovao u London, radi Štulićeva susreta
      s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina!
      Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom;
      išao sam na svoj račun da se razonodim i da
      Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo
      vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj
      dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse,
      Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u
      Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem
      u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam).
      Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker,
      model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u
      London (Babolažac nije ništa naručio, on je
      samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne
      Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao
      i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je
      odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon
      što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo
      u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo
      nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo
      kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali,
      nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju
      Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh)
      najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače,
      govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije
      slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se
      da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja
      čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu
      nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao,
      sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam
      imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima,
      sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup
      nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam
      razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da
      verovatno skreće pažњu na važne goste u publici.
       
      A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana
      pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da
      sudelujem u emisiji (navedu da to beše 
      dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to
      na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. 
       

      https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama
    • Од JESSY,
      FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina.
      Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam.
      BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU
      U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.
×