Jump to content
JESSY

Gde je granica između saveta i "mešanja" u brak dece?

Оцени ову тему

Recommended Posts

BEZGRANIČNA ljubav prema deci je odlika većine roditelja. Ipak, u nekim slučajevima preterana briga kao posledica ljubavi može rezultirati "mešanjem" roditelja u život svog deteta, čak i onda kada je dete zasnovalo brak i svoju porodicu. Roditelji vlasnici, kako ih oslovljavaju američki stručnjaci, predstavljaju teret i deci i sebi, opterećeni činjenicom da moraju da znaju svaku pojedinost iz života i braka deteta uz neizostavne primedbe. Granice između "primarne" i "sekundarne" porodice se moraju postaviti, ali je zdrava komunikacija ključna kako bi odnosi bili skladni, savetuje psihoterapeut doktor Zoran Milivojević.

- Kada se ljudi vole, kada im je važno kako se osećaju njihovi bliski i šta se sa njima dešava, tada je sasvim normalno da i jedni i drugi imaju neku vrstu uvida u život onih drugih i da učestvuju u njihovim životima - objašnjava doktor Milivojević. - Između porodica mora da postoji granica. To jednostavno znači da ona i on imaju svoj život, da samostalno donose važne odluke i da ne dozvoljavaju svojim roditeljima da im se mešaju u život u smislu da ga uređuju i da im naređuju kako da se postave u različitim situacijama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postojanje granice samo je uslovno. Porodice međusobno moraju imati zdravu komunikaciju, koja podrazumeva da neke informacije prolaze kroz postavljenu granicu, a da se neke informacije jedne porodice ne dele sa onim drugima. Milivojević upozorava da problem nastupa kada se pojavi konflikt i kada roditelji smatraju da njihova odrasla kćerka ili sin ne postupaju na pravi način i da donose pogrešne odluke. Tada često vrše pritisak na njega ili nju, zahtevajući da bude po njihovom. Taj pritisak se vrši kroz različite razgovore, ubeđivanja, svađe, emocionalne ucene, pretnje uskraćivanjem pomoći ili formalnim odricanjem i prekidom svakog kontakta.

- Pitanje koje se postavlja jeste kako roditelji treba da se postave kada se ne slažu sa nekim odlukama ili ponašanjem svoje odrasle kćerke ili sina. U tim situacijama oni imaju pravo i dužnost da upozore. Ako smatraju da stvari idu u lošem pravcu, a to ne saopšte sinu ili kćerki, pa se sve to loše završi u skladu sa roditeljskim predviđanjima, roditelji osećaju krivicu nečinjenja, jer smatraju da su pogrešili što nisu ranije rekli i upozorili. Zbog toga roditelji imaju pravo da kažu šta misle. Ali to treba da bude savet, a ne pritisak i ucenjivanje. Na ovaj način se održavaju odnosi, jer informacije teku, ali nema pritisaka i odnosi se nastavljaju na zadovoljavajući način - objašnjava psihoterapeut Zoran Milivojević.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako naš sagovornik navodi, mi spadamo u društva koja su karakteristična za jug Evrope, u kojima roditelji nevoljno svojoj odrasloj deci daju psihološke dozvole da odrastu, da se osamostale i odvoje od roditelja. Psihološki razlog za to je što je mnogima uloga roditelja jedna od osnovnih uloga i smisao života, tako da kada se deca osamostale, oni gube tu svoju ulogu i njihov život na neki način postaje besmislen. I zato je često da na svesnom planu podstiču osamostaljenje, ali ga istovremeno na nesvesnom planu sabotiraju. I zato kada se odrasla kćerka uda ili odrasli sin oženi, oni ne prihvataju sporednu ulogu, već nastavljaju da budu roditelji i da uređuju živote svoje dece, jer tako njihov život nastavlja da bude smislen. Tipično je da jedva čekaju da uđu u ulogu bake i deke i da vrše pritisak na mladi bračni par da što pre rode unuke.


- Kako su životne okolnosti takve da mladi bračni parovi zavise od pomoći svojih roditelja, oni zapravo nisu sasvim osamostaljeni, tako da i oni prihvataju ovu vrstu odnosa. Problem nastaje onda kada se roditelji agresivno i direktno ili manipulativno i indirektno počnu mešati i uređivati život supružnika sa pretpostavkom da oni bolje znaju od mladih šta je najbolje za mlade - zaključuje Milivojević.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                  p-mesanje_620x0.jpg

 

GLAVNI POVOD RAZVODA

JEDAN od glavnih razloga za razvod braka u Srbiji, kako je pokazala praksa psihoterapeuta, upravo je mešanje njegovih ili njenih roditelja. Stoga je ta tema česta u terapiji braka, pa i u individualnoj terapiji.

- Ljudi imaju emotivne probleme jer im je psihološko odrastanje i odvajanje od roditelja zabranjeno. U psihoterapiji se smatra da su odvajanje od roditelja i ostvarenje sebe kao odrasle i samostalne ličnosti, dva lica istog procesa. I zato je potrebno da se neko "razvede" od svojih roditelja da bi mogao da se venča sa svojim emotivnim partnerom. Naravno, odvajanje nije napuštanje, nego je jednostavno redefinisanje odnosa sa roditeljima kao odnosa dve odrasle, ravnopravne strane - navodi Zoran Milivojević.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:750308-Gde-je-granica-izmedju-saveta-i-mesanja-u-brak-dece

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од АлександраВ,
      Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola.
      Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja".
      Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi
      Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem.
      Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat...
      I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti.
      Nekadašnji bioskop Balkan
      Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju".
      Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije.
      Dorćol
      Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo.
      U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju.
      Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi.
      Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija
      Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst.
      Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago.
      Park kod Palasa
      Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad.
      Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku.
      Vladimir Skočajić
      Извор
    • Од АлександраВ,
      „Platforma o dijalogu o konačnom, inkluzivnom i pravno obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“, posle više pokušaja, usvojena je danas u kosovskom parlamentu. Prethodno je, kako Koha, javlja „odobreno drugo čitanje Zakona o zadacima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Republikom Srbijom“.
      Za platformu o dijalogu na današnjoj sednici koja je sazvana na zahtev kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, glasao je 61 poslanik dok je 1 bio uzdržan, što je i bio minimalno potreban broj glasova da bi se dokument usvojio.
      Platforma za dijalog koju je pripremio kosovski pregovarački tim poslata je kosovskoj skupštini još 15. februara. Njom je, između ostalog, predviđeno da svaki sporazum mora biti u skladu sa Ustavom Kosova, da se mora dobiti priznanje od Srbije, povlačenje Rezolucije 1244 i uspostaviti sud za „zločine Srbije na Kosovu“.
      Takođe, u dokumentu se naglašava da nema sporazuma o nečemu dok se ne postigne sporazum o svemu.
      Ovom platformom predviđeno je da prirodni resursi Kosova, a posebno jezero Gazivode i „Trepča“ na Severu, predstavljaju deo „suverene teritorije Republike Kosovo“
      Navedeno je i da bi Rezolucija UN 1244 trebalo da bude ukinuta, dok će sporazum biti postignut posredstvom EU i uz podršku SAD, koji bi i bili garanti primene obaveza predviđenih sporazumom.
      U toku današnje vanredne sednice kosovske skupštine, za razmatranje nacrta „Zakona o zadacima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Republikom Srbijom“ glasala su 58 poslanika dok je 3 uzdržanih.
      Vlada Kosova je još krajem decembra 2018. odobrila ovaj zakon i prosledila ga skupštini na razmatranje.
      Samim zakonom zabranjuje se predsedniku i bilo kojoj instituciji da se sastaje sa tzv. fasilitatorima dijaloga bez prisustva kopredsedavajućih, a i nalaže da svaku odluku Vlade Kosova prema Srbiji treba da usvoji i pregovarački tim.
      Ovom zakonu, kao i Rezoluciji o dijalogu i imenovanju pregovaračkog tima, protive se dve najveće opozicione stranke u kosovskoj skupštini, LDK i Samoopredeljenje.
      S druge strane, opozicija je platformu nazvala „najapsurdnijim dokumentom koji je dospeo u skupštinu“, prenosi Koha.
      Izvor. Kossev
      PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić zakazao je sa petak u 8:30 sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost. Razlog za to je što je tzv. Kosovski parlament usvojio većinom glasova Platformu za dijalog o kako se navodi, konačnom, inkluzivnom i pravno obavezujućem sporazumu za normalizaciju odnosa Beogada i Prištine. Reč je o platformi koju je Beograd ranije ocenio kao dokument koji dokazuje da Priština ne želi nastavak dijaloga sa Beogradom. Kako se navodi, analitičari usvajanje platforme o dijalogu komentarišu kao neformalnu objavu rata.
      Izvor: Novosti
    • Од Danijela,
      Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali.
      Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi".
      Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom.
      - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo.
      Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme.
      - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo.
      Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit.
      - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin.
      Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države.
      - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P.
      Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima.
      - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka.
      Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca.
        - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona.
      U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo.
      - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S.
      Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta.
      - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka.
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj
    • Од Ancica,
      Pozdrav svima 
      Imam par pitanja i nedoumica i nisam sigurna sta je ispravno ili ne.
      Zato bih zelela da  mi neko dogovori ko bolje poznaje materiju da li je u redu drzati nasu liturgiju u drugim crkvama (katolickoj, protestanskoj ) ili objektima poput kluba ukrasenog sa po par ikona i to bilo kojim danom ?Licno pitam svesteno lice da li je moguce da se moze drzati liturgija u jednom klubu koji je apsolutno namenjen nekim drugim ”radnjama” i dobijam odgovor da je bitno okupati  narod i drzati liturgiju a ne gde se drzi . Hm neznam sta da misli 
      Drugo pitanje koliko ja znam (mozda pogresno ) da je pusanje djavolska rabota a onda na samnom ulazu nase crkve nailazim na  svesteno lice koje sedi i pusi totalno mi je konfuzija u glavi ?
      Hvala unapred na odgovoru
    • Од Снежана,
      Pobegli su iz staračkog doma, a o tome gde su ih u tri ujutru pronašli priča ceo svet!

       
      Ovo je jedna od onih priča gde ne možete da se ne nasmejete kad zamislite situaciju iz nje.
      Dvojica penzionera iz Nemačke pobegla su iz staračkog doma kako bi prisustvovali najvećem hevi-metal festivalu na svetu. Zaposleni u staračkom domu bili su veoma uznemireni, pa su njihov snestanak prijavili policiji koja se odmah dala u potragu. I onda počinje spektakl!
      Policija ih je pronašla u tri ujutru u masi na “Wacken Open Air festivalu” u Vakenu u Nemačkoj, gde su bili prilično dezorijentisani. Ipak, odbili su da napuste koncert, te je njihov pazitelj kasnije morao da organizuje prevoz taksijem koji je na povratku u starački dom pratila policija.
      Penzioneri nisu hteli da propuste “Wacken Open Air festival”, koji je trenutno najveći metal festival na svetu, a zahvaljujući svom “podvigu” dospeli su u sve svetske medije, koji su, malo je reći, oduševljeno preneli ovu zaista zanimljivu vest.
      US Magazine…
      https://t.co/YKklPI3Yhw
       
      Dekicama svaka čast, a prema komentarima na ovu vest, mnogi su to dočekali oduševljeno. Kažu, s obzirom ko je sve svirao u Vakenu ove godine – nisu smeli to da propuste! Kakav je događaj u pitanju, govori podatak da su karte za festival naredne godine već skoro rasprodate, tako da se možemo složiti da su zaista u pravu.
      Bitno je čuvati taj mladalački duh, a ovaj simpatičan događaj pravi je dokaz za to. Nadamo se da će naredne godine takođe da prisustvuju festivalu, ali da neće zabrinuti nikog i uživati u omiljenoj muzici, do koje im je očigledno stalo i u poznim godinama.
      Može se reći da je ovo priča s poentom, zar ne? Idemo kažiprsт i mali prst gore za dekice! \m/
      IZVOR: BBC

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...