Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
ризница богословља

Политика: Интервју Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија

Оцени ову тему

Recommended Posts

Идеје за одузимање црквене имовине јављају се у Црној Гори. Чак је познат покушај да се то и законски озваничи преко Нацрта закона о слободи вероисповести.  Но, пошто су у међувремену склопљени темељни уговори владе с Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, којима је тај нацрт супротстављен, против њега су и оне реаговале, нарочито против члана 52 о одузимању храмова који су изграђени и имовине верских заједница која је стечена до 1918. године, а не само Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори, изјавио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интревјуу „Политици“.

Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту.

– Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово.

  • Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас?

После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим.

  • Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије  црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? 

Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе!

  • Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став?

Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање!

  • Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози?  

Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског).

  •  Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек?

Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин).

  • Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи?

И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића).

  • Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како?

Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет.

Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике.

Извор: Митрополија црногорско-приморска


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, ризница богословља рече

И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића).

 

:smeh1::dobro::aplauz:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      -Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија-   Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве.     А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак.   Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате.   Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра?   Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник.   Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају?   Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.   Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру.   Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња?   Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију!   Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка.    Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе?   Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи?   Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ?   Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави.   Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово.   Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу?   На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      У недељу 27. јануара 2019. године у музејском комплексу Саборне цркве Христа Спаситеља у Москви одржана је презентација књиге о патријарху Кирилу из пера митрополита волоколамског Илариона. Скуп је уређен у оквиру отварања изложбе фотографија посвећене 10-годишњици устоличења Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Књига је објављена у серији „Живот знаменитих људи“ под насловом „Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет“, и у њеној основи је књига која је покривала период живота митрополита Кирила пре његовог избора на патријарашки престо 2009. године. У поређењу са претходним, ново издање је значајно допуњено и ревидирано како би одражавало догађаје из протекле деценије.     Представљању књиге су присуствовали патријарашки викар Московске Епархије митрополит крутицки и коломенски Јувеналије, начелник послова Московске Патријаршије митрополит петербуршки и ладошки Варсонофије, министар културе Руске Федерације В.Р. Медински, заменик министра културе Русије С.Г. Обривалин, опуномоћени представник председника Руске Федерације у Централном федералном округу И.О. Шчеголев, као и многи архијереји, представници државних органа, научних установа. Књига је објављена поводом 10-годишњице патријарашке службе Свјатјејшег  Кирила.     Извор: Српска Православна Црква
×